Šarl Bodler

Charles Baudelaire (09.04.1821.-31.08.1867.)

Kratka biografija

Nesvrstani genije

Istaknuti francuski pesnik 19. veka koji u svom delu vrši sintezu romantizma (preuzima romantičarske teme: priroda, dosada, bog), realizma i parnasa (lapurlartizam, plastična lepota), tako da ga ne možemo svrstati u neki određeni pokret. Bodler se smatra pretečom simbolizma, pesnikom koji je otvorio put ka modernoj književnosti.
Rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostaje sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.

Boemski život

Već sa 18 godina, Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti. Po povratku u Pariz, zaljubljuje se u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica. Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo. Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Cveće zla (Les fleurs du mal)

Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla, objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim. Iako je predgovor knjige posvećen Teofilu Gotijeu, poborniku larpurlartizma, ona ne predstavlja knjigu čistog umetničkog karaktera, već neku vrstu Bodlerove ispovesti. Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku. Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju. Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava. Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt.

Bodlerova dela

Saloni, 1845-46
Cveće zla, 1857
Moje ogoljeno srce, 1859-60
Lažni raj, 1860
Olupine, 1866
Male pesme u prozi, 1869
Kraj

Od 1857. godine Bodler je sve češće bio podložan psihičkim smetnjama i napadima i to ga ometa u radu. Boraveći u Naviru, doživeo je krizu, i preminuo je kada je doveden u Pariz, poluparalizovan.


wikipedija

Buntovnik

Besan Andjeo kao orao stremi s neba,
za kosu nevernika hvata, drma ga lako
i kaze: "Ja cu tebe nauciti sta treba
da cinis! Ja, tvoj dobri Andjeo, zelim tako!

Znaj da voleti valja, nenamrstena cela,
glupog i grbavog, siromasnog i zlog,
te da prostreti mozes sva milosrdna dela
pod noge Hristu poput cilima blistavog.

Ovo je ljubav! Pre no sto ti srce otupi,
Bozijom slavom pali svoj zanos, greh iskupi:
ovo je Strast istinska sto trajno sve ocara!"

Kaznjavajuci istom zestinom kojom voli,
Andjeo prokletnika dzinovskom rukom skoli;
al' ovah samo "Necu" i "Necu!" odgovara.

Nakit

Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, sve ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se metalom i kamenjem preliva
ushućuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanuje tako ležala, sasvim gore,
i smešila se milo onome kom se dala -
ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,
što se k njoj propinjala kao put svog žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,
saljalački je razne zauzimala poze,
i nevina je ova i pohotljiva igra
krasila novom draži njene metamorfoze;

njezine ruke, noge i slabine i bedra,
glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,
tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;
a trbuh njen i grudi, to je moje zrelo voće,

umiljatiji nego Anđeli zla, put mene
bližili su se da mi dušu iz mirovanja
trgnu i da je smame s kristalne one stene
gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokovi Antilope i grudni koš dečaka
kao da neki novi crtež spoji:
struk joj je tako uzan, a stegna tako jaka.
Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

- Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreperivši,
jedino još je kamin po našoj sobi sjao
i s vremena na vreme s uzdahom proplamsavši,
njenu je ambra-kožu krvlju obasipao!

Jednoj prolaznici

Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? A zatim noc! - Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?

Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju koju sam mogao voljeti, ti što si to znala.

HIMNA LEPOTI

Stizes li sa neba il’ iz vecnih tama,
Lepoto? Tvoj pogled, svet i krcat tminom,
izmesano sipa zlo i dobro nama,
pa te zato mogu porediti s vinom.

U tvom oku sunce zalazi i svice;
Kao burno vece ti odises zrakom;
usne ti amfora, a poljupci pice
sto heroje slabi, decu cini jakom.

Iz bezdana kroci, il’ sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes mota kao pseto;
nasumce rasipas radosti i jade,
vladajuci nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gazis i rugas se njima;
pod nakitom tvojim i Groza je ljupka,
a Porok, taj dragulj najdrazi medj svima,
po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
svetiljko, i klice: Blagoslov tom plamu!
Dahtavi ljubavnik povijen nad dragom
slici samrtniku sto miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, sta mari,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta!
ako mi tvoj pogled, osmeh i sve cari
sire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Satana? Andjeo, Sirena,
sta mari, cinis li - o, mirise, sjaju,
svilooka vilo, kraljice ljubljena! -
svet manje odvratnim dok nam dani traju?

