Selma - Bijelo dugme



Pesnik i humorista Vlado Dijak je svojevremeno, tačnije 1949. godine, bio zaljubljen u Selmu Borić, koja je pohađala Drugu žensku gimnaziju u Sarajevu, a pošto su joj roditelji živeli u Zenici, često je odlazila kući vozom. Jednom prilikom ponudio se da joj ponese kofere do železničke stanice, ali ni tada nije skupio hrabrosti da joj izjavi ljubav, pa je zato, ispraćajući je sa perona dok mu je ona mahala iz kupea, izgovorio rečenicu koju je kasnije pretočio u hit baladu "Putuj, Selma, i molim te ne naginji se kroz prozor". Ona je za pesmu saznala tek 1962. godine kada joj je otac poslao novinski članak u kojem je bila objavljena "Selma". Tim povodom Srđan Šarenac iz Bosne i Hercegovine snimio je dokumentarac o Selmi Borić u kojem on, dve decenije posle pesnikove smrti, kreće istim vozom kojim je pre pola veka ona otišla i na fakultet u Zagreb, samo što je ovom prilikom otišla da poseti grob Vlade Dijaka. U filmu se mogu čuti i svedočenja Gorana Bregovića, Željka Bebeka, Vuka Krnjevića, pa i njenog bivšem supruga Josipa. Borićeva je pesmu "Selma" prvi put i čula u Zagrebu 1975. godine na koncertu "Bijelog dugmeta", a kada je program završen, otišla je iza bine i rekla Bregi i njegovim kolegama da je upravo ona ta Selma o kojoj pevaju, ali su oni u početku bili sumnjičavi. Selma u filmu priznaje da je i ona bolovala za njim, pogotovu kada je napustio studije u Zagrebu pošto mu je ponestalo novca. U međuvremenu, Borićeva je i sama počela da piše stihove i objavila je zbirku poezije "Selma putuje na fakultet" u kojoj se nalazi i pesma "Sećanje na Vladu".

I don’t like mondays




Da li ste se ikada zapitali kako je nastao čuveni svetski hit iz 1979. godine "I don't like mondays"?! Boba Geldofa iz grupe "Boomtown rats" inspirisala je sudbina tada šesnaestogodišnje Brende Spenser. Jednog ponedeljka ubila je dvoje ljudi u San Dijegu izgovorivši : " I don't like mondays"! ( Ne volim ponedeljke.)

SESTRI UMJESTO SVADBE

Kada je, nakon prerane smrti sestre Vinke Momir Koprivica napisao pjesmu a pjevač Božidar Ivanišević je doradio i muzicki oblikovao, nijesu ni slutili da će ona postati opštenarodna pjesma koja će se decenijama pjevati.



„Vinka je imala plave oči, bila je lijepa. Izdvajala se. Voljela je lijepo da se oblači, pjeva i igra. Mladi su je voljeli jako, a zbog ljepote i skomnosti imala je dosta udvarača. Voljela je i da radi. Radila je sve poljske poslove, i ono što je mogla i ono što nije. Htjela je, vjerovatno, da se dokaže – mlada, jedra, puna života“, priča sedamdesetčetvorogodišnji Momir, najstarije dijete Danice i Blagoja.

„Razboljela se od lupusa, zapaljenja perifernih krvnih sudova, rijetkog oboljenja od koga oboli jedan među milion ljudi. Službovao sam tada u Beogradu i doveo sam je kod mene da se liječi. Nažalost, ljekari su mi rekli da je bolest teška i neizlječiva. Može se zaliječiti, ali ne i izliječiti. Nekoliko puta je dolazila u Beograd, ležala u bolnici, i čim joj bude bolje vrati se kući, u Nedajno. Bolest je zvanično trajala oko godinu i po. Kažem zvanično, jer je ona krila kada se razboljela. Nije željela da nam kaže, valjda zato što je djevojka, a moguće da je mislila i da to nije strašno. Njena smrt sve nas je ’pokosila’. Imala je 25 godina i mnogo toga nije stigla da uradi. Trebalo je i da se uda, ali smrt je preduhitrila njenu svadbu“, priča čovjek koji je zaslužan što je njegova sestra postala dio crnogorske muzičke tradicije.

Vinkin vjerenik je bio u Pančevu i Momirova supruga Zagorka javila mu je za zlu sudbinu njegove vjerenice. Poslala mu je i Vinkino nedovršeno pismo, njemu upućeno.

Među najpopularnijim pjesmama na estradi, ne samo u Crnoj Gori nego i na čitavom prostoru prethodne Jugoslavije, više od tri decenije je balada "Pivljanka", u narodu poznatija po prvom stihu "Bolovala mlada Vinka, rodom Pivljanka..."

PIVLJANKA / BOLOVALA MLADA VINKA

Bolovala mlada Vinka,
rodom Pivljanka.
Što je tebi, kćeri moja,
pita je majka.

Zašto dušo ne ustaneš,
stiže proljeće;
eno tvoje drugarice
beru cvijeće.

Ja ti majko nikad više
neću ustati,
no i s tobom ja se moram
skoro rastati.

Vinko moja, ružo moja,
majka proplaka,
a niz lice suze liju
ka' iz oblaka.

Tu nepoznatu priču o nastanku ove poznate balade čitaocima "Pobjede nedjeljom" otkriva autor teksta Momir Koprivica.

