Izbor, V. Leminski

Izabrati? Sada? Ovde? U momentu kada još uvek ne znaju da postojiš? Kada još uvek ne osećaju lakoću tvoje bešumne telesnosti koju podupire miligram tvoje neispisane duše?

Ja sam - To. Znam da su sa druge strane - Ta i Taj. Ona i On. Žena i Muškarac. Moji roditelji. Imeni, nevidljivi tvorci mene bezimenog, njima nevidljivog bića. Ne poznaju se dovoljno dobro, ali jako dobro prepoznaju trenutke svoje slabosti, ugađajući im strasnim prepuštanjem. Ne poznajem ih dovoljno ali razaznajem meko stanište njene utrobe u koji me je usadio. Zamišljam da On voli njenu hirovitost i vedrinu, ona njegovu stidljivost i nežnost. Njemu možda smeta njena površnost. Njoj njegova neodlučnost. Svi nedostaci se rasplinjuju i odlaze u nepoznato kad im se dodirnu kože. Posledica dodira sam Ja koje se pita da li mu išta od toga pripada? Moglo bih dobiti njen sunčani pogled na život, i njegovu potrebu da miluje svet. Kada bi se voleli ljubavlju sa željenom budućnošću možda bih dobilo svoju sobu u velikom stanu na trećem spratu. Imalo bih svoj krevetac, lampu u obliku zeca, fluorescentne zvezde koje plafonom jezde, dve babe i jednog dedu, meko plišano ćebe od koga se ne bih odvajalo do svoje treće godine, i smeđu persijanerku koja bi mi služila kao jastuk. Polomilo bih svoju levu ruku na klizanju u šestoj godini, dobilo prijatelja za ceo život u desetoj, zaljubilo se po prvi put u 14-toj. A posle? Možda bi Ta i Taj nešto malo kasnije u željenoj budućnosti prestali da se vole. Prezreli bi hirovitost, vedrinu, stidljivost, nežnost, i nepažljivi trenutak što je iznedrio dvonožnu prinudu i kamen spoticanja njihove bezbrižnosti. Možda bi ipak izgradili jaku i čvrstu tvrđavu u koju nijedno iskušenje ne bi nikada ušlo i pored lukavih pokušaja. Takvu ne bi srušila izvikana, izvojevana, izmišljena sloboda u čije se okove nanovo upada. Šta ako moje Ja nikad ne bi zavoleli, nego ga smatrali krpenom lutkom koju bi bacili na đubrište svojih promašaja? Ili da ga samo ona želi, dok bio on mrzeo i ideju o tome? Možda pak Ona ne ume da poda išta osim iskre života, pa bi se On sam grčevito borio da mu nadoknadi polovinu oduzete punoće. Milovao bi ga ženskom ljubavlju prožetom muškom istrajnošću, i nekako probao da ga nauči da razume nedarežljivost života a ne prezre žene. A život onostrani? Da li te on dovoljno želi iako ti se dopustio? Da li bi te iz neoštećene čaure detinjstva gurnuo u krvavi rat ostavivši ti za uspomenu grube ožiljke, patrljke i rupe u narasloj duši? Naučio te da ubijaš iz strasti i uživaš u metalnom ukusu crvenog koje si prolio? Učinio te kradljivcem prolaznih stvari i razaračem neodbranjenih srca? Pretvorio tvoj znatiželjni duh i probuđeno telo u biljku koja hropćući diše moleći za kraj? Dao obećanja koje treba a ne možeš da ispuniš jer si slabašno - To? Oduzeo ti svest kojom bi spoznao istine ili savest kojom bi oplemenio smisao? Izmamio neoprostive slabosti i bestidnost? Prekinuo probuđene snove i podgrejao uspavane košmare? Nametnuo granice izvan kojih jedino možeš da budeš? Srušio mostove između sebe, vremena i ljudi? Gurnuo sve u obamrli mrak ili u neugasiv bljesak što boli oči? Podmetnuo ti lepotu koju ne vidiš? Oslepeo čula ukusa i dodira? Pustio te da doneseš ovu odluku nakon koje ćeš se kajati, šta god odlučilo? Raditi sve ono što nikada nećeš poželeti ili umeti? I da li ćeš umeti da prepoznaš laži sakrivene u istini, bedu podmetanja, dubinu tuđeg bola, riznice mudrosti, ubod ironije, ples obmana, veličinu velikodušnosti, ništavilo sjaja? Hoćeš li znati da hodaš po ivici? Ne izigrati original podmećući falsifikate? Biti vredno ljubavi? Umeti voleti? Umeti živeti? Bez zadrške, previše pitanja, bez sumnji i bezvoljnosti? Pa to Ja već zna šta sve postoji! Već prepoznaje reči, emocije, slike! Uzroke i posledice. Senke i tragove. Zašto onda? Zbog odgovora? Zbog svega onog što je zaustavljeno znakom pitanja a hoće napred?

Dopuštaš mi da biram, pre no što Ona oseti moje prisustvo, oduzimajući joj šansu da poželi da me ne želi? Da me zavoli pre no što pomisli da se dešavam? Da mu osporim pravo da se za mene bori? Ili da ga naučim da očinski voli? Sad i tu, da kraju da pogledam u oči i oholo se otrgnem od prilike da me vrati u ništavilo? Sad i tu, da pred životom kleknem i poklonim mu svoju sudbinu, obojenu nadom u dobro sutra? Da postanem čista hrabrost? A kukavice, uvek odlaze na isto mesto? I zauvek izgube pravo da izaberu, da od Toga, Bića, Deteta, postanu Ljudi? Šapnite mi! Da se ne odam i tiho odem? Ili ostanem i glasno predam? Njoj, Njemu, i svim onim izborima koji čekaju da mi se daju. Ja ne znam. Možda samo hoću da i Oni izaberu mene. Onako kako sam ja izabralo njih. Žmureći i čvrsto želeći Nešto Svoje.

Slika Ja sam ovde, Savsan Kumsijeh

Anđeli karcinoma, Norman Spinrad
Harison Vintergrin je imao devet godina kada je otkrio da je svet, posmatran sa strane, njegova školjka. Te godine bile su u igri sličice za popunjavanje bejzbol-albuma. Dečak sa najvećom zbirkom bejzbol-sličica bio je glavni. Hari Vintergrin je odlučio da bude glavni.

Uštedeo je dolar i nasumce kupio sto sličica. Sreća ga je poslužila - jedna od njih bila je veoma retka Jogi Bera. U tri poteza, trampio je u susedstvu devedeset devet sličica za još tri Jogi Bera-sličice. Sveo je, dakle, imovinu na samo četiri sličice ali je sa njima toliko podigao cenu na tržištu da je samo jedna Jogi Bera vredela koliko osamdeset drugih. Pošto je stekao osnovna sredstva, postepeno je zavladao tržištem, sve više dizao cenu Mikija Mantla, Vilija Mejza i Pi Vi Riza i u oblasti bejzbol-sličica postao pravi pravcati Dž. P. Morgan.
Kroz školu je proleteo na vrlo jednostavan način: savladao je samo jedan predmet - veštinu polaganja ispita. U višim razredima bio je kadar da nadmudri svakog nastavnika svojim trikovima iza njegovih leđa i tako je sedam stipendija dobio smešnom lakoćom.

U koledžu je otkrio devojke. Umereno zgodan i umereno pristupačan, osvojio bi, da je samo hteo, mnoga devojačka srca. Ali, Harisonu Vintergrinu bilo je to suviše jednostavno. Brižljivo je negovao mucanje i po volji ga uključivao i isključivao. Devojke je neodoljivo privlačio naočit, lako, prilagodljiv i dovitljiv momak koji je, uz sve to, nosio u sebi i neku duboko skrivenu pozledu zbog koje je mucao. Mnoge su devojke pokušale da prozru Harijevu tajnu, ali je Hari prozreo njih.

Kad mu je u drugoj godini studija koledž dosadio, Hari je odlučio da postane Sramno Bogat. Punih mesec dana revnosno je izučavao 'seks' romane, u toku sledeća dva meseca napisao tri takva romana i svaki odmah prodao za l.000 dolara.

Za tako stečenu sumu od 3.000 dolara kupio je blistav, novi automobil sa pokretnim krovom. Odvezao se novim kolima do meksičke granice, prešao je i uputio se pravo u ozloglašenu pograničnu varoš. Odmah je stupio u vezu sa jednim čistačem cipela na rđavom glasu i od njega kupio funtu marihuane. Čistač cipela je to, naravno, odmah prijavio carinicima na granici, pa su oni Harija, kada je pokušao da pešice, preko mosta, pređe u Sjedinjene Države, pretresli do gole kože. Ništa nisu pronašli i Hari je prešao granicu. On iz Meksika ništa nije ni pokušao da prokrijumčari; marihuanu je bacio onog trenutka kada ju je kupio.

Uradio je nešto drugo: izigrao je zabranu kupovine američkih kola i za 15.000 dolara prodao u Meksiku svoj blistavi automobil, sa pokretnim krovom.

Sa 15.000 dolara otišao je u Las Vegas i sledećih šest nedelja proveo časteći ljude pićem i pozajmljujući pare propalim kockarima; ponašao se, sve u svemu, kao dobrodušni Božić-bata - zadobio je poverenje korisnih pijanaca i na njih utrošio 5.000 dolara.

Krajem šeste nedelje imao je u džepu tri poverljiva obaveštenja o najnovijim kretanjima na tržištu, pa je zahvaljujući tome u toku sledeća dva meseca preostalih 10.000 dolara pretvorio u 40.000.

Onda je iz vojnih viškova američke vlade kupio četiri stotine džipova, u četiri partije po sto komada, i za svaku partiju platio 10.000 dolara; džipove je odmah prodao jednoj nadaleko ozloglašenoj državi Srednje Amerike za 100.000 dolara.

Uzeo je tih 100.000 dolara i kupio sićušno ostrvo u Tihom okeanu, ostrvce tako bezvredno da se nijedna država nije čak ni potrudila da stavi šapu na njega. Proglasio je ostrvo nezavisnom državom, oslobođenom poreza, i zemljište od dvadeset jutara prodao dvadesetorici milionera koji su očajnički tražili utočište od dažbina. Za svaku od dvadeset parcela na ostrvu dobio je 100.000 dolara. Poslednje jutro zemlje u okeanu ustupio je tri nedelje pre nego što su Sjedinjene Američke Države uz pomoć Ujedinjenih Nacija podnele zahtev na ostrvo i prenele ga u nadležnost svoje Poreske Uprave.

Za mali deo sume od 2,000.000 dolara, Hari je na dvanaest sati iznajmio veliki računar. Računar je izveo shemu klađenja kojom se Hari uspešno poslužio i sumu od 2,000.000 povećao na 20,000.000 dolara.

Za 5,000.000 kupio je od nekog osiromašenog arapskog sultanata čudovišno parče beskorisne pustinje. Sa 2,000.000 finansirao je munjeviti prodor glasina o tome da je taj komad pustinje doslovno natopljen naftom. Sa još 3,000.000 osnovao je lažnu korporaciju, koja se predstavila kao moćna kompanija za poslove sa naftom i javno ponudila da njegovu pustinju otkupi za 75,000.000 dolara. Posle kraćeg, smelog cenkanja, Hari je jednoj velikoj američkoj kompaniji dozvolio da u ponudi nadmaši lažnu korporaciju i da hiljadu kvadratnih milja peska kupi za 100,000.000 dolara.

Harison Vintergrin je u dvadeset petoj godini bio, i po sopstvenim merilima, Sramno Bogat. Novac ga više nije interesovao.

Odlučio je da Čini Dobra Dela. Činio je Dobra Dela. Svrgnuo je sa vlasti sedam nezgodnih južnoameričkih režima i osnovao šest Socijaldemokratija i jedan Dobroćudni Diktatorski Režim. Na Borneu je pleme glavolovaca preobratio u ružokrstaše. Ružokrstaš, rozenkrojcevac, član jednog reda slobodnih zidara, tajnog Udruženja za proučavanje okultnog i vradžbina. Udruženje je u sedamnaestom veku osnovao Rozenkrojc (Rosenkreuz); prim. prev. Sazidao je dvanaest udobnih domova za stare kurve i organizovao program kontrole rađanja po kome je sterilizovano dvanaest miliona plodnih Indijki. I u tim poduhvatima uspeo da zaradi još 100,000.000 dolara.

Harison Vintergrin je imao trideset godina kad se zasitio Dobročinstava. Odlučio je da Svoje Tragove Ostavi na Pesku Vremena. I Ostavio je Svoje Tragove na Pesku Vremena. Napisao je roman o kralju Faruku i sa njim postigao međunarodni uspeh. Izumeo je Vintergrinov filter, membranu kroz koju je slatka voda proticala bez zastoja, ali koja je zadržavala so. Osnovao je Vintergrinovu Fabriku za Desalinizaciju, u kojoj se morska voda u neograničenim količinama gotovo besplatno pretvarala u slatku. Naslikao je samo jedno platno za koje mu je odmah ponuđena suma od 200.000 dolara. Sliku je poklonio Muzeju savremene umetnosti.

Razvio je virus koji uništava bakterije sifilisa. I virus se, kao sifilis, prenosio polnim činom. Bio je to blag afrodizijak. Bolest zvana sifilis iskorenjena je za osamnaest meseci. Kupio je, u Kaliforniji, jedno ostrvo, pet stotina stopa veliki greben koji je štrčao iz Pacifika. U njegovom kamenu isklesan kip Harisona Vintergrina bio je veliki pet stotina stopa.

U trideset osmoj godini, Harison Vintergrin je zaključio da je na Pesku Vremena Ostavio dovoljno Svojih Tragova. Dosađivao se. I žudno pogledom tražio nove svetove za osvajanje.

To je, dakle, bio čovek kome je u četrdesetoj godini saopšteno da boluje od poodmaklog, široko rasprostranjenog, neizlečivog raka i da mu preostaje još samo godina dana života.

Prvi mesec poslednje godine svog života proveo je Vintergrin u traganju za lekom protiv raka u poslednjem stadijumu. Obilazio je laboratorije, medicinske škole, bolnice, klinike, Slavne Doktore, nadrilekare, ljude koji su se na čudesan način oporavili od neizlečive bolesti, one koji leče verom i molitvama i Ljupke-Starice-u-Teniskim-Patikama. Niko nije znao lek protiv raka u poslednjem stadijumu. Bilo je onako, kako je i pretpostavljao, kako se čak potajno i nadao. Moraće da se izleči sam.

Sledeći mesec utrošio je na pripreme potrebne za jedan takav poduhvat. Usred arizonske pustinje sagradio je vilu sa klima-uređajem i ogradio je debelim zidom. Vila je imala kuhinju sa automatskim uređajima i dovoljno hrane za godinu dana. Imala je biološko-biohemijsku laboratoriju u vrednosti od 5,000.000 dolara. Imala je biblioteku sa mikrofilmovima u vrednosti od 3,000.000 dolara, i u njoj se nalazilo sve što je ikada napisano o raku. Imala je apoteku nad apotekama, opskrbljenu doslovno svim postojećim lekovima i opojnim drogama; bili su tu: otrovi, sredstva za umirenje bolova, halucinogene droge, dandricidi, antiseptici, antibiotici, viricidi, lekovi protiv glavobolje, heroin, kinin, kurare, zmijsko ulje, sve živo na ovome svetu. Apoteka je koštala 20,000.000 dolara.

Vila je imala radiotelefonsku liniju u jednom pravcu, veliku zalihu hemikalija, uključujući tu i one radioaktivne, primerke Korana, Biblije, Tore, Knjige mrtvih, knjige Nauka i zdravlje sa ključem za odgonetanje Svetog pisma, Knjiga koju je napisala Amerikanka Meri Bejker Edi (Mary Baker Eddy), osnivačica verskog učenja - Hrišćanske nauke; prim. prev. Ji Džinga, sabrana dela Vilhelma Rajha i Oldousa Hakslija. Imala je i ogroman, preskup računar. Kada je vila završena, Vintergrinova gotovinska sredstva bila su gotovo iscrpljena.

Harison Vintergrin je ušao u svoju tvrđavu čvrsto rešen da za preostalih devet meseci postigne ono, što je medicinski svet smatrao nemogućim.

U toku prva dva meseca gutao je materijal iz biblioteke, spavao tri sata dnevno i redovno uzimao Benzedrin. Biblioteka mu je pružala podatke. Kada je svario podatke iz biblioteke, preselio se u apoteku.

U toku sledećih mesec dana uzimao je aureomicin, bacitracin fluorid, heksilrezorcinol, kortizon, penicilin, heksahlorofin, ekstrakt jetre morskog psa i još 7.312 probranih čuda moderne medicinske nauke, ali je sve bilo uzalud. Počeo je da oseća bolove; odmah ih je umirio i nastavio da umiruje morfijumom. Zavisnost od morfijuma bila je beznačajna neprijatnost.

Isprobao je sve: hemikalije, radioaktivne materije, viricide, Hrišćansku nauku, Hrišćanska nauka (Christian Science), versko učenje, crkve i sistem lečenja, zasnovani na Svetom pismu i ideji da su bolest, greh i tako dalje, subjektivne pojave i da se mogu otkloniti duhovnim naporom, bez medicinske pomoći. Hrišćansku nauku osnovala je 1866. godine Amerikanka Meri Bejker Edi; prim. prev. jogu, klistir, patentirane lekove, biljne čajeve, vradžbine, molitve i dijete sa jogurtom. Na to mu je otišlo još mesec dana i za to vreme je kopneo, spavao sve manje i uzimao sve više Benzedrina i morfijuma. Ništa nije pomagalo. Preostajalo mu je još samo šest meseci.

Bio je na ivici očajanja. Primenio je drugu taktiku. Seo je u najudobniju naslonjaču i četrdeset osam sati netremice zurio u svoj pupak.

Rezultati meditacije bili su strahoviti zamor očiju i dve značajne reči: 'spontana remisija'.

U toku dvomesečnog istraživanja, Vintergrin je naišao na niz slučajeva u kojima se rak u poslednjem stadijumu naglo povukao a bolesnik, od koga su već svi bili digli ruke, ozdravio. Niko, međutim, nije znao ni kako ni zašto. To se nije moglo predvideti i nije se moglo ostvariti veštačkim putem, ali se uprkos svemu događalo. Oni koji su pokušali da tu pojavu objasne, nazvali su je spontanom remisijom. Izraz 'remisija' značio je ozdravljenje, a izraz 'spontana' značio je da niko ne zna šta je prouzrokovalo ozdravljenje.
Ali to nije značilo da ono nema svoj uzrok. Vintergrin je živnuo, bio je čak i razdragan. Znao je da su se pojedini bolesnici sa rakom u poslednjem stadijumu izlečili, da je rak u poslednjem stadijumu izlečiv. A to je značilo da bi ceo problem trebalo izvući iz oblasti nemogućeg i prebaciti ga u oblast sasvim neverovatnog.
Postići sasvim neverovatno bila je Vintergrinova specijalnost.

Svestan toga da mu preostaje još samo šest meseci života, Vintergrin se sa oduševljenjem bacio na posao. Iz svoje biblioteke posvećene raku izdvojio je sve slučajeve spontane remisije. I svaki takav slučaj ubacio u računar; nahranio ga je podacima o istoriji bolesti pacijenata i o primenjenom lečenju, kao i njihovim ličnim podacima: starosno doba, pol, veroispovest, rasa, boja kože, nacionalno poreklo, temperament, bračno stanje, neuroze, psihoze i omiljena vrsta piva. Računar Harisana Vintergrina imao je, dakle, kompletnu biografiju svih ljudi za koje se znalo da su preživeli rak u poslednjem stadijumu.

Vintergrin je svoj računar programirao tako, da mu isporuči nizove međusobnih veza između deset hiljada izdvojenih i različitih činilaca i spontane remisije. Ako se samo jedan činilac - starosno doba, imovno stanje, omiljena hrana - ako se bilo šta poveže sa spontanom remisijom, faktor spontanosti biće konačno isključen.
Vintergrin je za računar ispovrteo 100,000.000 dolara. Bio je to prokleto najbolji kompjuter na svetu. Postavljeni zadatak rešio je za dva minuta i 7,894 sekundi. I Vintergrinu odgovor dao u jednoj jedinoj jezgrovitoj reči:

"Negativan."

