Klisa

To je severni periferijski deo Novog Sada preko Kanala DTD.

Zapadna granica je nasip nekadašnje pruge NS – Bečej kao i industrijska zona Sever. Na severnoj strani Klisa skoro dodiruje autoput. Na istočnoj strani je oivičena Temerinskim putem. Na jug granicu čini Kanal. Prema gradu Klisa je spojena preko Slane Bare.

Naziv Klisa potiče od latinske reči ecclesia, što znači crkvište. Prema arheološkim iskopavanjima u srednjem veku tu se nalazilo naselje sa crkvom.

Na Klisanskom bregu – lesnoj terasi - postojalo je naselje još u bronzano doba.
Intenzivnije naseljavanje vezano je za 1693. (posle velike Seobe pod vodjstvom Arsenija Čarnojevića) i tada se formira, prvo naselje razbijenog tipa, a tek kasnije, novim doseljavanjima ili izdvajanjem članova porodičnih zadruga, prerasta u ušoreno naselje. Tokom XVIII v. registrovano je dvadesetak, a krajem XIX v. dvostruko veći broj kuća.

Donja Klisa je sve do 1870. bila pod bagremovom šumom koja je tada iskrčena, zemljište isparcelisano i prodavano za gradnju kuća.

Nova parcelacija Klise je izvršena 1965. radi prodaje placeva za gradnju jer se u tom periodu brzog razvoja Grada doseljavao veći broj ljudi iz drugih krajeva Jugoslavije i iz mesta oko Novog Sada koji su se zapošljlavali u gradskoj privredi.

Klise se sećam ’od malih nogu’ tj. par godina posle II svetskog rata iz dugih vožnji pored Klise, po još vrelom popodnevnu, na taljigama sa dedom sa njive preko pruge. Uobičajeno smo je tretirali kao posebno mestašce (selo i salaše) iako je formalno bila u sklopu Novog Sada.

Podaci kazuju da je prema popisu iz 1948. na Klisi bilo 135 kuća sa 597. stanovnika, dok je 1971. bilo oko šest puta više.

izvor:vojvodinacafe

Slana Bara

je gradsko nasleje preko Kanala DTD; između Klisanskog Brega i Temerinskog puta.

U prošlosti je tu bila močvara. Po legendi, tu je potoula lađa sa soljui zasolila vodu, pa otud ime. Medjutim, utvrdjeno je da tu nije bilo plovnih puteva, a ime potiče od slatinasto-ritskog terena.

U V i VI veku (dosta pre doseljenja mađarskih nomada) tu je bilo slovensko naselje Bivaljoš koje su u XIV veku opustošili Tatari. U turskom prodoru ka Srednjoj Evropi i Mohaču 1526. zabeleženo je da ’nijedna kuća tu čitava nije ostala’ a stanovništo je odvedeno u ropsto a oni koji su uspeli da to izbegnu, razbežali su se. U turskim
defterima Bivaljoš se spominje kao pustara.

Kanal Mali Stapar – Novi Sad iskopan je 1874. a zemljište isušeno pa su stvoreni uslovi da se tu gaje povrtarske kulture za snabdevanje Novog Sada a i za izvoz. (U spomen na to, jedna ulica se zove Povrtarska.)

Pred kraj XIX v. tu su se, posle iskrčenja velike Budisavske šume, preselili rumunski Romi – koritari, prvi savremeni stanovnici Slane Bare. Pored Kanala je bilo velikih vrba i bagrema čije drvo su koristili za izradu korita, naćvi, varjača, kašika – pa sve do dečijih igračaka i raznih drugih drvenih potrepština za prodaju.

Početkom XX veka tu je počela gradnja sirotinjskih kuća.

Pri većim vodama teren bi bivao popljavljivan, pa su Slanobarci kopali idonosili radi nasipanja zemlju iz majdana podno Klisanskog Brega. Izgradnjom Međunarodnog puta 1936-38. (mi smo ga zvali Svetski put) Slana Bara je bolje povezana sa gradom.


izvor:vojvodinacafe

Vidovdansko Naselje

Ovo naselje se nalazi preko Kanala oko Temerinskog puta do Malog Beograda, uključujući Najlon pijacu. Na tom prostoru su nekada bila gumna novosadskih zemljoradnika čije njive su bile u pravcu Temerina. (Sećam se gumna koje je bilo na mestu gde je sada fudbalsko igralište preko puta Najlon pijace. Nekoliko puta sam sa dedom išao da se čuva žito do vršidbe. Guvna su bila idealno mesto za dečije igre – igranja rata koji se ne tako davno završio, jurcanje i sakrivanje u ’ulicama’ odstogova žita, a kasnije slame, i naravno, zabranjenog ali omiljenog, pentranja po slami i skakanja sa nje u gomile pleve.)

Naseljavanje ovog prostora počelo je posle I svetskog rata, a vlasti su,zbog naglog priliva stanovništa, počele sa dodelom placeva. Placevi su dodeljivani nižim gradskim službenicima (trošarincima, policajcima i sl.) a molbe beskućnika su izvlačene iz šešira.

Naselje je stradalo u velikoj poplavi 1926. Kad je ovaj kraj zaštićen nasipom izgradnja je nastavljena. Stanovnici su osnovali udruženje za zaštitu od poplave i unapredjenje naselja, a za zaštitnika su uzeli Svetog Vida, pa je po tome naselje i dobilo ime.

Pred II svetski rat podignuta je osnovna škola koja i danas postoji (levo od mosta preko Kanala kad se ide iz grada). Zvali smo je Vidovdanska škola iako je imala zvanične nazive Kralj Petar I i Đura Jakšić.

izvor:vojvodinacafe

Mali Beograd

je naselje koje je podignuto posle isušivanja na nekada plavljenom prostoru biviših rukavaca toka Dunava na istočnom obodu sadašnje Klise, tj. preko puta Najlon pijace, a iza fudbalskog terena u pravcu Temerina sa desne strane Temerinskog
puta, na obodu Velikog Rita, sve do starog Kaćkog puta.

Nasljevanje ovog dela (gde su do tada bili samo retki salaši i guvna) počelo je posle I svetskog rata kada su dobrovoljci doseljeni iz drugih krajeva dobili dozvolu da se tu nastane. Prvi stanovnici su naselje nazvali Mali Beograd želeći da to postane uzorno naselje.

Za vreme mađarske okupacije stanovnici su izbegli u Srem i Srbiju, a neki su se i vratili u Bosnu. Većina se uklučila u NOB, a 15 ih je poginulo u borbi. Preživeli su se po oslobođenju uglavnom vratili.

60-tih godina i ovo naslje počinje da se povećava zapošljavanjima u novosadskoj industriji, ali dosta dugo kao divlje naselje, bez urbanističkih pravila, infrastrukture i ostalog. Tek 1994. donet je urbanistički plan, a potom je stigao i vodovod.

Posle nedavnih ratova i raspada SFRJ tu se naselio znatan broj izbeglih porodica iz Hrvatske i Bosne.

izvor:vojvodinacafe.rs

Sajlovo

Potes i naselje na krajnjem severozapadu Novog Sada. Prostire se od Avijatičarskog naselja levo i desno od puta za Rumenku do industrijske zone Jug.
Novo Groblje otvoreno 1974. je na Sajlovu, a dalje od njega, na levoj strani puta za Rumenku formiralo se novo naselje.

Na području današnjeg Novog Sada postojalo je selo Zajol i Sajol koje je kasnije nazvano Sajlovo. Ovo selo se pominje u darovnoj povelji ugarskog kralja Bele IV od 1237. kada je Belakutskoj opatiji (nadanašnjoj Petrovaradinskoj tvrdjavi) poklonio grad Peturvarad (koliko se sećam pročitanog negde, bio je na terenu blizu sadašnjeg naselja Rimskih šančeva, što je tada bila obala plovnog rukavca Dunava) i tri sela – Gornji i Donji Zajol i Bivaljoš (koje je bilo na mestu Slane Bare).
Predeo Sajlova su bili sa više pustara, neplodnog i močvarnog zemljišta i pašnjaka, a bilo je i više salaša (pretežno na višjem terenu na kome je sada i Novo Groblje) na kojima su stanovali poljski radnici dok su vlasnici dolazili samo povremeno, često ’da bi tamo provodili ferije’ jer su u gradu imali kuće.