■ Nakon prerane smrti moje sestre Vinke, u proljeće 1966. godine, posjetio me je poznati pjevač Božidar Ivanišević, kome je bila znana njena fizička ljepota i duhovna snaga, naročito sklonost ka pjevanju. U dužem razgovoru o njenoj prekinutoj mladosti, posebno su na Božidara djelovale moje riječi da nijesam imao sreću da se radujem udaji sestre i zapjevam njegovu pjesmu "Sestra mi se udaje", koju je i Vinka neobično voljela i često pjevala. Tu pjesmu je, inače, Ivanišević posvetio svojoj sestri udatoj za Pivljanina, a bila je učiteljica u pivskom selu Kneževici. Zamislio se nad mojom sudbinom da sestri ne priredim svadbu... Nedugo potom poslao mi je pismo i saopštio namjeru da Vinki posveti pjesmu. Pošto je znao da sam pisao neke tekstove za melodije, predložio je da napišem i za ovu pjesmu, što sam jedva dočekao. Tekst je Ivanišević prilikom muzičkog oblikovanja bitno dotjerao, tako da smo, praktično, obojica njegovi autori, iako sam na ploči označen samo ja — priča Koprivica.

Božidar Ivanišević je pjesmu "Pivljanka" prvi put otpjevao na festivalu narodne muzike "Ilidža 67". Za tekst je žiri dodijelio prvu nagradu, a pjesma je u cjelini izvanredno prihvaćena. Već tokom manifestacije su je, sjeća se Koprivica, svakodnevno pjevali bezmalo svi učesnici festivala i publika.

Vinkin brat Miljan Koprivica dao nam je i fotografiju njenog spomenika, na kojem je uklesano svjedočenje da joj je spomenik i balada "Pivljanka".

Gojko Knežević

"Sudar kraljeva" i veliki hit

Da li znate priču kako je nastao legendarni hit grupe Queen, "Under pressure" iz 1981. godine?


Splash News

Odmah na početku treba napomenuti da je svoje prste, u stvaranje velikog hita, umešao Dejvid Bouvi.

Britanski bend Queen je u leto 1981. godine snimao svoj deseti album u jednom studiju u Švajcarskoj.

U istom tom periodu, Dejvid Bouvi se našao u tom studiju da bi snimio pesmu za film "Cat People", koji je naravno svratio da obiđe bend i vidi kako su, ali je druženje preraslo u "džemovanje".

Bouviju su bili potrebni prateći vokali za pesmu "Cool Cat" za film "Cat People", ali je od toga odustao i predložio da oni svi snime novu pesmu.

"Tako je počelo maratonsko sviranje i snimanje narednih u miksu sa mnogo vina i kokaina. Skoro celu novu pesmu su napisali Fredi i Dejvid", pričao je bivši bubnjar benda Queen Rodžer Tejlor, koji je rekao i to kako je Dejvid insistirao da on i Fredi posebno snime vokale, kako ne bi čuli jedan drugog, što je pesmu učinilo zaista posebnom.



SplashNews.com

"Bilo je teško, jer smo već imali četiri zrela momka i Dejvida koji je bio još zreliji od nas, pa su strasti divljale. Meni je bilo teško, jer je malo toga bilo po mom. Dejvid je imao pravu viziju i preuzeo je lirski pesmu u potpunosti. Pesma je prvo nazvana 'People on Streets', ali je Bouvi preimenovao u 'Under Pressure'. Kada je došlo vreme da se uradi miks, Dejvid je insistirao da prisustvuje i da sve nadgleda. Dirigovao je 'hajde ovo ovako ili onako'. Odmah sam pozvao Fredija da posreduje, ali su se ubrzo posvađali. Čak je Dejvid pretio da neće dozvoliti da se pesma objavi, ali je ipak puštena u etar 26. oktobra 1981. godine i u kratkom roku je postala veliki hit. Danas mogu da priznam da je pesma tako velika, jer je Dejvid zaslužan za tekst", ispričao je Tejlor.

Podsetite se kako zvuči ovaj hit u izvedbi Bouvija i benda Queen.



(MONDO, SplashNews.com)

Pesma "Đurđevdan" nastala u vozu za Jasenovac!

Kada su gladni i žedni Srbi, koji su na Đurđevdan u vagonima transportovani za zloglasni logor, počeli da zapomažu, jedan Sarajlija je prvi put zapevao: “Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni..."


Prevoz logoraša za Jasenovac

Čuvena pesma “Đurđevdan” nastala je u “vozu smrti”, koji je putovao iz Sarajeva za Jasenovac, otkriva profesor Žarko Vidović, istoričar umetnosti iz Sarajeva, koji je bio u zloglasnom koncentracionom logoru 1942. godine.

Naime, kako svedoči ovaj istoričar, Srbe su 1942. godine na Đurđevdan zatvorili u stočne vagone i, po naređenju NDH, policija ih je povela na “đurđevdanski uranak”. Vidović je bio u zаtvorimа do 1942. godine, i to prvo u nemаčkom, pа u ustаškom. U “Velikom trаnsportu” prebаčen je u Jаsenovаc, odаkle je deportovаn u logor kod Nаrvikа u Norveškoj.

Prema njegovim rečima, na putu prema kazamatu, zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su da padaju u krize zbog straha i neizvesnosti. U opštem haosu, jedan od njih, za koga se tvrdi da je bio član sarajevske “Sloge”, u sopstvenom grču i nemoći, iz ponosa i prkosa, prvi put je zapevao “Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurđevdan je!”.