Spontana remisija nije, dakle, bila vezana ni za jedan jedini činilac iz spoljnog sveta. Bila je i dalje spontana - iz nepoznatog uzroka.

Neki slabiji čovek bio bi zgromljen. Neki konvencionalniji čovek bio bi preneražen. Harison Vintergrin bio je ushićen.

Pošlo mu je za rukom da jednim okrutnim udarcem eliminiše celokupni spoljni svet kao faktor spontane remisije. A to je značilo da su ljudsko telo i/ili ljudska psiha na neki tajanstveni način kadri da se sami izleče.
Vintergrin se bacio na posao: trebalo je istražiti i pobediti sopstveni unutrašnji svet. Otišao je u apoteku i pripremio čudesnu smešu. U najveću brizgalicu usuo je sledeće: novokain; morfijum; kurare; vlut, redak otrov iz Srednje Alije koji izaziva prolazno slepilo; olfaktorkain, sredstvo kojim odgajivači skunka u najvećoj tajnosti umrtvljuju čulo mirisa svojih životinja, timpanolajn, drogu koja privremeno umrtvljuje slušne živce (najčešće ga koriste senatori iz opozicije što dugačkim govorima ometaju rad Senata); veliku dozu Benzedrina; LSD; psilocibin; meskalin; ekstrakt pejote; sedam eksperimentalnih i strogo zabranjenih halucinogenih droga; daždevnjakovo oko i pseći prst.

Vintergrin se izvali na najudobniji kauč, obrisa alkoholom venu u udubljenju leve podlaktice i ubrizga sebi volšebni napitak.

Njegovo srce proradi kao šmrk. Njegova se krv uskomeša i mešavinu alhemijskih i magijskih hemikalija raznese u sve delove tela. Novokain mu je uspavao sva čula. Morfijum otklonio osećanje bola. Vlut mu je pomračio vid. Olfaktorkain mu je presekao osećanje mirisa. Od timpanolajna je ogluveo, a od otrova kurare se oduzeo.

Vintergrin je bio sam u sopstvenom telu. Spoljni nadražaji nisu dopirali do njega. Lišen svih čula, osetio je neodoljivu potrebu da nestane u blagoslovenoj besvesnosti. I ne bi ostao pri svesti, uprkos svojoj bezmerno jakoj volji, da mu u pomoć nije pritekla jaka doza Benzedrina koji mu nije dozvolio da utone u san.

Bio je budan, svestan svega, sam samcijat u svetu sopstvenog tela, lišen svih spoljnih nadražaja.

Onda su ga, jedna za drugom, kao pesnice dobrog boksera teške kategorije, žestoko udarile i silovito pogodile halucinogene droge.

Vintergrinova čula bila su ugašena, ali su njegovi moždani prijemni centri bili veoma aktivni, a probrane halucinogene droge su sav svoj žestoki napad usmerile baš na njih. Video je sablasne boje, sablasne oblike, stvari bezimene i bezoblične. Čuo je avetinjske simfonije, strašnu, utvarnu, mahnitu buku. Milioni nepojamnih mirisa pomućivali su mu um. Hiljade lažnih bolova i pritisaka razdirali su mu telo, čerečile ga, otkidale parče po parče. Čulni centri Vintergrinovog mozga podsećali su na jak radio prijemnik podešen na praznu talasnu dužinu koja emituje samo besmislene vizuelne, slušne, mirisne i čulne smetnje.

Njegova opijena čula bila su i dalje neosetljiva, Benzedrin ga je i dalje držao u svesnom stanju. Činjenica da je četrdeset godina bio Harison Vintergrin, pomagala mu je da ostane hladnokrvan i razuman.

Jedno vreme, a ono se nije moglo odrediti, valjao se pod udarcima pesnica, pokušavajući da napipa tu tako novu i tako čudnu ne-sredinu. A onda je postepeno, oklevajući u početku, pa sa sve većom sigurnošću, Vintergrin zavladao situacijom. Njegova svest gradila je lažne ali korisne analogije za akcije koje nisu bile akcije, stanje stvari koje nije bilo stanje stvari, čulne podatke koji nisu ličili na čulne podatke što ih prima ljudski mozak. I te analogije, koje je njegova podsvest u nekoj vrsti proračunatog ludila gradila sa bezdušnim ciljem da razumljivo učini opipljivim, pomagale su mu da se svojom ne-sredinom bavi kao da ona jeste sredina i mentalne promene prevodile u analogne akcije.

On ispruži analognu ruku i figurativni radio okrene ka unutrašnjoj strani, ka sebi, daleko od prazne talasne dužine spoljašnjeg sveta i podesi ga na još nekorišćene talase sopstvenog tela, na unutrašnji svet, koji je za njegovu svest bio jedini mogući prostor za bekstvo iz haosa.

Podešavao je, usklađivao, prodirao, borio se, osećao kako se njegova svest opire kao-atom-tankom međuprostoru koji deli dva sveta. Sudarao se sa njim, sa tom analognom membranom koja se postavljala između njegove svesti i njegovog unutrašnjeg sveta, sa membranom koja se zatezala, savijala, pupčila ka unutrašnjoj strani i koja je, bivajući sve tanja... na kraju pukla. Njegovo analogno telo našlo se na drugoj strani kao Alisa iza ogledala.

Harison Vintergrin se nalazio u sopstvenom telu.

Bio je to svet čudesa i gnusoba, svet veličanstven i smešan. Vintergrinova tačka gledišta, koju je njegova svest putem analogije predstavila kao telo unutar stvarnoga tela, nalazila se u širokoj mreži pulsirajućih arterija koja je ličila na čudovišan sistem autostrada. Analogija se kristalisala. To jeste bila autostrada i njom se vozio Harison Vintergrin. Gust saobraćaj ometale su stvari koje su ispadale iz naduvenih kesa: hormoni, otpaci, hranljive materije. Bela krvna zrnca jurila su pored njega, skrećući naglo čas na jednu čas na drugu stranu, kao svi sumanuti taksisti. Crvena krvna zrnca vozila su staloženo kao svi tupi palančani. Saobraćaj je bio zakrčen kao što je na gradskim raskrsnicama zakrčen u časovima najveće gužve. Vintergrin je vozio i tražio, tražio.

Skrenuo je ulevo, udario kraćim putem kroz tri uličice i onda, desnom stranom, počeo da se spušta ka limfnom čvoru. I tu ugledao - gomilu belih ćelija nalik na gomilu vozila u lančanom sudaru; u susret mu je jurio pakosni motociklista.

Na crnom motociklu. U crnom kožnom odelu. Sa crnim, bezizrazno crnim licem, na kome su blistala dva kao krv crvena oka. Na prednjoj i zadnjoj strani crne kožne jakne blistao je skrletni natpis: 'Anđeli karcinoma'.
Uz divlji poklič, Vintergrin potera svoja analogna kola niz hipotetičnu autstradu i usmeri ih pravo u imaginarnog motociklistu - u ćeliju raka.

Bum! Tras! Vintergrinova kola smrvila su motocikl i raznela vozača koji se pretvori u oblak prozirne crne prašine.

Vintergrin je krstario uzduž i popreko po autostradama svog krvotoka, punom brzinom jurio uz arterije, krivudao niz vene, provlačio se kroz uske kapilare, ganjajući u-crno-obučene-motocikliste, Anđele karcinoma, i drobeći ih točkovima svog automobila u prah...

Tako se našao u mračnoj vlažnoj šumi svojih pluća; jahao je na snežnobelom analognom konju i u ruci držao imaginarno koplje čiste svetlosti. Divlji crni zmajevi sa kao krv crvenim očima i palacavim crvenim jezicima mileli su iza velikog, kvrgavog drveća njegovog dušnika. Sveti Vintergrin obode konja, uperi koplje; nabadao je na njega čudovište za čudovištem sve dok svetu šumu-pluća nije oslobodio zmajeva...

Leteo je po nekoj ogromnoj vlažnoj pećini; iznad njega nejasna masa džinovskog organa, ispod njega bezgranična prostranstva sjajne, ljigave ravnice trbušne maramice.

Iza zaklona koje je pružalo njegovo ogromno kucajuće srce zagrmela je formacija lovačkih aviona sa skrletnim oznakama 'A. K.' i obrušila se na njega.

Vintergrin je usmerio svoju letelicu i poleteo u ljuti boj; vinuo se visoko i, leteći iznad razbojnika, počeo da ih uništava vatrom iz svojih mitraljeza, a oni su se, jedan za drugim, pa u gomilama, rušili u plamenu na trbušnu maramicu...
Crne i crvene stvari koje su ga napadale imale su hiljade vidova i hiljade obličja. Crna, boja zaborava - crveno, boja krvi. I svi ti zmajevi, motociklisti, avioni, brodovi, vojnici, tenkovi, tigrovi u krvnim sudovima i u plućima i u slezini i u grudnom košu i u bešici bili su - Anđeli karcinoma, svi.

I Vintergrin je svoje analogne bitke bio u istom broju inkarnacija - kao vozač, vitez, pilot, ronilac, vojnik, lovac, gonič - i sa divljom radošću bojna polja svoga tela prekrivao crnom prašinom palih Anđela karcinoma.
Borio se i borio, ubijao i ubijao sve dok se na kraju...

Sve dok se na kraju nije našao do kolena u moru probavnih sokova čiji su talasi zapljuskivali zidove vlažne pećine njegovog stomaka. A tu je, ka njemu, na nožicama očvrslim od hitina, mileo čudovišni crni morski rak sa krvavo-crvenim očima, golem, zdepast, preistorijski.

Coktav i truntav, morski rak je grabio kroz njegov stomak, a Vintergrin je zastao, svirepo se iscerio, visoko odskočio i obema nogama se spustio pravo na čvrsti crni leđni lub.

Rak se pod njegovom težinom raspukao kao tikva osušena na suncu, krta, usahla, šuplja. I raspao se u milione prašnjavih čestica.

Vintergrin je najzad bio sam, sam i pobedonosan; Anđeli karcinoma bili su, do poslednjeg, proterani, izgnani i zauvek poraženi.
Harison Vintergrin, sam u sopstvenom telu, pobedonosan i ponovo spreman na osvajanje novih svetova, čekao je sasvim spokojno da prođe dejstvo droga i čekao sasvim spokojno da se vrati u svet koji je oduvek bio njegova školjka.

Čekao je, čekao i čekao...

Ako navratite u najbolji sanatorijum na svetu, naći ćete u njemu Harisona Vintergrina koji je postao Sramno Bogat, Harisona Vintergrina koji je činio Dobra Dela, Harisona Vintergrina koji je Ostavio Svoje Tragove na Pesku Vremena. Harisona Vintergrina, katatoničnu biljku.

Harisona Vintergrina, koji je ušao u sopstveno telo da bi se borio sa Anđelima karcinoma i koji je tu bitku izvojevao.

I koji više ne može da izađe.


Norman Spinrad

(Prevela Gordana Velmar-Janković)

Dobrila, Pavle Grbović



Zemlja ispušta miris zrele jeseni. Vlažno lišće truli u hladnom, polusmrznutom blatu, ugaženo kaljavim, gumenim čizmama i kučećim šapama. Svud se oseća vlaga. Kraj tarabe, tamo, žuti mačak trlja obraze o suve grane vinove loze. Preko starog oraha u avliji pomalja se zubato sunce i pada na blato koje polako, vremenom, počinje da se *****. Baba je govorila da tad zemlja diše.

− Zemlja ti je isto ko žena. Ako rodi - svima je dobra, ne rodi li - zlo i naopako!

Baba Dobrila je dobra žena. Sama je odgajila troje dece, i to u ono vreme. Kad je pogledaš odma vidiš da je to žena starog kova. Mršava, pokretna, povijena, ko mnoge babe sa sela. I radi. Stalno nešto radi. A da je čuješ da se nekad požali – ne daj Bože! Pre bi joj se jezik osušio nego da se nešto požali, ili da nekog krivi. Samo je čuješ ponekad kad opsuje – jebo te otac! Ali to kad opsuje je samo usput, onako, radi reda. Psuje i iz milošte. Zagrli te suvim rukama, pa ti onako stegne lice hrapavom šakom i kroz osmeh kaže – jebo li te otac onaj... Al nikad ne završi. Nema tu šta više da se kaže.

A život je provela mirno, mislim, mirno... kolko život može da bude miran, eto tolko. Ceo vek je provela tu, kod kuće, nigde nije mrdala. Al ovako, da l' je njoj sve bilo potaman, verovatno nije. Al šta ćeš. Ponekad, kad bi uveče sedeli ispred kuće, ja bi pitao majku da mi priča o babinom životu i prošlosti. O čemu ćemo ako o prošlosti nećemo, toga barem čovek uvek ima. I tako bi mi majka pričala, al ne samo o babi, nego i o nekim ostalim stvarima. Šta je baba radila, pa o rodbini i rođacima, pa koje godine je šta bilo, i sve. Al ja sam najviše hteo da čujem šta je bilo kad je bio rat. Da l' to zbog toga što sam bio dečak, il... ne znam, to me nešto privlačilo. Al retko su mi pričali o tome. Više bi to čuo kad bi se okupili stariji pa pričali. I slušao sam priče, ali u njima nije bilo pucanja i bombi. Bilo je nečeg teškog i tajnog, kao da o tome ne bi smelo da se priča, da ne čuje zlo. U tim pričama je bilo o posledicama rata, i ko je umro, i šta je bilo kad se čulo za smrt. A ja sam čitao malo u knjigama iz istorije u školi šta je i kad bilo, ko je napao, pa ko se odbranio, ali taj rat u knjizi deluje mi ko da se nije ni desio. Samo neki brojevi, operacije, pa ti dođe dosadno. Al kad bi neko pričao, majka il otac, ponekad i baba, e to je onda strašno bilo. Šta su sve ljudi radili, prosto ne mogu da poverujem. Pa slušam kad je i kako deda poginuo. Skoro tries godina ima od tad. Ne poznajem ga, nisam ga nikad upoznao, al ko da ga se sećam. Valjda sa slika i iz priča. I bude mi drago ko da sam imao dedu.

Baba Dobrila je često išla dedi na grob. Ja sam voleo da krenem sa njom. Ponesemo malo uštipaka, sira i rakije, nekad paradajza i luka. I cigare obavezno. Deda je pušio. A baba dođe, prvo obriše dedinu sliku na grobu, pa malo počisti okolo. A usta joj stegnuta. Ćuti svaki put, ne progovara. Onda prostre onu hranu na krpu, polije rakiju po zemlji, pa uzme malo i ona, i dâ uvek i meni jedan srk. Zapali cigaru i stavi onde pored sveće. I dok ona cigara gori, ona gleda. Ko kip, ne miče se. A čini ti se da bi nešto viknula, da bi zaplakala. A neće. I svaki put tako. Ćutke se vratimo kući, i ona tek tad živne i progovori, pa se vrati uobičajenom poslu oko kuće i oko stoke. I naviko sam da je vidim svaki put tu ispred. Ja se igram nešto, a ona je tu. Nit pričamo, nit šta, al osećam da nisam sam. I sećam se kako mi je bilo čudno kad je jedan dan nisam video ispred kuće.

Izašo ja ujutru ispred, nigde nikog nema, nit koga čujem. Al i ne obraćam pažnju tolko. Kad vidim iz stare kuće, onamo gde baba živi, izlazi majka. Nešto ne valja. Bleda, ispijena, ni obučena kako treba. Preko majice za spavanje samo ogrnut prsluk, a papuče joj još na nogama. Vide me ona, a oči joj pune suza. Ja se uplašio i gledam je, pa sve meni dođe da zaplačem kad je vido takvu. Kaže dođi sine ovamo. I ispriča mi šta je bilo, i da je babi loše, da se noćas šlogirala i sad leži tamo, nit može da priča nit da ustane. Pa se trže i uze me za ruku i povede da vidim babu, još požuri i povuče me, ko da će baba da umre svakog časa, pa ja pado u blato, al majka ništa, samo me podiže i u kuću. A tamo leži baba. Vide me pa pokuša da se pridigne, a ne može. Neka, neka, kaže majka, pa joj ona pomože. A ja stojim, ne znam šta da radim. Ništa ne mogu da je pitam, znam da ne može da odgovori. I samo onako stojim, ćutim, i pogledam u majku, a ona kaže - pomazi je. Meni čudno. Ja priđem, pomazim babu po sedoj kosi, i vidim je, čini mi se kao da je deset godina ostarila za noć. A čudno mi što ja nju mazim, ko da sam ja stariji bože me prosti. Gleda me baba, oće da se nasmeje, vidim ja, al grče joj se usta, ne može, pa joj se oči napuniše suzama i gleda me kao da se izvinjava, al ne poteče nijedna. Brzo me majka izvede napolje posle toga, reče idi tamo u našu kuću. Ni sam se ne sećam kako je posle prošo taj dan, ni šta sam sve radio, znam samo da je uveče, nešto pre ponoći, umrla baba Dobrila.

I sedim sad ispred kuće, vidim ovo blato se *****, pa sam se zbog toga valjda i setio svega ovoga. A davno beše. I pamtim dobro moju babu, al ono što najviše pamtim je to kad sam je vido kako leži onako bespomoćna, a ne može čak ni da se nasmeje. Ali u pogledu se sve videlo. Rekla mi je ona dosta tim pogledom. Razume čovek to. Al žao mi bude uvek kad se setim. A čujem i majkin glas, čini mi se ko da mi odjekuje u glavi i dan danas. Pomazi je.

Slika Tikalo

Radost ulice, Čarls Simić




Osećao sam kao kod kuće u različitim i meni stranim gradovima, kao što su Barselona, Krakov, Meksiko Siti i Sarajevo. Dajte mi ulicu punu ljudi i ja sam srećan. Između organizovanog obilaska grada i posmatranja života njegovih stanovnika, obično biram ovo drugo. Više volim da na nekom ćošku čekam nekog ko uvek kasni, nego da slušam turističkog vodiča. Dikens gunđa u pismima sa putovanja po švajcarskim Alpima, jer ne može da piše bez ulične buke. Nedostaje mu lutanje kroz beskrajni lavirint londonskih ulica. Ako želite da upoznate neku zemlju, njene ljude i običaje, hodajte nekim od njenih gradova i gledajte kako žive bogataši i sirotinja.

Nekada se besposleni, dobro odeveni šetač nazivao flâneur, dokoni posmatrač. To je retka i skoro izumrla vrsta urbanih istraživača i voajera, radoznalih lenjivaca. Bodler je bio jedan od njih. U „Slikaru modernog života“ priseća se priče Edgara Alana Poa „Čovek u gomili“, u kojoj bolesnik rekonvalescent, tek umakao iz senke smrti, zadivljeno posmatra prolaznike kroz izlog nekog kafea. Konačno ulazi u gomilu, privučen izrazom na licu nekog neznanca. On cele noći prati tog čoveka po Londonu i shvata da je on u neprekidnom pokretu, da nikada ne zastaje da predahne i izgleda nikada ne odlazi na spavanje.

Kao većina naših navika, i moja ljubav prema uličnom životu potiče iz detinjstva. Rodio sam se i odrastao u Beogradu, u centru grada koji je tada bio prestonica Jugoslavije. Živeo sam u četvorospratnoj zgradi i ulicu ispod prozora smatrao svojim igralištem. Sa pet godina sam počeo da se iskradam iz kuće da gledam drugu decu kako se igraju. Baka i mama su me grdile zato što im dodatno zagorčavam život. (Kad sam malo porastao, dozvolile su mi da idem napolje, uz opomenu da se ne udaljavam od ulaza. Naravno, nisam ih slušao, odlazio sam sve dalje i dalje, a onda opet dobijao grdnju.) Kao i ostali ljudi iz komšiluka, baka i mama su već imale dovoljno briga. Bila je 1943. godina, Beograd je bio pod okupacijom nacista. Njihova vozila su prolazila gradom i ponekad se zaustavljala pred nekim zgradama u koje su ulazili vojnici. Iz tog perioda pamtim samo nepovezane slike i kratke scene: tri mršave devojčice igraju školice, svuda me prati crno-beli pas, starica hrani vrapce mrvicama belog hleba, dve žene se čupaju za kosu i vrište, smeši mi se nemački vojnik.