(Većim delom je ovaj deo Novog Sada slično izgledao i u vreme kad sam bio gimnazijalac, tj. na prelasku iz 50-te u 60-te godine prošlog veka. Jedan od mojih školskih drugova je imao malokalibarsku pušku jednometku (’leventašicu’ koja je služila u nekoj vrsti predvojničke obuke za vrememađarske okupacije, a te jedinice su se zvale ’levente’) pa smo na Sajlovo odlazili da je koristimo. Na slatinastim pašnjacima je bio veliki broj tekunica, životinjki veličine manjeg pacova, samo sa kratkim repom u obliku četkice. One žive u rupama, stalno su na oprezu a uspravljaju se da bi osmotrile teren, i čim nešto primete, strmoglave se u rupu. Takmičili smo se ko će ih više uloviti sa odredjenim brojem metaka u predvidjenom vremenu. Veština je bila u vrlo preciznom pogotku u malu metu.
Na istom terenu je i vojska vežbala, pa je prostor bio ispunjen iskopanim i ostavljem rovovima, artiljerijskim i mitraljeskim gnezdima i sl.

Ubrzo je počelo nasipanje peska rečnim bagerima i priprema terena za gradnju Novkabela. Time je začeta industrijska zona Jug.)

Na Sajlovu je Naučni institut za veterinarstvo (sa desne strane puta stotinak metara pre Novog Groblja) u zgradi koju je podigla Matica Srpska po zaveštanju Marije Trandafil za sirotište koje je tu premešteno iz zgrade koju sada Matica koristi.

Na Sajlovu je u međuratnom periodu postojao hipodrom, ali konjičke trke nisu mnogo održavane pre II sv. rata, pa je prostor ustupljen Aeroklubu 1939. za sportski aerodrom. Tu su bile smeštene jedrilice i avioni koji su i vukli, u hangarima koji su bili napravljeni od gradje porušenih tribina hipodroma. Uz aerodrom je izgrađena i radionica za izradi i popravku jedrilica ’Jastreb’. Aeroklub se 1953. preselio na novoizgradjeni sportski aerodrom na Čeneju. ’Jastreb’ je postao
autoservis a sećam ga se po gužvama jer je dosta dugo bilo samo dva servisa koja su obavljali tehničke preglede automobila, a ’Jastreb’ je bio jedan od njih.

U Enciklopediji Novog Sada piše da su konjičke trke prestale da se održavaju dosta pre II sv. rata. Medjutim, meni je, istina prilično bledo, ostalo u sećanju da je bilo konjičkih trka sredinom 50-tih. Pretpostavljam da je posle preseljenja sportskog aerodroma pokušano da se obnovi konjički sport, očigledno bez uspeha.

izvor:vojvodinacafe.rs

Vragova Bašta

To je deo Novog Sada u blizini Sajmišta – oko ulica Uroša Predića, preko Mičurinove do Hajduk-Veljkove.

Ovde su nekada bile bašte, a između dva rata su počele da se podižu prizemne porodične komforne kuće uz postojeće stare i siromašnije, povrtarske.

’’Po jednom predanju, kraj je dobio ime po nekom Miličiću čija se bašta tu nalazila. Njega su, navodno stanovnici iz okolnih kuća nazvali Vrag (đavo) jer je kao baštovan i noću zalivao povrće i poslovao po svojoj bašti.’’

A i u tom delu Novog Sada sam živeo jedno vreme – dok mi se otac nije vratio sa prinudnog rada u Mađarskoj i ponovo počeo da radi. Evo i slike odatle (istina mnogo od Vragove bašte se i ne vidi).


I ovom prilikom sam koristio Enciklopediju Novog Sada.

izvor:vojvodinacafe.rs

‘’Presudan momenat za istorijat ovog naselja odigrao se 1925. godine,kada je Podbarac Tihomir Brančić podigao kafanu na stubovima, po ugleduna kuće sojenice u Kini, i nazvao je "Šangaj", ne sluteći pri tom da je na taj način krstio čitavo mesto.’’

O Šangaju sam se ‘naoštrio’ da pišem, uglavnom po svom sećanju, ali nisam imao dovoljno podataka jer Enciklopedija Novog Sada još nema izdatu svesku sa slovom ‘Š’. No, naišao sam na lep članak u Gradjanskom Listu.

‘’ Prve kuće u Šangaju osvanule pre 135 godina Građanski list Novinar: Srđan Ercegan,  

Prostor na kome se danas nalazi prigradsko naselje Šangaj poznat je i pod nazivom Ratno ostrvo. Zaista, nekad je to bila klasična rečna ada nadmorske visine od 75 do 77 metara, nastala premeštanjem Dunava iz starog korita, koje se nalazilo ispod Temerinskog puta, u svoj današnji tok. Nakon što je moćna turska vojska, predvođena sultanom Sulejmanom Veličanstvenim, osvojila Petrovaradin 1526. godine, surovi osvajači su zbog strategijskog značaja dunavskog ostrva na njemu izgradili tvrđavu. Kada su Turci osnovali ovo utvrđenje, kojim su gospodarili 161 godinu, ovaj prostor je nazvan Ada-kale, što se na srpski jezik doslovno prevodi
kao "ostrvo-tvrđava", ili kako se u narodu odomaćilo – Ratno ostrvo. O nekadašnjem izgledu Ratnog ostrva svedoče turski popisi iz 1541, 1589. i1614. godine, gde se navodi da je "...nasuprot Petrovaradina bilo ozidano manje utvrđenje površine 30 hektara, opkoljeno rekom, s jednom kulom i ležištima za pet topova, putem kojeg je turska posada obezbeđivala rečni prelaz (skelom), kontrolisala kretanje Dunavom, a u vreme rata branila most...".

Posle bitke kod Sente, 11. septembra 1687. godine, Turci su potisnuti iz ovih krajeva, a Habzburška monarhija, po projektu francuskog vojnog arhitekte Sebastijana Vobana, započinje izgradnju današnje tvrđave na Petrovaradinskoj steni, 18. oktobra 1692. godine, tačno 166 godina nakon podizanja turskog utvrđenja na Ratnom ostrvu. Tada matica Dunava potpuno menja svoj tok, dotadašnja prečica postaje današnja reka, dok nekadašnje glavno korito postepeno uranja i na mnogim mestima biva zatrpano, tako da se Ratno ostrvo spaja s bačkim kopnom. (Ako zagledate levu stranu, kada autoputem idete od  Temerinske petlje ka Beogradu, jasno se uočava negdašnja obala Dunava, sve dok se ne prodje Budisava, tj. pred silazak za Kovilj.)

S dolaskom političke stabilnosti, turska tvrđava gubi na svom strateškom značaju i polako se obrušava, pa joj se danas, izuzev na osnovu starih mapa, ne zna ni mesto postojanja. Tužni ostaci ovog značajnijeg uporišta osmanske carevine sada se mogu primetiti jedino pri niskom vodostaju.

Od odlaska turske posade pa do kraja 19. veka, tokom perioda od gotovo 300 godina, na Ratnom ostrvu nije bilo formirano organizovano naselje. Tek polovinom osamdesetih godina 19. veka na ovom prostoru uočavaju se konture prvog naselja, tesno povezanog s izgradnjom gradske klanice 1884. godine. Preko tadašnjeg kanala koji je spajao Mali Stapar i Novi Sad, prokopanog 1874. godine, po projektu generala Stevana Tira, na početku Rajine šume, u to vreme omiljenog izletišta ovdašnjih građana, radnici novosadske klanice sagradili su kuće za stanovanje. U poslednjoj deceniji 19. veka, pored radnika klanice, još neke siromašne porodice grade svoje skromne domove u isušenoj depresiji nekadašnjeg rečnog korita. Nastanak i razvoj naselja na ovom močvarnom i u svakom pogledu nepodesnom tlu, uslovljen je ne samo postojanjem klanice već i blizinom razvijenog grada, tako da je ova "skupina samoinicijativno podignutih kućica" postala svojevrsno utočište za one na marginama socijalnog života u Novom Sadu.