Po dostupnim svedočenjima, ustaše su zbog pesme “Đurđevdan” zatvorile šibere na vagonima, a zatvorenici su ostali bez vazduha na malom prostoru, zbijeni jedni do drugih. Od 3.000, koliko ih je krenulo iz Sarajeva, u Jasenovac je stiglo 2.000 duša, a njih dve stotine je na kraju rata preživelo torturu.

Ova informacija potvrđena je i od preživelih svedoka iz Republike Srpske, piše novinar Vukašin Beatović, čiji je autorski tekst preneo sajt Frontal.

(I. D.)

Što se bore misli moje - knez Mihajlo Obrenović
​

Knez Mihailo je imao jednu crtu u svom karakteru: voleo je žene, ali i one njega.

Bio je muževan, lep, elegantan, sanjar, sentimentalan, romantičan, muzikalan, vanredan igrač, strelac, jahač.

Uopšte, zanosno otmen čovek, tip kavaljera, džentlmena i dendija - kako su o njemu pisali savremenici i biografi. Dakle, drugačiji od oca. Miloš je prema ženama bio sirov i surov. Kažu da je Mihailo osećanja nežnosti i nostalgije poneo od majke - kneginje Ljubice, koja je bila vrlo osetljiva žena.
Knez Mihailo Obrenović je imao četiri velike ljubavi.

Iz ljubavne romanse sa šesnaestogodišnjom Marijom Berkhauz, ćerkom lekara iz Rogaške Slatine, rodio se sin Viljem-Velimir (1849). Vanbračnog sina knez je priznao, kao i njegovu majku Mariju.

A onda - jedna Nemica, plemkinja, ušla je u život našeg kneza, ali su njeni roditelji bili protiv ovoga braka.

Zatim, zavoleo je kneginju Juliju Hunjadi.
S Julijom, Mihailo je bio u braku devet godina. Knez je voleo Juliju. Ali, Julija, Julija... Saznao je za njenu vezu s knezom Karlom Arenbergom. Jedanaest godina posle smrti kneza Mihaila, Julija se i udala za kneza Karla Arenberga. Umrla je u Beču 1919, u 88. godini.

Međutim, najveći ljubavni jadi kneževi počeli su kada se zaljubio u svoju sestričinu Katarinu. Čaršija i Dvor zgražavali su se nad "rodoskrvnjenjem i nemoralom". U ogorčenju, naročito se isticala Pravoslavna crkva, do koje je knezu mnogo stalo. Skoro tri godine patio je knez i bio u dilemi "biti il' ne biti". Na kraju, knez je i verio Katarinu. Smrt ga je sprečila da se s njom i venča. Ljubav prema Katarini knez Mihailo je odneo u grob.

Čovek velike kulture i obrazovanja, knez Mihailo negovao je i umetnost. Najviše je voleo muziku. U njegovo doba, krenule su one "velike muzičke zabave" - uz vojnu muziku, za uveseljavanje publike.

Prilikom svojih boravaka u inostranstvu, često je posećivao dvorane gde su održavane kulturne priredbe. Naročito, je voleo operu. Svirao je klavir. Jednom prilikom kada je boravio u Kragujevcu, odsvirao je čitav klavirski koncert. Iz inostranstva je kupovao note o svom trošku. Gospodina Anastasa Jovanovića molio je da mu iz Beča pošalje celu partituru "Travijate", što je ovaj i učinio.

Od kompozitora, najviše je voleo Mocarta. Žalio je što mu narod nije muzički obrazovan. Pozvao je u Beograd Kornelija Stankovića (1861), koji se nalazio u inostranstvu, da bi kod "Srpske krune" održao tri koncerta na kojima su bili kneginja Julija i knez Mihailo. Zamolio je Stankovića da posle koncerta pođe po Srbiji i da u narodu notno zabeleži srpske pesme i spase ih od zaborava. I u ovom slučaju, videla se "velika žeđ" kneževa za podizanjem kulture u svome narodu.

Veruje se da je knez svoju pesmu "Što se bore misli moje", napisao u Beču. Da li zbog neverne kneginje Julije ili patnje zbog nedozvoljene ljubavi sa maloletnom Katarinom? U životu kao i u ovoj pesmi, knez pati. Razapet između dve ljubavi, ponosa, džentlmenstva, poroka, čežnje...

Ljubavni jadi muče kneza. I rađa se pesma "Što se bore misli moje". Svaka analiza ovih stihova, suvišna je. Jedno pitanje ostaje: Julija ili Katarina? Ili obe? Nije li duševna borba zrelog muškarca i kneza Srbije bila u kontrapunktu duše koja je istisnula ove stihove? To najbolje govore stihovi pesme, iz "srca iščupane" - kako mi je jednom, u dugim noćima vina i toplih razgovora u "Srpskoj kafani", rekao pesnik Branko Miljković.

Ne zna se ime autora muzike na stihove kneza Mihaila Obrenovića. Jedni smatraju da se radi o građanskom nemačkom licu, drugi o staroj herbejskoj melodiji. U njoj ima sinhronizovanog građanstva, plemićke sete i elegancije, Beča i starih beogradskih sokaka. I našeg plemenitog i lepog kneza Mihaila Obrenovića i njegove ljubavi.

Klavirski virtuozno-briljantno i osećajno, na melodiju "Što se bore misli moje", kompozitor Kornelije Stanković uradio je varijacije na tu temu. Prvo u Beču, a zatim širom Srbije i Evrope, Stanković je oduševljeno izvodio ove varijacije, praćen dugim i iskrenim aplauzima.