Malo kasnija sećanja, kada mi je bilo šest godina, brojnija su i življa. Sećam se savezničkog bombardovanja iz aprila 1944. i oslobađanja grada u oktobru iste godine, u kome su veliku ulogu odigrali Rusi. Tada sam već sve vreme provodio igrajući se sa drugom decom, na ulici ili u ruševinama zgrade preko puta pogođene bombom. Život nije mogao da bude bolji. Naši roditelji i rođaci su uvek bili zaposleni ili odsutni, a bake su često odlazile od kuće u potrazi za hranom. Ko je vodio računa o nama dok smo se igrali napolju, upitao sam se nedavno i setio se da su to bile razne žene iz komšiluka koje su nam priticale u pomoć kada smo zapadali u nevolje. Naravno, nismo ih podnosili zato što nam kvare zabavu, kao onda kada nam je neki stariji dečak svima dao da razgledamo nemački vojni revolver koji je negde našao. Danas mi sećanje na te brižne žene znači mnogo više od osećaja težine tog pištolja na dlanu.

Provod je prestao sa završetkom rata, kada smo krenuli u školu. Bio sam dobar đak, ali nisam voleo školu. Izdržao sam do šestog razreda, počeo da bežim sa časova, a onda bez majčinog znanja sasvim prestao da idem u školu. Nekoliko meseci sam lutao beogradskim ulicama, a onda su u školi konačno primetili da me nema i poslali policajce da obaveste moju majku. Dok je bilo toplo, školske časove sam provodio u dugim šetnjama, a kada su stigli hladnoća i jesenje kiše krio sam se po ulazima ili odlazio u bioskop u retkim prilikama kada sam imao novca. Naravno, bio sam usamljen i jadan, ali nisam se uvek dosađivao i često bio srećan zbog neobičnih i zanimljivih stvari koje sam video. Ako me je nešto učinilo ovakvim kakav sam, to je ovo uličarenje po Beogradu.

Još uvek se oraspoložim i uzbudim kada se nađem u nepoznatom gradu. Šetam u strahu da sam se izgubio i potajnoj nadi da jesam. Za to vreme se osećam više živim, brže zapažam stvari, a um i mašta mi bolje rade. Nepoznati gradovi nas prisiljavaju da gledamo. Od njih nesvesno dobijamo lekcije iz estetike i političke nauke. Kada svojim prisustvom odamo zasluženo priznanje nekoj zabačenoj ulici ili predgrađu, otvaraju nam se lepota i misterija sveta. U savremenim gradovima punim nebodera osećam se kao na filmu, a u starijim kao jedan od glumaca na jarko osvetljenoj ili zatamnjenoj pozorišnoj sceni.

Vitmen je pisao o gomili na Brodveju:

Kakve užurbane ljudske plime, i danju i noću!
Kakve strasti, dobici, gubici i zanosi plivaju tvojim vodama!
Kakvi vrtlozi zla, blaženstva i tuge te zaustavljaju!
Kakvi čudni, upitni pogledi – iskre ljubavi!
Požuda, zavist, poruga, prezir, nada, težnja!

Hodajući gradom postajemo kolekcionari lica od kojih neka pamtimo zauvek. „Svaki čovek, od najskromnijeg do najuzvišenijeg“, kaže Gete, „čuva tajnu zbog koje bi ga drugi omrzli kad bi je saznali“. Usuđujem se da dodam da bi nam se možda baš zbog te tajne dopao ili bi ga zbog nje zavoleli.

The New York Review of Books, 17.06.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 22.06.2015.

Kratki dani i duge noći, Čarls Simić





Stari televizor sedeo je u praznoj kući i govorio sebi: „Izgleda da mi je dato, naloženo, suđeno da živim usred nečega što moram večito da slušam.“

Hladna decembarska noć. Beskućnica sklupčana u haustoru u Istočnoj 3. ulici u Njujorku obraća se Bogu – a On, kao i obično ni da zucne.

Bik sa glavom dubokog mislioca, stoji sam u polju prekrivenom tankim slojem snega i ne sviđa mu se to što vidi.

Priča mi brat: „Video sam šestoro ili sedmoro ljudi, Azijaca, i kad smo se mimoišli na ulici primetio sam da jedan od njih na grudima nosi kesu i da je unutra neki stari pas. Dok sam ih gledao, shvatio sam da idu u ASPCA nekoliko kvartova niže da ga uspavaju. Bilo je to potresno ali ujedno i divno ispraćanje voljenog kučenceta, sa celom porodicom, babom, dedom i svim ostalima, u povorci.

Moja omiljena pisaljka je još uvek parčence neke grafitne olovke a omiljena hartija mi je poleđina računa za struju. Volim da sedim za kuhinjskim stolom gde moja žena secka luk i roni suze, jer kad god mi ništa ne pada na pamet i ne znam šta da napišem, otvara se frižider i stiže tanjir hladnih špageta ili ogromna pečena šunka da mi pomogne da napišem pesmu.


Sigurnosna kamera

Pas prosi na dve noge
Ispred supermarketa.

Da li su stari Egipćani zviždukali dok su noću prolazili kraj piramida? Da li je zviždao Natanijel Hotorn dok je tabanao mračnim salemskim ulicama? Ja uvek zviždućem kad prolazim pored jedne od nekoliko malih porodičnih grobnica na putu do kuće. Ne znam kako se zove pesmica koju zviždućem, ali da sada je uspešno radila posao i rasterivala duhove.

„Kod prirode najviše volim to kako je ravnodušna prema nama ljudima i ljudskoj patnji. Dok se mi bavimo svojim malim ili velikim tragedijama – vetar duva, lišće šušti na drveću, cveće cveta i vene – ta ravnodušnost je vrlo utešna“, kaže pesnikinja Valžina Mort u intervjuu za New Letters. Slažem se.

Oni bi špijunirali i buve na nekom keru kad bi mogli – a možda to već i rade.

Izgleda da vrane otpočinju dan bračnom prepirkom, pa onda kako dan odmiče imaju sve manje i manje da kažu.

Novinari i studenti književnosti vole da pitaju pesnike da im otkriju tajne njihovog zanata, kao da su oni poznati kuvari u televizijskim emisijama željni da sa svima podele recept, pa će im reći kažu nešto kao: Kupite Oksfordski rečnik engleskog sa 600.000 odrednica i oko 3 miliona citata u nekoj uglednoj knjižari. Neka vam mesar od njega iseče 4-5 kilograma šnicli, stavite ih u tiganj, itd… Posle su razočarani i vidno iznervirani kada im pesnik kaže da on nema blage veze ni kako ni zašto su njegove pesme napisane.

Da budem iskren, ja uvek nešto potajno piskaram. Jednom me je žena uhvatila kako grizem olovku i rekla mi: „Nadam se da više ne pišeš one dosadne pesmičuljke koje nazivaš poezijom?“ „Ne dušo“, odgovorio sam joj, „samo sređujem račune i spremam se da ti posle napišem ljubavnu poruku.“

Moje letnje kajanje: goli mladenci jašu tigra kroz džunglu na slici nekog lošeg imitatora Anrija Rusoa, koju sam mogao da dobijem za pedeset dolara na buvljaku, ali sam kao budala propustio priliku.

„Nemam šta da krijem“, uporno su ponavljali građani raznih policijskih država u prošlom veku, a sada slušamo Amerikance kako to isto govore. Kako je moguće biti i slobodan i nemati nikakvu privatnost, izgleda da im ne ulazi u glavu.

Njegova baba, koja živi sama, noću tumara kroz svoju staru kuću i satima prekoreva ogledala.

Pesma je sat, čudan sat koga je proizvođač napravio tako da stane posle određenog broja otkucaja.

„Čovekova biblioteka je neka vrsta harema. Gledam kako ljudi sa velikim oprezom pokazuju svoje knjige neznancima“, napisao je Emerson u svom dnevniku 1848. Sa elektronskim knjigama i internetom ni čitanje više nije privatni čin. Ustajući sinoć iz kreveta da donesem zbirku Ovidijeve erotske poezije činilo mi se da radim nešto nepromišljeno i subverzivno zbog čega će mi se jednog dana suditi.

Kao mladi pesnici, Džim Tejt i ja smo se oduševljavali Džimijem Rodžersom i njegovim jodlovanjem. Umeli smo da se ušljemamo, da satima puštamo njegove ploče i jodlujemo sa njim. Plan nam je bio da naučimo da jodlujemo kao on, pa da na nekoj pesničkoj večeri zaprepastimo prefinjenu publiku jodlujući kao kauboji posle svake strofe neke naše pesme, pa ili da ispadnemo budale ili da nas avangarda proglasi za genije. Ali nikad se nismo izveštili.

Poštovana Večnosti,
Da li ste sakupljali naše stare pokvarene satove, pa se razmetali njihovim izbledelim sjajem tu i tamo po noćnom nebu?

Stalno razmišljam o prelepoj ženi pored koje sam sinoć prošao na ulici i koju sigurno nikad više neću videti. „Izgubio je glavu i ostatak života proveo tražeći je“, govoriće se o meni.

Ciganka gatara jedne noći sedi za malim okruglim stolom i zadubljeno gleda u iPhone dok čeka mušteriju.

Njegova priča je bila tužna, tužna ljubavna priča koja je zasmejavala svakog ko bi je čuo.

Svaki pesnik na svoj način tuguje nad protokom vremena. To je možda rešenje zagonetke zašto poezija privlači tolike ljude.

„Pre bih slušao drvo nego filozofa“, umeo je da kaže moj stari prijatelj Toni Perniširo, ali sada je drveće bez lišća i nema šta da kaže snegu koji upravo počinje da pada.

„Svi mi opipavamo u mraku“, prošaputao sam usred noći samo da čujem svoj glas.


NYRBlog, 21.01.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Lutrija u Vavilonu, Miraš Martinović

Kada je Herodot stigao u Vavilon, divio se gradu, ulicama, bulevarima, hramovima i palatama, ženama koje su se njihale u hodu, to ne bijaše vidio ni kod jednog naroda, ni u jednom gradu, a obišao je mnoge.

Sakupiti znanja svijeta, napisati istoriju – nalog koji mora ispuniti.

Sveštenici u Vavilonu sa kojima se srio, a uvijek je prvo njih tražio u gradu u koji bi stigao, znajući da će najviše od njih naučiti, pričali su o najvećem hramu – Kuli vavilonskoj, na čijem vrhu se nalazio postelja za boga i djevicu sa kojom se sastajao jedanput godišnje. Javnim nadmetanjem, za tu noć, birana je najljepša djevojka Vavilona. Slušao je ali nije vjerovao, zapisao kao i mnogo šta, što razum ne prihvata, a čovjek može da izmisli. Čuo je priču da je taj bog gradonačelnik Vavilona, nije unio u Istoriju.

Vjerovao je da sve što zapiše, pa i događaje koje razum odbija kao vjerodostojne, koristiće ljudima, misleći da je pamćenje slab oslonac, da se ne možemo u njega uvijek pouzdati. Zaborav će sve progutati. Pobijediće ga slovima zapisano.

Život je boraba sa zaboravom! – znao je reći prijateljima, nastavljajući putovanje, mnogo puta u nemogućim uslovima, svjestan opasnosti koje vrebaju i cijene kojom se ovakav poduhvat može platiti. - Pustinja nema milosti, ni more, moram da napišem Istoriju, ispunim zadatak koji mi je dat.


Šta je čovjek može da izmisli? Svaki narod ima svoj običaje koji ga održavaju. Razmišljao je kako se carstva i gradovi uzdižu i rpopadaju, te da sve ima rok i vrijeme. Čovjek najkraći, ali ga mora ispuniti. Svakome je nešto dato u zadatak. Meni Istorija – često je govorio.

Prešao je Nil, Dunav i druge rijeke – prostrana carstva, stigao do obala Crnog mora, isući tragovima naroda Skita, ne krijući da je najviše učio od egipatskih sveštenika, koji su ga naučili tajnim znanjima, u kojima bijahu bez premca. Vještini koja čovjeku daje mogućnost da leti vazduhom.

- Dugujem im! – klicao je, ne skrivajući hvale, diveći se hramovima i gradovima. Posebne ustike na njega bijahu ostavilii sveštenici iz Memfisa.

Divio se piramidama, njihovim graditeljima, ne i faraonima za koje su građena ta zdanja. - Oni su prolazni kao i ostali - riječi koje je rekao nekom prilikom. - To što vjeruju da će smrt ustaviti, varaju se. Ludost kao mnoge ludosti čovječije. Mnoštvo je ljudi bilo upregnuto u gradnju, umirući iscrpljeni, sanajali su slobodu. Među narodima koje sam upoznao, ističu se Grci. Oni su slobodni ljudi, imaju prednost nad ostalim. Zato su pobijedili – Persijance, koje su njihovi zapovjednici bičevima tjerali u borbu, dok su Grci išli s osjećajem slobode koju treba da odbrane, znajući da su bez nje ne p'ostoje. Zborio je: - Topot persijskih hordi sam čuo u majčinoj utrobi. Odjeci su nastavili da se umnožavaju u meni, nakon što sam rođen, nosim ih. Oni su me pokrenuli da napišem Istoriju, koja čovjeku treba, bez koje se ne može dalje.

Došlo je vrijeme da u slova pretočim ono što se dešavalo prije, dam naznake onoga što će doći, što se može ponoviti. A mnogo toga se ponavlja u vremenu i čovjeku. Ova spoznaja me tjerala da krenem u pisanje.

U Atini sam, kasnije, čitao odlomke iz mog djela, za šta sam bogato nagrađivan. Zbližio se sa Sofoklom, približio Periklu koji nije skrivao divljenje za posao koji radim. Sofokle je na mene ostavio snažan utisak, slagali smo se u mnogim sudovima o bogovima i ljudima. Te dane, susrete sa njim i šetnje Atinom, ne mogu zaboraviti. Ostaće i nakon što odem sa ove zemlje. A otići ću, kao mnogi prije. Niko nije ostao.

Na putovanju, koje nije bilo ni lako ni lagodno, nađoh u Vavilonu po drugi put. Uvidjeh mnoge promjene, u odnosu na prvu posjetu. Metež među ljudima. Svi žure ka palati, u centru. Rijetki se vraćali sa osmijehom.

Šta se dešava, kuda žure, u ovolikom broju, ka jednom mjestu? – pitam užurbane prolaznike.
U Kuću lutrije! – odgovaraju neki, drugi prolaze, praveći se da ne čuju. Mali broj pokazuje ljubaznost.
Ovo nijesu oni što sam ih upoznao prllikom prvog boravka. Nešto se desilo sa gradom i ljudima. Nije onaj Vavilon. Smjena vlasti, tiranija, šta li? – odgovora nema, ne nazirem uzrok meteža.

Hitam, vođen silom koja je mnoštvo građana i stranaca usisava, kući u kojoj bijahu smještene razne naprave, točkovi mali i veliki. Sve se okretalo.
Šta je ovo? – pitam glasno u mnoštvu, znajući da me neće čuti.
Točak sudbine – šapuće čovjek, s vidnim očajem na licu, koje načas zamijeni ushićinje. I na drugim licima su se smjenjivala ta dva stanja. Zalud pokušavam da nađem objašnjenje. Ovdje se kuša sreća – objasni čovjek, videći me zbunjenog.

Polja ispod točkova bila su obilježena brojevima, a brojevi i polja bojama, što je privlačno djelovalo za oči, ne ostavljajući ravnodušnim nikog ko se približi. Jednako vukući i one sa daljine.

Koga dočekao srećni broj, nije skrivao oduševljenje. Među prisutnima, koji su učestvovali u igri, i takvih je bilo. No, više smrknutih. Mašina je sve gutala. Naziv Kuća sreće nije bio primjenjljiv na situaciju, koja se u njoj odvijala. Svi su bili u igri. Čitav grad! Nemoguće je bilo zamisliti da neko ostane po strani, da ne založi makar sitnicu.

U kući metež. Rade li što građani? – nameće se pitanje. Grupe se smjenjuju, teško se izboriti za mjesto. Čuvari reda smiruju, gdje ne mogu održati red, primjenjuju silu.

Teško je ovdje držati red.

Ova kuća će uništiti Vavilon.! – viče građanin, po svemu sudeći gubitnik. Ne predaje se, posuđuje novac, igra dalje. Poznanici, možda prijatelji ili neko od rodbine, pokušavaju da ga zaustave, ne da se, viče: Hoću sve da izgubim! Ovdje nema dobitnika! Svi smo na gubitku.

Život je lutrija! – viče, gubeći se u metežu. Ljudi se okreću, misle da je lud.
Ovo je ludilo! Ne dajmo se, Vavilonjani. Šta se desilo s mirom u kome smo življeli, srećom kojom smo bili obasuti? Ko napravu ubaci u grad? Učinio je najveće zlo.
Bogovi! – uzvikuju iz gomile, uz smijeh.

Čekao sam u redu. Zaigrao na sreću, ulažući mali imetak kojim sam raspolagao. Za kratko vrijeme sve sam izgubio. Umjesto sažaljenja, ljudi su se smijali, svakom gubitniku, pa i meni, uz pljeskanje kojim su odobravali gubitak.

Ako još založite, sigurno ćete dobiti! – viče čovjek koji je davao tikete ispisane brojevima, promuklim glasom, traži zamjenu, koja brzo dolazi. Dolazeći zauzima njegovo mjesto, svježim glasom nastavlja: - Posljednji ulog je siguran dobitak! A posljednji dobitak, najslađi je dobitak!

Dvoumim se.

Imam rukopis Istorije. Zalažem i gubim, najdragocjenije što imam. Molim da mi vrate. Neumoljivi su, smiju se. Povrtka nema! – viču. – Jednom izgubljeno, ne vraća se. Ova kuća uzima, u njoj je založeno na najsigurnijem mjestu. Ne brinite! – tješi gubitnike.

Na moju tvrdnju - da je rukopis koji sam založio važan za čovječanstvo – cerekaju se kao ludi. Guranje, traže mjesto, sklanjam se. Prokleti grad, propašće! – vičem. Srećni dobitnik urla od radosti. Gubim dah. Kako li izgleda moje lice? Koliko je očaja na njemu! Izgubio sam ono što sam čitavog života radio. Tren, i ode. Tejši me čovjek iz reda, nestrpljiv da što prije stigne, s nadom da će dobiti. Svi idemo s nadom – kaže. Sve je lutrija! Treba tako razmišljati, ako dobiješ raduj se, a ako izgubiš shvati – sve je gubitak. Ko je dobio na kraju?! – pita glasno. U očima sjaj, kao da je poludio.

Vavilon će propasti! – vičem ulicama, nakon što čuh da su pogubljeni mudraci u gradu. Najstrašnija vijest za koju sam ikada čuo.

Lažni novac! – viču neki iz začelja kolone koja se stalno uvećava. Priča da Lutrija kuje lažni novac, te da su i dobitnici na gubitku, dobija uporište u stvarnosti. Lažni novac je u rukama dobitnika! Urlaju: - Svi smo na gubitku! Neki se smiju. Niko ne zna ko je vlasnik Kako tražiti obeštećenje? Od koga? Vlasnik se ne zna. Sudije su potkupljene! – plače gubitnik, bespomoćno maše rukama.

Herodotu se u Vavilonu gubi trag. Tvrdnja da je u njemu umro, zbog gubitka na lutriji, nikada nije potkrijepljena činjenicom: grobom ili kućom u kojoj je stanovao. Nikada nije nađena grobnica mudraca, mjesto pogubljenja, ni broj koliko ih je pogubljeno. Sa njihovom smrću umro je Vavilon. Nikada se nije uspravio. Na njegovom mjestu nije podignut grad. Svaki pokušaj je ostao bezuspješan. Sve podignuto se rušilo.

Nakon mnogo stoljeća, primjerak Istorije koji je založio Herodot, kupljen je na aukciji, na kojoj su prodavani antkviteti, za basnoslovne pare. Mnogi lažni, kao što je sve lažno. Na sreću čovječanstva, ovaj je bio pravi.