Kuće su pravljene od trske oblepljene blatom, od materijala koji su se nalazili nadohvat ruke, u obližnjoj Rajinoj šumi. (Ostatak Rajine šume je na prostoru oko punionice gasa i prekoputa Upravne zgrade Rafinerije.)

U prvim decenijama 20. veka ovde je na taj način sagrađeno stotinak kuća. Presudan momenat za istorijat ovog naselja odigrao se 1925. godine, kada je Podbarac Tihomir Brančić podigao kafanu na stubovima, po ugledu na kuće sojenice u Kini, i nazvao je "Šangaj", ne sluteći pri tom da je na taj način krstio čitavo mesto. (Vidjao sam i godinama kasnije takva mesta, pa nemojte da vas ovde potrebljleni izraz 'kafana' zavara.) Tihomir Brančić je kao austrougarski vojnik, za vreme Prvog svetskog rata, prebegao Rusima, gde se ponovo regrutovao kao dobrovoljac. Međutim, on je posle izvesnog vremena dezertirao iz ruske vojske i na veoma neobičan način dospeo u Kinu. U čuvenom kineskom gradu Šangaju proveo je
nekoliko godina, da bi se 1924. godine vratio u Novi Sad.

Kafana "Šangaj" ubrzo postaje popularno mesto pecaroša i ostalih građana koji su ovamo dolazili naročito za vreme letnje sezone, kao i obavezno svratište za putnike koji su starim Kaćkim putem dolazili i odlazili iz Novog Sada. Tako je čitavo naselje oko gradske klanice postalo poznato kao Šangaj iako su ga novosadske vlasti tridesetih godina 20. veka nazvale Brančićevo naselje.

Podatke objavljene u ovom kratkom pregledu istorije prigradskog naselja,gotovo neprimetnog, ali tako "značajnog za naše trajanje", zabeležio je sveštenik Branko Ćurčin u svojoj knjizi "Novosadsko naselje Šangaj nekad i sad". U svojoj knjizi otac Branko je zapisao:

"Prema svom nastanku i prema svojoj sadašnjoj društvenoj strukturi, urbanitet ovog naselja je specifičan, pomalo haotičan konglomerat raznih profila ljudi pridošlih iz raznih krajeva, koji žive na malom prostorusa svojim načinom života, običajima, navikama i religijskom tradicijom.U urbanom smislu, nije Šangaj čisto periferno naselje, nije ni radničko, ni divlje, a ipak je sve to pomalo...".
---

Šangaj se nekad zvao i KidričevoInteresantno je da su posle Drugog svetskog rata Šangajci svoje naselje samoinicijativno nazvali Kidričevo, po značajnoj komunističkoj figuri Borisu Kidriču, i čak su na ulaz u mesto postavili table s ovim nazivom.
Međutim, gradska vlast nije prihvatila ovo rešenje, smatrajući kako će lik i delo ovog revolucionara i antifašističkog borca na taj način biti uniženo i tako je, srećom, do sadašnjih vremena preživeo stari, egzotični naziv Šangaj. ‘’ (Ovo nadevanje imena po državnom funkcioneru je  verovatno slično motivisano kao i davenje imena Malom
Beogradu – pretpostavljam da su stanovnici smatrali da će naselje bolje prolaziti sa takvim imenom.)


Pre svega, da ne bude zabune – prvobitno naselje pod imenom Šangaj je bilo negde na mestu izmedju upravne zgrade Rafinerije i sadašnjeg ušća kanala u Dunav, tj. na prostoru na kome je podignuta Rafinerija Novi Sad. Klanica o kojoj je reč, bila je negde oko sredine pristanišne zone.U to vreme (pre početka gradnje Žeželjevog mosta – tj. do sredine 50-tih) kanal je izlazio na Dunav prolazeći kroz sadašnju Kvantašku pijacu, tako da su lađama iz unutrašnjosti Bačke dovoženi poljoprivredni proizvodi u čuvenu fabriku konzervi Kulpin.

Negde na prostoru gde Kvantaška pijaca stiže pored Kulpina do ul. Marka Miljanova je bio šlajz – brodska prevodnica na kanalu preko koje je bio stari Kaćki most. U to vreme kanal je bio znatno uži i bez nasipa visokih kao sad. U Dunav je kanal ulazio u blizini sadašnje tri stambene kule na Beogradskom keju, a tu je bila stočna pijaca i drvara (stovarište ogreva), i prema gradu, na sadašnjem keju, fabrika svile.  
Kej (asfaltirani kolovoz pored Dunava) je stizao do putničkog pristaništa koje je bilo naspram ulice koja vodi na Riblju pijacu.

Kulpin je preradjivao i meso, ali ne nadjem nigde potvrdu da je klanica, koja je bila preko tadašnjeg kanala, bila deo Kulpina.

Ovako opširno opisujem ovaj deo Novog Sada u nameri da predstavim da je,kada se krene za Kać,  grad tu, kod Kulpina prestajao.  Klanica je bila malo izvan grada, na starom Kaćkom putu.  Deo tog puta postoji i danas –kad se prodje pored Rafinerije, desno se odvaja put za sadašnje naselje Šangaj, a ako nastavite pravo, do ograde na autoputu (pa i sa druge strane autoputa) idete tim starim Kaćkim putem koji je prolazio kroz prostor na kome je izgradjena Rafinerija. Močvarni  teren je nasut
peskom vadjenim rečnim bagerima da bi se tu moglo graditi.

Kad sam bio desetogodišnjak doselili smo se u Kozačinskovu ulicu (pored tadašnjeg pristaništa). Jedno od područja na kome sam se igrao je bilo u blizini Kulpina jer su mi tamo stanovali neki od najboljih školskih drugova. Nekada smo se i kupali u šlajzu jer je bilo zgodno za skakanje,ali su nam to roditelji stogo branili. Ne sećam se da smo odlazili na drugu stranu kanala.



A išao sam često u klanicu, peške ili biciklom. U klanici se prodavala nekoliko dana u nedelji sveže kuvana hrana za pse, a bila je i ‘ledara’ –proizvodnja leda u tablama za ledenjake (hladnjake) pa sam leti išao po led ili u klanicu ili u drugu ledaru koja je bila u ul. Ilije Ognjenovića (na praznom prostoru koji izlazi na Bul. M. Pupina).

U tim odlascima do klanice sam pomalo i zazirao. Tim putem su išli i Šangajci, koje je autor teksta u GL  lepše rečeno nazvao  stanovnicima ‘utočišta za one na marginama socijalnog života’.  Kao što već rekoh, to više nije bilo u gradu, nego se išlo putem pored koga je bio rit.

Otac mi je (‘vid’la žaba da se konj potkiva…’) u to vreme postao lovac inabavio lovačkog psa.  A lovački pas se mora trenirati, pa smo odlazili pored klanice dalje, do Rajine Šume ili do Dunava prolezeći kroz Šangaj.  Sećam se da je bilo i koliba na kolju – sojenica i onih samo od granja, neoblepljenih blatim. Sećam se i vatri na kojima se napolju kuvalo i kiselog mirisa dima od vrbovog i topolovog drveta. Ceo je
Šangaj bio razmešten u proredjenoj šumi.  Bilo je i sklepanih čamaca kojima se prelazilo sa jedne suve grede na drugu. Poneki Rom-koritar je okružen celom porodicom dubio korita.

To naselje je zbog izgradnje mosta izmešteno na sadašnju lokaciju. Država je izgradila jedan broj kuća u urbanizovanom naselju u nekoliko uličica koje su nosile brojeve umesto drugog naziva.  Ne verujem da susvi žitelji starog naselja dobili kuće jer prvobitni novi Šangaj (po momsećanju) nije bio dovoljno veliki da se smeste svi koji su u divljem naselju živeli.