Smrt ljubavnika

Divani će naši bit mirisa puni,
Duboki ko rake, s ležajima mekim,
Na stolcima cvijeće što se tiho truni,
Procvjetalo za nas pod nebom dalekim.

Rasipljući strasno posljednje topline,
Naša srca dva će kao zublje sjati,
Dvostruki će traci od svjetlosti njine
Na zrcalu duša jedan odraz dati.

A u veče modro nadnaravna sjaja
Jedan ćemo blijesak izmijenit jedini
Kao dugi jecaj u znak oproštenja;

Odškrinuvši vrata, tad Anđel će ući
Da radosnom kretnjom oživi u tmini
Ogledala mutna i ugasle luči.

( Anđeo smrti u duši koja gori
sa sviješću o ljubavi se bori
njegov je korak snažan i strašan
ali i kamen je ljubavi gladan)

ŽIVA BUKTINJA

Stupaju preda mnom Oči pune bleska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.
štite me od greha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slepo
O, prekrasne Oči, blistate ko sveće
Kad misticni sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće
Dok one Smrt slave, vi pevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvezde čiji plamen sunce ne zaseni
Uzdanje u dobru drugih
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu,
Stid, grižnju, dosadu i jecaj nemoći,
što s nejasnim strahom navrlim iz noći
Od kinjenog srca naplaćuju globu?
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu
Ti, dobri, poznaš li mrznju koja plavi?
Pest stisnutu krišom, gorkih suza čašu,
Kad Osveta klikne, kad svu snagu našu
Pod komandu svoju isključivu stavi?
Anđele, poznaš li mržnju koja plavi
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
što bolničkim zidom riše šare mnoge,
Ko skintnice koje vuku trome noge
I blude e da bi retko sunce našli?
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Anđele prelepi, znaš li šta su bore
I strah od starenja, taj grozni trenutak
Kad ljubljene oči, negde slasni vrutak,
Sažaljivo blesnu, još verne, al spore?
Anđele prelepi, znaš li šta su bore?
Anđeli radosni, presrećni, presvetli,
David na samrti stao bi da kliče
Zdravlju iz tvog tela; što se mene tiče,
Vapijem - u molitvi me se seti,
Anđeli radosni, presrećni, presvetli!

JEDNOJ MADONI

Sagradit ću za te, o Madono moja,
Oltar na dnu svojih žalosti bez broja,
Izdupsti u kutu svog srca najcrnijem,
Daleko od svijeta tek da te sakrijem,
Skrovište za te, modro i pozlaćeno,
Gdje ti ćeš, Kipe, stajati zadivljeno.
Stihovima ću ti od čista metala,
Rimama mudrim od prozirna kristala
Za glavu sačinit krunu golemu.
Od ljubomora ću te, Madono, svemu
Zavit ogrtačem kruto zamišljenim,
Barbarskoga kroja, sumnjom podstavljenim
Što će te stezati u tvrdim uzama:
Protkan bez bisera svim mojim suzama!
Haljina bit će ti želja plahovita,
Želja moja drhtava i valovita,
Na vrhu zanjihana, mirna u dolu
Što će te poljupcem oblačiti golu.
Od mog će ti štovanja cipele biti
Što gazit će ih koraci ponositi,
Čuvat će ti noge u meku stisku,
I bit će ko kalupi vjerin otisku.
Ako ti ne mogu uza svu vještinu
Za podnožje dati tihu mjesečinu,
Dat ću ti zmiju što mi grize utrobu,
Da je poraziš u neravnu sukobu,
Kraljice pobjednice milosti puna
Tu neman što sva je pljuvačka i buna.
Vidjet ćeš mi misli kao ravne svijeće
Pred oltarom svojim gdje je samo cvijeće,
Održavat će ti na svodu zvijezde
Dok plameni se oko tebe gnijezde,
A jer te tako volim obožavana
Sve će biti miris Mirte i Tamjana,
I prema tebi vrhunče bijeli,
Dizat će se u maglama duh moj cijeli.
Napokon da mi budeš Marija prava,
Uz ljubav zamišlja barbarska mi glava
Crnu nasladu! Od sedam glavnih grijeha
Načinit ću noževa sedam: bez smijeha
Brusit ću ih kao majstor igre svoje
I u dno naciljati ljubavi tvoje,
Zabosti ih u srce tvoje prestrašeno,
Srce rasplakano, srce zagušeno!