Sve je propalo, lutrija i grad. Istorija je preživjela. I on koji ju je založio. Sklon igri i igranju, kao svaki čovjek, uostalom. Što je zapisao, nastavilo je da živi, ostalo je uzeo zaborav, prekrivajući ga neprozirnom koprenom.


Slika Aleksa Levina

Tantrum, Magdalena Blažević


U mraku je. Napola ukopan u zemlju. Na prozor koji gleda na široki put postavio je debele balvane, a na onaj okrenut šumi dvije vreće s pijeskom. Na oba je ostavio rupe za nišan. Kroz dva snopa plave svjetlosti sporo struje guste čestice prašine.

Tijelo mu je dugačko. Ispruženo na kauču. Široka, koščata stopala zapinju za drveni rukohvat. Diše duboko i mirno. Mišići su mu opušteni, samo se pod vjeđama očne jabučice ubrzano kreću amo-tamo. Vjeđe mu se otvaraju sporo, kao da su slijepljene jedna za drugu. Oči zasvijetle i najprije ne razaznaje ništa. Potom mu se ukazuje obris drvene vitrine i crnog kratkog kabla s grlom za sijalicu. Podiže se u sjedeći položaj prebacujući deku preko naslona. Bosa stopala su na prljavom, hladnom linoleumu. Danima spava u košulji i maslinastom džemperu. Hlače su maskirne. Ustaje i prepipava džepove. Iz hlača vadi zgužvanu kutijicu. Izvlači drvce. Začuje se reski zvuk šibice. Glava joj bukne. Lice mu ispresijecano sjenama. Guste obrve su dvije nadstrešnice. Zamračile mu sitne oči. Kosa gusta i razbarušena, oblikovana jastukom. U široke nosnice spuštenog nosa prodiru sumporne pare. Ispod vilica, četvrtasta i široka. Zgrčenim prstima lijeve ruke sa stola dohvaća teglu s uljem. Kroz rupu na tankom poklopcu provučen je fitilj. Prinosi drvce. Zapali se i obasja čađave zidove. Dim poteče u gustom, nezaustavljivom mlazu. Raširi se poput požara. Niski strop postaje crno, pamučno nebo. Spušta mu se na tjeme.

Čizme su kraj kauča. Razvezane, razgažene. Čarape ugurane unutra. Pored njih zelena staklena flaša. U njoj tek nekoliko gutljaja rakije. S dva brza pokreta odvrće čep. Ispada mu i udara o pod. Otkotrlja se ispod kauča. Iskapi. Toplina mu se razlijeva tijelom. Zareži od zadovoljstva.

Ispod linoleuma škripi drveni pod. Koraci mu teški. Stakla na drvenoj vitrini podrhtavaju, uznemirene čaše nazdravljaju. Otvara ormariće. Lonci i tanjuri. Okreće ključ na ormariću s bravom. Unutra samo miris pržene kave i šećera. Zalupi!

Uz vitrinu po podu poredane otvorene flaše. Podiže ih prema svjetlu. Jednu po jednu. Prazne. Kroz duboko usječene brazde na čelu teče znoj. Skuplja mu se u obrvama. Briše se rukavom. Sljepoočnice pulsiraju.

Sjedne. Iz čizama izvlači čarape. Nogavice zadigne do koljena. Čarape zapinju na sasušenoj, hrapavoj koži. Navlači ih do pola lista. Hlače spušta. Stopala mu sjednu u čizme kao u kalup. Pertle zateže snažno. Pucaju.

S čela mu se slije kap znoja. Zaustavlja se na vrhu nosa. U ušima mu zahuči.

Njegova sjena na zidu raste. Divovska je. Iz grudi mu se otima urlik. Zrakom sijevnu staklene flaše. Odbijaju se od zidove. Po podu se rasipaju oštrice. Odraz u ogledalu je crn i raspuknut.

Tišina. Prsti mu prolaze kroz kosu.

Iz natrpanih ladica ispadaju pletaće igle. Namotaji konca i dugmad kotrljaju se po podu. Kloparanje i štropot.

Nespretnim prstima otpetljava komade starog kanapa. Dugo mu treba da ga uvuče u rupice. Zateže snažno i veže. Ostatke reže velikim krojačkim makazama. Ustaje i provjerava čvrstoću udarajući nogama o pod. Potres.

Kroz rupu na balvanima sviće. Jednom rukom hvata prozorsku ručku, drugu nasloni na dasku. Oko namješta na otvor. Trava je mokra, polegnuta kišom i vjetrom. Po putu velike blatnjave lokve. Voćnjak u magli.

Ljetos je bilo suho. Zrak vreo i gust. U ušima je odzvanjao siloviti tutanj čizama. Pod njima su frcali kamenčići i zabijali se među balvane. Zvukovi tijela koja se ruše tupi su i kratki. Gomila mesa koje ječi. Lokve su bile crvene. Usirene na suncu.

Otključava drvena vrata. Zacvile. Hladno je i vlažno. Piša ispred kuće. Žuti mlaz se isparava s mjesta na koje je tuđinac pao. Kao svinja. Jedan metak posred čela. Izbliza. Iz crne rupe curila je gusta krv. Trava kraj bunara žutila se kamilicom. Ruka mu nije zadrhtala.

Čizme drobe komade stakla. Zabijaju se u mekani linoleum. Prsti stišću fitilj uljarice. Mrak. S vješalice na vratima skida jaknu. Oblači se. Puška je iza vrata. Stavlja je na rame i zaključava. Ostava je desno od ulaza u magazu. Ključ skriva na drvenoj polici, iza velike zlatne konzerve.

Cesta je duga i zavojita. Hoda sredinom, ispranom bijelom linijom. Tenkovske gusjenice izrezbarene u asfaltu. U njih se slila prljava voda. Otvorile se crne rupe. S obje strane su kuće zastrtih prozora. Dvorišta im pusta. Psi otkinuti s lanaca.

U ušima mu šušte divlji mlazovi kisele vode. Pjena se prelijeva preko betonskog okvira crvenog od taloga. Iznad njega je restoran bez krova. Izrešetana ruševina u šiblju i uspravnim čičcima. Iz neba se prosipaju oštre ledene kapi. Zabijaju se u kosu i kožu.

Pored ceste je niska građevina nakošenog krova. Prednji je dio u rešetkama, s katancem. Ispod staklo oblijepljeno sasušenim reklamama za sladoled i deterdžent. U mraku se naziru naslagane kutije. Ispred stoji stražar i *****. Pozdravljaju se rukom. Baca cigaretu i gazi je čizmom. U ruci mu zazveči snop ključeva. Iza zgrade je magacin. Otključava i prodere se. Dva poznata imena. Izlaze u prljavim uniformama i gumenim čizmama. ''Hajmo to malo brže! Šta je, niste se naspavali?!“ Dvojica, kao i svako jutro, uzimaju krampove i lopate i kreću prema šumi. On ih prati. Puška mu spremna. Po šumskom putu debeli sloj blata. Visoko iznad šušti vlažno lišće. Pod naletom vjetra s grana se prosipa ledeni pljusak. Voda mu se s tjemena slijeva preko oznojenih leđa.

Zelena žuna prhne krilima i dva puta kratko zakriješti.

Rov je dugačak i blatnjav. Iz njega vire trupovi. Ruke se podižu i spuštaju. Zrakom se prosipaju grude vlažne zemlje. Ženski glas je visok, smije se glasno. Zubi joj veliki. Ruke dijele kavu.

Sjedne za drveni stol. Na rub nasloni pušku. Pored sebe.

''Ne kopaj dalje. Dovde ćemo ići'' – govori sijedi zabijajući kolac u zemlju. Ugleda ga za stolom i mahne mu. Iz torbe vadi flašu i čaše. Sjeda za stol. Razlijeva rakiju. Čaše se sudaraju. Grla zagrijavaju.

Vrata magacina su širom otvorena. Crvena, na mjestima zahrđala. Uza zid naslonjeni blatnjavi krampovi i lopate kao sasušeno cvijeće izniklo iz betona. Unutra je glasno i sparno. Zapah znoja i mokraće. Tijela se kreću sporo. On pristiže s dvojicom. Hodaju ispred njega umornim korakom. Čizme im otežale od gustog, stvrdnutog blata. Predaje ih stražaru ispred vrata. Stražar govori, ali riječi koje ulaze u njegove uši su iskrivljeni šum. Pred očima mu se smjenjuju bezglasne slike.

Put do seoske škole je blago strm. Asfaltiran. Niz njega teku potoci prljave vode i kamenja. S obje strane nadvila se visoka hrastova stabla. Put je hladni tunel.

Škola je prizemnica bijele, oljuštene fasade. Ispod nje se kao velike nepravilne rane ukazuje sivi malter navučen preko crvenih cigli. U dvorištu dugački, uski stol. Natkriven tankim, valovitim pločama. Ispod njih su žene zasukanih rukava. Govore glasno. Ushodane muhe. U velikim plastičnim posudama miješaju hladnu vodu s onom iz ključalog kotla. Iz njega kulja bijeli dim. Tanjuri, kašike, viljuške i noževi prebacuju se iz ruke u ruku, iz tople vode u hladnu. Slažu se na visoke zveckave gomile.

Pristižu vojna kola. Istovara se izrezani kruh i visoka manjerka. Škola ima samo hodnik i dvije učionice. U obje su klupe preraspoređene za objed. U hodniku se, ispred prve učionice, formira dugački red. On stoji u jakni. Pušku ne skida s ramena. Jedan po jedan uzimaju s hrpe tanjur i kašiku. Pomiču se polako, do velikog stola iza kojeg je Milo, šef kantine. Na okruglom stomaku kecelja. U ruci kutlača. Iz manjerke zahvaća dva puta po tanjuru. On hitne tanjur. Udara o stol. Zazveči. Miline oči su plave. Buljave. Kao da bi od jakog napora ispale i otkotrljale se po podu. Usne mu vlažne, u kutovima sasušena bijela pjena. Ruke bez dlaka.

''Još radiš ženski pos'o'' – kaže mu.

Milina usta se razvlače u osmijeh. Debeli jezik mu je spori slinavi puž. Miline ruke ulijevaju grah. Iz tanjura se *****.

Uzima tanjur i dvije šnite debelo izrezanog kruha. Pušku oslanja na zid pored prozora. Jaknu okači na naslon stolice. Jede halapljivo. Zubi mu sijevaju u pravilnom, gustom nizu. Trgaju kruh u velikim zalogajima. Učionicom odjekuju glasovi i smijeh. Sve zvecka i poskakuje.

Posljednjim komadom kruha kupi ostatke graha po tanjuru. U ustima se melju u gustu kašu.

Ustaje.

Tanjur udara o stol. ''Ima l' repete?''

Milina usta se rastežu. ''Nema!''

Po Milinom licu iskaču crvene fleke. Okreće leđa. Glasno poklapa manjerku.

''Naspi! 'Oladit ću te ko divljaka!'' – viče dubokim glasom.

Iz Milinih usta prosipaju se cerek i sitne kapljice sline.

Brazde na licu su mu brzi potoci. Žamor u ušima pretvara se u neizdrživu buku. Tijelom mu struje vreli valovi.

Uzima pušku i nišani. Ruka mu je mirna i precizna. Metak kroz Milinu glavu prolazi kao kroz puding. Usta su mu razjapljena crna rupa. Izrešeta mu čitavo tijelo iz kojeg kao iz bačve s vinom poteku mlazovi vruće krvi. Rukavom briše znoj s lica.

Prsti mu prolaze kroz kosu.

Stolovi se u učionici prevrću. Tanjuri se lome. Kašike po podu. Muški glasovi viču. Neki se smiju. Nečije ruke dograbe pušku. Posjednu ga za stol gdje je maločas jeo. Sjedi mirno. Očne jabučice pomjeraju se amo-tamo. Brzo i kratko.

Lovački dom je neizrađena kuća od cigle. Prenamjenjena u ratni zatvor. Strunjače su postavljene u pravilne redove. Po betonskom, prašnjavom podu. Na njima ispružena nepomična tijela. Udišu čestice prašine i tjelesne isparine. On otvara oči. Zasvijetle. Kroz prozor sviće. Danas će biti vedro.

Jedna riječ – Višnja, Darija Marković





U jednoj dremljivoj zgradi na periferiji uzavrelog grada, dvoje ljudi tintom razlijeva dušu po

žednom papiru. Bisera Đ., sa svojih dvadesetak godina, sanja danju u potkrovlju. Isak A., zaturio

po džepovima skoro sedamdeset, kuje snove noću u prizemlju.

Pogledima se sreću tek ponekad. Gledaju se srcima natopljenim mastilom.


Svake večeri, čim se prve zvijezde prenu iz sna, Bisera napušta stan ostavljajući samo komad

neba, cimera koji se smjestio u nakošeni krovni prozor. U Isakovo poštansko sanduče ubacuje

kovertu. Potom je noć po ustaljenom voznom redu odvodi u Fabriku metalnih proizvoda, gdje se

do jutra njeni prsti takmiče s pokretnom trakom.


Svakog dana, kad je sunce u zenitu, Isak napušta stan ostavljajući samo ružu puzavicu, cimerku

koja se smjestila na njegov balkon. Otvara sanduče ključićem sa lanca džepnog sata, i uzima

dragocjenu pošiljku. Potom ga dan u svom uobičajenom ritmu odvodi do obližnje pijace, gdje

kupuje namirnice i novine, slušajući kako mu svijet šušti pod prstima.


Kad zemlja otpleše jedan krug, Bisera otključava limenu kutijicu u koju je Isak ubacio papirni

smotuljak.


On piše o danima kad mu je korak bio brz, o prerano ugaslim toplim očima, izdajama, strasti...

Bisera kroz riječi razabire zvuk potpetica na parketu, zveckanje kristalnih čaša i pucketanje

gramofonskih ploča, smijeh, odlaske…

Ona prosipa na papir odrastanje u ljubavi koja lomi kosti, i bijeg kad je od njihovog srastanja

duša srasla nakrivo. Očajničku noć u zagrljaju stranca. Jutro u kom slatka šaputanja od

prethodne noći zveče kao milostinja na pločniku.


Juče je Isak nalivperom na hartiji urezao pitanje: “ Da li bi tvoj život mogao stati u, recimo, tri

stotine pedeset sedam riječi?”


“Kao da pokušavaš izliti okean na vrh čiode”-pomislila je Bisera-“šaka slova za čitav život”.


Ali kad ujutru posjeti fabričkog ljekara zbog iznenadne nesvjestice, i čuje bat srca koje kuca

ispod njenog, sve o čemu može misliti jeste topli ljetni pljusak na goloj koži, i sjaj kiše na zrelim

višnjama. Tako valjda miriše svijet kad na njega stiže djevojčica.

Jedan jedini udah ispuni joj cijela pluća, jedno ime zaigra na vrhu nepca. I tad zna, tri

stotine pedest sedam riječi nije premalo, već previše.

Dovoljna je samo jedna.

Višnja.

Slika Beverli Braun

Poetika kratke priče, David Albahari


1.


Iznenada, iz »zahuktale mase prolaznika«, izdvaja se jedna devojka, prilazi mi i kaže: »Znala sam da ćemo se ponovo sresti.«

***

Siguran sam da je ranije nisam sreo, ali ipak: taj nos, zasenčenost obraza, krhke usne školjke. Okrećem se i vidim da stoji nasred sobe. Na njoj je cicana haljina. Ponovo gledam kroz prozor. Ona i dalje stoji nasred sobe.

***

Kažem joj, malo posle, da se skine i da uzjaše konjića za ljuljanje. Konjić čami u uglu. Beo je, ali na čelu i stražnjim nogama ima crne pege. »Šta?«, kaže devojka. Ponavljam zapovest nešto blažim glasom, mada ni onaj koji sam u prvi mah upotrebio nije bio nešto naročito grub. Umoran sam. Devojka gleda s nerazumevanjem, ali ja više ne znam kakav glas da upotrebim.

***

»Promenio si se«, kaže devojka kada sam se najmanje nadao. »Kako to misliš?«, pitam. Ona sleže ramenima.

***

Pre nekoliko godina živeo sam godinu dana na selu. Nije to bilo selo već veliko vikend-naselje gradskih stanovnika, sačinjeno od sitnih parcela, bašta i voćnjaka. Radnim danom bilo je pusto, a subotom i nedeljom, kada je vrvelo od ljudi, vraćao sam se u grad. U ponedeljak naselje je ponovo mirovalo. Sedeo sam na tronožnoj stoličici i gledao kako se sunce rađa. Sa iste stoličice, uveče, gledao sam kako zalazi. Popodne sam zalivao ruže, kresao grančice, brao voće, uvek je bilo nešto da se radi. Noću sam čitao ili jednostavno posmatrao kako se mrak ponaša. Nadohvat ruke stajala je čaša s mlekom. Veliki zidni sat nije radio. Noćne životinje kretale su se po gustišu, i ponekad, danju, pronalazio sam tragove njihovih poseta: otisak u vlažnoj zemlji, sićušan izmet, razbacano perje. Jednog jutra, u rosnoj travi, našao sam žensku narukvicu. Uspravio sam se, još je nisam bio uzeo u ruke, i obazreo se oko sebe. Onda sam je podigao i obrisao.

***

— Ne — kažem devojci. — Ne možeš ovde ostati.
— Zašto? Zar imaš nekog drugog?

***

Ipak je sela na konjića, ali nije se svukla, već je samo zadigla cicanu haljinu i opkoračila belu igračku s crnim pegama, i još dok je sedala, uhvatila se za njegove uši i vrhovima prstiju prekrila deo pege na čelu, ali konjić je bio mali, tako da nije mogla da podigne stopala na oslonce niti da ih uvuče u uzengije, nego se sva skvrčila i iskrivila, iako pritom nije ispuštala uzde, i stalno je čas jednom čas drugom nogom doticala pod, a pramen kose joj je padao na čelo, i ona je pokušavala da ga oduva nazad, isturala je donju usnu i duvala vazduh sebi u nos i pored nosa, i pramen je poskakivao na toj vazdušnoj struji, a konjić je gledao očima sa kojih se već zgulio deo farbe, a rep, koji su nekada davno odsekli nekom pravom konju, njihao se i lelujao i katkad češao konjićeva kopita. Toliko je bio dugačak.

***

Opet sam kod prozora.
Nešto kasnije dolazi moj poznanik. Devojka je uzbuđena, brzo ustaje s konjića, povlači haljinu naniže, pita čime može da nas ponudi. Dok iz kuhinje dopire zveckanje posuđa, moj poznanik podiže obrve, širi ruke, krivi vrat prema izvoru zvuka. Sve bi to trebalo da znači »Ko ti je ovo?«. Odmahnem desnom šakom, što znači »Ma, pusti to, nije važno, reci mi zašto si došao, šta te zbilja dovelo?«. Devojka se vraća s posluženjem, šoljice podrhtavaju na metalnom poslužavniku kao što je to negde opisano, ja se zavaljujem u stolicu, moj poznanik uzima jedan pa drugi zalogaj slatka od sitnih šumskih jagoda. »Čitao sam tvoje nove priče«, kaže on kada sažvaće. Onda pogleda devojku. »On piše priče«, kaže joj. Devojka mu uzvraća pogled, ali ne pomera ruke koje ostaju prekrštene u njenom krilu. Poznanik sada gleda u mene. »Ne mogu tim pričama da poreknem određene kvalitete, preciznost koja podseća na dijamant, ritam, jezik, ali čemu sve to? Kada ih pročitam, ne osećam se ni bolje ni gore nego pre što sam ih započeo. Razumeš šta mislim?« Prvo devojka klimne glavom, potom ja. »Tvoje prve priče«, nastavlja, »one o Jevrejima, imale su težinu, bile su žive, doticale su srce, zadirale su u suštinu egzistencije.« »Zar je on Jevrejin?«, kaže devojka. »Jeste«, kaže moj poznanik, »nisi znala?« Devojka ne odgovara.

***

— Znaš li da je Lorens Stern pisao o drvenom konjiću u romanu Tristram Šendi? — pita moj poznanik.
— Ali u drugom kontekstu — kažem.
— Da, u drugom kontekstu — kaže moj poznanik. — Ali je ipak pisao.