Izvor: "Glas javnosti", autor Ž. Petrović

Što se bore misli moje

Što se bore misli moje.
Iskustvo mi ćutat' veli.
Bež'te sada vi oboje,
nek' mi srce govori.

Prvi pogled oka tvoga,
sjajnom suncu podoban,
ranio je srce moje,
učinio robom ga.

Da te ljubim, ah, jedina,
celom svetu kazaću,
samo od tebe, ah, premila,
ovu tajnu sakriću.

Kako su istinite priče postale pesme

Dimitrije se ubio na grobu neverne žene, Jeremija Krstić zaista je bio tobdžija iz Toponice, a "belo Lenče" do smrti proganjalo svoju ljubav iz mladosti Teško je i zamisliti slavlje u Srbiji na kojem se, pored svakojakih muzičkih sadržaja, ne čuju i neke stare, narodne pesme. Od zaborava ih čuvaju pevači i kafane, ali i pravi ljubitelji sevdaha, boemi, ljubitelji atmosfere, štimunga i davno potisnutog derta. Za razliku od nekih drugih, savremenih i na brzinu sklepanih, većina ovih pesama sačuvala je dušu, jer su, kako kažu, iz duše i života nastale. U njima su opevani stvarni događaji, ispraćaji na ratna polja, ljubavne drame, nedaće i radosti, i sve drugo što život nosi sa sobom.
Većina starih pesama, koja se i danas može čuti, nastala je tokom druge polovine 19. i početkom prošlog veka. Vremenom, iz prvobitnih verzija mnogo toga je promenjeno, aranžmani su prilagođeni savremenim zahtevima, ali je ostala priča o tome kada su nastale i kako.

Nedavno preminuli novinar i etnolog Mile Nedeljković godinama je istraživao nastanak pojedinih melodija, istinite priče pretočene u stih i rimu, a njegov obiman rad skoro je objavljen i u Srpskom običajnom kalendaru za narednu, prostu 2010. godinu. U njemu je, između ostalog, Nedeljković objasnio kako je nastala "Milkina kuća na kraju", kako su se u Stankovićevoj "Koštani" obrele pesme "Šano, dušo" i "Stojanke, bela Vranjanke", omiljene pesme Borine književne junakinje. Ovom prilikom opisujemo nastanak nekoliko i danas veoma popularnih pesama.

Žitelji nekadašnje Pogačarske male u Vranu i danas se sećaju Mileta Pileta. Za njih je Mile "onaj što ima pesmu", tačnije "tatko na Persu", jer je njegova ćerka Persida i sama živela u istoj mali... Niko danas pouzdano ne zna kada je Mile Pile došao na ovaj svet, jerbo mu je majka govorila da je rođen "one godine kada su zvezde padale". Nažalost, nijedna od njih ne beše srećna po mladog momka. Rano je ostao bez oca, a kao najstariji od petoro dece majka ga je, kao mezimca, prozvala Mile Pile.
Kao momak, obilazeći imanje u vranjskoj Gornjoj čaršiji, u dvorištu Koste i Agnije Stamenković spazio je i "ubavo devojče" po imenu Lenče. Vremenom, njegovi prolasci bivali su sve češći, a zadržavanja na kapiji sve duža. Ni Jelena (Lena) nije bila ravnodušna, pa je između njih ubrzo planula iskrena, mladalačka ljubav. Nažalost, tome su se usprotivili njeni roditelji. Od tada je Mile nailazio samo na zatvorenu kapiju i sklopljene kapke na prozorima. Belo Lenče je bilo pod stalnim prismotrom, pa su i njegovi dolasci bivali sve zaludniji.
Sve ovo posmatrali su i duhoviti Vranjanci, koji su Mileta i njegovu muku ubrzo "turili i u pesmu". Nastala kao obično zadirkivanje, pročula se "po vranjanske kafane i sokaci", pa je tako došla i do Jeleninih roditelja. Zbog nje odlučuju da je što pre udaju, a izbor je pao na bakalina Kostu Stošića. Venčanje i svadba, beleže ondašnji hroničari, održani su početkom februara 1898. godine.
Godinu i po dana kasnije ženi se i Mile Pile. Iz jedne ugledne porodice isprošena je Ljubica, ali time pesma nije zamukla. Ma koliko bio dobar i požrtvovan kao suprug, svaki put kada bi je dočula, a to bi bivalo počešće, sledilo je prebacivanje i optuživanje. Jednoga dana, u pratnji najstarijeg Ljubičinog i Miletovog sina, došao je mladi inženjer Mihailo Stošić da zaprosi njihovu kćer Persidu. Imao je samo jednu manu, bio je sin belog Lenčeta. Kada je za to saznala, Ljubica je pozelenela od besa.
- Šta?! Jas sas belo Lenče kao priju da se ljubim? Nikad!
I dvadeset godina posle smrti belog Lenčeta, koja je poginula u bombardovanju Beograda 1941. godine, Ljubica nije praštala mužu mladalačke grehe. Sve do novembra 1960. godine, kada je Ljubica tužno ispričala svoj san ćerki Persidi.
- Sa našeg Pileta ne valja. Tatko će ti umre. Sanjala sam noćas da dođe belo Lenče i odvede mi ga - rekla je Ljubica.
I doista, sledeće noći, Mile je umro. Uverena da ga je odvela Lenče, Ljubica nije htela čak da ode i na sahranu.
- Možda je i bolje što nije išla - ispričao je kasnije Mile Brbača, jedan od najbližih prijatelja porodice. - Na samom ulazu u groblje, naš sprovod se susreo sa svatovima. Mi smo išli za kovčegom ćuteći, a svadbari su pevali " Otvori mi, belo Lenče".

