Milena Dravić


Milena Dravić (Beograd, 5. oktobar 1940.) je poznata srpska glumica. Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj František Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima :

"Diližansu snova" (Soja Jovanović, 1960)
"Zajednički stan" (M. Vajda, 1960)
"Bolje je umeti" (Voja Nanović, 1961)
"Uzavreli grad" (Veljko Bulajić, 1961)
"Leto je krivo za sve" (Puriša Đorđević, 1961)

Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (1962), reditelja Branka Bauera, osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postalo je jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost.



Ivica Vidović i Milena Dravić u filmu „Zaseda”

Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (Puriša Đorđević), 1970).

Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Žike Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima Kokana Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru Puriše Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri Puriše Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u *Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu Antona Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festivalu u Kanu.

Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim rediteljima okupljenim oko Bioskopskog kluba "Beograd" i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva

Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u *Klaksonu (Kokan Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Žika Pavlović, 1969).


Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića.


Pozorište

Debituje u pozorištu Atelje 212 u Beogradu sa rolom u komadu Bore Ćosića, 1971. godine u predstavi “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, u režiji Ljubomira Draškića. Odmah potom dobija ulogu u komadu “Lulu” Frenka Vedekinda, “Kod lepog izgleda” Edena Fon Horvata, u režiji Paola Mađelija, zatim ulogu Juce u “Kir Janji” u režiji Dejana Mijača, “Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića u režiji Mire Trailović. Ulogu Emilije igra u alternaciji sa Sekom Sablić. U komadu Jelice Zupanc “Crnjanski ili lako je Andriću” igra jednu od glavnih uloga uz veliku Rahelu Ferari.

Glavnu ulogu uz Petra Božovića i Dragana Nikolića (supruga) igra u “Dekameronu” u režiji čuvenog evropskog reditelja Roberta Ćulija.

Sa predstavom “Ptic i ptica” Slobodana Stojanovića, režija Dejan Mijač, sa suprugom Draganom Nikolićem, debituje u Zvezdara teatru u kome radi i danas. U “Urnebesnoj tragediji” Dušana Kovačevića igra ulogu Rajne uz Batu Stojkovića, Anicu Dobru, Lazu Ristovskog, Dragana Nikolića, Ljiljanu Dragutinović, i dr. U režiji Branka Pleše, a po tekstu Novice Savića *“Kako potamaniti gamad”, igra uz Đuzu Stojiljkovića, Branimira Brstinu, Raleta Milenkovića, Milicu Mihajlović i dr. U predstavi “Lari Tompson - tragedija jedne mladosti“ Dušana Kovačevića ostvaruje lik Katarine, upravnice pozorišta uz Boru Todorovića, Miodraga Krivokapića, Ljiljanu Dragutinović, Batu Stojkovića, Branku Petrić i dr. Odigrala je i ulogu “Velike Mame” u rimejk predstavi “Kosa”.

U Kult teatru dobija ulogu u komadu “Oksimoron” Svetislava Basare u režiji Dejana Mijača. Partneri u toj predstavi su Bogdan Diklić, Dragan Nikolić, Dragan Zarić, Lane Gutović, i dr.

U međuvremenu radi na mono predstavi “Milena u svetu muškaraca” Dušana Radovića a u režiji Miloša Radovića. Sa ovom predstavom gostovala je u Sloveniji, Makedoniji, Kipru, Budimpešti, Beču, Njujorku, Torontu, Vankuveru.

U Kruševačkom pozorištu igra u Joneskovoj “Ćelavoj pevačici”, u režiji Jagoša Markovića.

2000. godine dobija poziv da svojim učešćem u predstavi “Bokeški D-mol” Stevana Koprivice u režiji Milana Karadžića pomogne stvaranju jednog novog pozorišta u Tivtu. Predstava postiže ogroman uspeh. Ulogu Marije, majku mlade junakinje Katarine, koju tumači Jelena Džokić igra sa velikim zadovoljstvom. Direktnog partnera u ulozi muža igra Mladen Nelević.

Početkom 2004. godine sprema ulogu u predstavi Tivatskog pozorišta, “Jelena Savojska”. Igra Margaretu Savojsku, kraljicu, ženu kralja Umberta Savojskog tj. majku Viktorija Emanuela trećeg u režiji Roberta Raponje.