***

»Zar je on došao samo zato da bi ti rekao kako mu se ne dopadaju priče koje sada pišeš?«, kaže devojka nakon što je moj poznanik otišao, i to je najduža rečenica koju je ona izgovorila. Uzbuđen njenom rečitošću, propuštam priliku da joj odgovorim. Kada vidi da ne odgovaram, devojka sama odlazi do konjića, zadiže cicanu haljinu do butina, opkoračuje ga i seda na nacrtano sedlo. Sedi neudobno, jer je konjić mali, pa ona ne može ni da podigne stopala ni da se čvrsto osloni na njih. Njena kolena su obla. Njene butine izdužene. Njene gaćice bele. Prislanjam čelo na prozorsko okno. To je pakret koji redovno budi saosećanje. Kada vidi da se ne pokrećem, devojka će ustati, brzo će mi prići na bosim stopalima, možda će zastati samo da bi se oslobodila odeće ili da bi prikupila hrabrost, svejedno, važno je zastajkivanje, a ne obrazloženje. »Šta to radiš?«, kaže devojka. Zatvaram oči, ali ona ipak ponavlja: »Šta to radiš?«


2.

Upravo kada sam naumio da pređem preko ulice: nešto mi je upalo u oko. Zastao sam, iznenada slepac, i čuo sve zvukove koje nikada ranije nisam čuo. Onda me je dotakla nečija ruka. Kroz suze sam video devojku izvanredne lepote, duginih boja, koja me je pitala: »Šta vam se desilo?« Rekao sam da mi je nešto upalo u oko. »Pođite sa mnom«, kazala je devojka. Uhvatila me je za lakat i odvela u haustor. Oči su do tada prestale da suze. Devojka je papirnatom maramicom dotakla rub jednog mog kapka i pokazala crnu mrlju. Složili smo se da je to mušica, nikako komarac. Zidovi haustora, posebno tavanica, bili su islikani fantastičnim prizorima. »Ti stanuješ ovde?«, pitao sam je. »Ne«, rekla je devojka, »ja stanujem u Zemunu.«

***

Primećujem da je ovo već treća moja priča u kojoj se reč »iznenada« nalazi na samom početku. Da li zbog toga treba da se zabrinem? Da li to znači da je moja mašta iscrpljena? Da je izvor mog stvaralastva presahnuo? Da li treba da se zabrinem? Ili da se poslužim pomodnim teoretisanjem i napišem kratak tekst, esej ili belešku, pogodan po dužini za kulturni dodatak »Politike«, u kojem bih govorio o nužnosti redukcije, o sužavanju vokabulara kao stvarnom preduslovu za pravu postmodernističku umetnost? Možda bih reč »iznenada« mogao da proglasim za jezgrenu reč svog stvaralaštva, za središte iz kojeg nastaje sve ostalo, da kažem kako nastojim da se vratim u samog sebe tako što ću se vratiti u srž svog jezika? Onda bih mogao da odahnem. Ali kako mogu to da uradim kada me jedan od urednika kulturnog dodatka »Politike« ne voli zato što svojevremeno nisam u »Književnoj reči« objavio njegovu priču? Iznenada sam se toga setio, i klonuh u svojoj stolici.
Ali ko zna, ko doista zna kako su se stvari odigrale? Kao da bi ovo bio prvi put da se služim lažima, kao da već bezbroj puta, obraćajući se javnosti, nisam upotrebio složene i raznovrsne konstrukcije koje su počivale na mojim čvrstim, debelim neistinama?
Ti si umetnik, kaže mi devojka iz prvog fragmenta, tebi je sve dozvoljeno!
Čak i suze, kažem.
Ona pruža ruku. Zapažam tanke, dugačke prste, fino oblikovane nokte, dlačice na nadlanici. Pa, to su prave suze, kaže ona, ti stvarno plačeš!
Ali, kako to da dokažem?

***

Da, kaže Miloš Komadina, to je zbilja veliki problem.
Jeste, slaže se Svetislav Basara.
Mihajlo Pantić potvrduje, Predrag Marković takođe.
Svi smo veoma zamišljeni.

***

Ponovo sam slagao. Upotrebio sam stvarne, žive osobe za svoje pripovedačke ciljeve, stavio im u usta reči koje nikada nisu izrekli. Mislim, Basara je sigurno nekada rekao »jeste«, Pantić je mnogo toga potvrdio ali nikada u gore navedenom kontekstu. Nikada, uostalom, nisu Marković, Pantić, Basara i Komadina sedeli zajedno i slušali kako naričem nad svojom pripovedačkom sudbinom. Žalio sam se svakom od njih pojedinačno, ali nikada svima njima zajedno. Govorio sam im (pojedinačno) kako me zamara to stalno traganje za novom formom, kako sam opsednut time »kako ću ispričati priču« a uopšte ne razmišljam o tome »šta priča sadrži«. Onda sam rekao Komadini da ću preći na sirovi realizam, da je to jedino što mi preostaje. Komadina se obradovao kao malo dete: pljeskao je rukama i ushićeno podvrisikivao. A šta je realizam? upitao sam ga. Naglo je zaćutao, ruke su ostale da mu vise u vazduhu, počeo je da grize usne. Tako sam ga ostavio.

***

Mogao si jednostavnije da postupiš, kaže devojka iz prvog fragmenta.
Kako?
Mogao si da upotrebiš potpuno izmišljene likove.
Literaturi su neophodna stvorenja od krvi i mesa, kažem.
Pa, ti si od krvi i mesa, kaže devojka i smeška se.
Otkud znaš?
Ona prilazi i iznenada me, brišem »iznenada«, pišem »ona prilazi i čvrsto mi stiska mošnice, dok se istovremno svojim sočnim usnama upija u moje. Osećam kako joj se usta blago otvaraju i kako njen jezik dotiče«, ali umesto ushita osećam tup bol.
Šta je? kaže ona i pušta me.
Piljimo u mesto koje je do malopre držala.
Boli me, kažem.
Ona zavrće rukav i pokazuje mišicu. Koža joj je ravnomerno tamna; nedavno se vratila s letovanja.
Opipavam mišić, divim se njegovoj čvrstini.
Vežbam, kaže ona. Plivam, skačem, dižem tegove.
Moraš da budeš oprezna s tolikom snagom, velim.
Ponovo oboje gledamo mesto koje je malopre držala.
Sva sreća, kaže ona, da se ovo događa u literaturi, a ne u stvarnosti.
Književnost je jedina stvarnost, odgovaram.
Bol, međutim, ne prestaje.

***

Zašto bol nije uminuo u prethodnom fragmentu?
Zato što su se ravni stvarne i izmišljene stvarnosti toliko izmešale da pisac — ovaj pisac — više nije u stanju da ih pravilno razlikuje. Njemu je, uostalom, sve to odavno dojadilo. Uverio se da književnost, umetnost u celini, nema nikakvog uticaja; uverio se da je društveni položaj pisca više nego bedan; uverio se da ga čitaju jedino drugi pisci, i to uglavnom iz dva razloga: iz zluradosti, ako mu je delo loše, i iz stvaralačke zavisti, ako mu je delo dobro; uverio se, takođe, u svoje ograničene sposobnosti. Dakle, dosadno mu je. Dosadno mu je dok piše ovu priču. On je u svetu književnosti mimo svoje volje. Radije bi se bavio nekim drugim stvarima, radije bi lenčario u Nepalu ili Izraelu, radije bi živeo u potpunoj povučenosti. Ali kada zazvoni telefon, on se javlja; kada zatraže Davida A., on kaže: »Ja sam, izvol'te»; kada mu zatraže ovaj ili onaj prilog za ovaj ili onaj časopis, kada ga pozovu na razgovor u ovu ili onu izdavačku kuću, on obećava da će doći; iako nikako ne može da bude siguran da je on taj u čije ime govori. Ali, to je već odavno napisao Borhes u paraboli o Borhesu i sebi, i svi se ponašaju kao da je problem time rešen, kao da je osećaj dvojnosti iščezao s lica zemlje. David A. naslućuje da se tajna tog zaborava krije u složnom bratstvu onih pisaca koji vole da izigravaju sebe u javnosti, koji smatraju da je lik pisca njihova jedina stvarnost. Koji, shodno tome, ne vide nikakve različite ravni egzistencije, nego pristaju da žive i stvaraju samo u jednoj jedinoj ravni. Zbog toga su njihovi likovi spljeskani, zgnječeni i jednodimenzionalni.
Dok za to vreme David A. u jednoj ravni oseća potmuli bol u mošnicama; u drugoj sve to zapisuje; u trećoj sve to ponovo doživljava, ali ovog puta bez ikakvog bola; u četvrtoj nema mošnice; dok u petoj.
Tu stajem. Ovo je gnusna gomila neistina i ne želim da imam veze s tim.

***

Mislis li, pita me devojka iz prvog fragmenta, da je postenje preduslov za dobru umetnost, za pravu umetnost?
Gledam je. Vidim da je ozbiljna, da ima lepe grudi, da su joj oci celicno plave. Kazem: Ko to moze da zna?
Mozda se nisam dobro izrazila, kaze devojka. Mozda je bolje da pitanje postavim na ovaj nacin: Ako je umetnost deo zivota, da li je postenje preduslov za pravi zivot?
Nastojim da dobijem u vremenu; zato je pitam: Postenje prema kome? Prema samom sebi?
Ako nisi posten prema sebi, prema kome onda mozes da budes posten? odgovara devojka.
Zene su ponekad toliko pametne: da jedino mozete da ih mrzite. U pravu si, kazem, postenje prema sebi preduslov je za sveukupnu covekovu egzistenciju.
Znaci, kaze devojka, i za umetnost?
I za umetnost.
Prema tome?
Slusaj, kazem joj, mogu da zamislim stotinu drugih stvari koje bismo ti i ja mogli da radimo umesto sto ovde dangubimo raspravljajuci o sustini umetnickog dela.
Na primer, kaze ona.
Gledam je. Ozbiljna je, pametna, ima lepe grudi, celicno plave oci, obla kolena. Voleo bih da, kazem i zacutim.
Ona mi preti prstom. Nikada neces postati pisac, govori devojka, uvek ces ostati seprtlja. Nisi u stanju da prevalis svoju istinu preko usana, nisi u stanju da uocis stvarnost koja te okruzuje, nisi sposoban da stvoris uverljive likove koji ce izraziti tvoj umetnicki kredo i postati pouzdan medas za moralne dileme naseg vremena. Ceprkas po povrsini kao kokoska po bunjistu. Zadovoljavas se pojavnim aspektom, a ne osecas kako ispod zategnute ljudske koze treperi bilo. Gledas fotografiju, belezis isecak, i ne primecujes trajanje. Vidis bore na licu, a ne pitas se sta ih je izazvalo. Uocavas trag, ali ne i —
Ne seri, kazem joj. Devojka je iznenadena. Siri usta, siri oci, ko zna sta sve siri u svom zaprepascenju. Ponekad se cela vestina sastoji u pravom izboru reci.

***

Vidis, kaze Milos Komadina, ja ne bih tako postupio. Ni ja, kaze Svetislav Basara. Predrag Markovic i Mihajlo Pantic nisu s nama. Slezem ramenima, odmahujem glavom, ali oni su nemilosrdni. Sva trojica smo pomalo pijani i idemo nekom dugackom ulicom. Ulica je oskudno osvetljena. Povremeno ugledamo banderu, povremeno tarabu, kat-kad kucni prag, klupu pred ulazom. Vidimo i jednog velikog zutog psa. Pas sedi, mase repom po prasini i podize belicast oblacic. Zaobilazimo ga u pouzdanom polukrugu. Milos Komadina prica o tome kako su u njegovom kraju ljudi cvrsti, kako vec na prvi pogled prepoznaje ko je kakav covek, i kako je zemlja tamo dobra, kako na njoj sve uspeva. Svetislav Basara i ja odobravamo. Nemamo razloga da mu protivurecimo. Sva trojica smo ustondirali od nekog afganistanskog hasisa, usta su nam suva, a nigde nikakvog osvezavajuceg *****. Prolazimo poslednju banderu. Sijalica se jedva vidi na njenom vrhu, skilji kao prolecna zvezda. Svetislav Basara kaze da se nicega ne boji, da je samog sebe vec nekoliko puta premetnuo preko glave. Zeleo bih da ga pitam sta njemu znaci pisanje, ali vec smo toliko ugazili u mrak da se nokat pred okom ne vidi. Cuje se samo kako nam izmedu noznih prstiju curi prasina. Dakle, bosi smo. Sva trojica smo lako odeveni, a pocinje da pirka prohladan vetar i na nebu se gomilaju oblaci. Naravno, oblaci predstavljaju pesnicku slobodu, jer smo u mraku. Milos Komadina vise nista ne govori, Svetislav Basara je takode onemeo, cuje se samo moj glas dok zanovetam o iscrpljenosti postojecih knjizevnih formi, o nedovoljnosti utvrdenih pripovedackih obrazaca, dok sve to pravdam novom percepcijom, novim dostignucima fizike, uticajem filma i televizije, cinjenicom da zivimo u doba kompjutera, uvidom da je covek, i pored svega, sam na svetu. Stajem. Niko ne sljapka pored mene. Pruzam ruke. Mrak visi u carsavima kao posteljina posle velikog pranja. Oprana je svetlost sveta. Eto, umetnost ne daje uvek odgovor, ne pruza izlaz, ne otkriva skrivene vratnice. Ostaje mi samo da cekam.

***

Vracam se reci »iznenada«.
Zasto se ona tako napadno, tako uocljivo pojavljivala na pocetku mojih novih prica tokom poslednjih meseci? Da li je iznenadnost postala glavna odlika moga zivota? Ili me svaki trenutak zivota iznenaduje? Ili me, sto je najblize istini, iznenaduje svaki pocetak price?
Gledano iz jedne perspektive, ponavljanje je odraz loseg stila. Dobar pripovedac provodi sate, dane, mesece godine nad svojim stranicama; prepravlja, brusi, dopunjuje; gotovo delo, kada ga umorne ruke umetnika iznesu na svetlost dana, blesti kao dijamant. Svaka stranica na izgled je ista, ali svaka se u stvari razlikuje.
To si lepo rekao, kaze devojka iz prvog fragmenta.
Odgovaram joj da mene zanima druga perspektiva, odnosno, drugi nivo; onaj na kojem je svaka stranica na izgled razlicita, iako je u stvari svaka ista.
Ponovi, kaze devojka.
Svaki put pisem istu pricu, kazem joj, svaki put pokusavam da saopstim svoju nemoc da napisem pricu.
Zasto onda svaki put ne napises istu pricu?
Zato sto nemam dovoljno smelosti, kazem joj, i zato sto...
Zasto? neumoljivo pita devojka.
Zato sto nisam posten, priznajem.
Je l' vidis, kaze devojka, je l' vidis da sam bila u pravu? Postenje je preduslov za pravu umetnost, samo umetnost koja pociva na temeljima postenja, itd, itd.
Ne zelim vise da je slusam.

***

Sta se doista desilo s devojkom iz prvog fragmenta?
»Ako zatvorim oci«, rekao sam joj, »da li ces me ponovo voleti?« Devojka je presavila papirnu maramicu, osvrnula se i bacila je u ugao. »Ljubav se ne trazi«, rekla je, »ljubav se dobija.« Zidovi haustora, a posebno tavanica, bili su islikani fantasticnim prizorima, premda me nijedan od njih nije podsecao ni na sta. »Sada moram da idem«, rekla je devojka. Pozeleo sam bar da sacuvam njenu maramicu, ali ona nije dozvoljavala da je potrazim medu kiselkastim otpacima. Ponudila mi je jednu cistu. Odbio sam; u stvari, prihvatio sam pod uslovom da se na njoj nade nova musica iz mog oka. Devojka je pristala. Nju je sve ovo ocigledno zabavljalo. Izasli smo na ulicu, onda smo usli u park. U parku, slozili smo se, imamo vec sanse. »Sescu na klupu«, rekla je devojka, »a vi potrazite najbolje mesto.« Nisam se mnogo udaljio. Oblizao sam prst, podigao ga u vazduh, osetio odakle dolazi povetarac. Stao sam licem prema njemu. »Spreman sam«, rekao sam devojci i razrogacio oci. Video sam ljude u hodu, oblake, tramvaj, decu, granje, svaki suncev zrak, ptice, dva psa, gomilu peska, trotoar. Onda vise nisam nista video. »Tu je«, rekla je devojka i verovatno mi pokazala papirnu maramicu s crnom mrljom. I pocela da place ...
Ocajan kraj.
Ali ne mogu da mu se vracam.
Nastavljam, pruzam ruku u pokusaju da utesim nepoznatu devojku, ali sada stvarni slepac a ne iznenadni, i ne znam gde da je spustim. A i kad bih je spustio, da li bih nesto promenio? Odnosno: kada bih progovorio, da li bih nesto rekao? Stojim, dakle, i lepo osecam kako prolazi dan i pada noc. Po svemu sudeci, to je uslovljeno mojim prelaskom iz gramatickog proslog u gramaticko sadasnje vreme. Noc je mracna i strasna, i ima hiljadu ociju. Bojim se. Gde je sada devojka koja mi je pomogla u prvom fragmentu. Pored mojih nogu protrcava pas. Ne pitajte me kako to znam, ali to nije onaj zuti pas, ovaj je malen i saren, i zove se Niki. Onda vetar pored mene pronosi neciji sesir, pa jedno zguzvano pismo, nekoliko novcanica, stap i naocare. Onda dolazi leto, pa jesen, pa zima, i kada ponovo progledam: vidim da se nalazim na prostranoj sneznoj padini. Preda mnom je devicanski sneg; iza mene, beskrajna nit mojih tragova. Savrsena slika za uzaludnost mojih pripovedackih pokusaja. Neka na tome ostane. Da. O, da.

3.

U početku, svaka priča imala je poentu. Poenta vas je podizala, pumpala vam adrenalin u srce, stvarala utisak da su se stvari koje vas okružuju pomerile s mesta. Pogledali biste se u ogledalo i uvideli da više niste isti.
Onda su izmislili priču bez poente. Umesto poente dobijali ste iščekivanje poente. Pomalo zbunjeni, ostavljali ste priču, okretali joj leđa, a neizrečena poenta sustizala vas je kao teretno vozilo, mrvila vam kosti, kidala utrobu, oduzimala dah.
Potoni su došle priče u kojima nije bilo priče. Niste ih voleli zato što su vas i suviše podsećale na vaš vlastiti život, na činjenicu da živite kao većina ljudi: bez uzbuđenja, u monotoniji, daleko od jednostavnih istina.
Tada je došao postmodernizam. Tada smo došli mi. Dohvatili smo svaki pojedinačan prozni model i razloži ga na najsitnije delove. Iskopali smo veliko groblje proze, uredili parcele, postavili spomen-obeležja. Neko nam je rekao da se to zove dekonstrukcija, a mi smo se samo smejali, pljuvali u dlanove i zabijali ašove u meku zemlju. A kada smo završili i osmotrili uredan niz humki, shvatili smo da posao tek počinje.
Ova priča je priznanje da više ništa ne znamo. Uništili smo postojeće pripovedačke forme, ali nismo stvorili nove. Slikovito rečeno: znamo strane sveta, znamo kako se zovu, ali ne znamo koja je koja. Gde je, na primer, sever? Gde zapad? Pogledajte kako se vrtimo, kako osluškujemo, kako podižemo vlažne prste, kako natičemo naočare ... Ništa ne pomaže. I ništa neće pomoći: iz prostog razloga što je postmodernizam od nas napravio analitičke bogalje, a kratka priča nastaje kao rezultat sinteze.
Naučićemo kako se pravi sinteza, kažemo.
Ali znamo da nam to nikada neće poći za rukom.
Zašto?
Zato što se sinteza, ta sinteza, ne može naučiti. Ona nije deo teorije: ona je deo života. Ona se svakodnevno odigrava na ulici, u tramvaju, u zelenkastom polumraku stanova zaštićenim izbledelim šalonima od jare avgustovskog sunca, itd. Ma koliko raščlanjavali književna dela, sinteza nije nešto na šta možemo da pokažemo prstom. Sinteza je organska tvorevina i ostaje tamo gde joj je mesto: u organskom svetu, u duhu tvorca.
A mi smo hladni analitičari, ledeni bregovi, kraljevi svojih polarnih prostranstava. Oko nas se širi mraz, steže zima, pucaju stene i književne konstrukcije, grizu vetrovi, lede se tradicionalisti i pretvaraju u providne sveće koje vise sa streha naših ututkanih igloa. O, kako smo dovoljni sami sebi! O, kako volimo ono što radimo!
Ništa od nas. Ova priča je priznanje da smo dospeli u ćorsokak. Ponos nam ne dozvoljava da to javno priznamo, ali zalihe su se smanjile, književni magacini su prazni, konzerve bajatih formi i onako nisu za jelo. Drugim rečima, moraćemo uskoro da se obrušimo sami na sebe. Potvrdićemo drevnu istinu: kada dođe do svog kraja, svaki umetnički pravac uništava samog sebe.
U međuvremenu, vidimo sebe kao svetionike. More je uzburkano, noć tamna, čuje se lelek brodolomnika. Mi smo kule svetilje i pokazujemo im pravac kojim treba da krenu kroz more književnog nasleđa.
Ali, istina je drugačija: more je mirno, glatko kao zejtin. Ne tonu brodovi, već se tope naše ledene sante. Jedino nam preostaje da izmenjujemo poruke i biltene, da stvarnost pretvaramo u paranoidni zaplet u kojem smo mi jedine žrtve.
Tako vam je to. Ulazimo u istoriju, a izlazimo iz života. Ne može se i jedno i drugo.
Ali budimo bar hrabri kapetani.
I dok nam voda stiže do grla, do usta, do nosa čak!, naš pogled je postojan, naša ruka podignuta u pozdrav — zbogom, postmodernistička pričo, zbogom!
I nema nas više.