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, pesma "Ja sam ja, Jeremija", koju je prepevao Predrag Živković Tozovac, izazvala je u javnosti brojne polemike. Tada je nastala i polemika da li je ova pesma legenda ili zaista opisuje Jeremiju, vojnika iz Toponice. Redakciji nekadašnjeg lista "Sabor" javio se i Petar Krstić iz Niša, koji se obratio pismom:
- Ja sam potomak Jeremije Krstića, rođenog u Toponici ispod Suve planine, kraj Bele Palanke. U Prvom svetskom ratu bio je tobdžija prvog topa. Veseljak, svirao je frulu, pa je i sam sebi spevao pesmu. Zdepast, razvijenih ramena, crnih brkova i belih zuba, najčešće je izvodio na vašarima i skupovima, ističući sebe...

Stana Avramović Karaminga


Pesma "Dimitrije, sine Mitre" samo je jedna iz stvaralačkog opusa Stane Avramović Karaminge, koja je običavala da svaku životnu priču pretoči u pesmu. Međutim, za istinitu priču čula je od svoje majke, u njenom samrtnom času. Kakav je utisak ostavila na mlađanu Stanu ova priča, dovoljno govori i podatak da je tražila da je sa ovom pesmom, mnogo godina kasnije, isprate i na večni počinak.
Stana je dobila ime po tetkinoj ćerki, koja je ujedno bila i životni junak ove pesme. Pred kraj života, majka joj je ispričala istinu o rođaki Stani, koja je bila udata za Dimitrija i sa kojim godinama nije imala decu. Pročuje se, međutim, da je Stana jednu noć provela i sa nekim Stojanom. Toma, ujak njenog muža Dimitrija, pozove Stanu da to proveri.
- Kako te nije stid da nam obraz ukaljaš? Čuli smo da si bila sa Stojanom. Zar je to istina? - grdio je Toma.
- Istina je - odgovorila je Stana bez oklevanja. - Ali, ako sam s njim išla od merak, oči nek mi ispadnu, pa slepa po svetu da idem! Muka me naterala, znaš koja...
- Verujem ti - reče Toma. - Ali pošto je tako, nemoj sa Stojana. Ni on decu nema. Nego, idi sa Ristu Garabinu. On ni sam ne zna kol'ko ih ima.
Vest o Staninoj bremenitosti sve je obradovala. Stana, koja je za ondašnje prilike već bila baba (navršila je četrdesetu), bila je pošteđena svakog rada i kretanja. Nesrećom, posle teškog i bolnog porođaja, Stana je umrla, ali je dete preživelo.
U petak, posle pogreba, Dimitrije je obišao rodbinu, podsećajući da je sutra Stani prva subota. Na to je podsetio i svog ujaka Tomu, koji mu je tada rekao istinu.
- Ako, neka je Bogom prosto. Mi smo inače hteli da usvojimo dete, kad već nismo mogli da imamo svoje. A ovo mi je barem Stana rodila - rekao je Dimitrije.
Sutradan, na Staninoj svežoj humci, uz krstaču, stajao je Dimitrije. Pri kraju obreda, obratio se prisutnima:
- Ovde pored moje Stane da me kopate. Ne me doma nosite...
A onda je mirno izvadio pištolj i ubio se.
To je Karamingi ispričala majka Magda, Stanina tetka. U toj noći, koju je provela u bdenju kraj majčinog mrtvog tela, Karaminga je spevala pesmu "Dimitrije, sine Mitre". Ali dugo ju je skrivala, baš kao što je čuvana tajna o zloj porodičnoj kobi.



M.M.
(Press, 27. decembar 2009. godine)

Ona je „đubre“ iz Čorbine pesme

Biljana Nevajda Šević, večita inspiracija Bore Đorđevića



Bila je voljena, obožavana, lepa a opevana je kao - đubre.

Tri puta se Bora Đorđević hvatao olovke zbog Biljane Nevajde Šević i dve pesme, napisane u trenutku ljubavnog neprebola, postale su veliki hitovi „Riblje čorbe“. Treća ih je pomirila.

Kasne su sedamdesete i Biljana, tada jedna od najpoznatijih jugoslovenskih manekenki, kreće u Sarajevo i u novi život, a Bora, s kojim se izvesno vreme zabavljala, zove je da se oproste. Nalazi ga u kafani „Pod lipom“, a on kao da je upravo izašao iz pesme koju će joj ubrzo pročitati: bio je za šankom, mrzeo pomalo i sebe i druge... i onda joj je u dahu izrecitovao pesmu čiji refren poentira onim čuvenim „ostani đubre do kraja“.

- U tom trenutku pesma i nije ostavila neki naročiti dojam na mene. Zasmetalo mi je ono „đubre“, ali nisam pridavala tome pažnju jer sam bila zaljubljena u drugoga - seća se Biljana.

Njen odlazak bila je bolna inspiracija za još jednu legendarnu pesmu koju je Bora napisao tu, na licu mesta - „Dva dinara druže“. I opet su stihovi išli na račun lepe manekenke: „sve što iole vredi palo je u vodu, opet me je žensko napravilo volom, igrao sam samo epizodu“.