Kako poseduje i srpsko i crnogorsko državljanstvo, iskrsao je sukob 2009. zbog restriktivnog pristupa crnogorskog ministarstva unutrašnjih poslova, posle ostamostaljenja Crne Gore 2006. godine.


Milena Dravic i Danez Vrhovec. Scena iz filma "Čovek nije tica"


Nagrade

Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ptic i ptica” na festivalu Dani komedije, u Jagodini,
Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ćelava pevačica” na festivalu “Dani komedije” u Jagodini’
Nagrada “Žanka Stokić” koja se dodeljuje za celokupni životni umetnički opus i doprinos.
Za ulogu u filmu “Prekobrojna” Branka Bauera, dobija nagradu “Zlatna arena” na tada najprestižnijem filmskom festivalu u Puli,
Za ulogu u filmu “Jutro” u Veneciji dobija nagradu “Zlatna ruža”,
Za ulogu u koprodukcionom filmu češke i američke produkcije “Voda nešto nosi”, čuvenog pisca Lajoša Zilahija, a u režiji oskarevaca Jan Kadara i Elmara Klosa, dobija evropsku nagradu “Zlatni David”, kao najbolja evropska glumica 1978. godine.
Za film “Specijalni tretman” Gorana Paskaljevića i Dušana Kovačevića dobija Kansku nagradu 1980. godine.
1994. godine dodeljena joj je Nagrada "Pavle Vuisić", kao priznanje za izuzetan doprinos umetnosti glume na domaćem filmu (do 1993. godine bila je to Nagrada Slavica, a ona je bila prvi dobitnik Nagrade sa promenjenim imenom, imenom velikana srpskog glumišta, glumaca Pavla Vuisića).