4.

(Primeri)

Evo me opet. Počinjem. Sunovraćujem se u razjapljeno belilo papira kao da ne znam koliko užasa donosi takav pad. Ali takvi smo mi, pisci, prevaranti prvog reda, bolesno zaljubljeni u svoje patnje. Kao što reče Ričard Farinja: »Been donjn so long it looks like up to me.« Ili u slobodnom prevodu: »Toliko sam već dugo na dnu, da mi se čini da sam na vrhu.« Što pogađa samu srž mojih misli, i što istovremeno dokazuje da se ne može reći ništa što već neko negde nekada nije rekao. I šta sad? Kojim putem odavde? Metak u glavu kao Ričard Brotigen? Ili smrt na motociklu kao Ričard Farinja? Ili život u bunkeru kao, kako se pričalo, Džerom Dejvid Selindžer? Ili demon alkoholizma kao Malkolm Lauri? Ne, ne, sve su to ćorsokaci, ništa se time ne postiže. Jedini pravi put izabrao je Tomas Pinčon, utonuvši u anonimnost, ne dozvoljavajući da se njegov ljudski lik pomeša s nametnutim likom pisca. Ali, koliko ima takvih? Onih, dakle, koji su jači od vlastite taštine? Malo, malo. U celokupnoj našoj književnosti ne postoji ni jedan jedini pisac koji nije uživao u blagodetima svog lažnog lika. Kao što je sasvim malo onih koji, kada posle šetnje po kiši dođu kući, ne razmišljaju na sledeći način: »Sada pisac N. N. skida kišni mantil. Sada pisac N. N. otvara kišobran i ostavlja ga u kadu da se osuši. Sada pisac N. N.izuva cipele, uzima papuče i dnevnu štampu, seda u fotelju, pali televizor i nastoji da se opusti. Sada pisac N. N. blagim pokretima dotiče svoje lice, kosu, vrat, i misli: 'Ja sam pisac N. N., ja sam taj pisac'.« Tako da i ja moram da kažem: »Ja sam pisac David Albahari, ja sam taj pisac.«

***

Došao sam do kraja puta. S leve strane vidim polje deteline, ili bolje rečeno: nečega što mi liči na detelinu. Odavno nisam video detelinu, gnjurao lice u njene izdanke, udisao njen miris, grickao nežne vlati. Stoga se nadam da nisam pogrešio. Moje levo stopalo stoji tik do ruba polja, recimo, deteline. Rekli smo. A s desne strane, šta se nalazi na desnoj strani? O, tamo je kukuruz! More kukuruza! Okean! Tu ne grešim, te klipove bih prepoznao i zatvorenih očiju, pod uslovom, naravno, da mi se dopusti da zarijem zube u njih. Nema tog kukuruza koji pod mojim zubima može da dobije ukus nečeg drugog, ne. Ali kraj puta je kraj puta, kukuruz mi neće pomoći kao što mi detelina neće odmoći, ali sve što mogu da učinim jeste da se okrenem. I okrećem se. Bacam pogled na put koji sam prešao, ne samo danas, nego i ranije, juče, prekjuče, prethodnih godina, i na tom putu jasno vidim svaku stvar koju sam ostavio za sobom. Stoje poređane s obe strane, kao kakvi grdni zidovi, i mame me. Lud sam za stvarima, za predmetima po sebi, ponekad pomišljam da bih i sam voleo da budem stvar, ne neka naročito velika, mogao bio da budem i kakva stvarčica, dezodorans ili suvenir, ne bih se osećao lagodno kao fijaker ili klavir ili trpezarijski sto za dvanaest osoba, ali šta je tu je, iz ove se kože ne može. A kuda bi ti otišao? Otkudsada pitanje? Osvrćem se da vidim ima li koga, možda me neko uhodi, možda je neko zalutao, ali detelina je niska, kukuruz gust, dakle, sve u svemu, tako ti je to. Elem, usled svega toga ponovo sam zauzeo isti stav, ili bolje rečeno: isti položaj, i opet sam se našao licem prema kraju puta. Kako znaš da je to kraj puta? Ponovo pitanje, ali sada sam se navikao, ništa me više ne iznenađuje, mogao bih čak i da odgovorim. Odgovori! U redu. Na kraju puta više ne vidimo lica stvari, već samo njihova naličja. Kao kad sam se malopre okrenuo: i tada sam video samo naličja stvari, svih onih stvari koje sam ostavio za sobom. A i pred sobom vidim samo naličja, što znači da ne mogu da pođem ni napred ni natrag, jer sam sa obe te strane već došao. Drugim rečima: kukuruz, detelina, grumen zemlje među prstima, čelo u brazdi, usne koje u poslednjem izdisaju celivaju vasceli svet. I onda svetlost, onda kraj...

***

Ali zašto ljubav? kaže žena.
Stvarno, zašto ljubav? kaže muškarac.
Evo o čemu je reč: ovaj muškarac i ova žena došli su, nakon nekoliko godina zajedničkog življenja, do tačke kada im se čini da se pred njima ne otvara nijedan put. Po tome oni podsećaju na kvazibeketovsku spodobu iz prethodnog fragmenta, što im, naravnu, ne olakšava neželjenu, zlokobnu situaciju. S obzirom da mnogi ljudi bolje razmišljaju kada stvari vide u kontekstu, odnosno, u okviru zadate slike, možda ih treba opisati. Svakako, videti ovde znači predstaviti u sebi, što podseća na teorije o holografskoj strukturi uma, ali o tame neki drugi put. Za sada je dovoljno reći sledeće: on je visok, a ona ne; njegove oči su plave, njenesu u senci; krajevi njegovih usana iskrivljeni su naniže, što njegovom licu daje uvek isti podrugljiv izraz, dok su njene usne od one vrste koje se nikada ne primećuju; oba nosa su uglavnom pravilna; njegove obrve su, po prirodi stvari, čupavije od njenih, iako na njene utiče i to što ih ponekad, pred ogledalom, čupka bleštavom pincetom (za to vreme, sve vreme, vrhom jezika pritiska gornju usnu); njegovo čelo je slično njenom, iaiko se njeno odlikuje nekim karakteristikama koje se na njegovom ne uočavaju; i konačno kosa (a uši, a uši?): njegova je kratka, nedavno podšišana, s blago istaknutim zulufima, dok je njena ravna, svetla, duga gotovo do ramena, razdaljena po sredini.
Soba u kojoj sede. Ukusno nameštana, svetla, prozračna, kao i ceo stan. Lako se može zaključiti da u njoj žive ljudi koji se vole, iako bi nešto od toga — bar kad su u pitanju ovaj muškarac i ova žena — trebalo staviti u prošlo vreme; ako ne život: onda ljubav. Stan je načinjen od čvrstog materijala i nesumnjivo će nadživeti svoje stanare, čitaoce ove priče i mamlaza koji ovo smišlja.
Način na koji sede. On je opušten, zavaljen u fotelju; ona sedi prekrštenih nogu, povremeno češe levo koleno.
Sve nam to ne odgovara na pitanje koje oni postavljaju jedno drugom: Zašto ljubav? Stvarno, zašto ljubav? Ali sada je prekasno, sve je već odavno rečeno, preostalo im je samo da tako sede, svako u svojoj tišini, i da se prisećaju trenutaka kada im je tišina bila zajednička. Muškarac bi, doduše, hteo još nešto da kaže — zatežu mu se mišići oko usana, podižu obrve — ali ubrzo se sve vraća na svoje mesto. Žena, ako se uopšte nečemu nadala, više se ničemu ne nada. Nije trebalo ni počinjati ako se u daljini nije nazirao kraj.

Kad malo bolje razmislim, kaže moj prijatelj, najbolje godine naših života proveli smo naduvani.
Dok to govori, vešto mota džoint od tri papirića. Sedimo na obali reke, veče je, iznad nas dopiru glasovi šetača, lavež razigranih pasa. Našli smo se da bismo probali prve plodove ovogodišnje žetve, da proverimo kako se kolumbijsko seme primilo na sremskom tlu.
Moj prijatelj mi dodaje džoint. Liznem prst i ovlažim nepravilno sagoreli papir. Trava je još mlada, nedovoljno osušena, i u ustima ostavlja opor ukus. Uvlačim još jedan dim, potom mu vraćam džoint.
Pitam se, kaže moj prijatelj, dokle ćemo ovako?
Uzimam ponovo džoint. Zauvek, kažem mu.
Moj prijatelj kaže: Pre neki dan jedna devojka mi je rekla da ću duvati sve dok ne odrastem.
Ako je u tome stvar, odgovaram, ne smeta mi da večno ostanem mlad.
Ne mlad, ispravlja me moj prijatelj, već infantilan.
Trava je već počela da deluje. Osećam po tome kako pratim približavanje i udaljavanje džointa. Onda s druge strane čujem krik neke noćne ptice. Onda počnu da mi se suše usta. Onda moj prijatelj kaže: Ej, vidi ono!
Osvrćem se. Šta to? pitam.
Ništa, kaže moj prijatelj, učinilo mi se.

***
Problem je u tome što, čak i kada bismo mogli da zamislimo postojanje objektivne priče, ne možemo nikako da pretpostavimo postojanje objektivnog čitaoca. Napisana na jedan način, priča se čita na bezbroj načina, pretvara se u bezbroj sličnih, ali ne i istih priča. Naša jednostavna ideja pretvara se u zamršenu strukturu iz koje ne vodi nikakav izlaz.
Ili nešto drugo: ideja Salmana Rušdija da je pisanje jedne priče neka vrsta cenzure, s obzirom da onemogućava pripovedanje bilo koje druge, svih ostalih. Iz čega proizlazi da i govorenje predstavlja neku vrstu cenzure, sprečavanja iznošenja bilo koje druge misli. Reći jednu reč znači sputati sve ostale.
A tišina? Da li tišina otvara sve ono što govor zatvara?
Znatiželjan čitalac: »Zašto onda ne prestaneš da pišeš, nego nastavljaš s ovim dosadnim, fragmentarnim tvorevinama koje nemaju ni glavu ni rep? Zašto ne budeš bar toliko pošten?«
David Albahari: »Zato što sam kukavica. Zato što sam povodljiv. Zato što sam slab prema sebi. Zato što pomišljam da ću ipak uspeti da izrazim neizrecivo. Zato što volim ono što pišem. Zato što, itd.«
Književni kritičar: »Sve se raspada u Albahariijevoj prozi — struktura, fabula, jezik. Fragment je koherentan, ali samo zbog toga što je ukočen, zamrznut, sleđen u svom mirovanju. Paradoks Albaharijeve proze jeste u tome što se kreće ne prekidajući svoje osnovno stanje mirovanja.«
Prodavačica u trafici: »Kako ste, komšija? Kad će nova knjiga?«
I slično.

***

A odgovor je prost. Treba pisati male, jednostavne priče o običnim ljudima i još običnijim događajima. Na primer, o starici koja, dok bere kupine u šumi, nalazi malo dete, devojčicu, uplakanu i sasvim samu; starica je odvodi kući, zahvaljuje se bogu što, eto, i ona napokon ima nekoga; devojčica raste i pretvara se u prelepu devojku; dolazi lovac; starica primećuje kako devojka odjednom počinje da muca; lovac se smeška kroz paru koja se podiže s tanjira juhice pred njim; starica izlazi, kobajagi da donese još drva, a vraća se sa sekirom koju prvo zabada u široka lovčeva leđa, a onda, posle kraćeg razmišljanja, u devojčino naborano čelo. Kraj priče.
I nije ti neka priča, kaže moja žena.
Pretvaram se da je nisam čuo. Ona je već toliko puta poremetila tkivo mojih priča, da počinjem da je osećam kao mračnu pretnju.
Ali žene umeju da budu uporne. Tako i moja. Ona kaže: Nije potrebna neka velika pamet da bi se tačno shvatilo ko je ko u toj tvojoj priči.
Uvek postoji neko ko zna bolje od vas. Stoga je pitam: Ko je ko, reci mi!
Ja sam lovac, kaže ona, devojka je priča, ti si starica, a sekira je sekira. To što si sebe naslikao kao staricu odaje još nešto: tvoju svest o stvaralačkoj impotenciji. Koja je verovatno blisko povezana sa seksualnom impotencijom.
Zar zaista misliš da —
Ništa ja ne mislim, oštro me prekida moja žena. Ja samo čitam ono što ovđe piše. Tvoja priča vrvi od strahova: strah od stvaralačke nemoći, strah da ti se više neće dići, strah od lošeg suda kritike, strah od svih strahova...
Ali to je samo nacrt za priču, to nije prava priča, kažem. Što je moja poslednja odbrana.
Ona je neumoljiva.
Pokušavam ponovo: Draga, kažem.
Ona odmahuje glavom i prilazi prozoru.
Preko njenog ramena vidim tragove jeseni: požutelo lišće, kestenove, čisto nebo, tegle s ajvarom na susednoj terasi. Nekada se o nekim stvarima može dugo razgovarati; nekada je sve uzaludno. Istina je, kao i uvek, na sredini, na pola puta. Odmeravam rastojanje između moje žene i mene. Mali je naš stan, ograničene su mogućnosti, krhka je arhitektura ljudske duše. Uostalom, ko zna da li se odnos između dva bića može predstaviti linijom na kojoj je tačno ubeležena polovina puta? Čak i ako pođemo jedno prema drugom, možda ćemo krenuti različitim paralelnim linijama, možda ćemo se mimoići na tračnicama sveta. Ostajem gde sam. Malo posle, moja žena se zakašlje. Njen kašalj je suv, hrapav. Dobro bi joj došla čaša vode, neki aspirin. Ona kašlje ponovo. Dugo. Što je još jedan trag jeseni.

(Epilog)

Jednom sam vodio ljubav sa ženom kojoj su obe ruke bile u gipsu. Povremeno ih je spuštala na moja leđa, povremeno na čaršav, povremeno podizala iznad glave. U svakom slučaju, njihova nepokratnost je tvorila čudnovat nesklad s pokretima njenog tela, što nam je — ili bar meni — davalo poseban podsticaj. Kao da je ljubavni čin trebalo da spoji nešto što je razdvojeno, da oživi nešto što je — bar prividno, bar privremeno — mrtvo. Drugim rečima, ponadao sam se da će se sve ono što njeno telo upije u našem sjedinjavanju proširiti nekim nepredvidljivim putevima, i da ću sa same tačke vrhunca, negde duboko ispod sebe, ugledati kako joj se pomiču prsti.
Naravno, ništa se nije desilo. Prsti su joj ostali nepokretni, malo povijeni, malo stisnuti kao da na dlanu — tamo gde ga je presecao gipsani zavoj — drži gutljaj vode.
Posle sam joj pomogao da se obuče. Pridržavao sam je dok se uvlačila u farmerke, zakopčao joj prsluče i košulju, a onda sam dugo tražio papuče ispod kreveta. Potom sam skuvao kafu.
— Najgore od svega — rekla je — jeste to što zbog ovoga (podigla je ruke s gipsom u vazduh kao da ih do tada nisam video) ne mogu da pišem.
Nisam znao da je pisac.
Sedeli smo u dnevnoj sobi, koja je bila i njena radna soba. Na stolu je stajala pisaća mašina, zatim nekoliko knjiga, fascikle, duboka šolja s raznobojnim olovkama.
— Pokušala sam to da objasnim svojoj mašini. Da ti pokažem.
Ustala je, odgurujući se laktovima od naslona fotelje, i prišla stolu. Izvukla je stolicu, kancelarijsku stolicu koja se okreće, sela i zagledala se u mašinu.
Dugo smo tako ostali.
Mašina je bila stara, jedan od već zaboravljenih »olivetijevih« modela, ali je neko o njoj brinuo. Nigde prašine, masnoće ili gromuljica od papirnih vlakana. Na površini metalnih delova ona je sigurno jasno videla svoj lik.
U međuvremenu, u onom području neba koje je bilo omeđeno ramom njenog prozora, svašta se dešavalo. Prvo su proletela dva balona, potom mlažnjak koji je za sobom ostavljao gust trag, onda su počeli da se gomilaju oblaci, što je izazvalo pravi metež među lastama, pa se jedan golub u sporom padu prevrtao od gornjeg do donjeg ruba, a na kraju, u levom uglu, pokazao se Mesec.
— Ako tražim pravo osećanje — oglasila se žena — onda je to griža savesti.
Do tada sam već bio zaboravio o čemu razgovaramo. Mesečina je počivala na podu kao ustajala barica.
— Kada pomislim na sve priče koje su u meni i koje zbog ovoga (ponovo je podigla ruke u vazduh) ne mogu da zapišem, osećam se kao zločinac. — Polako je spustila ruke i pritom vrhovima prstiju prešla preko tastature. Slova su se usplahireno podigla, a onda su klonula na gumeno uzglavlje.
— To je samo stoga — rekao sam — što pisanje izjednačavaš s vrlinom.
Bila je to prva rečenica koju sam izgovorio otkako sam ušao u njenu spavaću sobu. Nije joj se dopala.
— Ako te udarim ovim gipsom — rekla je — otkinuću ti glavu.
Delovala je uverljivo. Već sam mogao da vidim kako mi se glava kotrlja po podu, preko prosute mesečine, i zaustavlja se ispod njenog radnog stola.
— Nisam tako mislio — rekao sam.
— Nego kako?
— Pisanije se ne može povezivati jedino s čistotom. U njega ulaze izvesna neodlučnost i neverica, onda strepnja, pa neki od mračnih aspekta duše. Pisanje je ravnoteža a ne kvarenje balansa između dobra i zla.
Uzbudio sam se i mlatarao mukama, čime sam verovatno hteo da pokažem svoju nadmoć nad njom. Njene ruke su i dalje, veoma mirne i veoma ubojite, počivale u njenom krilu.
— Grešiš — rekla je. — Pisanje je kao hodočašće, a hodočašće je kao uspon. Svejedno je šta je to: brdo, merdevine, stepenice, tobogan. Možda je najbolje da to zamisliš kao uglačani tobogan uz koji se penješ, dok ti noge svaki čas gube oslonac. Pisanje je planinarenje, veranje uz okomitu stenu, grozničavo traganje za i najmanjom pukotinom. Nema tu nikakvog silaska u mračne dubine, razmene duše s đavolom, kopanja ispod nivoa mora. Priča nije jezik niti sintaksa, a još manje tišina; priča je spokoj po završetku hodočašća. Ono što razmenjuješ s čitaocem jeste osećaj smirenja: možda si ga uzbudio, možda uznemirio ili nagnao na suze, ali ono što mu na kraju daješ jeste tanani osećaj mira, činjenica da je neko, negde na svetu, razumeo sreću ili bol. Razumeš?
Razumeo sam, ali nisam želeo da priznam. Negde u njenim rečima naslutio sam aluziju na moju naklonost metaproznom iskazu i osetio kako me obuzima plima nezadovoljstva. Osim toga, pomisao da ona, kao pisac, može da upotrebi svoje iskustvo sa mnom kao građu za ono što piše — šta ona, u stvari, piše? — činila me je nesrećnim. Ugledao sam, na tren, u krupnom planu, njene nepokretne prste.
I tu bi priča mogla da se završi. Od mnogih mogućih krajeva najbolji je svakako onaj prema kojem se pisac (muškarac) vraća kući, ulazi u radnu sobu, pali stonu lampu i počinje da prelistava svoje knjige i rukopise. Ponegde u njima pronalazi sunovrat, ponegde delikatan osećaj ravnoteže, ponegde maglovit nagoveštaj tajne, ali nigde spokoj. Otpor koji je osećao prema rečima pisca (žena) počinje u njemu da jenjava. Negde u dubini duše — ne, on briše tu rečenicu, kakva duša, kakvi bakrači! Dozvolio je da ga zanese vlastiti književni lik, i još dopušta da mu drži lekcije iz pisanja. Sve je trebalo da bude mnogo jednostavnije: pisac (muškarac) nije smeo da dozvoli drugom piscu (žena) da ga nadvlada, makar se on, tj. ona, poslužio neknjiževnim sredstvima. Pri pomisli na svoju pomisao pisac (muškarac) se zadovoljno smeška: postojalo je nešto u kakvoći kože tog pisca (žena) što bi ga sigurno navelo da joj se vrati. Ali, zašto orada oseća izvesnu nelagodnost kada se seti izrečenih reči? Zato što je ona ipak bila u pravu. Na tren on okleva: možda bi reč ipak trebalo da zameni rečju možda? Pisac (muškarac) podiže ruku prema telefonu i okreće broj drugog pisca (žena), ali pre nego što bilo šta uspe da kaže, čuje njen glas: »Znala sam da ćeš zvati.« Prekrasan kraj. Koji se raspada onog časa kada shvati da ruke u gipsu ne bi bile kadre za takav poduhvat. Previše je redova koje bi trebalo da obriše, a pritom mu ništa ne garantuje da neće obrisati neke od redova u kojima on prebiva. Uprkos svemu, on čvrsto stiska gumicu. Uostalom, nije li stvarnost sveta jedina stvarnost koja se doista nalazi u njegovim rukama? Pisac (žena) je bio u pravu: spokoj je jedino osećanje vredno našeg truda. Stoga se on saginje, žuri da sto pre izbriše ono što je stvorio — sebe, mene, vas — i trenutak kasnije sve postaje belo, prazno i spokojno, kao vreme, kao smrt.