Charles Baudelaire

Hemisfera u kosi


Dopusti mi da udišem dugo ,dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osećam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
lađa svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe lađe
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmesan s' opijumom, šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribežjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene...


Charles Baudelarie

UZNESENOST

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina
Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu medu prostorima
sa neizrecivom i mužijackom slasti.
Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!
Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zamaglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!
I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

Bodler

GRIZNJA SAVJESTI

Spavala kad budes, ljepotice mracna
na dnu spomenika od crna mramora
pa ti stan i krevet budu jama placna
od kise i rupa t'jesna, bez otvora;

kad ce kamen - tistec plasljive ti grudi
i bokove, koji za mekocu znaju -
pr'jecit srcu tvome da se, zelec, budi,
a nozi da trci putem, k dogadjaji:

grob, taj pouzdanik sanje mi beskrajne
(raka razumije pjesnika), u vajne
noci bez sna, r'jet ce: "Da l' ti br'jedi sade,

kurtizano jadna sto ne upoznade
za cim mrtvi placu?" - I na te crv ce sjesti
i kozu ti gristi ko griznja savjesti

Čovek i more

Slobodni čovječe, ti vijek ces ljubit more,
to svoje zrcalo. U bibanju, što mine,
ti dušu motriš si u beskraju pučine.
I duh tvoj ponore zar nema jos i gore?

Ti volis roniti u njedra svojoj slici,
nju grliš očima i rukom, često kušaš
zaglušit srce si, da kucaj mu ne slušas
u divlje tužbe te neukrocenoj rici.

I vi ste, oboje, i tamni i diskretni,
čovječe, tko je dno ti bezdna dirno grozna,
o, more, skrivena bogatstva tko ti pozna?
Vi tajnu čuvat ste ljubomorni i sretni.

Ipak se borite stoleca nebrojena
medju sobom bez milosti, bez pokajanja,
o, tako željni ste i smrti vi i klanja,
o, borci vječni vi, o, braćo nesmiljena.


--------------------------------------------------------------------------------

ONA SVA

Kad jutros, jedva krijući zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: ''Da li mi možeš reći

šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il' rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,

najslađe?'' - Ali duša reče
Gnusniku: ''Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.''

Ne znam kad me očarava,
šta posebno me tu privlači.
Ona me kao noć stišava
I kao Osvit na me zrači;

i saglasje je preveliko
što njenim lepim telom vlada
da obujmiti može iko
sve sastojke tog divnog sklada.

Preobražaj me tajni pleni,
sva čula se u jedno sliše!
Muzika struji dahom njenim,
kao što njezin glas miriše!


--------------------------------------------------------------------------------

Opori miris "Cveća zla"

Šarl Bodler izveden pred sud zbog povrede javnog morala. Propali pokušaji da se veliki pesnik posthumno rehabilituje



GODINE 1857. još jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud. Petnaest godina je Šarl Bodler pisao stihove, u koje je "utkao celo svoje srce", kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom "Cveće zla", u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlozima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare.

Posle Flobera, Pariski sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca. I Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni "poznavalac" književnosti, carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera.

Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe. Do tada gotovo nepoznati pesnik našao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su čeprkali po njegovom privatnom životu.

Bodler je rođen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je: "moji preci ludaci i manijaci". Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srećno. Mlada žena udata za starog i nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igračke, vodi ga u šetnju Bulonjskom šumom, poverava mu svoje tajne. Ovaj "dečji raj" smrću starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlačnog oficira i zanesena svojom strašću i srećom potpuno zanemaruje sina.

U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao kaže: "Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo... Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majčinskom ljubavlju. Molim te da mi oprostiš što divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe sigurno bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug".


