Sabori kao i neki drugi vidovi drustvenog i obicajnog znamenja u raznim sredinama srpskog etnickog podneblja bili su prilike kad se na malom prostoru, prisustvom mnogih clanova zajednice, sagledavala osobenost tradicionalne odece. Prema nacinu odevanja prepoznavalo se odakle je ko i kojoj nacionalnoj zajednici pripada narocito u mesovitim sredinama. U 19.-om i prvoj polovini 20.-og veka postojale su izrazite razlike u odevanju izmedju gradskog i seokog stanovnostva. Gradjanska odeca razvijala se pod turskoorjentalnim a kasnije pod evropskim uticajem.
Seoska tradicionalna nosnja bila je neuporedivo bogatija i raznovrsnija.

Mozemo je podeliti po zonama:

Narodna nošnja centralnobalkanske zone — središnji, istočni i južni krajevi Srbije, kosovsko metohijska oblast i predeli Raške.

Narodna nošnja panonske zone —rasprostire se u Banatu, Bačkoj, Sremu, Baranji, Slavoniji, Beloj Krajini i Bosanskoj Posavini u cijoj je populaciji znatan udeo srpskog
stanovnistva.

Narodna nošnja dinarske zone — zauzima veliki prostor počev na severu južno od Save, preko većeg dela Bosne, kontinentalne Dalmacije, Hercegovine, preteznog dela Crne Gore sve do planinskih litica koje nadvisuju uski pojas jadranskog primorja, zatim u srednjem i gornjem Podrinju i jugozapadnim oblastma Srbije.

Narodna nošnja primorske zone —zauzima znatno umanjen prostor. Uski pojas jadranske obale od Bokokotorskog zaliva preko Pastrovica sve do reke Bojane na jugoistoku. Razvijao se u mediteranskim klimatskim i privrednim uslovima.

Srpska ženska građanska nošnja sastojala se iz košulje od svilenog "srpskog platna", preko koje se oblačila dugačka haljina "fistan" sa dugim rukavima, preko haljine oblačilo se "libade" — otvoreni haljetak sa zvonom. Stavljao se dugački svilen pojas "bajader"koji je isticao eleganciju celokupne nošnje. Zimi se koristila bundica krojena u struku. Otmenom izgledu nošnje odgovaralo je oglavlje "fes" — uokviren pletenicama i okrugom "bares" sa prstenom po sredini.

Srpska muška građanska nošnja — do tela su se nosile "čaksire" šireg nabranog tura i uskih nogavica a u Hecegovini i Crnoj Gori široke "šalvare", gaće koje dopiru do ispod kolena. Od haljetaka korišćeni su "anterija" sa dugačkim rukavima, "fermen" spreda otvoren i bez rukava. Praznični haljetak bila je "dolama" sa "cevken" rasečenim rukavima, a za zimu "čurak" u obliku dugačkog kaputa, postavljen krznom. U predelu pojasa opasivao se svileni "trabolos", u Bosni pojas crvene boje a i kožni pojas "silaj" sa pregradama za pribor za, oružje i drugo.

izvor:riznicasrpska

U prostranim ravničarskim predelima severnog dela Jugoslavije, oko reka Save, Drave i Dunava, prostire se panonska zona. Ona je deo još jedne velike zone narodne kulture i umetnosti, koja se prostire preko celog panonskog basena, obuhvata Mađarsku, zapadnu Rumuniju, veći deo Slovačke i Češke, i istočnu Austriju. U Jugoslaviji na zapad doseže do alpske zone, sa kojom se u graničnom pojasu prepliće, kao što se na jugu od Save i Dunava susreće sa umetnošću dinarske i moravske zone. Na severu preko granica Jugoslavije povezana je sa stvaralaštvom naroda u panonskom basenu. Otvorenost prostranih panonskih ravnica prema svim stranama, razvijeno ratarstvo sa ekstenzivnim i intenzivnim stočarstvom i blizina velikih kulturnih i umetničkih centara u tom delu Evrope, omogućili su da se formiraju mnoga obeležja po kojima se povezuje narodno umetničko stvaralaštvo panonske zone. Preovlađuju odlike koje ističu i odaju vezanost ljudi za ratarsku proizvodnju, uz koju ni stočarstvo nije zapostavljeno. U narodnoj umetnosti je prisutna sklonost ka isticanju obilja. Ovde to, češće nego u drugim zonama, dovodi do pretrpanosti i nesklada. Težnja za dekorativnim motivima bilja i druge figuralne sadržine, kao i bogatiji kolorit, otkrivaju obilje i određeno spokojstvo koje pružaju plodni panonski prostori. Nisu izgubljene ni stare slovenske tradicije, niti nomadski elementi iz vremena Seobe naroda i kasnijih razdoblja, kao ni nataloženi uticaji iz umetnosti srednje i zapadne Evrope, od kojih su ponajviše uočljivi barokni elementi, a zatim i oni iz mlađih umetničkih stilova.

