Mislite o penziji!


Završili ste školu i gledate kako da dođete do posla i zaradite svoju prvu koricu hleba, pa vam verovatno penzija nije ni na kraj pameti. Kakva greška!



Na državni penzijski sistem bolje je ne oslanjati se. Kakva je tu perspektiva lako je videti već sada kada se osvrnemo oko sebe i pogledamo kako "komforno" žive starije generacije.

Da se mlađe generacije, koje su tek krenule na prvi posao, ne bi tog "komfornog" života sa setom sećale kao "dobrih starih vremena", potrebno je misliti na vreme. Ako pitate stručnjake, to "na vreme" znači odmah, a za mirnu starost postoji tek nekoliko rešenja - polisa osiguranja ili privatna penzija.

Kad su privatne penzije u pitanju matematika je jasna. Prosta računica kaže da je mnogo veća dobit ako se sa malim uplatama za penziju krene sa dvadesetak godina, nego da se sa velikim uplatama pokuša steći pristojna penzija u četrdesetim.

Koliko vam para treba za penziju koju želite, ili kolika će ona biti ako izdvajate određenu sumu novca, lako se može sračunati na kalkulatoru nekog od vebsajtova osam dobrovoljnih privatnih penzijskih fondova u Srbiji.


Scenario mirne starosti izgleda otprilike ovako. Danas dvadesetogodišnjak dobije regularan posao i od plate (od čijeg se bruto iznosa već odbija za državnu penziju) počne da uplaćuje za dodatnu (privatnu) penziju 4.343 dinara mesečno.

To je, trenutno, suma koja je oslobođena poreza na plate i u idealnoj varijanti uplaćivaće je poslodavac, u ime zaposlenog. Poslodavac tako plaća manji porez, jer je osnovica poreza manja, a zaposleni će dobiti dodatnu penziju. Navedeni iznos se uplaćuje svakog meseca, a izračunato je da je prinos ("kamata" zarađena na osnovu ulaganja fondovskih para u hartije od vrednosti) pet odsto. Prinosi su, inače, u nekim srpskim fondovima u prošlog godini išli i do devet odsto, a u pojedinim kvartalima 2009. i preko 13 odsto.

Dakle, sa tih 4.343 dinara uplate mesečno u narednih četrdeset godina, naš dvadesetogodišnjak će sa svojih šezdeset godina svakog meseca u narednih dvadeset godina primati (dodatnu) penziju nešto veću od 41.000 dinara.

Ukoliko se naš dvadesetogodišnjak seti da se "približava penzija" tek sa svojih četrdeset godina i tada krene da u narednih dvadeset godina uplaćuje ozbiljan iznos, recimo protivrednost stotinak današnjih evra (10.100 dinara), na kraju će dobijati tek nešto više od 26.000 dinara mesečno.

Zanimljivo je uporediti uspešnost ovog sistema sa državnim penzijskim fondom. Prosečna julska državna penzija bila je 23.435 dinara, a isplaćivana je (delom) doprinosima iz plata koje su u istom mesecu prosečno bile 39.127 dinara.

Da je današnji penzioner tih dvanaest hiljada dinara doprinosa, koliko se uzima na prosečnu platu za državni fond, uplaćivao u privatni fond četrdeset godina ( a da bi koristio petnaestak koliko mu prognozira zvanična statistika), penzija bi mu bila bar 136.000 dinara.

Nije zanemarivo ni to što su neisplaćene pare od uplata u privatni fond nasledne po smrti uplatioca, a kod državnog fonda eventuano mogu biti porodična penzija supružnika i maloletnog naslednika, i to umanjena.


Problem državnog penzijskog sistema je sam sistem. Zvuči kao filozofsko pitanje ali je, u stvari, više matematičko, a suštinski životno pitanje. Nemački penzijski sistem čuvenog državnika Bizmarka (Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šonhauzen) iz 1890. godine odavno više nije primeren stvarnosti i sada s njim muku muče čak 32 zemlje - od rodne Nemačke, preko Francuske, Italije, Holandije, do bivših jugoslovenskih republika.

Taj sistem, poznat i pod nazivom "pay as you go" (tekuće plaćanje), podrazumeva da ljudi koji trenutno od svojih plata uplaćuju u penzijski fond zapravo plaćaju penzije aktuelnim penzionerima. To zahteva da zaposlenih, i to sa normalnim platama, bude bar tri puta više nego penzionera.

Prilike su se, međutim, promenile još pre tri decenije. Ljudi žive sve duže, a samim tim se i penzioneri "gomilaju" na isplatnoj strani sistema. S druge strane, onih koji u zajedničku kasu uplaćuju sve je manje. U Evropi je to zbog demografskih prilika "sve starije Evrope", u kojoj ima sve manje dece, ali i posledica ekonomskog progresa. Savremenom svetu treba sve manje radnika u rudnicima i fabričkim pogonima, a sve više "kompjuteraša", finansijskih mahera i drugih iz profesija u sektoru usluga, po definiciji, sa sa malim brojem zaposlenih.

Na sve to u Srbiji dolazi i opaka kombinacija lošeg nasleđa "pet decenija socijalizma" i mutnih devedesetih. Iz zvaničnog socijalizma se izašlo sa ogromnim brojem penzionera i ušlo u tranziciju koja je donela još veći broj viška, mahom industrijskih, radnika. Rešenje je, pokazalo se nepodnošljivo, da Penzijski fond "zaradi" tek nešto više od polovine para potrebnih za penzije, a ostatak dođe iz poreske kase.

Broj penzionera trenutno kreće se oko 1,4 miliona (od čega je samo 40 odsto sa punim radnim stažom), a broj zvanično zaposlenih je svega 1,7 miliona. To daje mršav odnos od 1,25, pa je sistem već time neodrživ. Tranzicija je donela i milion radnika na crno, a da stvar bude gora, procena sindikata je da svaki četvrti prijavljeni radnik prima minimalac. Od njihove plate doprinos penzijskoj kasi je simboličan. Za julsku penziju ove godine od 23.435 dinara bilo je potrebno da se prikupi doprinos od šest radnika na minimalcu.

Situacija, nažalost, neće biti bolja. Štaviše, biće gora jer predviđanja su da će državna penzija 2020. godine biti u vrednosti svega 138 evra. Odnos penzije i plate će i nadalje padati sa sadašnjih 60 odsto, ne samo kod nas već i u regionu.

Tako su Hrvati izračunali da će kod njih 2050. godine "mirovine" biti svega 38 odsto plate, što je opet bolje od prognoziranih srpskih penzija od 29 odsto plate 2020.

Dobro pogledajte kako žive vama bližnji penzioneri, jer vi ćete u svoje vreme sigurno živeti gore. Zato, ne gledajte u državu već "u se i u svoje kljuse".

(G. Mitev-Šantek/MONDO)