NA BRODU ZA INDIJU
Bodlerov način života bio je žestoki šamar društvu, građanskim normama i roditeljima. Prvi korak bila je veza sa jednom prostitutkom. Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je poznatim sastajalištima Pariza sa neuglednom pratiljom. Umoran od ove ekstravagantne igre, napustio je Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prošli. Ali egzotični pejzaži, neobična putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.

Celog života će Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majčinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega večiti neprijatelj kome će celog života stvarati neprijatnosti. Svoj udobni dom napustio je jedne večeri posle svađe sa očuhom, i krenuo u neizvesnost. Želeo je da bude pisac i da živi od svog pera i rada.

Po povratku iz Indije u Pariz dobio je deo očevog nasledstva i tada počinju njegovi nezaboravni dani raskoši i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki raskošni stan prepun skupocenih persijih tepiha, stilskog nameštaja, slika velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priređivao pričale su se bajke. Našao je novu pratilju, prelepu meleskinju glumicu Žanu Dival. Bodler je nasledstvo nemilice rasipao i ubrzo je izgubio veći deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao nameštaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je stremio sve dubljem padu. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar, koji ga čuva potpunog mraka. Siromašan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratišta, pozajmljuje novac, gladuje, i svuda vodi Žanu Dival.

Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak suđenja, beležeći sve Pinarove oštre napade. Uvaženi carski tužilac više puta je ponovio: "Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti". Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svog života oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li većeg udarca za jednog pisca? I šta hoće ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malograđanske norme.

Bodler se na suđenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: "Vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da piše pravilnom ortografijom smatraju čovekom bez srca... Što se tiče osećanja, srca i drugih ženskih gadosti, setite se reči Lakonta de Lila: ’Svi elegičari su hulje’. Gade mi se vaši akademici. Gade mi se liberali. Gadi mi se tekući stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi više nikada o govornicima ničega". Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao da je odgovor na tužbu carskog tužioca.

Posle višečasovnog suđenja, sud donosi odluku da se od 13 "optuženih" pesama, šest ukloni iz knjige. Šarl Bodler je osuđen na kaznu od trista franaka, izdavačeva kazna je bila samo sto franaka. Posle Bodlerovog suđenja slavni Viktor Igo je izjavio: "To je retko odlikovanje koje može da dodeli sadašnji režim". Ali ovaj proces još nije bio završen.

Velikom pesniku Francuzi nisu dali mira ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeći da isprave raniju grešku i da ga rehabilituju. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao čak i ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeći da nedostaju nove činjenice.

Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokušavaju opet obnovu procesa. Ali doživeli su neuspeh. I tako se čudesna igra između pesnika i delilaca pravde nastavila. A "osuđena" knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. "Cveće zla", čiji je opori miris razjario pravosuđe Drugog carstva, i pored svih zalaganja sudija i zakona nije do danas uvelo.


Lela Jovanović/novosti

ŽIVA BUKTINJA

Stupaju preda mnom Oči pune bleska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.
štite me od greha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slepo
O, prekrasne Oči, blistate ko sveće
Kad misticni sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće
Dok one Smrt slave, vi pevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvezde čiji plamen sunce ne zaseni
Uzdanje u dobru drugih
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu,
Stid, grižnju, dosadu i jecaj nemoći,
što s nejasnim strahom navrlim iz noći
Od kinjenog srca naplaćuju globu?
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu
Ti, dobri, poznaš li mrznju koja plavi?
Pest stisnutu krišom, gorkih suza čašu,
Kad Osveta klikne, kad svu snagu našu
Pod komandu svoju isključivu stavi?
Anđele, poznaš li mržnju koja plavi
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
što bolničkim zidom riše šare mnoge,
Ko skintnice koje vuku trome noge
I blude e da bi retko sunce našli?
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Anđele prelepi, znaš li šta su bore
I strah od starenja, taj grozni trenutak
Kad ljubljene oči, negde slasni vrutak,
Sažaljivo blesnu, još verne, al spore?
Anđele prelepi, znaš li šta su bore?
Anđeli radosni, presrećni, presvetli,
David na samrti stao bi da kliče
Zdravlju iz tvog tela; što se mene tiče,
Vapijem - u molitvi me se seti,
Anđeli radosni, presrećni, presvetli!

