Agra Fort

Goa Beach

Gadi Sagar Temple

Varanasi - Između neba i zemlje
Izvor: National Geographic Srbija


„Varanasi je stariji od istorije, tradicije, čak i od legende, a izgleda dvostruko stariji od svih njih zajedno.”



Hodočasnici plove rekom Gang

Ovako je pisac Mark Tven opisao ovaj jedinstveni grad, koji se nalazi na obali reke Gang, u severnoj indijskoj pokrajini Utar Pradeš, a prenosimo sa sajta National Geographic Srbija.

Njegova istorija seže daleko u prošlost. Prvi put se spominje u Vedama, indijskim svetim spisima, a najraniji arheološki dokazi ukazuju na to da je nastanjivanje na tom prostoru počelo u XI ili XII veku pre nove ere, što ga svrstava među najstarije gradove na svetu. S pravom se smatra da je Varanasi jedan od najvažnijih duhovnih i verskih centara u Indiji. Indijsko sveto trojstvo, koje čine Brahma (bog stvoritelj), Višnu (bog čuvar) i Šiva (bog destrukcije i transformacije), ima vrlo važno mesto u hinduizmu, ali i u duhovnom i religijskom značaju samog Varanasija. Indijska legenda kaže da je Brahma zanemario Šivu kao vrhovnog boga, te sebe smatrao jedinim tvorcem univerzuma, istovremeno zahtevajući od Višne da ga obožava. Šiva se zbog toga razbesneo i odsekao jednu od pet Brahminih glava.



Bramanski sveštenik i hodočasnici u toku jednog od obreda u kome krave imaju posebnu ulogu Foto: Neven Grujić

Počinivši najveći greh – ubistvo Bramana, bio je osuđen da luta celom Indijom sa Brahminom lobanjom zakačenom za svoju ruku, sve dok nije stigao na mesto današnjeg Varanasija, gde je lobanja konačno otpala sa ruke, a on tako postao oslobođen svog greha. Zbog toga se grad popularno naziva i Grad boga Šive, koga smatraju njegovim osnivačem, te se stoga svi sledbenici hinduizma nadaju da će bar jednom u svom životu posetiti ovaj grad, obaviti sveto kupanje u reci i, kad im dođe vreme, tu i umreti. To za njih predstavlja jedan sasvim poseban religijski čin. Zbog povezanosti koju osećaju sa Šivom, poistovećivanja sa njegovim grehom i zbog verovanja u oslobađanje od svih grehova, smrt u Varanasiju za ove ljude je jemstvo za nebesko blaženstvo, prečica u večnom krugu rađanja i umiranja.

Vrlo značajna karika između prelaska iz ovog u sledeći život jesu bramanski sveštenici, koji iščitavaju stihove Garuda Purane (svetog indijskog spisa), koji se najčešće čitaju tokom rituala kremacije pokojnika, te tako ubrzavaju čitav proces prelaska iz jednog života u drugi i dostizanja mokše, odnosno spasenja.

Bramani, kao pripadnici najviše kaste, čine većinsko stanovništvo Varanasija. Duhovnu čistoću održavaju kroz poštovanje raznih strogih pravila, od kojih se mnoga odnose na hranu i kontakt sa pripadnicima nižih kasta. Većinom su vegetarijanci. Prodaja svile u bramanskim krugovima jedna je od glavnih trgovinskih aktivnosti. Članovi ove najviše i najuglednije kaste oduvek su davali sveštenike, pesnike, naučnike i političare, zauzimali najistaknutije položaje i uživali veliki religiozni ugled, što se ni do danas nije promenilo.

U svojoj veličanstvenosti Varanasi nikoga ne ostavlja ravnodušnim, kako hodočasnike koji svakodnevno pristižu iz svih delova Indije, tako i namernike iz celog sveta.



