Дениз Сагдıц је рођен у породици занатлија. Са својим оцем мајстором стакла, ујаком дизајнером стакла и теткиним кројачима, имала је много прилика да истражује креативне резултате. Као дете је витраж у очевој стакленици. Продавала је и ручно рађене торбе састављене од тканина њених тетака. Док је наносила витраж на зграду, адолесцентка Дениз је знала да жели да настави каријеру у креативности. Овај пут је постао дефинитиван када је примљена на Факултет ликовних уметности Универзитета Мерсин 1999. године, где је студирала до 2003. Одлично је полагала испит за таленте и наставља да прави уметничка дела која изазивају страхопоштовање. Ипак, треба напоменути да Дениз не верује у „инспирацију“.

Уместо тога, Дениз верује у „напоран рад“ и да су напори уметника разлог за стварање дела. Међутим, лица су јој важна. Тачније, она наводи да се један од најинтегративнијих гестова човечанства за комуникацију нашироко занемарује – гледање. Кроз наше очи, људи не само да су у стању да изразе различите емоције, мисли и осећања, већ и тумаче оне других. Није изненађујуће што су очи толико заступљене у Денизовим уметничким делима . Кроз очи можемо да видимо „шта је особа“. Кроз Денизове очи она види лица претрпана отпадом; производ онога што конзумирамо. Њено уметничко дело служи да подсети људе на ово, уместо да буде блажено незнање о овој чињеници.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Дениз воли изазов рада са новим и узбудљивим материјалима. У најкраћем року, она може да проведе три недеље на пројекту, не рачунајући процес припреме. За веће подухвате, као што је везивање преко 20.000 каблова или шивање више од 15.000 дугмади за отпад , она може да проведе месеце радећи. У свом пројекту Реади-РеМаде, она користи рециклиране и поново употребљене материјале на одржив начин. Често људи посежу за Дениз да јој донирају отпад. Она даље наводи да „Ако могу да правим уметност од смећа, можете учинити нешто поводом тога у својим областима стручности или у свом дому.

У Турској је дошло до помака да постане одрживија у целини. Очување дивљих животиња, успостављање хидроелектрана и управљање отпадом постају све популарнији. Дениз је светионик изврсности, са националним – па чак и глобалним – тежњама одрживости који се одражава у њеном раду. Уметност као културни феномен наставиће да се развија заједно са планетом. У садашњој ери постоји потреба за одрживим праксама и чежња за новим значењем.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Дениз Сагдıц обухвата нагон, упорност и домишљатост који се захтевају од друштва, и наставиће да утиче на људску културу у деценијама које долазе. Њена уметност ће наставити да инспирише генерације љубитеља уметности истовремено наглашавајући потребу за одрживошћу. Њена страст према уметности и животу неки су од разлога зашто су њене креације и даље веома тражене широм света.

Турска уметница говори о својој најновијој изложби која користи отпад настао на истанбулском аеродрому као медиј подстичући нас да о самој уметности размишљамо као о нечему људском.

Рад турског визуелног уметника Дениза Сагдича на Међународном аеродрому Истанбул део је активности иГАРТ-а, који наставља своју мисију да ствара простор за уметност иновативним пројектима који изазивају размишљање, као што је изложба '0' Зеро Поинт . У разговору са Сагдıц истражујемо њену праксу, њен креативни процес и њен најновији рад који користи отпадне материјале као што су пластични контејнери, кесе, бројна дугмад различитих боја, комади папира, каблови и батерије које су људи који шетају бацили као отпад. аеродром. „Као што знате, користим отпадне материјале у својој уметности, употреба ових материјала је посебно кључна за мој тренутни пројекат Реади-РеМаде“, објашњава Сагдıц. Укључивање предмета свакодневне употребе који се дотичу и уздижу кроз њен рад део је концептуалне дебате која увек изнова разматра појмове о томе шта чини разлику између високе уметности и ниске уметности.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Половне Музекарт комаде, детаљ 2 Б, 2021
Слика: Љубазношћу студија Дениз Сагдıц

„Као што је познато, имерзивна изложба обичних предмета какви јесу, уместо класичних метода уметности, попут уља на платну или скулптуре , назива се концептуална уметност. Концептуална уметност се може прихватити као техника, али је погрешно мислити да је концепт у уметности ако је могуће, са концептуалном уметношћу као техником. Покренуо сам Реади-РеМадепројекат као реакција или одговор на овај приступ. Овај приступ сам ревидирао користећи 'отпадне материјале' са класичним методама уметности као што је сликање предмета уљаном бојом, приказивање као скулптуре или реорганизација у одређеном редоследу. На тај начин, претпостављам да се може сматрати да је циљ да се изрази да концепт у уметности није искључив за ову идеју онога што знамо као концептуална уметност, већ да је концепт у уметности постојао много раније, да без концепта уметност не може постојати. на крају крајева“, каже уметник. Сагдıц објашњава како је, када је креирала ову серију, размишљала о ономе што сматрамо обичним предметима и како се тексас одећа у њеном орману не би баш тако сматрала. Она каже: „У свом свакодневном животу, као иу случају многих људи, секла сам, гребала или цепала своје тексас“, обнављајући на начин оно што је некада било.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Коришћене електронске картице, детаљ 1 Б, 2021
Слика: Љубазношћу студија Дениз Сагдıц