Šarl Bodler – Cveće zla


Bodler je svojim pesništvom odredio značaj evropske poezije modernog doba; istorija modernog pesništva ne moze se zamisliti bez njegovog stvaralaštva.  Čovek koji je u sebi sačuvao neodoljivu želju za nepoznatim, uzvišenim idealima, a u isto vreme se svim svojim bićem predao vrtlogu velikih gradova, idealista, a ogrezao u najgore poroke i razvrat, čovek koji hrli idealu i koji u isto vreme nema snage da se odvoji od opojnih draži života – takav je čovek bio Bodler. I usred najintezivnijeg života, Bodler je bio usamljena duša. Bajronovski ponos i nepomirljiva usamljenost spaja se se u njegovoj poeziji sa mukama pada, zanosima zemaljskih uživanja, ponižavajućim ropstvom slabe duše, okovane lancima za predmet koji prezire. Bodleru su se divili oni koji su umeli da naslute te plemenite težnje koje su ležale u osnovi pesnikovog pada, a mrzeli su ga oni koji su uprošćeno gledali na njega, koji su u njemu videli samo razuzdanog cinika, a u njegovoj poeziji otvorene slike razvrata.

Njegovo “Cveće zla“ naišlo je na buru negodovanja, vlast ga je progonila, a društvo se bunilo protiv pesnika, koji je otkrio “bolne tačke“ savremenog čovečanstva u njihovom užasnom, neulepšanom obliku. Bodler je rođen 1821 godine, a umro je 1866. Ceo svoj život provodi u Francuskoj. Istorijat njegovih predaka prilično je tužan, jer među njima ima i bezumnih i ludaka. Biografija mu je potpuno jednostavna po spoljašnjim događajima njegovog zivota, ali je je bogata unutrašnjom tragikom. Otac mu je umro kada je imao deset godina, a majka se uskoro preudala. Nervna konstitucija, nasledjena od predaka i sklonost analizi, terale su Bodlera da u svakoj ličnoj nevolji vidi užase života i zato ga je veoma duboko pogodio postupak majke, koja je tako brzo zaboravila muža. Ubrzo odlazi na studije u Lion i Pariz , ali se tamo prepušta onom načinu života koji će dati osnovne motive njegovoj peziji. Njega nisu privlačili aristokratski krugovi tih gradova, vec se druži sa boemima (slikarima, muzičarima, prostitutkama) i upoznaje onu mračnu stranu velegradskog života.

Ono sto je obeležilo Bodlerovu mladost bila je svest o sopstvenoj usamljenosti i poznanstvo sa najmračnijim krugovima Pariza. Nakon kraćeg boravaka u Indiji, iz koje se Bodler vraća pun impresija i koja ostavlja jak uticaj na njegov život (pesma “Albatros), Bodler se zaljubljuje u Žanu Dival, koja nije imala nikakvih drugih kvaliteta osim što je pripadala obojenoj rasi; nije bila ni lepa, ni pametna, ni dobra, radila je u jednom pozorištu i postala pravi pesnikov “zao duh“. Ona je u znatnoj meri pokvarila njegov život – mnogo je pila, razbolela se od paralize i umrla u strašnoj bedi u jednoj bolnici nekoliko godina posle pesnikove smrti. Za svoga života Bodler se stalno brinuo o njoj, čak i kada je i sam bio u bedi. Sigurno je da baš toj ženi Bodler duguje one nezavidne poglede koji su se kod njega formirali kao prezir prema svim ženama (čak se čudio činjenici da se žene puštaju u crkvu, pošto ih je smatrao đavolskim stvorenjima).



Ta odbojnost prema ženama se moze objasniti jos jednom činjenicom – Bodler je bio dendista, bio je ekscentrik, koji je, kao dete bučne prestonice, prezirao sve što je prirodno, a uzdizao sve ono sto je izveštačeno i neprirodno. Poročni Pariz mu je razvio sklonost ka cinizmu. Ručavao je u restoranima sa nafrakanim zenama, a spavao po jazbinama, njegov put pijanstva nije imao granica i on se uskoro našao u potpunoj bedi. Stvarnost je postala još odvratnija, a potreba za pijanstvom jos veća. Naposletku su na red dosli i hašiš i opijum, a on je čak i pisao o tome : “ Izvanredna duševna stanja koja izaziva opijenost pravi su raj u odnosu na bljutavost svakidašnjice“. Međutim, Bodler je duboko osećao dubinu svog moralnog pada i strahotu puta koji je izabrao – to se jasno vidi i u njegovim pesmama, one su zato tako potresne.