Kolumbar, Dino Bucati


Kada je Stefano Roi napunio dvanaest godina, zatražio je kao poklon od svog oca, pomorskog kapetana i vlasnika jednog lepog jedrenjaka, da ga povede sa sobom na brod.
“Kada budem veliki”,rekao je,”želim da plovim morem kao ti. I upravljaću još većim i lepšim brodovima nego što je tvoj.”
“Bog te blagoslovio sine”, odgovorio je otac. I kako je baš tog dana njegov brod trebalo da isplovi, poveo je dečaka sa sobom.
Bio je divan sunčan dan; more je bilo mirno. Stefano, koji nikad nije bio na brodu, srećan, muvao se po palubi, diveći se komplikovanim manevrima jedara. I postavljao je sva moguća pitanja mornarima koji su mu, osmehujući se, davali sva objašnjenja.
Kada je stigao na krmu, dečak je zastao i počeo radoznalo da posmatra nešto što se povremeno pojavljivalo na površini, na udaljenosti od dvesta-trista metara iza broda.
Mada je brod već leteo, nošen veličanstvenim vetrom, on je stalno držao istu udaljenost. I, mada on nije shvatio šta je to, imalo je u sebi nečeg neobjašnjivog što ga je bezmerno privlačilo.
Otac, nevidevši više Stefana na palubi, i pošto ga je uzalud glasno dozivao, sišao je sa kapetanskog mesta i pošao da ga potraži.
“Stefano, šta si se tu ukipio?” upitao ga je našavši ga najzad na krmi, kako stoji i netremice gleda u talase.
“Tata, dođi ovamo da vidiš.”
Otac je dosao i pogledao u pravcu koji je dečak pokazivao, ali nije uspeo ništa da vidi.
“Tamo je nešto tamno što se povremeno pojavljuje iz talasa”, rekao je, “i ide za nama.”
“Mada mi je već četrdeset godina”, rekao je otac, “verujem da imam još dobre oči. Ali ne vidim basš ništa.”
Pošto je sin insistirao, pošao je da uzme dvogled i njime počeo da gleda površinu mora. Stefano ga je video kako bledi.
“Šta je to, zašto to lice?”
“Oh, nije trebalo da te slušam”, uzviknuo je kapetan. “sad se plašim za tebe. To što ti vidiš kako izranja iz vode i prati nas nije stvar. To je kolumbar. To je riba koje se mornari plaše više od svih, u svim morima sveta. To je užasna i tajanstvena ajkula, lukavija od čoveka. Iz razloga koje možda niko nikad neće saznati, on bira svoju žrtvu i kad je izabere prati je godinama i godinama, ceo život, sve dok ne uspe da je proždere. A čudno je ovo: niko ne uspe da ga vidi osim same žrtve i osoba njene krvi.”
“Nije li to bajka?”
“Nije. Ja ga do sad nikad nisam video. Ali po opisima, koje sam toliko puta slušao, odmah sam ga prepoznao. Ta njuška bizona, ta usta koja se stalno otvaraju i zatvaraju, ti užasni zubi. Stefano, nema sumnje, na žalost, kolumbar je izabrao tebe i dokle god budeš plovio morima neće ti dati mira. Slušaj me, sad ćemo se odmah vratiti na kopno i ti ćeš se iskrcati i nikada se više nećeš odvajati od obale, nizašta na svetu. Moraš mi to obećati. Zanat mornara nije za tebe, sine. Moraš se pomiriti s tim. Uostalom, i na kopnu ćeš moći da se obogatiš.”
Rekavši to, odmah je rekao da se promeni pravac, vratio ga je u luku i, uz izgovor da mu je iznenada pozlilo, iskrcao sina. Zatim je isplovio bez njega.
Duboko uznemiren, dečak je ostao na obali dok se i poslednji vrh jarbola nije izgubio iza horizonta.Odatle, s keja koji je zatvarao luku, more je ostalo potpuno pusto. Ali, izoštrivši pogled, Stefano je uspeo da primeti crnu tačkicu koja je na mahove izranjala iz vode: “svog” kolumbara, koji je lagano krstario gore-dole, tvrdoglavo rešen da ga čeka.


*

Od toga dana dečaka su na sve načine odvraćali od želje za morem. Otac ga je poslao da studira u jednom gradu u unutrašnjosti, na stotine kolometara daleko. I izvesno vreme, zabavljen novom sredinom, Stefano nije više mislio na morsko čudovište. Međutim, za letnji raspust se vratio kući i odmah, čim je imao slobodan trenutak, požurio je na obalu, radi neke vrste kontrole, mada je u osnovi to smatrao izlišnim. Posle toliko vremena kolumbar je, čak i da je priča koju je otac ispričao istinita, sigurno odustao od opsade.
Ali Stefano je ostao zapanjen, srce mu je ludo tuklo. Na udaljenosti od dvesta-trista metara od keja, na pučini, čudna riba plivala je gore-dole, lagano, s vremena na vreme podižući njušku iz vode i gledajući prema kopnu, kao da gotovo sa strepnjom gleda hoće li Stefano Roi već jednom stići.
Tako je pomisao na to neprijateljsko stvorenje, koje ga čeka danju i noću, postalo Stefanova tajna opsesija. I u dalekom gradu mu se dešavalo da se noću probudi uznemiren. On je bio na sigurnom, da, stotine kilometara delilo ga je od kolumbara. Ipak, on je znao da ga, preko planina, preko šuma i dolina, ajkula čeka. I, čak da se preseli u najdalji kontinent, opet bi se kolumbar namestio na najbližu površinu mora, s onom neumoljivom upornošću koju imaju oruđa sudbine.
Stefano, koji je bio ozbiljan dečak željan znanja, uspešno je nastavio da uči, i čim je postao čovek, našao je dostojanstveno i dobro plaćeno nameštenje u jednom preduzeću u tom gradu. U međuvremenu, otac mu se razboleo i umro, udovica je prodala njegov veličanstveni jedrenjak i sin je postao naslednik priličnog bogatstva. Posao, prijateljstva, zabave, prve ljubavi: Stefano je već imao svoj život, ali, uprkos tome, pomisao na kolumbara opsedala ga je kao zloslutna a ipak privlačna opsena; i, kako su dani prolazili, umesto da nestane, činilo se da postaje sve upornija.
Velika su zadovoljstva jednog života ispunjenog radom, udobnog i mirnog, ali još veća je privlačnost ponora. Stefano je imao svega dvadeset i dve godine kada se, pozdravivši se sa prijateljima iz grada, i napustivši nameštenje, vratio u rodni grad i saopštio majci svoju čvrstu nameru da se prihvati očevog zanata. Žena, kojoj Stefano nikada ni reč nije rekao o tajanstvenoj ajkuli, radosno je prihvatila njegovu odluku. To što je njen sin napustio more i pošao u grad uvek joj se, duboko u srcu, činilo kao izdaja porodične tradicije.
I Stefano je počeo da plovi, pokazujući velike mornarske kvalitete, otpornost prema naporima, neustrašiv duh. Plovio je, plovio, a iza njegovog broda, danju i noću, po mirnom moru i po oluji, plivao je kolumbar. On je znao da je to njegovo prokletstvo i njegova osuda, ali baš zbog toga, možda, nije nalazio snage da ga se otrgne. I niko na brodu nije primećivao cudoviste, osim njega.
“Zar ne vidite ništa tamo?” upitao bi s vremena na vreme svoje drugove, pokazujući trag broda.
“Ne, ne vidimo baš ništa, zašto?”
“Ne znam, učinilo mi se..”
“Da nisi možda video kolumbara”, govorili su oni, smejući se i kucajući u drvo.
“Zašto se smejete? Zašto kucate u drvo?”
“Zato što je kolumbar zverka koja ne oprašta. I ako bi počeo da prati ovaj brod, značilo bi da je jedan od nas izgubljen.”
Ali Stefano nije popuštao. Neprekidna pretnja, koja ga je progonila, kao da je umnogostručila njegovu volju, njegovu strast prema moru, njegovu smelost u časovima borbe i opasnosti.
S novcem koji mu je otac ostavio, kada je osetio da je ovladao zanatom, kupio je sa jednim ortakom mali teretni parobrod, a zatim je postao njegov jedini naslednik i posle serije srećnih ekspedicija, mogao je kasije kupiti pravi trgovački brod, približavajući se sve ambicioznijim ciljevima. Ali uspesi i milioni nisu mogli da iz njegove duše uklone stalnu opsednutost; niti je ikad, s druge strane, došao u iskušenje da proda svoj brod i povuče se na kopno da bi preduzeo drukčije poduhvate.
Ploviti, ploviti, bila je njegova jedina misao. Čim bi, posle dugih putovanja, kročio na kopno u nekoj luci, odmah bi ga spopadalo nestrpljenje da ponovo isplovi. Znao je da je napolju kolumbar koji ga čeka i da je kolumbar sinonim za propast. Ništa. Neukrotivi impuls vukao ga je bez predaha, iz okeana u okean.


*

Sve dok iznenada Stefano jednog dana nije primetio da je postao starac, veoma star; i niko oko njega nije umeo da objasni zašto on, kad je već tako bogat, najzad ne napusti prokleti život na moru. Star i gorko nesrećan, jer je ceo život bio utrošen na to ludačko bežanje morima, da bi pobegao od neprijatelja. Ali veća od radosti udobnog i mirnog života za njega je uvek bila privlačnost ponora.
I jedne večeri, dok je njegov veličanstveni brod bio usidren na pučini ispred luke u kojoj je rođen, osetio je da je blizu smrti. Pozvao je tada drugog oficira, u koga je imao veliko poverenje, i molio ga da se ne protivi onome što se sprema da uradi. Drugi oficir se zakleo u svoju čast.
Pošto se tako osigurao, Stefano je drugom oficiru, koji ga je zaprepašćeno slušao, otkrio priču o kolumbaru, koji ga je neprestano uzalud proganjao blizu pedeset godina.
“Pratio me s kraja na kraj sveta”, rekao je, “s vernošću koju ni najplemenitiji prijatelj ne bi mogao da pokaže. Sada sam ja na samrti. I on je sad sigurno užasno star i umoran. Ne mogu ga izdati.”
Rekavši to, oprostio se, spustio u more čamac i seo u njega, pošto je zatražio da mu daju jedan harpun.
“Sada mu idem u susret”, objavio je, “ne bi bilo lepo da ga razočaram. Ali boriću se svojim poslednjim snagama.”
Umornim zamasima vesla udaljio se od broda. Oficiri i mornari videli su ga kako nestaje tamo, na mirnom moru, uvijen u senke noći. Na nebu je blistao mesečev srp.
Nije morao mnogo da se trudi. Iznenada, užasna njuška kolumbara izronila je pored čamca.
“Evo me tebi, najzad”, rekao je Stefano. “Sada je red na nas dvojicu.!” I, sakupivši preostalu energiju, podigao je harpun da udari.
“Uh”, zajecao je preklinjućim glasom kolumbar, “koliko je bio dug put da te nađem. I ja sam mrtav umoran. Koliko si me terao da plivam. A ti si bežao, bežao. I nikada nisi ništa shvatio.”
I ajkula je isplazila jezik pružajući starom kapetanu malu fosforescentnu kuglu.
Stefano ju je uzeo u ruku i pogledao. Bio je to biser ogromnih dimenzija. I on je prepoznao famozni Morski biser koji, onome ko ga poseduje, daje sreću, ljubav i duševni mir. Ali sad je već bilo kasno.
“Avaj!”, rekao je tužno odmahujući glavom.” kako je sve pogrešno. Ja sam uspeo da osudim svoj život: i uništio sam tvoj.”
“Zbogom, jadni čoveče”, odgovorio je kolumbar. I zauvek uronio u crne vode.
Dva meseca kasnije voda je izbacila jedan mali čamac na neki strmi grben. Primetili su ga neki ribari koji su mu radoznalo prišli. Na čamcu je, još u sedećem položaju, bio beli kostur: a kosticama prstiju stezao je mali okrugli kamen.
Kolumbar je riba velikih dimenzija, užasno ju je videti i veoma je retka. Zavisno od mora i ljudi koji žive na njihovim obalama zovu ga jos kolomber, kolombre, kahlubra, kalonga, kalu-balu, kalung-gra. Začudo, naturalisti ga uopšte ne pominju. Neki čak tvrde da i ne postoji.

Tabernakul, Luiđi Pirandelo



I

Kada je legao pored žene, koja je već spavala okrenuta prema krevetcu na kojem su ležala njihova dva sinčića, Spatolino je prvo izrekao svoje uobičajne molitve, zatim je prekrstio ruke na potiljku, žmirnuo očima i – ne obraćajući pažnju onome što čini – počeo zviždukati, što je obično činio svaki put kada je bio u kakvoj sumnjii, ili mu je kakva misao rovala po mozgu.
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Nije to bilo zviždanje u pravom smislu reči, tek pre da je bilo neko muklo pištanje; na rubu usana, uvek u istom taktu.
Najednom se žena probudi:
- Ah! Tu smo? Šta ti se dogodilo?
- Ništa. Spavaj. Laku noć.
Povukao se, okrenuo leđa ženi, skupio se i on na rubu kreveta, da bi spavao. Ma kakvo spavanje!
- Fijuu... fijuu... fijuu...
Tada žena protegne ruku i šakom ga podboči pod rebra.
- Pobogu, hoćeš li već jednom prestati? Pazi se da mi ne probudiš mališane!
- Imaš pravo. Budi mirna, odmah ću zaspati.
Doista se trudio da iz glave istera tu mučnu misao, koja mu je u glavi, kako se uvek događalo, rovala poput crva. Ali, kada je već poverovao da ga je isterao:
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Ovaj put nije čekao da ga žena podboči šakom jače nego pre; očajnički je skočio iz postelje.
- Što radiš? Gde ćeš? – upita ga ona.
A on će:
- Oblačim se! Ne mogu spavati. Sesću na ulicu, tamo ispred vrata! Treba mi zraka, zraka!
- Može li se, napokon, saznati šta te spopalo? – opet će žena.
- Šta? Onaj ološ - provali tada iz Spatolina, trudeći se da govori tiho - ona hulja, onaj bogohulnik...
- Ko? Ko?
- Ciancarella.
- Notar?
- On. Poručio mi je da me sutra ujutro hoće videti u svojoj vili.
- I onda?
- Ma šta može trebati od mene jedan čovek poput njega, reci mi? Prasac, Bože sačuvaj! prasac, i malo kažem! Vazduha!Vazduha !

Tako govoreći, pograbi jedan stolčić, otvori vrata, zatvori ih za sobom i sedne u uspavanoj uličici, naslonivši se uza zid svoje kućice.

U blizini je iznemoglo dremala ulična petrolejka čije se žućkasto svetlo odbijalo od žućkaste vode jedne lokve, ako je to uopšte bila voda, i širilo se niz uličicu popločanu krupnim oblutcima, ponegde izbočena, drugde udubljena, sve tako bedno i otrcano.

Iz unutrašnjosti kućeraka u seni dopirao je težak zadah staje i s vremenom na vreme u noćnoj tišini čuo se toptaj neke životinje koju gnjave muhe.

Jedan mačak, šuljajući se uzduž zida, na tren se zaustavi i sumnjičavo i oprezno ga pogleda.

Spatolino podiže pogled na rub neba gde su žmirkale brojne zvezde; i tako gledajući, poče si gristi retku crvenkastu bradicu.

Malen stasom, premda je od dečačkog doba već kopao zemlju i mesio malter, imao je u sebi nešto gospodskoga.
Dok je tako svojim svetlim očima gledao nebo, odjednom oseti da mu se oči pune suzama. Uzvrpolji se na se na stolcu i, nakon što je nadlanicom obrisao suze, prošapta u noćnoj tišini:
- Pomozi mi, moj Hriste.


II


Nakon što je u gradiću klerikalna strana doživela poraz, na vlast je došla nova stranka, stranka izopštenih koji su zauzeli sva mesta u gradskom veću, a Spatolino se osećao kao da se nalazi usred neprijeteljskog područja.

Svi njegovi drugovi u poslu, kao ovce, odmah su se svrstali uz novu vlast; i sada zajedno okupljeni u udruženju, razmetali su se uokolo.

Zajedno sa šačicom vernih Svetoj materi crkvi Spatolino je osnovao Katoličko društvo nedostojnih sinova žalosne Gospe za uzajamnu pomoć.

No borba je bila neravnopravna; ruganje neprijatelja (i prijatelja) i nemoćni bes učinili su da mu padne mrak na oči.

Postavio se na čelo toga Katoličkog udruženja i propagirao je organizovanje procesija i sličnih manifestacija povodom crkvenih praznika, za što se pre brinulo bivše Gradsko veće. Između posprdnog smeha i zvižduka, na svoj trošak je organizovao procesije za Svetog Mihovila, Svetog Franju, Veliki petak i za ostale veće crkvene proslave.

Tako mu se ono malo kapitala, koje mu je do sada omogućavalo da preuzme poneki posao, tako stanjilo da je predviđao kako nije dalek dan kada će se svesti od uglednog zidarskog preduzetnika na običnog zidara nadničara.

Ni vlastita žena već neko vreme nije imala prema njemu ni poštovanja ni obzira: perući, šivajući i radeći svakovrsne poslove za druge, sama se brinula o sebi i deci.