Grupno čitanje jutarnje molitve (uglavnom starijih ljudi) jedan je od uobičajenih prizora Foto: Neven Grujić


Putnik koji se tamo zadesi ubrzo bude preplavljen masom ljudi, ali i životinja koje nesputano lutaju. Prljavština, đubre i nered sveprisutni su i potpuno neshvatljivi čoveku iz organizovanog zapadnog društva. Varanasi je srednjovekovni grad – užurban i uznemirujuć, mesto gde se prepliću ekstremi. Ispresecan je veoma uskim ulicama i prolaznik se ubrzo oseća kao da je u nekakvom lavirintu. Kada konačno uspe da se izvuče iz roja ljudi i dođe do reke, čovek postaje svestan potpune promene okruženja. Hodočasnici iz svih delova Indije tu se kupaju i mole uz budno oko bramanskih sveštenika. Pogled na Varanasi sa reke opčinjava i zrači nekim neobjašnjivim mirom.

Ovaj grad izraženih paradoksa, najsvetiji u Indiji i igrao je veliku ulogu u istoriji razvoja indijske civilizacije. Kao religijski i kulturni centar, zbog svoje dugačke istorije mogao bi se porediti sa Rimom. A zbog toga što predstavlja uzvišeno mesto hodočašća i idealizovani centar vere, stoji rame uz rame sa Jerusalimom i Mekom. Iz njega potiču veliki pesnici, pisci i filozofi, koji su svojim delima doprineli obogaćenju indijske civilizacije.



Povorka prenosi posmrtne ostatke do mesta na kome će se telo ceremonijalno kremirati

Smrt je stalno prisutna u Varanasiju. U svakom trenutku moguće je naići na grupu ljudi koja nosi pokriveno telo na nosilima i neprestano ponavlja: „Ram nam satya hai”, što znači „Ime boga je Istina”. Po dolasku na mesto kremacije i nakon poslednjeg kupanja u reci Gang telo pokojnika se polaže na drvenu lomaču koju pali najstariji sin, dok ostali muški rođaci posmatraju kako se pokojnikovo materijalno telo ponovo razlaže na elemente iz kojih je stvoreno.

Ko umre u ovom gradu poprima znanje od boga Šive i sam postaje ono što se po hinduističkom verovanju zove Apsolutna Svesnost. Zbog toga smrt u Varanasiju predstavlja privilegiju. Kremacije se obavljaju bez predaha, u svako doba dana i noći. Dnevno se spali i po 200 tela. Za razliku od drugih gradova u Indiji gde su mesta za kremaciju skrivena, u Varanasiju se kremiranje obavlja na obali reke, naočigled svih. Brigu o tome da ritual kremiranja prođe nesmetano vode ljudi koji su zbog direktnog kontakta sa mrtvima pripadnici skoro najniže kaste, ali su istovremeno i vrlo poštovani u gradu.



U Varanasiju se može videti sve što Indija ima da ponudi. Ovaj grad koji kao da stoji na ivici vremena i spaja nekom nevidljivom, ali prisutnom sponom drevni i moderni svet, šireći gotovo opipljive vibracije nezaustavljivog kruga života i smrti, ne prestaje da očarava svojom neiscrpnom energijom. To je grad svetla i mraka, morala i korupcije, mira i nasilja, svih kontrasta kojima pleni svoje posetioce.








b92

Temple in Goa, India

Beach in Goa, India

Mekleod Ganđ: Videti Boga, pre nego što napusti Zemlju

Mekleod Ganđ se nalazi na severu Indije, u državi Himačal Pradeš, u blizini gradića Daramšale. Naselje je okruženo šumama himalajskih borova, kedrova i rododendrona, sa tri strane obgrljeno visokim vrhovima Himalaja, sa izvanrednim pogledom prema dolini Kangra.

Dok se Daramšala nalazi u niziji, na nadmorskoj visini 1.300 metara, Mekleod Ganđ je podignuto na prosečnoj visini 2.100 metara na planinskom vencu Dauladar, čiji je najviši vrh Haniman Ka Tiba visok 5.639 metara. Drugi naziv za ovo mesto, Mala Lasa, potiče od široke populacije Tibetanaca koja je tu nastanjena. U njemu se nalazi tibetanska vlada u izgnanstvu.