Zbirku pesama “Cveće zla“ je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Flober roman “Gospođa Bovari“.Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene. Uz kauciju Bodler biva pušten iz zatvora, ali uz uslov da iz svoje zbirke istrgne neke pesme. Osim zbirke “Cveće zla’‘, Bodler je napisao i nekoliko eseja koji se posthumno objavljuju - “Vestački rojevi“,“Romantička umetnost“, i zbirku pesama u prozi “Pariski splin“.

Po kompoziciji, “Cveće zla“ je jedna od najsloženijih zbirki u istoriji književnosti. Sadrži šest ciklusa pesama ciji je smisaoni raspored uslovljen zajedničkim motivima.

“Čitaocu “ - je neka vrsta programske pesme, sublimacija čitave Bodlerove poetike, njegovo viđenje čovekovog životnog puta. Pesnik se obraća čitaocu koji je, kao i on sam, dvoličan i licemeran, koji se krije iza svoje nemoći i koji je razvratan. Ali pesnik unapred zna da njega niko ne razume, pa ni čitalac kome se obraća. Pesnikov stav prema životu je krajnje negativan – čovek stalno ide ka grehu i paklu i tu mu ne može pomoći podlo kajanje, jer iskupljenja nema. Za razliku od romantičarske idealizacije, Bodlerov čovek je razvratnik, a žena “drolja“, oni pokušavaju da pronađu slast tamo gde je više nema i hrle ka smrti i grehu. Pesmom dominiraju slike propadanja i pomamnih zveri, “gamad smradne tmine“, crvi, šakali, škorpije, zmije – pesnik ih upotrebljava kao simbole za čamotinju i porok.



Čitaocu

Glupost, greh, zabluda i škrtosti mane
obuzmu nam duh i telo kinje silno;
našu ljupku grižu hranimo obilno
kao što prosjaci svoju gamad hrane.

Uporno se greši, a podlo se kaje,
za priznanje dobra nagrada se bere;
svak misli da mrlje bedna suza pere,
pa veselo opet na kaljav put staje.

Na jastuku zla nam dugo uljuljkava
sotona Trismegist duh naš zaneseni,
pa i naše volje metal dragoceni
taj vešt alhemičar u zrak isparava.

vrag i drži konce što nas miču jadne!
odvratni nas predmet privlači i mami,
svakog dana korak silazimo sami
bez groze put pakla kroza tmine smradne.

Ko siromah bludnik što cmače, mrcvari
u drevne bludnice izmučene grudi.
dočepamo uzgred slasti tajne žudi,
pa ih iscedimo kao limun stari.

Ko milion crvi da kipti i pije,
u mozgu nam banče čopori demona,
a kad udahnemo, Smrt i pluća bo’na
ko nevidljiv val se s muklim jekom slije.

Silovanje, otrov, nož i sva zla dela
ako krasnih slika sav još vez ne daše
na otrcan djerdjef bedne sudbe naše, -
znači, nije duša, avaj, dosta smela.

No i od šakala, pantera pomamnih,
skorpija, majmuna, orlušina, zmija,
grdobe što puzi, pišti i zavija,
u gadnom zverinjcu poroka nam sramnih

grdjeg gada ima, gnusnijeg sto puta!
I mada ne skače, urla, nit’ romori,
u pustoš bi rado zemlju da pretvori
i u jednom zevu sav svet da proguta;

to je Čama. – Njene oči plaču same,
pušeći nargile sanja gubilište.
Čitaču, ti znaš to nežno čudovište,
- licemere, ti, moj brate, nalik na me!

