Rodjen je u Skoplju 19. XI 1936.godine. Sin rano umrlog rudara, još u gimnaziji povremeno radi da bi izdržavao porodicu. Studirao je prava, a potom je prešao na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Bojan Stupica mu je pribavio stipedndiju Ateljea 212, ali je - privučen filmom (debi u Igrama Na Skelama, 1961, S.Weyganda) - na sceni igrao tek na samom početku karijejre. Pažnju kritike privlači već sledećom ulogom šarmantnog nespretnjakovića u Prekobrojnoj (1962) B.Bauera, a ugled učvršćuje 1963. Filmovima Peščani Zamak B.Hladnika, Dani A.Petrovića i Desant na Drvar F.Hadžića. Za više reditelja igra glavne uloge u po nekoliko filmova: P. Đorđevića (Devojka,1965; San, 1966; Jutro, 1967, gde je za lik mladog partizana suočenog s tragedijama rata nagrađen na festivalu u Veneciji; Podne, 1968; Biciklisti, 1970.). Nagradu Grand Prix u Nišu dobija za ulogu u filmu V. Bulajića Bitka na Neretvi 1969. Godine. Kroz gotovo trideset godina glumio je glavne i veće sporedne uloge u više od sedamdeset filmova različitih žanrova, najčešće u ratnima i komedijama, ali , u novije vreme, i u delima društvene problematike: Ljubavni Život Budimira Trajkoviča (D. Karaklajića, 1977.), Smrt Gospodina Goluže ( Ž. Nikolić, 1982.), Život Je Lep (B. Drašković, 1985), Kuća Pored Pruge (Ž.Dragojević, 1988., Zlatna arena za epizodnu ulogu u Puli) i dr.

Naklonost publike stekao je gotovo isključivo na filmu, kako sam kaže, igrao je kod skoro svih jugoslovenskih reditelja; na televiziji je nastupao relativno malo ( glavne uloge u 4 televizijiskih serija: Kuda Idu Divlje Svinje, Dimitirije Tucović, Vruć Vetar I Policajac S Petlovog Brda ). Na festivalu u Puli 1973 nagradjen je još Zlatnim arenama za glavne uloge u delima Bombasi P.Golubovića i Predstava Hamleta U Selu Mrduša Donja K.Papića, 1980. Godine Za Ulogu U Filmu Rad Na Određeno Vreme M. Jelića I 1982. Godineya Rolu U Filmu Ž. Mitrovića Savamala, A Zlatnim Arenama Za Epizodne Uloge 1975. Godine (Crvena Zemlja, T. Jankovića I Doktor Mladen M. Mutapčića) I 1977.Godine Za Ulogu U Ostvarenju G. Markovića Specijalno Vaspitanje. Za Svoju Najbolju Ranu Ulogu - Karijerista U Štićenicima (1966) V. Slijepčevića - Nagrađen Je Prvom Nagradom ( Ex Aequo ) U Nišu. Uloga Borca Miluna U Boško Buhi (1978) B. Bauera donosi mu Oktobarsku nagradu grada Beograda (1979); dobitnik je i Sedmojulske nagrade SR Srbije 1984. godine za glumačko ostvarenje u proteklih dvadesepet godina, te, tadašnjeg, najvišega priznanja Nagrade AVNOJ - a 1988. godine, inače ova nagrada je prvi put dodeljena jednom filmskom glumcu. Iako godišnje nastupa i u po nekoliko filmova, aktivan je i kao društveni radnik: bio je predsednik skupštine Republičke zajednice kulture Srbije, član Gradskog komiteta Beograda, predsednik SIZ - a kulture Beograda, predsednik " OFK " Beograd.

Visok, mršav, naizgled nespretan, simpatičnog nastupa i glumački vrlo koncetrisan, posebno uspešan u stvaranju komičnih efekata, od svih jugoslovenskihglumaca najčešće je nagrađivan na pulskom festivalu, od početka karijere opstaje kao jugoslovenska verzija tipa - momka iz susedstva, mladića (kasnije zrelog muškarca) narodskoga porekla, domošljenog, pronicljivog, u osnovi čestitog, uprkos povremenim kompromisima na koje je u raznim okolnostima bivao prisiljen. Ovakvim karakternim osobinama koje Ljubiša Samardžić očito poseduje i kao ličnost i kao glumac, on sebi i dalje "obezbeđuje" veliku i trajnu popularnost.