Filmografija



God. Naziv Uloga
1950.-te
1959. Vrata ostaju otvorena
1960.-te
1960. Diližansa snova Evica
1960. Bolje je umeti Jola
1960. Zajednički stan Ljubica
1961. Leto je krivo za sve Natalija
1961. Uzavreli grad Hara
1962. Prekobrojna Ranka
1962. Kozara Milja
1962. Peščani grad Milena
1963. Dugme za peti sprat
1963. Pješčani zamak
1963. Radopolje Mrvica
1964. Narodni Poslanik Danica
1964. Destination Death Seja
1964. Lito vilovito Mare
1964. Službeni položaj Zora
1965. Devojka Devojka
1965. Klakson
1965. Čovek nije tica Rajka
1965. Čovik od svita
1965. Le Soldatesse Aspasia
1966. Do pobedata i po nea Momata
1966. Pogled u zjenicu sunca
1966. Rondo Neda
1967. Hasanaginica Hasanaginica
1967. Nemirni Zorica
1967. Non-existing Story Učiteljica
1967. Jutro Slobodanka
1967. Dim
1968. Švabica Ana
1968. Bez trećeg Giga
1968. Sirota Marija Marija
1969. Cross country Jovana
1969. Zaseda Milica
1969. Touha zvana Anada Žužka
1969. Bezimena zvezda
1969. Plava Jevrejka
1969. Sedmina - Pozdravi Marijo Filomena
1969. Horoskop Girl
1970.-te
1969. Bitka na Neretvi Nada
1970. Biciklisti Sara
1971. Od svakog koga sam volela
1971. Uloga moje porodice u svjetskoj revoluciji Devojka
1971. Jedan čovek - jedna pesma
1971. Ceo život za godinu dana Slađana
1971. [[W.R. - Misterije organizma]] Milena
1971. Makedonski deo pakla Velika
1972. Prvo ubistvo
1972. Kako su se volele dve budale
1972. Ženski razgovori
1972. Ko pride lev Mihaela
1973. Pjegava đevojka
1973. Samrtno proleće Veronika Đaković
1973. Sutjeska Vera
1974. Nocturno Jelena
1974. Deps Depsova đevojka
1972-1974. Obraz uz obraz Milena
1974. Njurci
1974. Predstava 'Hamleta' u Mrduši Donjoj Anđa/Ofelija
1974. Strah Karolina
1975. Pavle Pavlović
1975. Pozorište u kući 3 Marina
1975. Život je lep Mirjana Jana Đorđević
1976. Povratak otpisanih Julijana Lula Mitricević
1976. Beogradska deca
1976. Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo Borka
1977. Mala noćna muzika
1977. Ančika Dumas Ančika Dumas
1977. Topovska završnica
1977. Ljubavni život Budimira Trajkovića Lepa Trajković
1977. Gruppenbild mit Dame Schwester Klementine
1978. Trener Petrova bivša zena
1978. Tamo i natrag Rada Jovanović
1978. Čardak ni na nebu ni na zemlji Katica
1978. Kvar
1978. Ljubav u jedanaestoj
1978. Povratak otpisanih Julijana Lula Mitričević
1979. Večera za Milicu
1979. Povratak Roza
1980.-te
1980. The Return
1980. Osam kila sreće
1980. Snovi, život, smrt Filipa Filipovića
1980. Rad na određeno vreme Svetlana
1980. Poseban tretman Kaća
1981. Laf u srcu Savina žena
1981. Sijamci Vera Mitrović
1981. Šesta brzina Gvozdenka
1981. Počnimo život iz početka Banetova žena
1982. Moj tata na određeno vreme Svetlana
1982. Ukazanje Gospe u selu Grabovica
1982. Nedeljni ručak Sofija Aranđelović
1982. Priče iz radionice Gvozdenka
1983. Čovek sa četiri noge Nada Jovanović
1983. Priče iz Nepričave Učiteljica
1983. Noć poslije smrti Jelena Klarić
1983. Šećerna vodica Ana
1984. Divlja patka Gina
1984. Pozorište u kući 5 Melanija Delac
1984. Una Mišelova žena
1985. Horvatov izbor Marijana Margetić
1985. Nije lako sa muškarcima Gordana Diklić
1985. Antikazanova
1985. Na istarski način
1986. Lijepe žene prolaze kroz grad Rahela
1986. Razvod na određeno vreme Svetlana Milanović
1986. Putovanje u Vučjak Marijana Margitić
1986. Osveta Nada Pekar
1987. Soba 405 Sestra Vida
1987. Dogodilo se na današnji dan Nastavnica
1988. Čavka Učiteljica
1988. Špijun na štiklama Livadinka Kukurić
1988. Tamna strana Sunca (strani film) Emili Klejton
1989. Boj na Kosovu Velislava
1989. Gospođa ministarka Živka Popović
1989. Čudo u Šarganu
1989. Najbolji Žarkova majka
1990.-te
1990. Gala korisnica: Atelje 212 kroz vekove
1990. Metla bez drške 2 Komšinica Dušica
1990. Čudna noć
1991. Sekula se opet ženi Sojka
1991. Metla bez drške Komšinica Dušica
1992. Policajac sa Petlovog brda Natalija
1992. Sekula nevino optužen Sojka
1993. Metla bez drške 3 Komšinica Dušica
1993. Niko nije savršen Marica/Mari
1993. Suza i njene sestre Majka Tamare
1993. Policajac sa Petlovog Brda Vera
1994. Policajac sa Petlovog Brda 2 Vera
1995. Dvoboj za troje
1995. Treća sreća Proročica Antilopa
1997. Svaštara
1997. Ljubav, ženidba i udadba Persida
1997. Tri letnja dana Kaja
1998. Bure baruta Dama u autobusu
1999. Nebeska udica Danka
2000.-te
2001. Normalni ljudi Tomina rođaka
2001. Bumerang Gospođa Jeftić
2001. Metla bez drške 5 Komšinica Dušica
2002. Mala jutarnja priča
2002. Zona Zamfirova Tašana
2003. Picknick på kurkogården
2003. Ledina Zorica
2003. M(j)ešoviti brak Komšinica
2003. Sjaj u očima Vlasnica agencije
2005. Lost and Found
2006. Od danas do sutra
2007. Agi i Ema Ema
2007. Pozorište u kući Vukosava Petrović
2008. Bližnji Stanislava
2008. Ljubav i drugi zločini Majka
2007-2008. Lud, zbunjen, normalan Spomenka
2009. Sveti Georgije ubiva aždahu Tetka Slavka
2009. Selo gori, a baba se češlja Direktorka banke
2010.-te
2010. Šesto čulo Načelnica policije




wikipedija

Čuvena glumica Milena Dravić je preko noći sazrela kada je za kratko vreme izgubila oba roditelja, a sa suprugom Draganom Nikolićem skoro pre četiri decenije spojila ju je ljubav na prvi pogled