“Blagoslov“ - prva pesma ciklusa “Splin i ideal“, inspirisana pesnikovom borbom sa majkom povodom njegovih književnih planova. Naslov je ironičan, umesto da dobije majčin blagoslov, pesnik se žali sto ona proklinje njegovo rođenje, nazivajući ga nakazom, ružnim i bednim izdankom. Međutim, pesnika ipak štiti nevidljivi anđeo, jer je on Božiji izaslanik na zemlji (religiozni motivi u pesmi). Prezir prema majci se širi na sve žene, razvratnice i bludnice (on voli njihovu veštačku lepotu, nakinđurene i izveštačene žene). Pesmom dominira nekoliko motiva : neshvaćenost, usamljenost, umetnost, telesna ljubav, mesto pesnika u svetu, suočavanje sa samim sobom i beg od grube realnosti.



BLAGOSLOV

K nebu, gdje mu oko vidi tron od zlata,
Vedri Pjesnik ruke diže, i, od sjeva
Razgranjenih munja bistrog duha svoga,
On ne vidi rulju što je puna gnjeva:

Blagoslovljen da si, Bože moj, što patnju
Dade nam za lijek grjehova nam kletih
I da sok nam bude člst, najbolji, koji
Kr’jepeć u kraj vodi uživanja svetih!

Znam da mjesto čuvaš Pjesniku gdje sretni
Redovi se nižu svetih Legiona
I da ga pozivaš na vječito slavlje
Trona, i Kreposti, I Dominaciona.

Znam: samo je patnja plemenitost koju
Zub zemlje I pakla ne može da dira,
A za gradnju treba mistične mi krune
Rad sviju vremena I sviju svemira.

Izgubljeno blago prastare Palmyre,
Neznane kovine, biser mora tajnlh,
I u tvojoj ruci, premalo bi bilo
Za dijadem taj mi vedri, l’jepi, sjajni;

Jer će on mi biti samo od čista sv’jetla
S ognjišta iskonskog, vrela svetih zraka
S kojih oči smrtne – sjaj kad svoj sav daju -
Zrcala su plačna, puna polumraka“.

“Uzajamnosti“ - pesma u obliku soneta koja sadrži sve postavke Bodlerove poetike – simboli, sinestazija, alhemija reči (od razloženih elemenata stvaraju se nove celine), muzikalnost i slikovitost, univerzalne analogije…



“Vino ubice“ - pesma o veštačkim rajevima, o pijanstvu i grehovima koji iz njega slede. Lirski subjekat je ubica koji je ubio svoju ženu gurnuvši je u bunar, a na to ga je naterala kobna moć alkohola. Ipak i posle tog zlocinačkog čina on jedva čeka da počne ponovo da pije i da tako uguši i ono malo griže savesti sto ga muči. Njemu više ni do čega nije stalo, pa mu je svejedno da li ce živeti.

Vino ubojice

Mrtva je! No to sam htio.
Mogu piti dokle hoću.
Koliko je puta noću
Njezin glas me otrijeznio.

Ko pravi kralj se osjećam!
Zrak me može ponijeti…
Zaljubili smo se ljeti.
Tko kaže da se ne sjećam?!

Žeđanje me rastrgalo.
Toliko mi treba vina
Kolika je i dubina
Njena groba. – Nije malo.

Lezi na dnu jedne jame
I još sam je zatrpao
Kamenjem, kako sam znao.
- Možda je i nema za me!

U ime svih zaklinjanja
Danih dok smo se grlili,
Da bismo se pomirili,
Ispunili obećanja,

Još sastanak muž joj nudi,
Na cesti, kad noć je pala,
I došla je! – Luda mala!
- Svi smo više-manje

Ostala joj je ljepota,
Al je umor već bolio.
Previše sam je volio:
„Spasi se od toga života!“

Tko od ljudi da me shvati?
Tko od glupih pijanica
Bolesna i gnjila lica
Zna od vina pokrov tkati?

Ološ sav u smradu, gubav,
Ko mašina od čelika
Ne zna koliko je velika
Jedna živa, prava ljubav

Puna crnih opojnosti,
S uzbuđenjem samog pakla,
S otrovom i sjajem stakla,
S lancima i lupom kosti!

Slobodan sam! O divota!
Noćas bit će opijanja
I bez straha i kajanja
Tu cu leći pokraj plota

I spavati kao pseto!
Kola s teškim tovarima
I kamenje sve u njima
Moze bijesno doći, eto,

I smrviti moju glavu
Ili me raspoloviti
Stalo će mi, bome, biti
Koliko za Božju Slavu!