A ima i jedan ‘tehnički’ interesantan detalj:  U blizini Šangaja je početkom 50-tih izgradjena radio-antena visoka skoro 100 m. Emitovalo se snažnim odašiljačem na srednjim i dugim talasima a domet Radio Novog Sada je (po dobrim uslovima) bio čak do Australije.  Posle nekog vremena se otkrilo da neki šangajci imaju struju!  Razapinjali bi 20-30 metara žice i preko sijalice spajali sa uzemljenjem.  Bilo je kasnije povodom toga i milicije u Šangaju jer se takvom krađom struje navodno smanjivala emisiona snaga predajnika.

izvor:vojvodinacafe.rs

Deo grada na zapadnoj periferiji , na desnoj strani od Futoškog puta,nazvan je tako kad je izgrađen posle II svetskog rata, po tada modernoj reči koja je tada označavala astronautičko telo kao pratioca zemlje u vasioni. I ovo naselje je bilo pratilac grada, prvobitno sa oskudnim prizemnim kućama.

Pošto se grad posle rata naglo razvijao, privreda je zahtevala sve više radnika koji su ovamo pristizali a nisu imali krova nad glavom, te se na inicijativu tadašnjeg gradonačelnika Todora Toze - Jovanovića pristupio gradnji jeftinih prizemnih stanova jer novca za konfornije nije bilo. Po njemu je narod ovo sirotinjsko naselje, po gradonačelnikovom nadimku nazvao Tozinovac, a sada se taj blok ulica
naziva Mali Satelit.

Gradnja je na goloj ledini počela 1956. a prvi stanari su se uselili 1957. Narednih godina i decenija kad je privredna moć malo ojačala građene su i nove četvorospratne konforne zgrade, ali i dalje ispod standarda tadašnje gradnje u ostalim delovima Novog Sada.

Naselje nije imalo vodovod ni kanalizaciju, a ulice su umesto imenima označene brojevima. Idanas se te ulice, sa malim prizemnm kućama, prilično izmenjenog izglada improvizovanim dogradnjama i prepravkama, jasno razlikuje od drugih okolnih delova Novog Sada.

Pod navodnicima su citati iz odrednice o Satelitu u Enciklopediji Novog Sada (sveska 24, str. 233).

Za ime naselja nesporno je zaslužan prvi sovjetski veštački satelit lansiran u oktobru 1957. u vreme kada je naselje primalo prve stanovnike.

Tog doba početka kosmčike ere- sećam se i po osnivanju i masovnom učlanjavanju, naročito srednjoškolske omladine, u Selenite (po imenu Selene, grčke boginje Meseca). Na radijskim programima bile su emisije posvećene aktivnostima ove organizacije a komponovana je i pesma kao najava emisije.I u drugim organizacijama tehničke kulture (Narodnoj tehnici) sekcije raketaša su postalemeđu najprivlačnijim za omladinu.

Izgradnja Satelita podudarila se i sa otpočinjanjem TV ere kod nas. Neselje Satelit, tj. prostor na kome je izgradjen, ima za mene veze sa televizijom preko kamilice.

U to vreme uski put za Bačku Palanku je bio kaldrmisan granitnom kockom,a posle rampe na Futoškom putu bile je svega nekoliko desetina kuća. Jugoalat i Jugodent još uvek su u starim fabikama u bili u gradu, a desno od puta su se prema aerodromu prositrale utrine bogate kamilicom. Omladinska organizacija gimnazije J.J. Zmaj je pokrenula akciju da se sopstvenim snagama dodje do novca za kupovinu TV aparata i uredjenja nekoliko podrumskih prostorija u Gimnaziji za omladinski klub.


Tako smo u vreme početka života Satelita (koji je od tadašnjeg kraja grada odvajalo dobra dva kilometra skoro praznog prostora na desnoj strani Futoškog puta) nekoliko puta, naravno peške od Gimnazije, masovno išli da beremo kamilicu. Tada je u N. Sadu bila i otkupna stanica ze lekovito bilje gde smo dobili i ideju da, pošto sezona branja kamilice kratko traje, na jesen idemo i vadimo koren belog sleza na Ratnom ostrvu (kako se zvao deo priobalja sa rukavcima Dunava nizvodno
od Žeželjevog mosta na Petrovaradinskoj obali).

Klub je uredjen, televizor kupljen i za njega napravljena kutija (što je bilo uobičejeno na TV prijemnicima na javnim mestima) sa vratancima na zaključavanje preko dugmića.

Tako sam ja, koji sam stanovao na suprotnoj strani grada i bliže centru, počeo da upoznajem i ovaj deo Novog Sada.

izvor:vojvodinacafe.rs

’’Bistrica je naselje koje se na više srenjevekovnik karata nalazi na mestu današnjeg Novog Sada.  Naziv Bistritz’  prvi put se javlja na ortografskoj karti koju je sastaviomajstor Lazarus, sekretar Ostrogonskog kardinala Tome, izdata u
Ingolštatu 1528. ...

... Taj naziv za naselje preko puta Petrovaradinske tvrdjave uneo je u sveje karte i čuveni flamanski kartograf Merkator (1512-1594.) koji se smatra ocem moderne kartografije.


... Bistrica je kao toponim preko puta Petrovaradinske tvrđave unesena uvadesetak mapa izdatih u rasponu od skoro dva veka., od različitih autora i u raznim zemljama Evrope. Otuda ne može biti govora o slučajnojgrešci nastaloj kao rezultat nepoznavanja pravih topografskih činjenica.

Reč je o slovenskom (Srpskom) toponimu. ..  Reč označava vodu koja brzo teče. Dunav je kod Novog Sada najuži pa samim tim i voda najbrže teče...Pretpostavlja se da je to naselje od svog početka bilo naseljeno Slovenima, odnosno Srbima koji su mu dali ime.

Kako je područje Novog Sada arheološki malo istraženo, ne može se sa sigurnošću  reći gde je tačno bila Bistrica, kao što se još ništa ne zna o njenom izgledu, veličini i topografskim i demografskim karakteristikama.

... Odlukom Gradske skupštine Novo naselje je od 9. decembra 1992. dobilo naziv Bistrica prema naselju koje je, sudeći prema mapama, postojalo na ovom tlu pre Petrovaradinskog  šanca i današnjeg grada.’’ (Iz Enciklopedije Novog Sada, sveska 3)

Medjutim, naziv Bistrica nije nikada potpuno prevladao. Pokazalo se i na ovom primeru da prvobitni nazivi najčešće ostaju i trajni.

Novo naselje je oko pet kilometara na zapad udaljeno od centra Novog Sada, a pripada kategoriji satelitskih naselja. Prema najnovijoj situaciji,  Novo naselje je deo grada severno od Futoškog puta i zapadno od novoprobijenog Subotičkog bulevara.

Naziv za ovo potpuno urbanizovano moderno naslje potiče od radnog naziva koji su koristili urbanisti (kao i u slučaju Grbavice).  Novo naselje je svojevrsni nastavak Satelita, a ono što se danas uobičejeno smatra tim gradskim kvartom je rezultat nasovne koncentrisane gradnje 1976-80.)

Interesantno je da je Novo naselje u celini (sem malog broja individalnih prizemnih kuća uz Futoški put) izgradjeno na slobodnom prostoru.

Kad je započeta izgradnja Novog naselja već su fabrike 'Jugoalat' (iz Šumadijske ulice) i ' Jugodent' (iz Fruškogorske) preseljene, tj. izgradjene nove; izgrađena je bila i centralna pekara (između železničke ložionice i novog 'Jugodenta'.

Terena na kome je izgrađeno Novo naselje se savim dobo sećam jer je to bio deo novosadskog lovišta. Pored nekoliko kanala za odvodnjavanje (koji su vodili prema podnožju  nešto višeg terena na kome je otovreno novo Gradsko groblje ispod koga je kanal koji sakuplja vode iz bočnihmanjih kanala) najupečatljiviji deo je bila napuštena pista nekadašnjeg vojnog  aerodroma. Tu su bile još i barutane (mislim da i danas  postoje) i poligoni za vojnu obuku.  

Glavna pista je bila betonska i pružala se pravcem istok-zapad.  Njen završetak je bio negde blizu sadašnjeg Gerontološkog centra.