Među vrlo stare tradicionalne elemente, kako po načinu izrade, tako i po ukrašavanju, svakako spadaju škrinje od tesanih dasaka. Škrinje su slične sarkofazima ili izgledu kuće. Imaju poklopac na dve vode i jednostavne pravolinijske ureze na prednjoj strani poklopca. U nomadskoistočnjačke motive ubrajaju se loza, vreža, grančice sa listovima, cvet lale, karanfila i drugih biljaka. Ovi motivi se nalaze, na primer, na šaranim tikvicama, pastirskom rogu, odeći, delovima arhitekture itd. Keramika visokog kvaliteta, rađena na nožnom kolu, pretežno je ukrašena šarama u boji, gledosana je i predstavlja spoj starih tradicija i uticaja iz zapadne i srednje Evrope. Domaće dekorativne tkanine su od lana, konoplje i vune, a u novije vreme sve više od pamuka. U nošnji kao osnova preovlađuje bela boja i raznobojno ukrašavanje, u kojem se ističu crveni tonovi i boja zlata. Kožusi, bogato ukrašeni raznobojnim aplikacijama od kože ili vezom, uobičajeni su deo zimske odeće. Suknene delove nošnje i kožuhe izrađuju uglavnom zanatlije. Pokućstvo je dobrim delom stolarske izrade, normalne visine, često bojeno i sa slikanim biljnim motivima. Ne izostaje ni profilisanje, izrezivanje i rezbarenje drveta. Uticaji srednje Evrope ogledaju se i u slikanju ikona na staklu, kojih ima i u alpskoj zoni.

Nikola Pantelić

izvor:riznicasrpska

Etničkaodeća kulturno-geografske panonske zone rasprostire se u sevenom delu Srbije. U južnom graničnom pojasu sa više oblasti, među kojima centralno mesto zauzimaju Šumadija i Kolubara, odeća se prožima sa centralnobalkanskim i dinarskim sadržajem, a prisutni su uticaji srpske građanske odeće 19. veka i vojničke uiniforme. U ostalom panonskom podneblju - u Vojvodini, odeća je bila izložena srednjoevropskim uticajima i stilovima, posbno baroku i od kraja 19. veka građanskoj modi evropskog okvira. Od značaja su staroslovenski elementi, koji su se na južnoslovenskom tlu najbolje očuvali u panonskim predelima.

Na pretežno nizijskom prostoru, sa složenim kulturnim prožimanjima, plodnost tla, s obiljem žitarica i drugih plodova, davala je ekonomsku sigurnost stanovništu, što se odražavalo na sve oblasti života i što je uodevanju doprinelo bujnoj raznovrsnosti i razigranosti oblika, ukrasa i boja. Bogato nabrana platnena odeća, koja se nosila leti i zimi, deluje lako i živo. Sukneni i krzneni odevni predmeti prostranih su krojnih odlika - primereni ravničarskom načinu rada. Česti su vegetabilni motivikao i geometrijski oblici u raznobojnom, belom i zlatnom izrazu tkanih i vezenih predmeta, pretežno svetlih boja.

Za izradu platnene odeće koristilo se više vrsta platna, među kojima su se po izvanrednom umeću tkanja, isticali pamučno platno vazdušne prozračnosti i
polusvileno ili pamučno tanko platno sa uzdužnim prugama. Osim platna domaćeg tkanja, belog, tamnosmeđeg i crnog sukna, ovčije kože sa runom, vunene i pamučne građe, zlatnog i srebrnog konca za tkanje i ukrašavanje, od druge polovine 19. veka koriste se i tkanine manufakturne proizvodnje sa kojima pridolaze i krojni oblici gradske evropske mode.

Žensku odeću, koja se javlja u više varijanata, u starijem odevnom sloju u 19. veku, obeležava dugačka nabrana košulja, sastavljena iz ravnih pola platna, sa prostranim rukavima koji polaze od vratnog izreza. Vezeni biljni motivi sa ukomponovanom čipkom raspoređeni su duž rukava, sastava pola i po dnu košulje. U južnom pograničnom pojasu, povrh košulje opasane pojasom koji ukrašavaju srebne ili pozlaćene pafte, devojke nose samo prednju pregaču, a udate žene opasuju i zadnju pregaču. Prednje pregače karatkeriše sabijeno tkanje i geometijski ornamenti raspoređeni po celoj površini, za razliku od prozračnih i gotovo jednobojnih zadnjih pregača sa diskrentom utkanicom ili vezom.
Osim kratkog jeleka krojenog u struk od sukna, čohe ili od somota sa gajtanskim i zlatnim vezom cvetnih motiva i zubuna sa našivcima čohe u boji, značajnu primenu imali su, naročito zimi, sukneni i čohani odevni oblici različite dužine i sa dugačkim rukavima, srodni haljecima slične namene u centralnobalkanskim i dinarskim sredinama. Nasuprot duboko ukorenjenim tradicijskim odevnim oblicima i u ženskom i umuškom toplom odevnom sloju, od druge polovine 19. veka, po uzoru na žensku gradsku modu, ulazi u upotrebu dugačka suknja, vizuelno prilagođena odevnoj varijanti svake oblasti. Posebno se ističe zvonoliko oblikovana šumadijska suknja sa vertikalno i horizontalno ukomponovanim prugama u polihromiji finih tonova, koja je — slično kao usvojeni predlošci srbijanske vojničke uniforme u muškoj odeći - postala ne samo obeležje novijeg odevnog sloja u prvoj polovini 20. veka, već i sinonim i reprezent srpske etničke odeće u širem kulturnom i nacionalnom smislu.