Ova naseobina dobila je ime po seru Donaldu Mekleodu, guverneru Pendžaba, a sufiks „ganđ“ je uobičajena hindi reč za „susedstvo“. Za vreme britanske vladavine u Indiji ovde su Britanci u prijatnoj klimi provodili užarena indijska leta. Britanski namesnik lord Eldžin (1862-63) bio je toliko očaran ovim mestom da ga je predložio za letnju prestonicu Indije. Cela oblast je pretrpela veliko razaranje u zemljotresu 1904, kada je život izgubilo skoro 20.000 ljudi sa područja Kangre.

Nakon kineske invazije na Tibet 1959. Tenzin Gjatso - 14. dalaj-lama izbegao je u Indiju. Indijska vlada ponudila mu je utočište u Daramšali, gde je 1960. osnovana tibetanska vlada u izbeglištvu, a dalaj-lama se nastanio u Mekleod Ganđu. Istovremeno, tu su osnovani budistički manastiri, a mesto su naselili izbegli Tibetanci.



Tokom niza godina, ovo poznato selo je postalo važna turistička i hodočasnička destinacija, čiji značaj neprestano raste. Pored Tibetanaca, danas u njemu žive različiti narodi: Kašmirci (izbegli od nemira koji se događaju u Kašmiru), Evropljani i Amerikanci koji ovde volontiraju, i naročito budistički sveštenici, koji potiču iz svih krajeva sveta. Snežnobeli vrhovi Himalaja podsećaju stanovnike na daleki Tibet.

Na ovu zemlju podsećaju i nasmejana lica Tibetanaca, budistički manastiri, svetilišta, molitvene zastavice i valjci, mantre uklesane u kamenju, budistički sveštenici u bordo odeći, tibetanska muzika, „pevajuće zdele“ i drugi atributi tibetanskog budizma. Nadasve, tu su prebivalište dalaj-lame i Hram kalačakre.

Mesto ima specifičnu atmosferu i izvanrednu prirodnu lepotu: kristalno jasno nebo po kome mnoštvo zlatnih orlova u letu dostiže visine okolnih vrhova, mirisne šume borova i rododendrona koji cvetajući u martu pretvarajući planinske padine u čaroliju crvenih tonova, tišinu i zvuke dalekih zvona.

Sve ovo nije moguće lako opisati, već je potrebno jednostavno doživeti. Jer, to nije neobičan raj legendarne zamišljene doline Šangri La, o kojoj je pisao Džejms Hilton, već deo realnosti fantastične Indije.



Sve češće, Mekleod Ganđ je destinacija u koju dolaze slavni. U želji da osete atmosferu mira, budističke tradicije i nekadašnjeg života u Tibetu koji je na ovom prostoru ostao nepromenjen, mnoge svetski poznate ličnosti su ovde našle mesto svog duhovnog ispunjenja, vojvoda od Gločestera, vojvotkinja od Jorka, gospođa Miteran, glumci Ričard Gir, Uma Turman, Goldi Hon, Pirs Brosnan, Demi Mur, Stiven Sigal, Harison Ford, kao i manekenke Sindi Kraford i Kristi Tarlington. Među poznatim posetiocima su i matematičar i psiholog Dejvid Mejer, Volf Zinger, direktor frankfurtskog Instituta za napredne studije, i Robert Turman, otac glumice Ume Turman i profesor Budizma u SAD.

Najpoznatiji stanovnik sela je dalaj-lama. Rođen kao Tenzin Gjatso (1935), četrnaesti po redu tibetanski duhovni i svetovni vođa predstavlja otelovljenje (inkarnaciju) bodisatve milosrđa Avalokitešvare. Predstavlja vrhunskog poglavara tibetanskog budizma. Iz Mekleod Ganđa pokušava da uspostavi centralnu tibetsku administraciju, ujedno tražeći način kako da sačuva tibetsku kulturu i prosvetu. Hiljade izbeglica sa Tibeta sledile su svog vođu i doselile se u Indiju.