Gluma u filmovima:

1961 Igre na skelama
1962 Peščani grad
1962 Prekobrojna kao Mikajlo Nastić
1963 Dani kao Dragan
1963 Desant na Drvar kao Milan
1963 Kozara
1964 Lito vilovito
1965 Devojka
1965 Inspektor
1965 Istim putem se ne vraćaj
1966 Orlovi rano lete kao Nikoletina
1966 San
1966 Štićenik
1967 Bokseri idu u raj kao Reum
1967 Diverzanti
1967 Jutro
1967 Nož
1968 Goli čovik
1968 Podne
1968 Sirota Marija kao Vojislav
1968 U raskoraku
1969 Bitka na Neretvi kao Novak
1970 Biciklisti
1970 Siroma sam al'' sam besan
1970 Žarki
1972 Valter brani Sarajevo
1973 Bombaši kao Kovač
1973 Sutjeska
1974 Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja
1975 Crvena zemlja
1975 Doktor Mladen
1975 Naivko kao Buzga
1977 Ljubavni život Budimira Trajkovića
1977 Lude godine kao doktor Lazović
1977 Specijalno vaspitanje kao Cane
1978 Aller retour (Tamo i natrag)
1978 Boško Buha kao Milun
1978 Stići pre svitanja
1978 Tigar
1979 Partizanska eskadrila
1980 Avanture Borivoja Šurdilovića
1980 Rad na određeno vreme
1981 Gosti iz Galaksije
1981 Kraljevski voz kao Tole
1981 Neka druga žena kao Gvozden
1981 Široko je lišće
1981 Visoki napon
1982 Moj tata na određeno vreme
1982 Savamala kao Lampas
1982 Smrt gospodina Goluže kao Goluža
1983 Medeni mjesec
1983 Šećerna vodica (Zuckerwasser) kao manijak
1983 Timočka buna
1984 Jaguarov skok kao Bogdan
1984 Pazi šta radiš (Maturanti)
1985 Anticasanova
1985 Nije lako s muškarcima kao doktor
1985 Orkestar jedne mladosti
1985 Život je lep kao konobar
1986 Dobrovoljci
1986 Protestni album
1986 Razvod na određeno vreme
1987 Anđeo čuvar
1987 Lager Niš
1987 Na putu za Katangu
1988 Kuća pored pruge
1988 Vanbračna putovanja
1989 Iskušavanje đavola
1989 Poltron
1989 Uroš Blesavi
1991 Mala kao Žika milicioner
1991 Noć u kući moje majke
1992 Policajac sa Petlovog Brda
1993 Kaži zašto me ostavi
1993 Tri karte za Holivud
1994 Magareće godine kao Jovo Skandal
1995 Ubistvo s predumišljajem kao Vidosav, seljak koji traži poginulog sina
1998 Jugofilm kao Bora
1998 Stršljen kao profesor
1999 Točkovi kao vlasnik hotela

Izvor:Burek

''Boško Buha''




Ceo film , pa ko hoće može da ga pogleda  

''Partizanska eskadrila''

U proleće 1942. godine, nemačko vazduhoplovstvo je imalo potpunu
prevlast, ne samo na nebu Jugoslavije, nego i skoro nad celom Evropom.
Partizani su u to vreme imali avione koje su kao i ostalo oružje otimali
od neprijatelja. Ovo je film o stvaranju partizanske avijacije i njenim
prvim borbama.
Režija: Hajrudin Krvavac
Uloge: Bekim Fehmiu, Velimir Živojinović, Ljubiša Samardžić, Radoš Bajić, 
Ratko Polić, Branko Pleša, Faruk Begoli, Branko Đurić

Преминуо Љубиша Самарџић


Отишао је бард глумишта и уметник ренесансног формата.