Piše: Jasmina Antonijević

Ako postoje ljudi kojima je rođenjem predodređeno čime će se baviti, onda je među njima svakako glumica Milena Dravić. Od trenutka kada se kod nje razvila svest o sebi počela je da ispoljava interesovanje za scensku umetnost koja je obeležila ceo njen život. Sećanje na detinjstvo pre baleta, na koji je krenula s četiri godine, prve naslovne strane i glumačke zadatke gotovo da ne postoji. Sve ono što je usledilo posle prvih koraka malene balerine, nakon odrastanja u Narodnom pozorištu i tinejdžerskih dana koje je obeležio prvi talas slave, jeste put veličanstvene filmske dive kojoj je s popularnošću raslo i samopouzdanje, ali i vera u talenat koji ni danas ne jenjava. Više od sto pedeset filmskih, televizijskih i pozorišnih rola, bezbroj najvrednijih nagrada i priznanja, fotografije sa svetskih filmskih festivala i susreti s vrhunskim rediteljima objedinjeni su u višedecenijski rad umetnice koja i danas briljantno iskazuje svoje dramsko umeće. Uspomene koje ponekad evocira pažljivo je ušuškala u svoj topli dom u kojem već tri i po decenije gradi skladan brak sa suprugom i kolegom Draganom Nikolićem, a u koji se utkalo porodično vaspitanje i mladost satkana od priča iz srca Beograda.



- Rođena sam i odrasla na Dorćolu, tačno preko puta crkve Aleksandra Nevskog u kojoj sam i krštena. U Dušanovoj ulici pohađala sam Osnovnu školu Janko Veselinović, a kasnije sam upisala Prvu mušku gimnaziju, koju su završili i moj otac i moji stričevi. Dorćol inače na turskom znači četiri raskrsnice, pa me je tako put sa tog mog raskršća od kuće s jedne strane vodio uz Francusku ulicu prema Narodnom pozorištu, a uz Cetinjsku ulicu, s druge strane išla sam prema Krunskoj ulici i baletskoj školi Lujo Davičo - seća se Milena, koja je za divno detinjstvo najviše zahvalna svojim roditeljima.

- Moj otac se iz hobija bavio fudbalom, ali je rano morao da se odrekne tog zadovoljstva jer se razboleo od infektivne žutice. Kasnije je i moj pet godina mlađi brat Rade postao hokejaš, a mama Ana i ja bile smo navijači. Iako je mama bila talentovana za pevanje, za to se nije školovala i uprkos svom daru najviše vremena provela je sa nama u kući. Tokom karijere bilo mi je neobično važno da prvo čujem njen i očev sud, znala sam da su uvek u pravu i tako su me vaspitali - sa mnogo ljubavi u pravoj srećnoj porodici. Nažalost, oboje su rano umrli, mama u šezdesetoj, a otac s nepunih sedamdeset godina i to u razmaku od godinu i po dana. Bio mi je to najteži životni period u kojem sam sazrela preko noći.

Nije ni slutila da će joj ono što joj je u detinjstvu predstavljalo igru, kasnije postati profesija.

- Moja tetka, tatina sestra, prepoznala je u meni talenat za recitovanje i scenu, pa je zamolila svoju drugaricu Sonju Dojčinović da proceni imam li zaista dara. Na njen predlog roditelji su me odmah upisali u baletsku školu. Ubrzo sam postala i maneken kada sam na Kolarčevom univerzitetu učestvovala na modnoj reviji koju je organizovao otac moje dobre drugarice. Nosila sam tada čuveni đubretarac, a nekoliko dana kasnije na naslovnoj strani časopisa Duga osvanula je moja fotografija.

- Narodno pozorište za mene je bio prozor u svet. Tu sam gledala najlepše predstave, najveće baletske trupe i igrače. Mogla sam da osetim vrhunski kvalitet, ali i da veoma brzo dobijem šansu da pokažem svoj talenat. Imala sam samo petnaest godina kada su me pozvali na probno snimanje filma Vrata ostaju otvorena, slovenačkog reditelja Františeka Čapa. Dobila sam ulogu, ali i priliku da prvi put odem od kuće na tri meseca. Snimalo se u Sarajevu, a u filmu su učestvovali moji vršnjaci iz cele zemlje s kojima sam se sjajno provodila.
Kada se vratila uobičajenom životu, Milena nije ni sanjala da će opet snimati.