Izvor: Blic Online

NAJBOLJE BREGOVIĆEVE PESME IZGLEDA NAPISALI TRAGIČNI PESNICI


"Sve će to mila moja prekriti ruzmarin, snijegovi i šaš..."

"...O pesniku Dragu Kuđiću danas se zna vrlo malo. Nije pričao o sebi. Bio je povučen i stalno zamišljen i zanet, svedoče njegovi prijatelji. Sećaju se da je pominjao samo četiri imena: Marija, Esma, Sanja i Semberija. Samo za Sanju znaju da mu je bila kćerka, za Semberiju da mu je bila inspiracija, prva i poslednja i zavičaj, ne samo po rođenju, nego i otadžbina u jeziku.

Kada nisu bili u Džeki, Kuđićevi boemi okupljali su se u kafani Istra, koju su im kasnije srušili i koju su oplakali u svojoj poeziji. Tu je Drago Kuđić ispevao i uvek u ovoj kafani govorio svoju omiljenu pesmu Sve će to mila moja. To je ona pesma iz čijeg je naslova Bijelo dugme ispevalo, možda, svoju najlepšu baladu: Sve će to mila moja prekriti ruzmarin, snijegovi i šaš. Verovatno se zato do kraja života prepirao i tužio nemoćno sa Bijelim dugmetom oko autorskih prava i svojih stihova i reči u njihovim pesmama, poput ovih koji nam zvuče veoma poznato:

"Sve će to o mila moja
Prekriti snegovi beli
I tebe i mene,
I život nam celi."

Kantautori Bijelog dugmeta jednostavno su "uglazbili" stih Draga Kuđića, iz dve njegove zasebne pesme: Sve će to mila moja i Majevički nokturno, štrbnuli još pokoju reč iz obe pesme, malo to izmešali, izmiksirali i stavili na svoje talambase, sledstveno svojoj etici i pesnikovom statusu i za života prećutkivanog pesnika, i — prećutali mu i pesme i autorstvo. Uzeli su naslov iz pesme Sve će to mila moja, koji je istovetno ponovljen u prvovom stihu druge Kuđićeve pesme Majevički nokturno, pa, vele, kad može pesnik, možemo i mi, ponovili taj stih i naslov u svojoj baladi, a onda štrpkali i stihove, i reči, ritam, i zvuk, i melodiju Draga Kuđića. Siroti pesnik, "potegao pravdu Boga, a bogati bogatstvo" od ideološkog suda. I Pesnik je "prošao kao bos po trnju".

...Ipak je to samo bosanski Orfej — Drago Kuđić — koga su prećutali i oni koje je voleo kao i oni koji su ga potkradali."


"Drago Kuđić (1931—2003) ...jedinstvena i neobična pjesnička figura, koja se ikada pojavila na kulturnom prostoru Semberije. Od početka, pa do kraja svog burnog života bio je i ostao — Drago Kuđić, semberski slavuj u drinskim adama, originalna ljudska figura — razbarušene bujne kose, sa plavim očima koje su titrale i poigravale kao u ritmu muzike. Nemiran i boemski nonšalantan, ostao je takav do kraja života, koji se s njim okrutno šalio i bezdušno ga šamarao. "Protrčao" je skoro cijelu bivšu Jugoslaviju i dio Evrope tražeći smisao svom životu.

Međutim, od svih želja i planova jedina konstanta bilo mu je — pisanje i samo pisanje poezije i proze. Ali, šta vrijedi kad je ovaj semberski Jesenjin svoje pjesničke treptaje neprestano utapao u kafanskom dimu i alkoholu. Šta bilo — da bilo, ali piti je morao, na svoj ili tuđi račun, a poslije toga je dobijao snagu i pisao neumorno i dugo. Za njega bi se moglo reći da nije bio čovjek, nego — lira...

Napušten od porodice, usamljen i bolestan, bez sredstava za život, završio je na neobičan način: komšije su ga našle mrtvog u stanu, u poodmaklom stadijumu raspadanja. Pretpostavlja se da je umro krajem januara 2003. godine. Tačan datum smrti se ne zna. Sahranjen je na Pravoslavnom groblju u Brčkom, o trošku opštine. Još niko nije ovom velikom pjesniku i boemu podigao spomenik — da bi bilo obilježeno mjesto njegove vječne kuće..."


SVE ĆE TO MILA MOJA

I ljubav
I rat
Sve ćemo mi to mila moja
Preboleti
I opet se voleti
I sve ćemo
O mila moja
Zaboraviti
I ostariti
Mila moja
Ja i ti.