Oko kilometar zapadnije, prema Veterniku, a upolje, na sever od GSP su bile utrine sa pokojom njivom i jednim lepim salašem; nekoliko starijih ograđenih voćnjaka.  
Na tom prostoru, zapadno od železničke pruge i sadašnjeg Subotičkog bulevara teren je bio delimično močvaran, sa tršćacima (i dosta divljih pataka!) većim delom zakorovljen ali i  sa nekoliko desetina baštica koje su siromašniji formirali na ’ničijem zemljištu’.  Sve, u svemu – bio je prilično pogodan za lov.

Prostor zapadno od novog Subotičkog bulavara je i danas neizgradjen i izgleda vrlo slično izgledu celog tog terena pre započinjanja gradnje Novog naselja.

izvor:vojvodinacafe.rs

Pod ovim nazivom se sada podrzumeva najveći novi kompleks Novog Sada, sa
oznakama I, II, III i IV. računajući da je onaj prvi (Liman I) najnizvodnije pored Dunava.


Tri bele kule na levoj strani, sa crvenim 'kapama' su na severo-zapadnom kraju Limana IV; poslovna zgrada NIS-a (u sredini slike) je na istočnojgranici Limana III; Liman II je najvećim delom zaklonjen bloko. zgrada sa crvenim fasadama koje su na Limanu I, kao i desno, do kraja slike gde je univerzitetski kompleks.

Poreklo reči je starogrčko (grč. λιμένας), što u prevodu znači zaliv ili luka Označava mesta u rečnom toku sa mirnim tokom na kojima voda kao da stoji, nastala obično tamo gde je vađen šljunak i na kojima rečnamatica prati dno rečnog korita.(Vikipedija)

Deo plana grada iz 1922: prostor limana je bela površina izmedju pruge i Dunava.

Limani su jezera i bare, sa sprudovima i gredama nastali u rukavcima Dunava. U prošlosti su u Novom Sadu postojali Mali i Veliki Liman.
Mali Liman je sada centar grada a sve do početka tridesetih godina tu su bile bare, peščani sprudovi, vrbe, vodene bilje i livade.


Ovaj deo grada obuhvata današnji Dunavski park  (iskorišten je prirodan teren koga sada oivičuju uzdignutije ulice nastale  najvećim delom pred II Svetski rat  moj komentar ) i područja uz Dunav do nekadašnjeg železničkog nasipa ispod kojeg su bili podvožnjaci kao saobraćajna veza sa Velikim Limanom.

Naziv Mali Liman se sasvim izgubio kad je teren pootpuno izgrađen i tim centralno gradsko jezgro  povezano sa Dunavom.

Liman počiva na nekadašnjoj zabarenoj inundacionoj ravni Dunava. Na tom mestu se reka povremeno izlivala i taložila velike naslage peska i mulja Prilikom regulacije Dunava i saniranja ovog terena još 1883. je podignut nasip za železničku prugu (koja je išla trasom sadašnjeg bulevara Cara Lazara) i prelazila preko železničkog mosta u tunel ispod Tvrđave.


Ali, ovo područje je i dalje plavljeno kad je bila visoka voda i kad se nivo podzemnih voda izdizao iznad površine zemlje. Inundaciona ravan je na ovom prostoru široka preko 700 metara. (Iz Enciklopedije Novog Sada, sveska 13)


I dalje još malo iz Vikipedije:Naselja sa imenima Liman se nalaze  sa leve strane Dunava. Granice ovih naselja su : Bulevar cara Lazara, ulica Ribarsko ostrvo i ulica
Sime Matavulja. Ulice koje dele Limane: Fruškogorska ulice (Liman 1 i 2), Bulevar Oslobođelja i Most Slobode (2 i 3) i Balzakova (3 i 4).



Kolektivno stanovanje je zastupljeno u sva četiri Limana.

Teren na kome se prostire teritorija limana, prema podacima iz 1764. zvao se Veliki liman. Počinjao je od Futoške šume pa do ulica Alekse Šantića, Lasla Gala i Željezničke, koje su mu bile obale. Dopirao je čak do ulice Narodnih Heroja u Bulevara Mihajla Pupina. Krajem 19. veka takođe prema zapisima, ispred Katoličkog groblja, bilo je gradsko šetalište "Šištat", a dalje od Katoličkog groblja, prema Dunavu "bila je pustinja bez ijedne kuće".


Radovima započetim 1881. na izgradnji željezničke pruge Beograd - Subotica - Novi Sad - Zemun, nasut je jedan deo velikog limana a pruga se sagrađena celom dužinom današnjeg Bulevara Cara Lazara. Zgrada željeničke stanice, podignute 1882. sagrađena je na sadašnjem terenu između ulice Vere Pavlović, Puškinove i Bulevara Cara Lazara.
Premeštanjem pruge i izgradnjom nove Željezničke stanice Novi Sad 1964. srušena je prva zgrada stanice a današnja pošta uz Limansku pijacu jedini je svedok postojanja nekadašnje stanice. Pruga Budimpešta - Zemun proradila je 1883. kada je u Novi Sad stigao prvi voz. Od 1901. za prevoz putnika od željezničke stanice do centra grada korišćen je omnibus (tramvaj sa konjskom zapregom), od 1911. električni tramvaj koji je 1958. zamenjen autobskim prevozom.


Od parkovi i zelenih površina nalazi se univerzitetski park (koji služi kao kamp ta vreme EXIT festivala) i sunčani kej, pored reke; kao limanski park. Takođe, se nalazi i sportski centar "Univerzitet", pristanište za manje brodove i kajaški klub,kao i veslački klub Danubiusosnovan 1885. Na Dunavu se nalazi najpopularnije kupalište Štrand , kao i manja divlja plaža "Bećarac". Na limanu 2 se nalazi i fudbalski
klub "Kabel".


Levo od podvožnjaka je bio jedan teretni deo železničke stanice koji je služio za istovar ogreva. Iz vagona su se cepanice ili ugalj spuštali drvenim valovima, pa se potom odvozili na drvare po gradu. Kad je teren bio suv, tuda sam skraćivao put biciklom ka Ribarskom ostrvu koristeći staze posle ovog istovarnog mesta ta ogrev.

Na prostoru iza železničkog nasipa (prema Dunavu) gradska uprava je u međuratnom periodu jeftino dodelila placeve Gradjani  su se vodom snabdevali iz nekoliko javnih česmi; kanalizacijenije bilo a visoke podzemne vode su bile stalna pojava. I pored svega, naselje je dostiglo broj od oko 2.600 stanovnika.  (Prema Enciklopediji Novog Sada).

Česma  arteški bunar kod SPENS-a je jedna od tih česmi, naravno sada u drugom ambjentu i sa drugim izgledom. Kada sam zbog društa na Štrand odlazio Fruškogorskom ulicom, ta česma je bila skoro obevezno mesto da se zaustavimo u hladu i napijemo.

Uz sadašnju Fruškogorsku ulicu (nekadašnji Štrand-put) bile su nešto bolje prizemne kuće, a iza u ulicama bez tvrdog kolovoza, sasvim neugledne čiji placevi bašte su se završavali kod bara.  Sećam se da se jedna ulica, sa kolovozom od šljake, zvala Industrijska a kad je ovog naselja nestalo, to ime je dobila ulica na savim drugom kraju grada.

Od tog dela grada nije ništa više ostalo.

Za jedan deo Limana vezuju me đačke uspomene. To je poznato Đačko igralište, na kome smo kao đaci gimnazije J.J. Zmaj često imali časove fiskulture. Krajem 50-tih igralište je još uvek bilo u veoma dobrom stanju

''Đačko igralište čeka starog vlasnika

Kada je pre tačno sedam decenija u Novom Sadu izgrađeno Đačko igralište,bio je to jedini srednjoškolski objekat tog tipa u Vojvodini. Vlasnik igrališta bila je tadašnja Državna muška gimnazija u Novom Sadu, danas Gimnazija Jovan Jovanović Zmaj�, čiji su đaci i profesori aktivno učestvovali u dvogodišnjoj gradnji sportskih terena na čitava 3 hektara u neposrednoj blizini Dunava.