- Do svog šestog filma Prekobrojna nisam verovala da ću biti glumica, a posle njega i Zlatne arene u Puli, trgla sam se i shvatila da gluma polako postaje moj poziv. I dalje sam vežbala balet, pa kada je došao na red televizijski šou program Lift za peti sprat u kojem sam sarađivala sa koreografom Borisom Radakom, a igrala sa Đuzom Stojiljkovićem, pokazala sam svoje baletsko umeće. Posle toga, zajedno sa suprugom Draganom, snimala sam čuvenu emisiju Obraz uz obraz reditelja Zdravka Šotre, gde sam takođe maksimalno iskoristila svoje baletsko znanje. U to vreme došla je ponuda za film Kros Kontri reditelja Puriše Đorđevića u kojem je trebalo da trčim na sto metara, pa sam krenula na pripreme sa atletskim trenerom. Posle godinu dana redovne vežbe bila sam tako utrenirana da se sećam kako me je snimatelj, čija je kamera bila postavljena na ševroletu, molio da usporim kako bi uspeo da me snimi. Nakon snimanja, trener je tražio da na neko vreme napustim glumu i odem na profesionalno takmičenje u atletici. Do svoje pedeset prve godine redovno sam trenirala, a potom snimila i kasetu sa teškim programom Čigote na Zlatiboru, koju su kao reklamni materijal slali u Evropu.



Vrtoglavi uspeh i popularnost na samom početku karijere promenili su njene planove pa je studije dramskog fakulteta morala da prekine.

- Izbacili su me jer sam zbog snimanja filma mesec dana bila odsutna sa predavanja. Kasnije me je moja profesorka Ognjenka Milićević molila da se vratim i da mi film Prekobrojna bude diplomski rad, a da vanredno položim ostale ispite, međutim ja sam već upala u mašineriju u kojoj sam snimala po tri filma godišnje. Igrala sam tačno one uloge koje je trebalo, nikada nisam dozvolila da igram mlađu osobu nego što sam u tom trenutku bila, ali mi se čini da sam prerano ušla u uloge majki i tetki. Paralelno s filmom, igrala sam divne role u Ateljeu 212, u koji su me pozvali tadašnja upravnica Mira Trailović i reditelj Muci Draškić - seća se glumica koja je nekoliko godina kasnije sasvim slučajno prisustvovala i rušenju svog matičnog pozorišta.

- Bila je to najužasnija scena koju sam ikada doživela. Dragan je u to vreme bio na pregovorima za film Seobe, a pošto sa sobom nije poneo potreban dokument, javio mi se telefonom i zamolio me da mu ga hitno donesem u Hilandarsku ulicu. Na tom putu morala sam da prođem pored Ateljea, baš u trenutku kada je bager udario u velike staklene izloge u kojima su do tada stajale fotografije iz predstava. Iako sam žurila, taj stravični prizor me je zaustavio. Sleđenog lica gledala sam kako delovi zgrade lete na sve strane. Nekoliko godina kasnije prešla sam u Zvezdara teatar u kojem igram i danas. Na predstavi Lari Tompson - tragedija jedne mladosti publika se i posle jedanaest godina ponaša kao na rok koncertu.

Uprkos tome što je mnoge stvari u poslu emotivno proživljavala, sa prvim trenucima slave odlično se nosila.

- Imala sam dvadeset dve godine kada mi je majka rekla da pazim šta radim jer već sutra stižu oni mlađi od sedamnaest godina. To sam upamtila za ceo život. Nisam dozvolila da upadnem u vode u kojima ne bih mogla da kontrolišem sebe, svoje ponašanje i odnos prema poslu. Rano sam postala profesionalac i trudila se da radim najbolje što mogu, vodeći svoju karijeru na tri koloseka: film, pozorište i televizija.

Velika slava podrazumevala je ne samo ponude za nove filmove već i poziv da se fotografiše za časopis Plejboj.