MAJEVIČKI NOKTURNO

Sve će to mila moja
Prekriti snegovi beli
I tebe i mene
I život nam celi

I sve će biti kao nekad
I pesma i ja i ti
I kao da nije ni bilo
Sve ćemo zaboraviti

Samo će mila moja
Nebeski čista lica
Gledati nas sa visina
Naša snežnobela Majevica

I sve će o mila moja
Biti opet tako lepo
Daćemo se životu oboje
Kao deca slepo slepo


Stihovi Draga Kuđića

PESMOM ZAUSTAVIO DUNAV

Malo je poznato da su autori jedne od najlepših vojvođanskih romansi "Osam tamburaša" Crnogorci — stihove je napisao slikar rodom sa Cetinja Ratko Šoć, a muziku komponovao Kotoranin Milorad Minja Vučetić



Ratko Šoć u svom ateljeu pokraj triptiha
"Osam tamburaša" Foto P. Koprivica

Vrbas — Mada mu je već pet decenija likovna umetnost osnovna životna preokupacija, akademski slikar Ratko Šoć često se lati i pera da bi svoja razmišljanja i deo životne filozofije pribeležio u stihovima, aforizmima ili lirskim zapisima. Svoje britke satirične misli je pretočio u nekoliko zbirki aforizama, a malo ko zna da je ovaj Vrbašanin autor stihova za jednu od najlepših vojvođanskih muzičkih romansi "Osam tamburaša". Mnogi su uvereni da je ona plod nasleđa izvornog vojvođanskog starog gradskog muzičkog stvaralaštva, a ne delo "đetića" rođenog i odraslog na Cetinju.

Pesmu "Osam tamburaša", po kojoj je godinama bio prepoznatljiv čuveni orkestar slavnog majstora tamburice Janike Balaža, i muzički je osmislio, opet, Crnogorac — Milorad Minja Vučetić, sada već počivši kompozitor, koji je najveći deo životnog i radnog veka proveo u Vrbasu. I tekstom, aranžmanom i muzikom — govorio je često Janika Balaž — ova romantična pesma o Dunavu, ženi, ljubavi i boemiji, "sjajno i skladno objedinjava senzibilitet panonskog prostora, titraje mediteranske tople klime i gorštačkog crnogorskog ponosa".

■ Pesmu sam pribeležio jedne letnje večeri 1975. godine dok sam sedeo na terasi Petrovaradinske tvrđave i uživao u muzici orkestra Janike Balaža. Nastala je u dahu, stihovi su prosto navirali, pa zanet tom muzikom i atmosferom gotovo da sam uskliknuo "zaustavite Dunav i kazaljke stare, ovo je pesma moja i reka moje nade". Tako je nastao i naslov, budući da je taj orkestar i tada imao osam članova, baš kao i danas — objašnjava za "Politiku" Ratko Šoć, koji je svoje stihove kasnije pretočio i u sliku "Zaustavite Dunav", a upravo je priveo kraju i rad na triptihu "Osam tamburaša", specijalno za predstojeću izložbu povodom njegove jubilarne pedesete godišnjice slikarskog rada.

I pesma i slike inspirisane Dunavom, kao i Petrovaradinskim noćima i zvucima tamburice, deo su Šoćeve umetničke ličnosti i raskošnog duhovnog nasleđa ponetog iz rodnog kraja. Srednju umetničku školu završio je u Herceg Novom i sticao i usavršavao slikarsko umeće na primerima Petra Lubarde, Mila Milunovića i Dada Đurića, drugovao je povremeno i sa Danilom Kišom, ali i sa mnogim drugim velikanima likovnog i književnog stvaralaštva na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Diplomirao je u međuvremenu na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu, boravio na studijskom usavršavanju u Rimu i Madridu, izlagao u zemlji i inostranstvu, dobijao značajne stručne nagrade i priznanja, a po svim dosadašnjim ocenama kritike i publike, ostavio je snažan trag u slikarstvu druge polovine prošlog veka, ne samo u Srbiji već i znatno šire.

P. Koprivica

I ODE VODENIČARKA

U kragujevačkom restoranu "Solunac" traje pomalo zaboravljeni šumadijski život

U restoranu "Solunac" u kragujevačkom naselju Mala vaga, te noći kroz alkohol i dim, Rajko Jovičić pevao je svoju pesmu "Vodeničarka" prodornim, promuklim glasom, ne zaboravljajući ponos koji u njemu izaziva jedna od najlepših pesama naše narodne muzike. Snimio ju je još 1965. (dva puta zlatna i pet puta srebrna ploča) neposredno po dolasku iz Francuske.

■ Svirali smo svadbu u jednom mačvanskom selu. Pitamo gazdu odakle je snaja, šta radi. On kaže da je vodeničarka. Tada sam dobio ideju: pesma je došla sama od sebe, i tekst i muzika. Kao vino. Nekada je u Šumadiji bilo puno vodenica i vodeničarki, tako da me je dirnulo u srce razmišljanje na mladost, lugove — priča legenda kragujevačke boemije koji i danas s kolegama Milanom Radosavljevićem Šaletom i Brankom Srećkovićem, tu u "Soluncu", ostaje ono što je već decenijama — boem.

Pesmu "Vodeničarka" snimiće kasnije čitava plejada pevača, a među njima i Predrag Živković Tozovac, Dobrivoje Topalović, kao i Dragan Pantić Smederevac. Vremenom palo je u zaborav i ko je njen autor.

■ Niko me nikada nije ni pitao za dozvolu. Bezbroj puta sam dolazio u situaciju da čujem kako neko svira tu pesmu. Jednom u kafani prišao sam kolegi i kažem: "Pogrešili ste tu i tu". "A otkud vi znate" — pita me čovek. "Znam". Okrenem se i odem. I onako ne bi verovao da sam je ja napisao — kaže Rajko.

Nekako u ovom delu Kragujevca svaki razgovor se dotakne i Dragiše Nedovića (1916—1966) narodnog pesnika iza koga su ostale nezaboravne melodije "U lepom starom gradu Višegradu", "Stani, stani Ibar vodo", "Tekla reka Lepenica", "Obraše se vinogradi dole kraj Topole".