Материјал и медиј се урушавају један на други, постајући кључни део не само њеног рада и процеса, већ се такође подвргавају коментару или искуству самог дела. Оно што сматрамо мање вредним, са третманом се чини да се може подићи на платформу високе вредности, комад који треба да се диви, да се њиме бави, чак и да се поштује. „Сваки нови материјал је изазов за мене, заправо изазов мени као уметнику. Када планирам да користим одређени 'отпадни материјал' у својим уметничким делима, овај материјал држим у руци и гледам га данима. Затим експериментишем са тим материјалом, сечем га, савијам или покушавам да га залепим или реформишем на ометајуће начине. Кроз овај процес покушавам да упознам тај материјал, почиње да ми шапуће на уво, шта могу са њим. Тада почиње наша сарадња са тим материјалом, ја му дајем живот, али овај пут у форми уметничког дела“, напомиње турски уметник.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Реади-РеМаде Сериес, 2021, коришћени делови улазница за музејске карте
Слика: Љубазношћу студија Дениз Сагдıц

Начин на који Сагдıц описује процес стварања својих узвишених портрета, није ништа друго до духовно заједништво које поставља питање материјалности, њеног рекурзивног потенцијала да буде укључен у процес стварања, али и у правилима и границама естетски свет оно саме креације, која се из ње рађа. Занимљиво је истражити овај приступ посебно у светлу каријере која је видела њен рад са различитим медијима и материјалима. Човек се пита о изборима које је направио као уметник или стваралац, како обликује напредак самог дела, како мапира пут од идеје или концептуализације до извођења и реализације. „Као сваки уметник када сам дипломирао на Академији уметности радио сам на уљу, акрилу и тако даље. Радила сам уметничка дела класичним методама. Заправо, Мислим да је најбоље да се то објасни да је то потрага, да тражите себе, да покушавате да разумете ко сте“, објашњава Сагдич. „Као визуелни уметник, могу да разумем зашто су наши претходници правили углавном животињске фигуре на зидовима пећина. Највероватније су имали своје прво искуство са концептом бити људи. У наредним периодима сопствене уметности мењао сам стил сваких неколико година. На пример, на мојим уљаним сликама форме постају флуидне и трансформишу се од бетона до апстрактног, што је било веома цењено и упоређено са уметношћу мермера (Ебру уметност) и тај стил је дуго постао мој потпис. Тешко је, чак и немогуће другом уметнику да остави по страни свој препознатљиви стил. Али увек сам мењала свој стил и технику“, додаје она. тражите себе, покушавате да схватите ко сте“, објашњава Сагдıц. „Као визуелни уметник, могу да разумем зашто су наши претходници правили углавном животињске фигуре на зидовима пећина. Највероватније су имали своје прво искуство са концептом бити људи. У наредним периодима сопствене уметности мењао сам стил сваких неколико година. На пример, на мојим уљаним сликама форме постају флуидне и трансформишу се од бетона до апстрактног, што је било веома цењено и упоређено са уметношћу мермера (Ебру уметност) и тај стил је дуго постао мој потпис. Тешко је, чак и немогуће другом уметнику да остави по страни свој препознатљиви стил. Али увек сам мењала свој стил и технику“, додаје она. тражите себе, покушавате да схватите ко сте“, објашњава Сагдıц. „Као визуелни уметник, могу да разумем зашто су наши претходници правили углавном животињске фигуре на зидовима пећина. Највероватније су имали своје прво искуство са концептом бити људи. У наредним периодима сопствене уметности мењао сам стил сваких неколико година. На пример, на мојим уљаним сликама форме постају флуидне и трансформишу се од бетона до апстрактног, што је било веома цењено и упоређено са уметношћу мермера (Ебру уметност) и тај стил је дуго постао мој потпис. Тешко је, чак и немогуће другом уметнику да остави по страни свој препознатљиви стил. Али увек сам мењала свој стил и технику“, додаје она. Могу да разумем зашто су наши претходници на зидовима пећина правили углавном фигуре животиња. Највероватније су имали своје прво искуство са концептом бити људи. У наредним периодима сопствене уметности мењао сам стил сваких неколико година. На пример, на мојим уљаним сликама форме постају флуидне и трансформишу се од бетона до апстрактног, што је било веома цењено и упоређено са уметношћу мермера (Ебру уметност) и тај стил је дуго постао мој потпис. Тешко је, чак и немогуће другом уметнику да остави по страни свој препознатљиви стил. Али увек сам мењала свој стил и технику“, додаје она. Могу да разумем зашто су наши претходници на зидовима пећина правили углавном фигуре животиња. Највероватније су имали своје прво искуство са концептом бити људи. У наредним периодима сопствене уметности мењао сам стил сваких неколико година. На пример, на мојим уљаним сликама форме постају флуидне и трансформишу се од бетона до апстрактног, што је било веома цењено и упоређено са уметношћу мермера (Ебру уметност) и тај стил је дуго постао мој потпис. Тешко је, чак и немогуће другом уметнику да остави по страни свој препознатљиви стил. Али увек сам мењала свој стил и технику“, додаје она. на мојим уљаним сликама форме постају флуидне и трансформишу се од бетона до апстрактног, што је било веома цењено и упоређено са уметношћу мермера (Ебру уметност) и тај стил је дуго постао мој потпис. Тешко је, чак и немогуће другом уметнику да остави по страни свој препознатљиви стил. Али увек сам мењала свој стил и технику“, додаје она. на мојим уљаним сликама форме постају флуидне и трансформишу се од бетона до апстрактног, што је било веома цењено и упоређено са уметношћу мермера (Ебру уметност) и тај стил је дуго постао мој потпис. Тешко је, чак и немогуће другом уметнику да остави по страни свој препознатљиви стил. Али увек сам мењала свој стил и технику“, додаје она.