- Posle enormnog svetskog uspeha filma W. R. Misterije organizma Dušana Makavejeva, stigao je i poziv da se slikam za Plejboj, koji sam odbila. Jedan čuveni italijanski fotograf dolazio je čak tri puta da me nekako privoli da mu poziram. Iako nije uspeo, nekoliko godina kasnije, tačnije 1965, moja fotografija je ipak osvanula u tom magazinu. Pisali su tekst o glumicama iza gvozdene zavese, kako su tada u Americi zvali prostor bivše Jugoslavije. Sećam se, na toj fotografiji nosila sam mušku košulju. Bilo je mnogo anegdota u mom poslu, ali i nemilih događaja. Na snimanju filma Voda nešto nosi, jedva sam spasla živu glavu. Kolega Rade Marković i ja smo sa još jednom američkom glumicom snimali u Bratislavi u vreme kad su Rusi upali u Čehoslovačku. Mesec i po dana nismo mogli da izađemo iz hotela iz kojeg smo se jedva izvukli i pobegli.

Među lepim trenucima tokom kojih je primala nagrade i priznanja bilo je mnogo onih u kojima je bila meta jačeg pola.

- Uvek sam imala dobar osećaj za jači pol i nisam uletala u situacije koje bi me dovodile u neprijatnosti. Znala sam šta je moj izbor, pa sam sve što je bilo van njega izbegavala. Umela sam da odbijem muškarca, a da ne budem neprijatna. Patila sam i ja zbog ljubavi, to je normalno za one koji vole.

Pauzu u snimanju televizijskog filma Kako su se volele dve budale, Milena i Dragan iskoristili su da odu do Opštine Vračar i 31. decembra uoči same najluđe noći jedno drugome obećaju vernost i započnu zajednički život koji dele već skoro trideset sedam godina.

- Bila je to ljubav na prvi pogled. Jednostavno, znali smo da smo predodređeni jedno za drugo. Opstali smo sve ove godine zahvaljujući velikoj toleranciji koja sigurno proizilazi iz ljubavi. Ako nekoga ne voliš, nemaš ni razloga da budeš sa njim. Naš posao nosi svašta i bili smo u situacijama koje bi kod mnogih dovele do raspada braka. Nas dvoje potičemo iz istih građanskih sredina, ja sam Dorćolka, a on je sa Crvenog krsta. Mnogi su pokušavali da nas slome, i još to rade, na vrlo perfidne načine, ali životno iskustvo koje stoji iza nas naučilo nas je mnogo čemu. Bilo je među nama i obostrane ljubomore, ali smo očigledno bili spremni na situacije u kojima je razum morao da pobedi. Uz nas je i naša porodica koja možda nije mnogobrojna, ali je jaka.

U trenutke kada su bili potpuno posvećeni jedno drugome svakako spada i dvogodišnji period koji su proveli u Parizu gde je Dragan imao profesionalni angažman.

- Prvi put sam u Grad svetlosti otišla posle mature kako bih učila jezik. Obožavala sam francusku šansonu, uspela da čujem i njihove velike šansonjere, gledam izložbe čuvenih slikara. Kada je Dragan, posle filma Kad budem mrtav i beo, dobio jednu od glavnih uloga u komadu Maksima Gorkog Na dnu reditelja Lučijana Pintilijea u čuvenom pozorištu Sara Bernar, ubrzo mu je isto pozorište ponudilo i ulogu Isusa u Majstoru i Margariti. Postigao je fantastičan uspeh, bio je i ostao jedini glumac sa naših prostora koji je igrao u Francuskoj i to na njihovom jeziku. Odlučila sam da se sa njim preselim tamo. Zbog jednog nemilog događaja koji nam se desio odmah po dolasku u Pariz, na veliki uspeh mog supruga na trenutak je pala senka. Bili smo pokradeni. Sve što smo dragoceno i skupo stekli u životu, sve uspomene među kojima je bilo nasleđenog nakita, spakovali smo u nekoliko kofera, koje smo za tren izgubili. Dok smo čekali nastojnika zgrade u kojoj nam je bio iznajmljen stan, iskoristili smo priliku da posetimo jednu našu prijateljicu. Prtljag smo ostavili u njenom dvorištu, ali dok smo popili kafu, koferi su jednostavno dobili noge. Nikada neću zaboraviti zelenu boju Draganovog lica kada je sišao u dvorište i suočio se sa realnošću. Rekao je: Milena, mi više nemamo ništa, pokradeni smo do gole kože! Morali smo da kupujemo najosnovnije stvari i polako se kućimo. Budući dani bili su bolji, provodili smo ih družeći se sa Danilom Kišom, našim slikarima Vladom Veličkovićem, Ljubom Popovićem...

Deleći sve što im je život donosio, najpoznatiji glumački par uvek je znao za diskreciju i pažljivo čuvanje onog najintimnijeg dela svog života.