■ Sami smo krivi jer sve zaboravljamo. Dragiša je ovde provodio svoju mladost — priča gazda Raka Srećković i sam boem i kragujevačka legenda, koji je, iz inata, pre 13 godina svoj restoran nazvao po dedi — Marinku, učesniku ratova 1912—1918. godine.

Zbog imena restorana imao je i problema sa ondašnjim vlastima. Povrh svega, najpoznatiji šumadijski vajar profesor Zoran Ilić u samom restoranu uradio je reljef na kojem se prepoznaju likovi kralja Petra Prvog Karađorđevića, vojvoda Mišića i Putnika, a na drugoj strani je i solunac Marinko Srećković. Ispred kafane urađen reljef na kojem dominiraju krst i srpski vojnik na straži.

Igrom sudbine i Rajko i Nedović svirali su zajedno. Tu i priča skreće na Šumadiju koja polako nestaje.

■ I udade se vodeničarka — setno će Rajko, listajući stranice svoje mladosti.

■ Nekada samo na Lepenici bilo je sijaset vodenica. I vodeničarki. Sad čujem da je ova poslednja poplava odnela i one preostale vodenice — priča Rajko koji danas više ne snima ploče, iako je u svoje vreme sarađivao sa Miodragom Todorovićem Krnjevcem.

Kaže, u njegovo vreme zagrebački "Jugoton" je plaćao ogromne honorare za srbijanske pesme, a sada je došlo vreme da "on plaća da bi snimio ploču, što sebi neće da dozvoli". Zanimljivo je da njegov tročlani sastav ne peva pesme koje nisu sa srpskog podneblja.

■ Pre neki dan došao čovek i traži "Kćeri moja Aliji da l' da te dam". Mi kažemo: "Žao nam je, to ne sviramo". On insistira. Kažem mu: "Ma dobro čoveče, razumemo mi šta je bekrijanje, ali za te pesme gazda silazi sa sprata" — priča u šali pevač Branko Srećković.


D. Alempijević

ZAPLAKAĆETE KADA PROČITATE OVU PRIČU: Ovoj devojci je Zdravko Čolić posvetio pesmu "Ona spava" (AUDIO)



Čuvenu numeru Čola je posvetio Milici Kostić, koja je tragično izgubila život skokom sa 11. sprata, jer je na taj način htela da sačuva svoju čast od silovatelja

Čuveni hit “Ona spava” Zdravka Čolića posvećen je Milici Kostić, koja je preminula pre 41. godinu od posledica povreda koje je zadobila prilikom pada sa 11. sprata Rubinove kule u Kruševcu davne 1974. godine, jer je htela da spasi svoju čast od siledžija koji su hteli da je siluju.


Devojku, koja je bila učenica srednje medicinske škole u Kruševcu i koju je krasilo poštenje i odgovornost, je tada na prevaru jedan nepoznati momak odveo do stana, kako bi ona navodno pozvala njegovu devojku. Taj mladić je bio jedan od petorice nasilnika koji je zajedno s njima želeo da izvrši grupno silovanje.

Momak je Milici saopštio koje su njegove namere i rekao joj da se skine, što je ona odbila i poručila mu da je pusti. Mladić je bio istrajan i pokušao da joj skine odeću, a Kostićeva je plakala i molila ga da je pusti iz sobe.



Foto: milicakostic.rs

Jedan od nasilnika rekao je drugim da je ipak puste, uz sledeći njegov komentar:

– Nevina je, neću da je diram – rekao je momak.

Nažalost, Milicu nisu pustili. Devojka je na sve moguće načine pokušala da spreči da je ne siliju. Plakala je i molila ih je, ali nije vredelo. Budući da je htela da sačuva svoju čast, odlučila se za bekstvo. Kada je ostala sama u sobi, skočila je kroz prozor sa 11. sprata.

Bila je teško povređena, a odvedena je u bolnicu. Inspektor Dobrivoje Stefanović je popričao sa Milicom, koja je bila u teškom stanju. Prenosimo vam kako je tekao njihov razgovor:

“Pitao sam je: “Gde si bila?”

Milica je odgovorila: “Bila sam u školi. Sa drugaricama…”Trebalo je da imaju nešto – kao pismeni. (reč je svakako o upisivanju prvog dana školske godine). Posle ovoga je izgubila svest.

Zatim se opet probudila i rekla: “Išla sam sa nekim dečkom do jedanaestog sprata da pozovem njegovu devojku”

Ja sam je pitao: “A što si ti išla?”

Rekla je: “Taj dečko mi je rekao da ta devojka ima stroge roditelje i da je samo pozovem.”

Tada je opet zaspala.

Par minuta kasnije Milica se probudila i rekla: “Bili smo na jedanaestom spratu”

Pitao sam: “Kako znaš?”

Rekla je da je, pošto je izašla, videla na liftu.



Foto: milicakostic.rs

Pitao sam je: “Da li si sama skočila ili te je neko gurnuo?”

Rekla je: ’Ja sam sama skočila kroz prozor.’

Pitao sam: ’Zašto?’

Rekla je: “Nisam više mogla da izdržim… Jedino sam na taj način mogla da sačuvam svoju čast.”

Posle toga, Milica je pala u duboku komu, iz koje se, nažalost, nije probudila.

Poslušajte pesmu “Ona spava” Zdravka Čolića, koja je posvećena Milici Kostić:



Telegraf.