Ovaj duhovnik, koji za sebe tvrdi da je samo kaluđer, danas je simbol svetskog mira i svetionik prema kojem je okrenut onaj deo čovečanstva koji veruje u ljudsku dobrotu, toleranciju i mir. On je prvi dalaj-lama koji je otputovao na Zapad gde je nastojao da upozna svet sa budizmom i promoviše koncept univerzalne odgovornosti, etike i međureligijske komunikacije. Godine 1989. dobio je Nobelovu nagradu za mir za svoj nenasilan otpor kineskoj okupaciji.



Iako kineski zvaničnici imaju drugačiji pogled na ličnost dalaj-lame, njegov uticaj koji se širi iz malog indijskog sela podno Himalaja jednako je snažan onome koji bi Njegova svetost imala u pređašnjem domu, palati Potala u tibetanskoj Lasi, sa 13 spratova i preko 1.000 soba.



Iako je svetski poznato postalo prvenstveno po vrhovnom tibetanskom poglavaru, ovo selo ispod Himalaja do danas je sačuvalo svoj prirodni sjaj i unutrašnji duhovni mir. Poput dalaj-lame, koji živi život običnog budističkog sveštenika, iako poseduje svest o sopstvenoj veličini i izuzetnom značaju, tako traje i ovo selo. Bez obzira na iskušenja koja nose savremen svetski razvoj, novac i ubrzan način života, ono je i dalje ostalo mesto gde svako ko nije opčinjen trkom koju vodi savremena civilizacija može da odahne i da se relaksira. Mekleod Ganđ je idealno mesto za boravak svakog ko želi da ne radi ništa, ne misli ništa i ne govori ništa.






b92

Pondišeri: Čudo u Indiji

Pondišeri - primorski grad u Tamil Naduu, tri sata udaljen od Čenaja, postao je poznat zbog toga što je poslužio kao scenografija za knjigu i snimanje filma “Pijev život”.



Samo dan pošto je film koji je režirao Ang Li pobrao čak četiri Oskara, lokalne vlasti Pondišerija odlučile su da razviju svih 18 mesta u gradu u kojima je sniman film, u prave turističke atrakcije.

Iako nema nikakvih zvaničnih podataka o tome koliko turista posećuje ovaj grad, deluje da je rast neizbežan.

Pondišeri je pravi raritet – francuska enklava na indijskoj obali.

Iako su Francuzi otišli pre više od pola veka, “Le Pondi” i dalje ima specifičan identitet koji je rezultat spoja tri različita sveta.

Francuska kolonijalna enklava



Mnoge scene snimljene u Pondišeriju obuhvataju obalsku kolonijalnu četvrt gde elegantne fasade i avenije mahom pripadaju Francuzima koji su jednom nogom u Indiji, a drugom u Francuskoj.

Ovde ćete umesto zvuka motora čuti pesmu ptica i moći da posetite prelepe male restorane i neobične butike.

Najpoznatije nekadašnje vile, postali su hoteli L’Orient, Villa Helena i Hotel du Parc.

Botaničku baštu gde su Pijevi roditelji iz filma imali zoo vrt, takođe su napravli Francuzi.

Ovde možete videti džinovski afrički mahagoni, visoke isprepletane grane svete smokve i vatrene džakarande.

Tamil



Kolonijalni distrikt podeljen je kanalom koji je više odvod, nego trajni tok. Čim ga pređete osetićete kako se život ubrzava, naročito duž “glavne arterije” grada Rue Jawagarlal Nehru.

Ulice su uže, a u svakoj na terasama živopisnih kuća možete videti njihove stanovnike kako uživaju u razgovoru.