Kompleks Đačkog igrališta projektovao je i izgradnju nadzirao bivši đak ove gimnazije, tada već diplomirani građevinski inženjer Milutin Tatić. Igralište je bilo 200 puta 150 metara, a čitav prostor podeljen je u dva dela. U prvom je vežbalište, na koje može da stane 1.200 vežbača, ali i da se koristi kao teren za fudbal i rukomet, zatim tribine, tereni za atletiku s trkačkom stazom i kuća za domara. U drugom delu podignuti su kuća za oporavilište, veliki park i tereni za odbojku, košarku i tenis. Glavno igralište je posejano travom, a oko čitavog igrališta su zasađeni jablanovi. Kako tada, tako i danas svi tereni na Đačkom igralištu
odgovaraju sportskim standardima i zahtevima za bavljenje ovim sportovima.

Kao i ostale nekretnine, i Đačko igralište je Gimnaziji posle Drugog svetskog rata oduzeto. Međutim, posle nedavnog rešenja Republičkog geodetskog zavoda da se Gimnaziji dozvoljava pravo uknjiženja i korišćenja dva lokala u samom centru Novog Sada, u Pašićevoj ulici, Gimnazija Jovan Jovanović Zmaj očekuje vrćanje i ostale oduzete imovine koju već godinama potražuje, a među kojom je i Đačko igralište.
''  (D. Devečerski Dnevnik, 12. 02. 2007.)

Sećam se Đačkog igrališta i nešto ranije. Naime, u školi 'Đorđe Natođević', pored ostalih bila je veoma aktivna i auto-moto sekcija. U vreme kada sam išao u VIII razred osnovne škole Tomosovi mopedi 'Colibri' su bili pravi hit. Naravno nije ih bilo mnogo u gradu. Sa napunjenih 14 god. smo mogli da polažemo ispit za upravljanje mopedom. Obuku u vožnji smo imali na spidvej-pisti od šljake koja je bila
neposredno uz Đačko igralište. Tako sam ja u 1957. stekao prvu vozačku dozvolu, ali do prilike da je koristim retko sam dolazio.

Inače, moto-sport je u to vreme bio popularan i aktivan u Novom Sadu, pasu bile česte ulične trke motorima koji su inače bili u redovnom saobraćaju. Spidvej se pojavio kao disciplina za koje su bili potrebni posebni motori i pista od šljake.

Negde na polovini rastojanja izmedju nadvožnjaka na Štrand-putu i Đačkog igrališta je bio autoservis 'Bačka' koji je sa još nekoliko sličnih preduzeća prerastao u 'Autovojvodinu'. Na drugom kraju (sada je to Liman IV) je bila fabrika odlivaka za automobile (klipova i sl.) koja se preselila u Industrijsku zonu Jug i ušla u sastav '27 Marta'. Kao osnovci smo išli u tu fabriku u okviru tehničkog vaspitanja, naravno
peške od škole 'Đ. Natošević' prema Telepu, pa ispod podvožnjaka koji je postojao na početku sadašnje Balzakove ulice do fabrike okružene barama.


Zgrade fabrike 'Petar Drapšin' još i danas stoje iako je bilo planirano da se odavno poruše.

Izgradnja na području Velikog Limana je ušla u planove razvoja grada odmah posle II Svetskog rata. Započeto je nasipanje peskom iz rečnih bagera.

To je za nas dečake bilo vrlo privlačno mesto za avanture - od prvih proletnih kupanja u barama koje su se zagrejale mnogo pre od Dunava pa do zimskih sankanja sa železničkog nasipa čiji deo od ul. Stevama Musića do Dunava nije bio u upotrebi jer je pruga skretala da bi se popela na most M. Tita (porušen bombardovanjem 1999.)

Pesak su na gradilišta u gradu prevozili kubikaši.


''Kubikaši, radnici koji obavljaju teške fizičke poslove u prošlosti su kopali kanale ili nasipali zemlju na dolmama kraj reka i kanala. Dok nije bilo bagera i drugih mašina, ručno su ašovima kopali zemlju, lopatama je tovarili u kolica s jednim točkom i gurali do mesta gde su tu zemlju istovarali. Imali su ponekad i dvokolice koje je vukao jedan konj. (Rad im se merio po učinku, po količini iskopane i prenesene zemlje (ili peska), u kubnim metrima, te su po tome i nazvani kubikaši.

Ni pojava bagera, rovokopača i drugih mašina nije mogla da nadomesti ulogu radnika sa lopatom. Za temerinske kubikaše kažu da su izgradili pola Novog Sada, Novog Beograda, bazene i stadione, pored ostalog travnati teren Marakane u Beogradu, Poljuda u Splitu...

Najpoznatiji u okolini N. Sada su bili temerinski kubikaši. (Prema Enciklopediji Novog Sada)


Prve su izgrađene tri kule pred kraj 50-tih (?) u Fruškogorskoj ulici (na gornjoj slici) i sa njima je u rečnik novosadjana ušao 'soliter'. Početkom 60-tih gradjen je Poljoprivredni fakultet itd.


I jedan anegdotski detalj: studenti su, stižući prečicom od Stražilovske ulice do fakulteta na Limanu, svraćali u birciz koji je bio poznat kao 'Kod Žike smrada'. Ono 'smrad' je bilo zbog kanala pored kog je bircuz bio.

Izgradnju Limana pratio sam i iz neposredne blizine grickajući pesak pri svakom vetru u jednoj od prvih kula na Limanu III.


Nadam se da mi nećete previše zameriti što sam uz odgovor na temu otišao i znatno dalje, u ono što bi pre pripadalo temi o Novom Sadu nekada.

izvor:vojvodinacafe.rs

САЛАЈКА

северни, стари део Новог Сада, некада изразито српски и паорски крај...


Stara slika Novog Sada, slikana sa tadašnje Žitne pijace, prikazuje isto mesto ali pre više od 100 godina. Tada je u toj kući na uglu bila jedna od čuvenih novosadskih kafana 'Kod tri krune'. Reljefno izrađene tri krune se vide iznad ulaza. Ova kafana je bila stecište stanovnika Almaškog kraja (Salajka i Podbara su glavni delovi tog dela Novog Sada) ali i paora koji su na Temerinsku pijacu iznosili svoje proizvode.


Границу Месне заједнице на истоку чини лева страна Темеринске улице, на десној је Подбара, на западу десна страна Кисачке улице и даље
Сентандрејски пут, док се на северу протеже до новосадског огранка
Канала ДТД. У овај комплекс спадају и Первазово насеље и Алмашко гробље,
на крају Кисачке улице.


Од имена једне жупаније - Салајка спада у најстарије делове града, поред Златне греде, Алмашког краја и Роткварије. Има више тумачења како је настало име овог краја, али је најве- роватније да долази од имена жупаније у суседству Западне Славоније Зала и ли Сала, преко Драве, на тлу данашње Мађарске, одакле се овамо доселио деоСрба, којима је претило унијаћење. И једна улица, данашња Карађорђева, називала се до 1918. Zalavarmegye или Sallavarmegye utca, по тој жупанији.


Срби су себе називали Залајци и Салајци, а временом су настали облици Салајка и Салајчани.

Баровит и плавни терен - Салајка се налази на надморској висини од 75 до 78 м. Земљиште је било таласасто, баровито и плавно. Високе воде Дунава су га редовно угрожавале. Бележи се да је 1817. на Кисачкој капији вода била равна са стрехама у центру града. Приликом велике поплаве 1876. Темеринском улицом ишло се чамцима. Изградњом Канала Фрање Јосифа (1870-75), који је после 1918. добио име краља Александра I, омогућено је одвођење сувишне воде. Тада је почела обимнија градња кућа и улица, јер према Томерлиновој карти Новог Сада из 1764. овај крај још није био насељен.

Насељавања сточара и баштована - Први становници били су сточари из Ердеља и других крајева данашње Румуније који су овамо дотерали стоку, кад су сазнали да су овде бујни пашњаци. Ови Власи су градили куће на овом терену, женили се Српкињама, ишли у Алмашку цркву и временом се посрбили, а на њихово порекло подсећају презимена Влајованов, Влаовић, Влалукин, Вла, Влашкалић и др. Данашња улица Ђорђа Зличића називала се некада Влашка. Гајили су овце, а били су, као и многи други новосадски сточари, познати и као волари-превозници.


