... Svetkovinu bismo mogli da posmatramo i kao nešto više od čisto ljubavne pesme. O ovoj pesmi je, možda, najbolje pisao Miodrag Pavlović. Po njegovom mišljenju pesma u celini daje utisak balade. Ona ima ton (anti)himne, u kojoj su obrnuti indeksi vrednosti jer slavi ono što bi u obrnutoj perspektivi bilo za žaljenje.

Dihotomiju pesme učitavamo i u dvostrukom smeru tematskog razvijanja pesme: tako sa jedne strane imamo ljubavni doživljaj, a s druge kritiku društva.



„Pandurovićeva Svetkovina ukoliko je balada, dvosmislena je do parodije: ona se sastoji od dva paralelna toka koji se uzajamno osporavaju. Jedan tok su društvo i svet zdravog razuma, s one strane bolničkog zida, svet koji je normalan, ali van sreće i dubine saznanja, i drugi: par zaljubljenih u bolnici za umobolne, koji zna gde je, ali to doživljava kao otkrovenje sreće, nasuprot životu koji su vodili pre toga.”
Prvi stih nas uvodi u jedan novi (za-umni) svet, svet nerealnosti, onaj kakav doživljavamo u individualnoj sferi sopstvene stvarnosti, pri čemu silaženje s uma upućuje na jedan viši nivo stvarnosti suprotstavljen onoj objektivnoj.

Ljubavni par utonuo u poznati prostor ("nama draga znan") slavi to svoje mesto u kome se našao.

Uzimajući ludilo i bolnicu kao motive, Pandurović je nesvesno predvideo dalji razvoj evropske poezije u smeru nastajanja ekspresionizma. I drugi Pandurovićevi motivi i teme približavaju se ovom pravcu koji se zvanično javlja oko 1911. godine: smrt, uzaludnost, izgubljenost, odsustvo cilja, bolest, pesimizam, i njegov sabrat nihilizam... Ono što izostaje kod našeg pesnika je krik kao vapaj za životom, kao nemoć nad aktivnim principom koji samo što nije obuzeo čoveka.

Ludilom u koje je sišao, ljubavni par je zaštitio sebe od muka, sumnje, vremena i krvavih rana što im je nanosio svet. Taj svet, ti ljudi su drugost u odnosu na dvoje mladih. Oni su nešto sasvim određeno iz čije perpektive zaljubljeni par je za žaljenje.

„Velika ljubavna idila parodira se već samim tim što se stavlja u realni okvir, i to bolnički, gde se zgrnula masa sveta, i posmatra ih sa nerazumevanjem. Ni najveće povlačenje od sveta nije moglo ostati bez publike. Između ljubavnika i njihove publike nema mogućnosti opštenja.”
Nerazumevanje i različit doživljaj stvarnosti kako kod ljubavnika, tako i kod ljudi iz realnog, svakidašnjeg sveta dominira pesmom. I to nerazumevanje potencijalno nosi u sebi zametak agresije i sukoba.
U pesmi Svetkovina prikazan je odnos između „apsolutizacije ljubavi i radikalne odvojenosti od društva... Šta biva sa ova dva razdvojena a tematski pomešana toka? Do pred kraj pesme oni teku u jasnoj antitezi koja može samo da se pojačava, i ne daje nikakve nagoveštaje susreta, promene međusobnog odnosa. Poslednji stih je u tom pogledu iznenađenje:
...Gle! očima im trepti rosa nemo...
I tema ljubavi i tema otcepljenosti od društva sustiču se i izjednačuju u ovom poslednjem stihu, onako kao što su zajednički u prvom. Suze nas vraćaju u oblast emocije, i očigledno donose novi kvalitet u pesmi: berijera neopštenja između ljubavnika i društva je na nekom dubokom nivou, prevaziđena i javlja se bliskost između posmatrača i posmatranih... Pandurović kaže da se suze javljaju u njihovim očima, čime se zapravo konstituišu dva subjekta pesme. Dvoje zaljubljenih pristaju da budu gledani i sagledani do kraja i na taj način se pred sobom jave ne kao prisustvo i osećanje, nego i na višem stupnju: kao simbol sopstvene ljubavi.”