Kao da je on bio besposlen iz zadovoljstva! Udruženje tih psećih sinova preuzimalo je sve poslove. Pa što misli njegova žena? da se odrekne vere, da porekne Boga, da se upiše u njihovu stranku? Ma radije bi si dao odseći ruke!
Nerad ga je iz dana u dan strašno žderao, povećavao mu razdražljivost i tvrdoglavost, činio ga da se zarati sa svima.

Ciancarella, notar, nije se nikada vezao ni uz jednu stranu, beše očevidan bezbožnik; takvo ponašanje je i javno pokazivao odkada više nije radio kao javni notar. Jednom se čak odvažio nahuškati pse na jednog doista svetog čoveka, sveštenika Lagàipu, koji je pošao njemu da moli pomoć za neke siromašne rođake koji su doslovno umirali od gladi, dok je on, u sjajnoj vili koju je izgradio na ulazu u gradić, poput kakva princa razmetljivo živeo u svom bogatstvu bogzna kako zgrnutom i povećanom dugogodišnjim lihvarenjem.

Čitavu je noć Spatolino (srećom da je bilo leto) malo sedeo, malo lutao pustom uličicom i duboko razmišljao (fijuu... fijuu... fijuu...) o tome Ciancaerellinom tajanstvenom pozivu.

Posle, znajući da se ovaj diže rano, a i čuo je da mu se žena digla rano i da već radi po kući, odlučio je krenuti ostavljajući stolicu na ulici, za koju nije bilo opasnosti da će je neko ukrasti jer je bila stara.

III


Ciancarellina vila bila je okružena zidom i nalikovala je na tvrđavu, a imala je ulaz iz sporedne uličice.

Starac, nalik na kakvu odevenu žabetinu, patio je od ogromne ciste na potiljku koja ga je prisiljavala da mu obrijana glavurda uvek bude pognuta, tu je živeo sâm uz samo jednog slugu; imao je on mnoge oružane momke koji su ga čuvali, te dva strašna psa koji su ljudima zadavali strah u kosti kada bi ih samo pogledali.

Spatolino pozvoni na zvono. Odmah se na ogradu besno baciše one dve zveri, i nisu se smirili niti kada je došao sluga i počeo ohrabrivati Spatolina, koji nije hteo da uđe. Trebalo je da ih gazda, koji je na drugom kraju vile sedeo u senici obrasloj bršljanom i ispijao kavu, pozove zviždukom.
- Ah, Spatolino! Dobro da si došao - reče Ciancarella. – Sedni tamo.
I pokaže mu na jednu od gvozdenih stolica poredani ukrug u senici.
No, Spatolino ostade na nogama s kapom uprljanom gipsom i kamenom prašinom u ruci.
- Ti si jedan od nedostojnih sinova, zar ne?
- Da gospodine, i ponosim se s time: i to od Žalosne Gospe. Kakvu narudžbu ćete mi
dati?
- Evo - reče Ciancarella; umesto da nastavi govoriti, prinese šoljicu ustima i otpi tri kratka gutljaja. – Želim tabernakul – (opet gutljaj).
- Šta kažete?
- Hoću da mi izgradiš tabernakul – (još jedan gutljaj).
- Tabernakul? Vi?
- Da, na cesti, nasuprot ulaznim vratima – (još jedan gutljaj, poslednji; potom vrati šoljicu na poslužavnik i – nije niti obrisao usne - podiže se na noge. Jedna kafena kap mu je skliznula iz ugla usana i šmugnula niz oštre čekinje brade koju nije obrijao nekoliko dana. – Dakle, tabernakul, ali ne baš mali jer u njega treba stati kip Hrista u prirodnoj veličini. Sa svake strane treba biti mesta za dve velike slike: s jedne strane Kalvarija, s druge Skidanje s krsta. Uokolo cokulu visoku metar, ograda od kovanog gvožđa i naravno gore krst. Jesi li razumeo?
Spatolino je zatvorenih očiju nekoliko puta kimnuo glavom; potom, otvorivši oči i uzdahnuvši, reče: - Hm, gospodine, vi se šalite, zar ne?
- Ja se šalim? Zašto?
- Verujem da se Vi, gospodine, šalite. Oprostite. Tabernakul, gospodine, kao Ecce Homo? Ciancarella je pokušao podići obrijanu glavurdu, malo ju je podupro rukom i nasmejao se na svoj poseban način, vrlo neobičan, kao da cvili, sve zbog te ciste koja mu je opterećivala potiljak.
- Šta! – reče. – Da nisam, prema tvom mišljenju, nedostojan za tako nešto?
- Ma ne, ne gospodine, oprostite! – brže-bolje se požurio poricati Spatolino, sav crven u licu i ljutit. – Ali, zašto želite vi, gospodine, na taj način, bez razloga, učiniti svetogrđe? Nemojte mi zameriti, i oprostite mi što govorim iskreno. Kome se, gospodine, želite narugati? Bogu, ne; Bogu se ne ruga; Bog vidi sve i ne dopušta da mu se rugate, gospodine? Ljudima? I oni vide i znaju da vi, gospodine...
- Ma što oni znaju, kretenu jedan? – poviče starac prekidajući ga. – Šta ti znaš o Bogu, crve jedan zemaljski? Samo ono što su ti sveštenici rekli! Ali Bog... ma s kim ja to raspravljam... Jesi li doručkovao?
- Ne gospodine.
- Loša navika, dragi moj! i sada bih ti ja trebao ponuditi doručak?
- Ne, gospodine. Neću ništa.
- Ah - uzviknu Ciancarella zevajući. – Ah! Sveštenici, sinko moj, sveštenici su ti smutili pamet. Pričaju okolo, je li? da ja ne verujem u Boga. A znaš li zašto? Zato što ih ne hranim. A sada ćuti: đavoli će ih pojesti kada budu morali posvetiti naš tabernakul. Spatolino, hoću da bude veliko slavlje. Zašto me tako gledaš? Ne veruješ? Ili hoćeš da znaš kako mi je to palo na pamet? U snu, sinko! Prošle noći sam sanjao. Sada će, sigurno, svećenici reći da me je Bog u srce dirnuo. Neka samo govore: fućakam se ja na sve! Onda, jesmo li se sporazumeli? Reci nešto... makni se... Jesi li pobudalio?
- Jesam, gospodine - iskreno prizna Spatolino šireći ruke.
Ciancarella je ovaj put s obe ruke pridržao glavu dok se dugo smejao.
- Dobro - reče zatim. – Ti znaš kako ja postupam. Ne želim nikakve zavrzlame. Znam da si pravi majstor i da radiš kako treba i pošteno. Ti se pobrini za troškove, i za sve ostalo. Nemoj me uznemiravati. Kada završiš, napravićemo račun. Tabernakul... jesi li shvatio kakav želim?
- Da, gospodine.
- Kada ćeš početi s poslom?
- Što se mene tiče, odmah sutra.
- A kada ćeš ga završiti.
Spatolino se malo zamislio.
- Eh, reče, ako će biti tako velik, trebat će barem... šta znam, barem mesec dana.
- Dobro. Pođimo sada pogledati mesto.

I s druge strane ceste zemlja je pripadala Ciancarelli, bila je neobrađena, u parlogu: kupio ju je da mu se niko ne mota ispred vile, no dopuštao je pastirima da na njoj napasaju ovce, baš kao da je bez gospodara. Stoga se za gradnju tabernakula nije moralo tražiti ničije dopuštenje. Kada su odredili mesto za gradnju, nasuprot ulaznim vratima, starac se vratio u vilu, a Spatolino će, kada je ostao sâm, fijuu... fijuu... fijuu – bez kraja. Potom je krenuo. I tako hoda i hoda, i na kraju se nađe, a da nije ni primetio, pred vratima sveštenika Lagàipe koji je bio njegov ispovednik. Kada je pokucao, seti se da je sveštenik već neko vreme ležao bolestan: ne bi bilo dobro da mu smeta tako rano ujutro, ali slučaj je bio hitan: ušao je.

IV


Don Lagàipa je bio na nogama, kućne ženske - služavka i nećakinja - bile su užurbane ne znajući šta pre da počnu od posla koji im je on zadao, dok je sâm stajao nasred sobe, obučen u hlače i košulju i čistio pušku.

Širok i mesnat, sav poput spužve izbušen od boginja, činilo se da je nakon bolesti postao još veći. Kao da su prestrašena od toga nosa, dva crna i sjajna oka gotovo da su tu i tamo želela pobeći od toga iscrpljenog i žućkastog lica.

- Uništavaju me, moj Spatolino, uništavaju! Malo pre mi je sluga došao reći, glupan jedan, kako je moje polje postalo zajedničko! hm, svačije. Socijalisti, shvataš li? Kradu mi još kiselo grožđe; i indijske smokve, sve! Tvoje je moje, shvaćaš li? Tvoje je moje! Pokazaću im ja ovom puškom. U noge! rekao sam im; pucaj im u noge: to hoće! (Rosina, gusko, gusko, gusko, još malo sirćeta, rekao sam ti i čist rubac.) Šta mi želiš reći, sinko?

Spatolino više nije znao odakle da počne. Čim mu se na usnama pojavilo Ciancarellino ime, usledila je bujica pogrda; a na izjavu da gradi tabernacul župnik se zabezeknuo.
- Tabernakul?
- Da gospodine: kao Ecce homo. Htio bih vaše mišljenje o tome.
- To pitaš mene? Magarče, a šta si mu odgovorio?
Spatolino ponovi sve ono što je rekao Ciancarelli, i još doda i ono što nije rekao, potaknut pohvalama ratobornog sveštenika.
- Odlično! A on? Pasja gubica!
- Sanjao je, kaže.- Varalica! Nemoj mu verovati! Varalica. Da mu je Bog doista govorio u snu, rekao bi mu da radije malo pomogne onima siromasima iz obitelji Lattuga, koje ne želi priznati za rodbinu samo zato što su vernici i štu su nama verni, dok pomaže obitelji Montoro, znaš li? onima socijalističkim ateistima kojima će ostaviti sve svoje dobro. Dosta. Šta želiš od mene? Izgradi mu tabernakul. Ako ga ne izgradiš ti, naći će se neko drugi. Tako da smo uvek na dobiti, jer jedan takav grešnik pokazuje znakove da se na određeni način hoće pomiriti s Bogom. Spletkar! pasja njuška!

Kada se vratio kući, Spatolino je čitav ostatak dana crtao tabernakule. Pred veče se uputio po materijal, potom je unajmio dva prosta radnika i jednog dečaka vapnara. I sledećeg dana u ranu zoru započe s poslom.

V


Ljudi koji su tom prašnom cesto prolazili pešice, na konju ili u kolima, zaustavljali su se i raspitivali što gradi.
- Tabernakul.
- Ko ga je naručio?
A on, mučaljiv, dižući prst u nebo:
- Ecce Homo.
Čitavo vreme dok je trajala gradnja samo je tako odgovarao. Ljudi su se smejali ili slegali ramenima.
- I baš ovde? – poneko ga je ipak pitao, gledajući prema ogradi vile.

Nikome nije padalo na pamet da bi notar mogao biti naručitelj tabernakula; no, svi oni, ne znajući da je taj komad zemlje pripadao Ciancarelli, a poznavajući Spatolinov verski fanatizam, mislili su da je ovaj prema biskupovoj narudžbi, ili možda Katoličkog društva, upravo ovde gradio tabernakul da bi napakostili starom lihvaru. I zbog toga su se smejali.

Međutim, kao da se Bog doista rasrdio na tu gradnju te se Spatolinu sve u vreme gradnje događao čitav niz nesreća. Tek posle četiri dana kopanja našao je daske za temelje; zatim, svađa tamo gore u kamenolomu; svađa zbog vapna, svađa s vapnarom; i napokon, dok je gradio drveni potporanj za luk, pade potporanj i zamalo ubi vapnarevog radnika.

Na koncu, bomba. Ciancarella, baš onoga dana kada mu je Spatolino trebao pokazati tabernakul, doživio je udar moždane kapi, i to onaj pravi tako da je za tri sata bio mrtav.

Nakon toga niko više nije mogao Spatolinu izbiti iz glave kako ta beležnikova nenadana smrt nije bila kazna srditog Boga. Ali nije od početka verovao da srdžba Božja mora uništiti i njega, njega koji se – sasvim preko volje – poduzeo podignuti to prokleto delo.
Ali, poverovao je u to kada se uputio k Montorima, naslednicima notara, da naplati izvršeni rad. Čuo je odgovor da oni o tome ništa ne znaju i da stoga ne žele priznati taj dug o kom nema traga ni u kakvim dokumentima.

- Kako! – kriknu Spatolino. – A tabernakul, za koga sam onda napravio tabernakul?
- Za Ecce Homo.
- Zar samo tako, svojevoljno?
- Oh, napokon - rekoše mu oni, samo da ga skinu s vrata. – Verujemo da je pomanjkanje svakog poštovanja na uspomenu prema našem pokojnom stricu samo i jedan trenutak pomisliti da ti je on mogao dati jednu takvu naredbu, koja je toliko u suprotnosti sa njegovim načinom mišljenja i osećanja. O tome nam ništa nije poznato. Šta onda hoćeš od nas? Uzmi si tabernakula; a ako ti ne odgovara, eno ti sud.

Odmah, kako ne? I ode Spatolino na sud. Je li možda mogao izgubiti? Bi li mogli suci verovati da je samo tako, iz hira, izgradio tabernakul? Osim toga, tu je kao svedok Ciancarellin sluga, baš onaj koji je došao po njega i odveo ga svom gospodaru; i don Lagàipa je tu, pa njemu je onoga istoga dana išao po savet; tu je žena kojoj je sve rekao, pa radnici koji su čitavo to vreme radili za njega. Kako bi mogao izgubiti?

Da gospodo, izgubio je, izgubio. Izgubio je jer je Ciancarellin sluga, sada u službi kod Montora, zakleo se da jeste doveo toga dana Spatolina kod svoga gospodara, pokoj mu duši; ali, dakako, da njegovom gospodaru nije bilo ni na kraj pameti da naruči jedno takvo delo, taj tabernakul, zvao ga je jer je od svoga vrtlara čuo, i on je mrtav (gle, kakva slučajnost), da Spatolino ima nameru napraviti tabernakul, baš tamo nasuprot ulazu u vilu, i hteo ga je upozoriti da taj komad zemlje pripada njemu i da se stoga dobro pripazi da tamo ne gradi jednu takvu budalaštinu. Dapače, dodao sluga, on je jednoga dana rekao gospodaru, pokoj mu duši, kako Spatolino unatoč zabrani s tri radnika kopa zemlju, a gospodar je, pokoj mu duši, odgovorio: ”Pusti ga da kopa, zar ne znaš da je lud? Možda traži blago s kojim će dovršiti crkvu Svete Kate!”

Ničem mu nije poslužilo ni svedočenje don Lagàipe, koji je očito bio nadahnuće za mnoge njegove ludosti. Šta još? Sami radnici su posvedočili da nisu nikada videli Ciancarellu na gradilištu i da su novce uvek dobivali od zidara.

Spatolino je poput luđaka pobegao iz sudnice; ne toliko zbog gubitka svoga kapitala kojega ja bacio u vetar gradeći taj tatbernakul; ne toliko zbog troškova sudskog postupka, na komu je bio i osuđen, nego zbog gubitka svoje vere u božansku pravdu.
- Dakle - stalno je ponavljao - zar doista nema više ni Boga?

Po nagovoru don Lagàipe, žalio se prizivnom sudu. To je bila propast. Od dana kada je primio vest da je izgubio na Prizivnom sudu, više nije ni pisnuo: s poslednjim novcem u džepu kupio je metar i pol crvenog pamučnog platna, tri stare vreći i vratio se kući.

- Načini mi tuniku - reče ženi i baci joj tri vreće u krilo.
Žena ga pogleda, kao da u prvi mah ga nije rezumela.
- Šta si rekao?
- Rekao sam ti: napravi mi tuniku... Razumeš? Ne, sam ću je sašiti.
U tren oka raši dve vreće i saši ih uzduž; potom na gornjem delu načini otvor; od treće vreće skroji rukave koje saši na dva otvora. Gornji otvor suzi tako da mu može ući samo glava. Sve zamota u jedan omot, uze crveni pamuk i uputi se iz kuće bez pozdrava.

Po prilici sat kasnije proširi se po selu vest da se Spatolino, poludevši, uvukao u novi tabernakul, na cesti nasuprot Ciancarelline vile, i zauzeo pozu nalik Hristovu kipu.
- Kako zauzeo pozu? Šta to znači?
- Pa da, kao Hrist, tamo u tabernakulu!
- Nemojte se šaliti?
- Ma doista!

Svi se sjatiše da ga vide. I doista, unutar tabernakula, iza gvozdene ograde, stajao je obučen u tuniku od vreće na kojima je još bila oznaka proizvođača, ogrnut crvenim pamučnim platnom umesto ogrtača, na glavi trnovita kruna, u ruci trska umesto štapa. Glavu je pognuo, malo nagnuo na jednu stranu, oči su mu bile uprte u zemlju. Nije se ni trunke pomakao na smeh ni na zvižduke ili đavolju viku podivljale svetine koja se malo-pomalo sjatila oko tabernakula. Derani su po njemu bacali voćne kore; poneki su mu upućivali strašne psovke: a on, on ćuti, nem, nepokretan, poput istinskog kipa; samo što je s vremena na vreme treptao očnim kapcima.

Nisu ničemu koristile niti su ga pomakle molitve njegove žene i suseda, niti plač vlastite dece. Dakako, ni kletve nisu pomogle. Na koncu su, da bi sprečili te nerede i ruglo, morala urgirati dva stražara koji su preskočili ogradicu i ušli u tabernakul, i odveli ga u zatvor.

- Pustite me na miru! Ko je veći Hrist od mene? - poče kričati Spatolino otimajući se. - Zar ne vidite kako mi se rugaju i kako me vređaju? Ko je veći Hrist od mene? Pustite me! Ovo je moja kuća! Ja sam je napravio, sa svojim novcem i svojim rukama! Krv sam pljuvao! Pustite me, Jude!
No te Jude ga nisu hteli pustiti do večeri.- A sada kući! - naredi mu stražar. - Kući i pamet u glavu!
- Da, gospodine Pilatu - odgovori mu Spatolino klanjajući se.

I tiho, sve šuljkajući se, vrati se u tabernakul. I ponovno se tamo postavio u Hristovu pozu; i tako je proveo noć, nakon koje se više nije dao odatle maknuti.

Izazivali su ga glađu; izazivali su ga strahom, ruganjem; uzaludno. Napokon su ga pustili na miru, poput bezopasnog luđaka koji nikome nije mogao nauditi.

VI


Poneko mu donese ulje za svetiljku; poneko mu nosi nešto za jesti i piti; pokoja ženica mu dolazi i počinje ga zvati svetim te mu se preporuča da se moli za nju i njene; neka druga mu donese novu tuniku, manje grubu, i za uzvrat ga pita brojeve za loto.

Kočijaši koji noćom prolaze tom pustom cestom već su se navikli na tu svetiljku koja stalno gori u tabernakulu, i drago im je da ga vide. Zaustavljaju se na trenutak ispred tabernakula i razmene poneku reč sa sirotim Hristom koji im se dobroćudno smeška na pokoju njihovu šalu. Potom pođu dalje dok se štropot kolskih kotača polako gubi u noćnoj tišini. A Hrist se razbudi i siđe s postolja i zađe za tabernakul za učiniti potrebu, i bez primisli u tome trenutku da je odeven kao Hrist, s tunikom od vreće i ogrtačem od crvenog pamučnog platna.

Ponekad mu sleti kakav šturak privučen svetlom te ga naglo probudi iz dremeža. Tada se dade na molitvu; no, nije retko da se razbudi jedan drugi šturak, onaj stari i uporni, onaj koji je u njemu. Spatolino odgurne sa čela trnovu krunu, na koju se već navikao i, češući se po glavi gde su mu trnovi već ostavili trag, izgubljena pogleda počinje zviždukati:
- Fijuu... fijuu... fijuu.


Preveo Jusuf A. Hećimović