- Ne mogu da kažem da je opsednutost uspehom uzrok tome što nemamo decu. Takav život su nam uredile neke veoma delikatne stvari o kojima ne želim i ne mogu da pričam. Sve što hoću da kažem jeste da Dragan i ja nismo bili sebični ljudi koji su zbog karijere žrtvovali potomstvo. Zato smo svu ljubav usmerili ka Verici, ćerki moga brata. Rade se oženio mlad i odmah dobio svoju mezimicu, a ja sam se prema njoj oduvek ponašala kao da je moja. Njenu ćerku, sedmogodišnju Ivu, prosto obožavamo i jedva čekamo da nam dođe u posetu. Svaki susret sa njima nam je veoma važan, ispunjava nas jer smo sa njima najsrećniji.

Milena Dravić i Dragan Nikolić




Njih dvoje su najpoznatiji i najdugovečniji glumački par. U braku su već više od tri decenije, i za to vreme zajedno su se pojavljivali u mnogim filmovima, serijama i reklamama, a najčuveniji je njihov zajednički nastup u televizijskom šou-programu Obraz uz obraz. Odigrali su više od dvesta uloga i oboje su zaštitna lica srpske i jugoslovenske inematografije.

Kao mladi oboje su bili mangupi odrasli u centru Beograda i neodoljivo su izgledali. Tajna njihove duge veze je verovatno u tome što su oboje podjednako lepi i uspešni, i nikada jedno drugom nisu ugrožavali tradicionalni umetnički ego. U poslu još uvek daju sve od sebe, kao da im je svaka uloga prva, i oboje se raduju uspesima onog drugog. Preživeli su mnoge bračne i profesionalne krize od kojih je najteža nastupila u vreme kada je Dragan snimao film Seobe Aleksandra Petrovića. Stoprocentno je uložio sebe u tu ulogu, zbog nje je odbio mnoge poslovne ponude i otuđio se od najbližih. Tada su najduže bili razdvojeni.

Nisu imali dece koja bi ih dodatno vezivala, pa ipak su ostali porodica i partneri u pravom smislu reči. Dok su bili mlađi, bilo je ljubomore,suza i usamljenosti, a sada kažu da im je život postao miran i spokojan.



Izvor: Story broj 135, 22. april 2008.

Milenu Dravić obožavam,jedna od uspešnih i jako zanimljivih žena

Pogledajte Milenu Dravic u popularnom serijalu TV emisija "Obraz uz obraz",
koji je vodila zajedno sa Draganom Nikolicem.
Zanimljivo je videti ove emisije i posle toliko godina.

Prvi film u kome je igrala Milena Dravic
je film " Vrata ostaju otvorena"

Milena Dravić: Ljubav me vodila kroz život

Milena Dravić - ikona jugoslovenskog i srpskog filma. Jedina sa ovih prostora koja
ima i nagradu Festivala u Kanu. Uz niz najprestižnijih priznanja ponela je i epitet
glumice 20. veka.



Kada se o njoj govori, gotovo uvek se, osim čudesnog talenta i maestralnih uloga ističu i njene lične, ljudske osobine. Dostojanstvena, harizmatična, srdačna, topla... Za početak nametnula se tema “Avala film”.
 
Vaše viđenje svega što se dešava sa “Avala filmom”?


- Ako krenemo od kraja i poštujući elementarnu logiku; čim se toliko krije ko je pravi vlasnik, čim je toliko zamešateljsto, jasno je da je u pitanju nešto, žargonski rečeno - nenormalno. Ili što bi klinci rekli - ludilo.
Nisam pravnik, ali suštinski posmatrano sasvim je izvesno da nije jedino rešenje bilo da sva prava i sva vrednost „Avala filma“, i čitavog tog kompleksa, pripadnu ne znamo kome.
 

„Avala film“? Što bi klinci rekli - ludilo

Rediteljka Mila Turajlić je postavila pitanje “Koliko koštaju dva minuta ‘Prekobrojne‘“?