Povremeno se mogu videti stada koza kao podsetnik da je selo veoma blizu. One manje srećne među njima upućene su na Veliku tržnicu (Grand Bazaar) gde se prodaju voće, riba i cveće i gde je sniman i sam Pi, kako prati devojku svojih snova.

Zona za meditaciju



Treći i poslednji deo Pondišerija je njegov severni deo koji čuva duhovnost njegovih građana.

Ashram of Auroville (Grad svitanja) datira iz vremena francuske kolonizacije kada je osnovan kao mesto na kom je moguće kontemplirati o sebi kao delu kosmosa.

Tu je i multinacionalna “eksperimentalna opština” gde možete videti veliki broj stranaca na motorima, budući da automobilima nije dozvoljeno da prolaze ovim putem.

Tu živi oko 300 ljudi, ali mnogi ga posećuju, pa se nekada nađe i do 12.000 posetilaca dnevno. Ipak, nećete imati osećaj da ovde vlada gužva, budući da je Auroville prostran i obuhvata čak 14 farmi.

Svi koji dolaze posećuju centre za meditaciju od kog je najpoznatiji Matrimandir, hram majke, veliki zlatni globus koji izgleda kao da je s druge planete. Ovde ne možete ući, ako se ne obavežete da ćete provesti tu barem nekoliko dana.


b92

Jedan kišni dan




Život je ubrzan, ali su važne stvari ovde nepromenjene i nepromenjive: provejavaju poznati mirisi, poznati ljudi, poznati bazari. Onaj nasmejani Radžastanac sa turbanom i minđušom u uhu i dalje prosi na istom ćošku. I Tedžpal je na svom starom mestu, tu će i ostariti. Jedino više nema krava na ulicama.

Sezona monsuna u Delhiju me svaki put iznova opčini: crni oblaci se zakače za kupole mogulskih spomenika i drveća po velikim delhijskim parkovima, debela zavesa kiše prekrije sve, poplave ulice, ljudi se izuju i izvuku ispod kišobrana u znak predaje od uzaludne borbe sa moćnijim neprijateljem. Sve se oslobodi, ništa više nije tako važno, a posebno ne vreme.



U rana jutra, bez napora i muke klizim kroz široke avenije Ljutensovog Delhija, i kroz kišni prozor automobila upijam scene svakodnevnog života: ljudi na putu za posao, u luksuznim vozilima, na rikšama, peške. Odsjaj limenih tifina – indijskih šerpica u kojima se nose ćapati i dal (indijski hleb i sočivo). Deca na putu za školu, u jarko-žutim klimatizovanim autobusima, u sklepanim rikšama sa čijih bokova vise nakačene školske torbe, na motorima, u diplomatskim Tojotama. Ljubičaste, crvene, plavo-bele školske uniforme osvežavaju kišno sivilo.



U srcu diplomatske kolonije nalazi se divlje naselje. Staro, na svoj specifičan način uređeno naselje, sabijeno između američke i britanske škole s jedne, i ruske i austrijske ambasade s druge strane. I tu žive deca, igraju se klikerima, zavitlavaju, idu u školu. Jedino što nemaju česmu, klozet i sobu za igranje. I jos ponešto, da se ne lažemo. Ujutru, dok naša oprana, nahranjena i začešljana deca ulaze kroz školske kapije, iza ćoška stiže cisterna s vodom. Nastaje gužva, svako mora biti na početku reda sa svojim kanisterima, lavorima i šerpama. Voda za piće na ovom ćošku je događaj dana.



Sa protokom dana ritam se ubrzava i prizori menjaju, ali sa jednakom predvidljivošću. U popodnevnim časovima ulice su zagušene, i kroz prozor automobila više ne vidim zgrade i parkove, već unutrašnjost drugih automobila uz osećaj da zavirujem u tuđu intimu. Desno, imućni par u crvenom džipu – on sa turbanom na glavi i u La Coste majici, ona u krilu drži Louis Vuitton torbu, nešto se raspravljaju. S druge strane, stariji gospodin u ispranom belom dotiju sedi u starom izubijanom autiću i uz otvoren prozor i sa nesvesnim osmehom na licu pevuši hindu molitvu čekajući da se nepregledna kolona ispred njega pokrene. Između nas se najednom provlači prodavac metli na svom biciklu sa koga vijore šarene četke svih boja I veličina, kao kakav srednjevekovni vitez na crnom konju. Rezignirani pešaci se provlače između auspuha u nemogućoj misiji prelaska na drugu stranu.