Prikupljajući slike o Novom Sadu shvatio sam da sam okasnio tridesetak godina. Nisam više našao paorsku Salajku kakvu se sećam. Na slici je jedna od ulica koje su ponešto zadržale od tog vremena (mislim da je ulica Đorđa Rajkovića).

U jednom dvorištu sam video čardak kakav je svaka kuća imala, pa sam zamolio domaćina da otvori kapiju da bolje slikam. No. ni ovaj čardak se više ne koristi u prvobitnu svrhu.


Најстарији Салајчани су се поред сточарства бавили и земљорадњом, посебно баштованством. Поврће и воће одвозили су у Пешту, Беч и друге велике градове у Средњој Европи.


Temerinska pijaca je bila na salajačkoj strani Temerinske ulice. Sa te strane je prostor između kolovoza i kuća bio znatno širi (a i danas je to vidljivo) pa je glavni deo pijace bio od Dositejeve do Cvijićeve ulice.

Temerinski pijacu kakva je na ovim slikama i ja pamtim: u nekoliko prvih razreda osnovne škole sam išao u Gundulićevu školu, odmah tu blizu pijace, a preko pijace me je vodio put do škole. (Da ne bude zabune - današnja Temerinska pijaca, mesto gde se nude polovne stvari i sitne životinje, je tu tek od sedamdesetih godina.)

Tada su još postojala svratišta (pisao o njima i na temi o starom Novom Sadu) koja su bila treteča sadašnjih motela. U njima su bile štale za konje i mesta pod nastrešnicama za zaprežna kola, tu su ljudi spavali, na samim kolima ako su čuvali ono što iznose na pijacu. Tako dobrih mesta za dečačke igre nisam nikada više nalazio.


У Темеринској улици још у XIX веку била је велика пијаца, на којој се сем поврћа и воћа продавала и стока, живина, нудили се занатски производи, дрво и др.На улазу у град код Салајке пос тојале су две капије, Кисачка и Темеринска, на њима се контролисао промет робе и људи и наплаћивала
трошарина.



Gde su tačno bile kapije nisam siguran. Sećam se da je trošarina (kućicau kojoj je stražario 'finansijski policajac' i naplaćivao trošarinu - akcizu na sve proizvode koji se unose u grad) na Kisačkoj ulici bila preko Kanala, kod semafora posle mosta. Na gradskim kapijama su se okupljali nadničari i čekali paore da ih unajme kad zorom izlaze na njive. A u sredini Partizanske ulice je bila, a i još uvek je 'kapija' -tu se i sada okupljaju ljudi koji čekaju da budu unajmljeni za neki dnevni fizički posao. Stariji ljudi taj ugao i danas zovu kapija.

Partizanska ulica je sada vrlo frekventna sobraćajnica i tako će ostati dok se ne dovrši obilaznica oko Novog Sada i omogući izlazak iz grada prema severu i istoku kroz više pravaca.


Развој Салајке - До 1918. овај крај се простирао до данашње Шајкашке улице која се тада звала Шаначка. У првом међуратном периоду од Шулцовог млина до Канала парцелисано је земљиште за градњу кућа, па је ту настао нови део Салајке под именом Шулцово насеље.



И у осталим деловима дизане су нове куће, претежно породичне, а смањивапа су се земљо-радничка дворишта, као и баште, јер се све мање житеља бавило пољопривредом.

Отваране су занатске радионице, а на левој страни Темеринске низале су се дуж целе улице трговачке и услужне радње. Била је уведена струја, али ће Салајчани на водовод и канализацију морати да чекају време после II светског рата.


Na Temerinskoj ulici, ali na desnoj, podbarskoj strani. Na slici jeMilun, jedan od sada najstarijih zanatlija. Tu radionicu sam upoznao kaodečak jer je tadašnji vlasnik bio porodični prijatelj, a i kasnije sam dolazio kad je trebala neka limarska usluga.

Немирење са окупацијом - Салајчани су по природи живахни и темпераментни, хумани, борбени и велики родољуби. У међуратном периоду
помагали су социјалне покрете, као ра дници учествовали у штрајковима и
демонстрацијама против неправде, немаштине и фашизма. Познато је да још у
време Аустро-Угарске ниједан жандарм није се усуђивао да сам дође у
Салајку, кад би избио неки инцидент.

Šajkaška ulica - novosadjanima sada poznata po ispostavi SUP-a u kojoj

Тако су Салајчани и за време мађарске окупације (1941-44) листом подржавали покрет отпора, многи млади људи су били чланови диверзантских и пропагандних група, хапшени и осуђивани на робију, а велики број их је страдао у затворима и логорима. На много места у Салајци налазе се спомен-плоче које говоре о доприносу Салајчана предратној борби радника и
ослободилачком покрету за време рата.

Против расељавања дела Салајке - Кад је после рата донесен први
Урбанистички план града, требало је да се део Салајке расели, од улице Косте Шокице до Партизанске, да би се на том великом простору уредила индустријска зона. Због тога што су градски фактори рачунали на то измештање, није било допуштано да се врше било какве поправке на кућама
ипи да се било шта мења и дозиђује, чак ни да се тршчани кровови замењују црепом.

Отпор грађана је био тако велик да је Градска скупштина 1986. одустала
од тог плана и индустријску зону сместила на други терен, где није требало толико стамбених кућа уклонити.


Кад је премештан новосадки железнички чвор и изграђена нова Железничка
станица, пруга је поделила Салајку на два дела; и поред тешкоћа, нађена су адекватна урбанистичка решења и за ту ситуацију.


Улице су сређене и коловози асфалтирани. Партизанска је генерално преправљена и транзитни саобраћај у њој модернизован. Градски аутобуси пролазе Темеринском и Кисачком улицом, а некада су овде саобраћали
омнибуси са коњском вучом, а од 1911. до 1958. трамваји.

У време кад је у Новом Саду било седам општина, седиште Славије налазило се у Салајци.


U odrednici Enciklopedije Novog Sada su i dva priloga:

Анегдота из Салајкe

ПОП И ЧОБАН КОЛЕГЕ

Ишао познати прота из Алмашке цркве Ђорђе Велић по Салајци да свети
водицу, а успут му у Гаврановом сокаку долазио у сусрет чобан из
породице Текелијиних. Кад је дошао на пет-шест корачаји пред попом,
скине шубару и поздрави га речима:
"Добар дан, госпон колега!"
"Добар дан, Саво! Него...откада смо ти и ја постали колеге?" - изненади се поп Велић.
"Е, откада! Ти имаш нас твоје паро-хијане, ти си нам пастир, а ја опет
имам чопор оваца. Ал' да знаш, госпон-колега, да је теби теже нег' мени,
јербо, кад ја 'оћу на прилику да скупим своје стадо, ја напујкам
пулина, а ти твоје стадо не можеш сакупити ни са батином, јербо нећеду
да те слушаду".
"У праву си, Саво", рече поп и продужи. Бранимир Јовановић

БЕЋАРЦИ ИЗ САЛАЈКЕ

Салајчани, ко вам брице оштри, Тата оштри, а син њима вошти!
Ој, девојко са Родиног ћошка, Одбегла си, биће мање трошка
Еј, у Брзака кућа од тршчака, У Пиждрића, кућа од черпића.
Алај сам се набок'о шпанаћа, Па ми пукла узица од гаћа!
Кунем оца, а кунем и мајку, Што ме нису дали у Салајку.
Дођи дико у Салајку малу, да ме љубиш к'о господин фрајлу,
Болестан сам и нема ми лека, Ајде, цуро, буди апотека.
Свугде киша, у Салајци суша, Тамо ми је и срце и душа.

izvor:vojvodinacafe.rs

Градске четврти


Градске четврти Новог Сада

Поред најужег градског подручја Новог Сада на левој обали Дунава, урбаном подручју града такође припадају и Петроварадин и Сремска Каменица на десној дунавској обали, који са остатком града на левој обали реке чине јединствену целину.