- Gde su prava svih onih ljudi koji su te filmove radili, gde su autorska prava? Je l‘ to ostalo u nekadašnjoj društvenoj svojini, a samo je rezultat našeg rada postao predmet private svojine. Neverovatno. Duško Kovačević je govorio o tome da je Bugarska kada je ušla u EU pitanja autorskih prava rešila tako što je nekadašnju državnu svojinu, kada je o filmu reč, vratila autorima. Filmsko bogatstvo Avala filma je nemerljivo u regionu. trebala da učini nešto poput Bugarske.
Partizanski film danas iznova beleži gledanost i popularnost, a on je prisutan i u vašem opusu?

- Bili su to veliki, naporni projekti, gde si po godinu dana bio van kuće, radilo se u teškim uslovima. Ustajalo se u tri, četiri ujutro i odlazilo na set. Prelaziš ledenu Jablanicu, Trebišnicu..., pa te ponese voda...Kada smo radili “Bitku na Neretvi” Veljka Bulajića, bila je toliko hladno da ti se ukoči lice, inje uhvati po obrvama...Ali se radilo svom snagom! Danas to deluje neverovatno. Bili su to, kažem, ozbiljno rađeni filmovi koji su u svojoj osnovi, između ostalog, kad isključimo ideologiju, imali borbu dobra i zla. Možda otuda interesovanje za njih i danas.
 

Crni talas, „Misterije organizma“...

 
Vašu karijeru snažno su obeležili i filmovi epohe crnog talasa. Da se ponovo pozovemo na Munitića, koji je zapisao da ste bili ne samo glavna glumica i zvezda nego i “nezamenljiv zaštitni znak čitavog tog bogatog, višeslojnog i zdravo individualizovanog talasa”.
 
- Crni talas, koji je ušao u sve relevantne svetske antologije, bio je avangarda i kada govorimo o filmovima i kada je reč o onima koji su ih stvarali. Mogao bi da se posmatra i kao najangažovaniji „odgovor“ na tadašnje društvo, na socijalni ambijent. Recimo, dok smo sa Makavejevim radili “WR – Misterije organizma”, naravno nismo bili svesni da će biti antologijski. Niko iz ekipe, rekla bih, nije u procesu rada do kraja sagledao ni umetnički domet ni snagu kritičke konotacije. Odmah po završetku montiranja film je doživeo komplikacije i ubrzo je zabranjen. Kod nas je više od dve decenije bio, kako se to kaže, u bunkeru, a u svetu je imao izuzetan prijem. Vidite, među ključnim osobenostima tog filma je implikacija diktature.

Ranko Munitić je za vašu ulogu Vere u “Sutjesci” napisao i da je “ekranski dragulj”...

- Lik doktorke Vere, koji sam igrala u “Sutjesci” je autentičan, nastao je po uzoru na suprugu Vladimira Dedijera, istaknutog učesnika NOB-a, akademika, istoričara. Iskreno, iznenadilo me je njegovo pismo u kojem mi je zahvalio na tome kako sam je odigrala, komplimentirao. Scena sa Batom Živojinović je bila kultna i in spirisala je kompozitoru Mikisa Teodorakisa da napiše muziku za ceo film.



O vama se govori da ste glumica veka, živa legenda...

- Sebe ne doživljavam na taj način i uverena sam da to može biti opasno. Ako čoveka ponese divljenje drugih rizikuje da ne vidi svoje greške što mu lako može doći glave, i njemu i onima koji su mu se divili. Prema sebi treba biti kritičan. Nikada se nisam uznosila, ni danas.
 
Šta vas je vodilo kroz život?
 
- Posvećenost prema poslu, prema svemu što radim, ljubav prema ljudima, radost u takozvanim malim stvarima. I učenje. Učim i danas. Ovaj posao ne prestaje da se uči. S tim što sada, vidim, odnos prema poslu biva sve površniji, retko kome je stalo i do smisla i do kvaliteta.

Da pomenemo neku ulogu?
 
- Pomenimo ovu koju sam pre neko veče igrala na sceni Beogradskog dramskog, u predstavi “Harold i Mod”. Ovacije su bile. U svakom izvođenju dolazi do izražaja koliko je lekovita. Jer, Mod nosi ljubav, ljubav kao način mišljenja, kao pogled na svet. A pogledajte oko sebe. Ljudi su pristali da žive, da zapravo kopne, u vremenu u kome gube sebe, u kome se potiskuje čak i sećanje na poverenje, nežnost, mudrost, empatiju... najlepše i najvažnije ljudske osobine.

blic.rs

Zbogom legendo 

R.I.P Milena Dravić  1940 -2018