B92

Najlepša tajanstvena mesta u Indiji



Indija je već vekovima poznata po neverovatnim prirodnim i kulturnim lepotama, a tu su naravno i divni ljudi, šarenilo boja i paleta mirisa. Uglavnom, za Gou, Delhi i Tadž Mahal ste sigurno čuli, ali otkrivamo vam još deset mesta koja svakako morate posetiti.


Dolina Nubra:

Smeštena na otprilike 3.000 metara nadmorske visine, ova dolina pruža pogled na krajolike koje je gotovo nemoguće susresti negde drugde na svetu. Uz to što je sama po sebi teško dostupna, za posetu je turistima zbog bliskih teritorijalnih previranja - potrebna i posebna dozvola.


Chettinad:


Smeštena duboko u Tamil Naduu, ovu pokrajinu jednostavno morate posetiti ako volite prekrasnu arhitekturu, ili dobru, jako začinjenu indijsku hranu.


Dolina Zanskar:

Smeštena na izuzetno nepristupačnom terenu, ova dolina je dom za tek 13.000 stanovnika. Uz piktoreskne samostane, i sela iz nekih prošlih vremena, surova će vas priroda ostaviti bez daha.


Andamanska i Nikobarska ostrva:

Ako postoji raj na zemlji, onda su to ova ostrva. Smeštena nedaleko indijske obale, u bistrom moru uz peščane plaže, pružaju vam nezaboravne krajolike uz ne preterano visoke cene.


Jezero Suraj Tal:


Sunčevo jezero nastalo je otapanjem glečera, i po predanjima se smatra svetim mestom. Za sve ljubitelje Zena, mira i dubine – idealno.


Ghats, Varnasi:


Ako treba odabrati mesto na kom ćete za svega 5 minuta doživeti celu Indiju - Ghats bi bio savršen izbor. Na ovom mestu moćićete da upoznate zaista sve raznolikosti ove ogromne države.


Jezero Pichola:


Napravljeno je u 14. veku kao veštačko jezero koje štiti okolna područja od poplava, a danas je poznato prvenstveno po predivnoj prirodi.


Sandakphu:

Ako želite da posetite ovo mesto morate da budete svesni kako će vam biti potrebno puno strpljenja. Takođe, bitno je napomenuti kako se temperatura u ovim visinama može spustiti i do -20 stepeni Celzijusa. Ali pogled...



Athirapally:

Ako volite vodopade, mistična i pomalo dramatična mesta u prirodi - Athirapally jednostavno morate posetiti. Ovo je destinacija dostojna pravih kraljeva avanturizma.


Chitrakoot vodopadi:

Ovi impresivni vodopadi poznati su i pod nazivom "Indijska Niagara". Boju vode menjaju prema godišnjim dobima. Fascinantno.

Rišikeš, Indija


Brita Hezel, neurolog i iskusni jogi istražuje na Harvardu načine na koje meditacija menja mozak.

“Putovala sam u Indiju više puta. Jedno posebno mesto nalazi se na severu i zove Rišikeš. Zovu ga prestonicom joge, budući da ovde dolazi mnogo jogija. Nalazi se na mestu na kom Gang silazi sa Himalaja i prelazi u niziju. Tu sam shvatila da je ovo način na koji želim da provedem svoj život i čemu želim da posvetim i svoja istraživanja i slobodno vreme, jer mislim da je važno da svako ima zanimanje koje ga vodi dobrom, spiritualnom i smislenom životu”, kaže Hezel.