Прослављени глумац Љубиша Самарџић, легенда југословенске и српске кинематографије, преминуо је јуче у 81. години после дуге и тешке болести.
Љубиша Самарџић је рођен  19. новембра 1936. године у Скопљу у породици рудара. И сам је причао да га живот није мазио и да је још у детињству научио да је најважније попштовање човека и пожртвовање. Још у гимназији је повремено радио да би издржавао породицу. Студирао је право, а потом је прешао на Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Његов таленат је откривен веома рано и добио је стипендију за студије код режисера Бојана Ступице. Завршио је Академију у Београду.
Бојан Ступица му је прибавио стипендију Атељеа 212, али је — привучен филмом (деби у Играма на скелама, 1961, С. Веиганда) — на сцени играо тек на самом почетку каријере. Пажњу критике привукао је већ следећом улогом шармантног неспретњаковића у „Прекобројној“ (1962) Б. Бауера, а углед је учврстио 1963. филмовима „Пешчани замак“ Б. Хладник, «Дани» Александра Петровића и „Десант на Дрват“ Ф. Хаџића. За филм „ “, где је тумачио лик младог партизана суоченог с трагедијама рата, награђен је на фестивалу у Венецији. Награду Гран при у Нишу добио је за улогу у филму Вељка Булајића „Битка на Неретви “ 1969. године.
Играо је главне и веће споредне улоге у више од седамдесет филмова различитих жанрова, најчешће у ратним и комедијама, али, у новије време, и у делима друштвене проблематике као ђшто су „Љубавни живот Будимира Трајковића “, „Смрт господина Голуже “, „Живот је леп“, и други. Наклоност публике стекао је готово искључиво на филму, како сам каже, играо је код готово свих југословенских редитеља, али је наступао и на телевизији (главне улоге у четири телевизијиске серије: „Куда иду дивље свиње“, „Димитирије Туцовић“, „Врућ ветар“ и „Полицајац са Петловог брда“). Уз све то познатг је и као редитељ више филмова, а такође и као продуцент.
Имао је Љубиша Самарџиж тешких тренутака и за време успешне каријере, а најтежи је свакако био кад му је умро син Драган који је иначе радио с њим заједно као продуцент.
Последњи пут у јавности појавио се на премијери свог филма „Panta rei“ којим је отворен 64. Београдски фестивал документарног и краткометражног филма. Реч је о интимном сведочанству које даје приказ једног времена – од његовог скормног дењтињства у послератној Југославији, доласка у Београд, студија на Академији за филм и ТВ, до велике каријере глумца. Овај филм није само портрет глумца, већ и домаће кинематографије у коју је Љубиша уткао бројне улоге.
Био је веома узбуђен због пријема који му је приредила публика и рекао је да је филм радио у време када га здравље није најбоље служило и да је то само сажети део његове богате филмске али и животне приче. 

Отишао је бард глумишта и уметник ренесансног формата

Отишао је бард глумишта, радознао и ведар човек, уметник ренесансног формата, омиљени филмски и телевизијски лик милиона гледалаца, сагласни су саговорници Танјуга Радослав Зеленовић, Милан Влајчић и Бобан Јевтић.
Некадашњи директор Југословенске кинотеке и велики познавалац филмске уметности Радослав Зеленовић истиче да нас је напустио још један „репрезентативац” прве поставе Југословенског глумишта.
„Самарџићева каријера скоро се поклапа са историјом југословенске кинематографије. Он је био један од стваралачких темеља те кинематографије и веома омиљен глумац код милиона Југословена који су га обожавали као протагонисту филмских остварења и телевизијских серија” казао је Зеленовић.
Он је нагласио да је Самарџић сарађивао са најбољим редитељима који су га сваки на свој начин изнова откривали као врхунског глумца.
„У свакој од историјских целина југословенске кинематографије Самарџић је учествовао прво као глумац а потом и као продуцент и редитељ. Рано је одустао од позоришта које је том његовом одлуком доста изгубило, али добили су позориште и филм. На нама је да сачувамо од заборава богат опус Љубише Самарџића”, казао је Зеленовић.
Наш познати хроничар културе и публициста Милан Влајчић каже да је Самарџић био један од најцеловитијих глумаца у југословенским просторима.
„Његова ведрина и шарм у комбинацији са талентом, а касније и искуством, значили су каријери барда глумишта. Његове улоге остаће упамћене у историји југословенске кинематографије. Са друге стране он се није задовољио само глумачким позивом већ храбро одлучио да се бави продукцијом и касније режијом филмова. Био је радознао интелектуалац и уметник ренесансног формата”, казао је Влајчић.
Бобан Јевтић, директор Филмског центра Србије, напомиње да је Самарџић био један од највећих југословенских и српских глумаца икада, човек који за собом оставља блиставу професионалну биографију и неизбрисив траг у домаћој кинематографији али и на телевизији.
„Требаће нам године да би се тако једна огромна каријера реализовала на прави начин и са свих аспеката. Мање се зна да је у својој редитељској и продуцентској каријери често давао прву шансу многим младим филмским ствараоцима који сада праве велике каријере, те да је и на тај начин оставио неизбрисив траг у домаћем филму. Једноставно речено, ненадокнадив губитак”, казао је Јевтић. (Танјуг)

politika.rs