Најстарије градске четврти Новог Сада су Стари град и Подбара (Алмашки крај). До половине 19. века, ширењем града према западу, настају Роткварија, Салајка и Грбавица. У старије делове Новог Сада спадају и некадашња посебна насеља Сремска Каменица, Петроварадин и Клиса, која су данас део урбаног подручја града. До половине 20. века настају градске четврти Банатић, Сајмиште, Адамовићево Насеље, Телеп, Стара Детелинара, Лиман 1, Видовданско Насеље, Слана Бара, Мали Београд, Стари Шангај, итд.

Лимани 2, 3 и 4, Сателит, Ново Насеље, Нова Детелинара, Авијатичарско насеље и Адице настали су у време социјализма, углавном планском изградњом. Изузетак чини насеље Адице, које је настало као непланско приградско насеље, које се касније спојило са Новим Садом. На Лиманима, Новом Насељу и Детелинари изграђене су модерне зграде и широки булевари, а ово су уједно и три највећа новосадска насеља по броју становника. Ова насеља су изграђена због великог прилива становништва после Другог светског рата, на подручјима некадашњих шума и пољана. Многе старе куће у градском центру, на Роктварији и околини данашњег Булевара ослобођења срушене су током 1950-их и 1960-их, да би биле замењене вишеспратницама. Град је доживео нови грађевински бум крајем 20. и почетком 21. века, а неке старије градске чеврти, попут Грбавице, Старе Детелинаре или Телепа, потпуно су промениле своју физиономију.


Нови Сад и сат на Петроварадинској тврђави.

Најновије градске четврти са новоизграђеним породичним кућама углавном су смештене на ободу града и у великој мери су настањене становништвом које је избегло са бивших југословенских простора захваћених ратом. У те нове градске четврти спадају Ветерничка Рампа, Сајлово, Велики Рит, Горње Ливаде, итд. У току је и планска изградња вишеспратница за колективно становање на Југовићеву, а урбанистичким плановима је предвиђена и на подручју Мишелука. Ширење стамбених зона карактеристично је и за сремску обалу Дунава, где су у околини историјских градских језгара Петроварадина и Сремске Каменице током времена настала нова стамбена насеља - Рибњак, Карагача, Садови, Буковачки Плато, Алибеговац, Татарско Брдо, Чардак, Боцке, Староиришки Пут, Парагово, Поповица, Главица, Артињева, итд.

Početkom dvadesetih godina XX veka područje današnje Detelinare bilo je neizgrađena površina pretežno zasejana detelinom, pa je na osnovu toga nastao i naziv naselja. Toliki zasad deteline bio je opravdan jer je sadašnja kasarna Majevica u to vreme bila veliki garnizon sa konjicom. Lokalni stanovnici su gajili detelinu i prodavali je vojsci.
Ovakvo stanje se promenilo kada je kasarna Majevica postala najveći vojni aerodrom u tadašnjoj Kraljevini SHS. I danas se vidi betonska pista sa koje su sletali i poletali avioni.
Pre Drugog svetskog rata ovaj kraj je na mapama bio je označen kao "Ivandansko naselje".

Трећи фртаљ - Јовановски крај


Из енциклопедије Новог Сада:

''Јовановски крај'' део Новог Сада око данашњег житног трга, назван по цркви посвећеној св. јовану, која је срушена 1921. средином xviii века овај крај, иза данашњих улица Лукијана Мушицког и Војводе Шупљикца, био је ненасељен, па је тако овде, ван града, настало православно гробље.


Насељавали су се бостанџије и сточари

У xix веку на овом подручју су се насељавали баштовани, ратари и сточари, који су се делили од својих породица у салајци и подбари и осамостаљивали се у новоподигнутим кућама. баштоване (бостанџије, како су се називали) привлачили су велики плацеви, који су омогућивали да се уреде и простране баште за гајење поврћа. отуда се тај крај називао и роткварија (настао првобитно из подсмешљивог ругања бостанџијама да "гаје роткве").
у близини су подигнути и обори, у којем су сточари држали свиње.

Многи од нових становника, који су овамо дошли са стадима оваца из влашке, овде су купили кућишта са баштама. ови власи, који су се брзо посрбили, са презименима и надимцима Мога, Мунћан, Фратуцан, Фујка, Гонђа и др, по предању, подстакнути су да се 'доселе причом неког богослова из сибиња, који је учио богословију у Карловцима' да је ово град велике будућности и да ту никако неће бити сиромашни.

Трећи фртаљ

Јовановски крај био је део кварта или фртаља, по немачком, чије су границе ишле од казанџијске улице (Јована Суботића), па левом страном Кисачке до Алмашког гробља, а на другој страни данашњом Масариковом улицом, па Руменачком до ђерма, односно Градске капије.

Руменачка (или пирошка) улица завршавала се пред градским опкопом, где је био ђерам.

Место за окупљаше надничара

Прва попречна улица према граду била је цигларска, касније банатска. ту су се некада свако јутро окупљали надничари, нудећи газдама своју радну снагу. пошто није увек било посла за све, стајали би ту од јутра до вечери. носили су са собом ручак (хлеба и лука, у најбољем случају сланине). некад су им и жене доносиле ручак на обрамици на један крај би стављале лонац с ручком, а на други обесиле би, ради равнотеже, две цигле.

Попречне улице после цигларске биле су руска и пејићева (до 1919), названа по првом становнику Пејићу, који се доцније из куће број 2 одселио на салаше; данас је то улица Краљевића Марка.

Улица ''три чекића"

Наредна попречна улица (сада Војводе Шупљикца) називала се три чекића, по фирми гвожђарске радње, на углу код вовине (данас ул. ђурђа бранковића).

Успомена на ту улицу остала је на згради месне заједнице, где су на фасади испод стрехе, приликом реновирања, стављени знаци три чекића. улица којом се из центра града ишло ка јовановском тргу (житној пијаци) звала се топовска, па касарнска, због касарне која и данас у њој постоји - то је данашња улица војводе бојовића (раније ивана милутиновића).

Било је много бара

У јовановском крају је у прошлости било више бара. иза банатске улице налазиле су се јамурине, заостале од копања земље за черпиће и цигле (отуда и ранији назив улице цигларска). Била је позната велика бара на крају руске улице, која се дуго одржала. проточна бара била је иза кућа с леве стране данашње улице краљевића марка. постоје сведочанства о томе да су некада дечаци у тој бари налазили јаја дивљих патака. у време великих киша ова бара знала је да поплави и простор испред јовановске школе. илија огњановић абуказем је у својим шаљивим "шетњама по новом саду" помињао да би ту требало организовати " туризам на
води".



Јовановске бостанџије

Овај крај је био познат по бостанџијама, који су поврће гајили у својим баштама и продавали га на новосадској зеленој пијаци у данашњој змајј овиној улици. као бостанџије истицали су се јовановићи у свим гранама (вакини, пајтићи, бебини), затим сланкаменчеви, станковићи (накрајкуће), стојковићи (гускови), будошани (панћини и шербини) и др.

Многи су имали у баштама зимске леје, тако да су производили и рано поврће, које су гнојили стајским ђубривом, јер све куће држале су краве и коње, као и свиње и овце.

Кромпир прихваћен у гладним годинама

Занимљиво је да су они најстарији баштовани избегавали да гаје кромпир, иако је и доситеј писао о благородности те биљке. тек кад су настале гладне године, постепено је освајао новосадске повртаре. ни кукуруз дуго није прихватан, поред пшенице. у гладним годинама су се многе породице спасле управо захваљујући качамаку од кукурузног брашна. власти су морале да предузимају принудне мере и код гајења детелине за исхрану стоке.

Земљорадници јовановског краја имали су гумна на простору где је данас насеље детелинара. власти су им наредиле да на гумнима засеју детелину и тек онда су се уверили да је то врло уносна биљка. а цео тај крај је назван детелинара.


Житни трг

После рушења Јовановске цркве, 30-тих година прошлог века, на њеном месту и на простору где је било старо гробље, изграђена је нова житна пијаца. до тада је житна пијаца била на садашњем тргу Марије Трандафил, на углу темеринске, кисачке и ул. јована суботића.

''На том некада лепо уређеном простору овалног облика, са управном зградом и мерним уређајима, одржаване су у прошлости и машкаре...''

(енциклопедија нс)