[You must be registered and logged in to see this image.]
ntitled , Ready-ReMade Series, 2021, Waste Medicines and Medicine Packaging Pieces
Image: Courtesy of Deniz Sağdıç Studio

Уметнички ауторитети су често говорили Сагдıц да би десетине уметника направили добру каријеру од стилова које је она сама развила, али за њу је узбуђење да изазове себе, на неки начин да се такмичи са самом собом оно што обогаћује њен рад и процес. Она то описује као фантастичну потрагу, сличну раним уметницима који су сликали по пећинама у потрази за собом. Она истински верује да када се та потрага за собом заврши, живот или процес (често исти) уметника је завршен и да више не стварају уметност. Како је сазревала као уметница, постала је свесна растућег проблема где се уметност све више отуђивала од људи и људског искуства. Био је затворен у стерилним зидовима музејаи галерије, одвојене од свакодневног. Постојала је граница људима који су имали приступ овој стваралачкој моћи са свом њеном духовном суштином, када је сама уметност синоним за људски живот, када је сама уметност људска. Аеродром Истанбул је једна таква станица на њеном креативном путу, али и њена одговорност као уметнице како она то види, да уметност донесе људима, људима, а не обрнуто.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Реади-РеМаде Сериес, 2021, Отпадни лекови и комади амбалаже за лекове
Слика: Љубазношћу студија Дениз Сагдıц

„Аеродром Истанбул је један од највећих на свету, број особља је 130.000, а ако се овоме додају и путници који улазе и излазе са аеродрома, стопа је колико и број становника великог града. Можете ли да претпоставите какав отпад излази за један дан из тако великог животног простора?“, каже она. „Као место састанка за људе који долазе из Азије , Европе и Африке, отпад који се ствара је такође прилично космополитске сорте, нешто што можда нећете наћи нигде другде у свету. Шта би могло бити боље место за подстицање људи да усвоје еколошке животне навике него овде? Јер проблеми природе нису само проблеми појединих држава или друштава, већ и проблем који се тиче целог света, свих друштава“, наставља она. На овој изложби, која је скоро једнако глобално космополитска као и простор, Сагдıц прави портрете засноване на карактеристичним цртама лица људи из различитих нација и раса света. Као да кроз ове радове она као да нам скреће пажњу да проблеми одрживе екологије нису одређених региона и земаља света, већ проблем света колективно, нешто универзално. „Желео сам да кажем публици: „Види, ти си створио овај отпад, ти си заправо направио ове уметничке радове, не ја. Да ли су нам заиста потребни сви производи које конзумирамо? Ови производи нису неопходни за нас људе, морамо поново да се сетимо шта је људско биће. А за ово се морамо вратити0 Зеро Поинт , где је ово путовање почело“, каже уметник.


Дениз Сагдиц говори о свом раду на аеродрому у Истанбулу
Видео: Љубазношћу Дениз Сагдıца

izvor:stirworld