Etnička odeća u ravničarskim predelima u Vojvodini, za razliku od kompozitnog
odevnog sadržaja u južnom prelaznom pojasu, pripada kulturi izrazitih panonskih odlika.

U ženskoj odeći, u čijem je ranijem odevnom sloju dominirala dugačka nabrana košulja, već od početka 19. veka, pod uticajem evropske odeće, javlja se dvodelna platnena odeća — kratka košulja i suknja koji se kroje od više pola platna. Kratka košulja, sa povremenim modnim transformacijama u krojnim detaljima, za svečane
prilike šila se od pamučnog prozračnog platna i ukrašavala, naročito rukavi bogate širine, belim ili zlatnim utkanim i izvezenim ornamentima,često i sa čipkastim umecima. Donji deo platnene odeće je suknja, velike širine, sa svetlim vezom i belim čipkanim dekorom — nošena u više slojeva. Platnenu odevnu siluetu izraženog struka upotpunjuje vunena pregača geometrijske ornamentike, ili kecelja od somota, atlasa, svile, često sa reljefnim zlatovezom (cveće, lozice) kakav se javlja i na prsluku. Uz zlatni ili srebrni vez prikladno su delovale ogrlice, nanizane od zlatnog ili srebrnog novca, staklenih zrna i perli.

Za pokrivanje glave sa spletenom kosom u pletenice obavijene u venac oko
glave ili pozadi u punđu, najšire rasprostranjenje imale su: staroslovenskog porekla konđa (podložak sa peškirom), marame preoblikovane u kape čija se kalota polagala na punđu, a donji kraj padao niz vrat i leđa, sa istaknutim zlatovezenim ukrasom, koji se u najraskošnijem cvetnom uzorku baroknog izraza nalazi na zlatari (ženska kapa prekrivena zlatovezom) sa dva dugačka prevesa niz leđa. U svakodnevnim prilikama nosila se marama, a kod nevesta raskošno oblikovani cvetni venci, kape i krune.

Mušku platnenu odeću sačinjavaju košulja i gaće, s panonskim načinom oblačenja - košulja se uvek nosila preko gaća, u većini sredina sa opasanim tkanim pojasom. I košulja, i gaće velike su širine, postignute slaganjem više pola platna.Kao i na ženskim košuljama, ukrašavanje je bilo izrazito. Među biljnim ornamentima na muškim košuljama isticao se, kao simbol plodnosti, motiv zrelog žitnog klasja. Letnju odeću upotpunjavao je prsluk od čohe, svile, brokata, često sa srebrnim ovalnim dugmadima.

U zimskom periodu, osim belog suknenog gunja i čakšira, nošenih u paru, crnog velikog gunja, česte su bile bele kabanice sa četvrtastim okovratnikom koji se mogao složiti u kapuljaču. Neke su imale zašivene kratke rukave koji su služili kao vrsta džepova za držanje raznih sitnih predmeta, potrebnih na putu ili u čobanskom radu.

Tipičnu mušku i žensku odeću panonskog podneblja predstavljaju krzneni kožusi od jagnjeće i ovčije kože. I kod suknenih i kod krznenih predmeta ukrašavanje je bilo raznovrsno i živopisno. Razgranati biljni motivi rađeni su raznobojnim vunenim vezom sa aplikacijama komadića čohe po suknu, osnosno kožnih cvetnih isečaka po koži.

Za pokrivanje glave karakteristični su kupasta crna šubara od jagnjećeg krzna, šešir od crne pustine, u letnjem periodu od slame i u južnom pograničnom pojasu široko rasporstranjena vojnička kapa šajkača. U obući starijeg sloja korišćeni su komadi vunenih tkanina za uvijanje nogu, zatim vunene i pamučne čarape, široki opanci, izvanredne izrade opanci sa sitnim prepletima, čizme, cipele i za rad oko kuće drvene klompe.

Značajno je istaći da suknenu odeću — koja, zajedno sa haljecma od fabričkih tkanina u pograničnom južnom pojasu zadržava zadugo tradicionalna obeležja — već od kraja 19. veka u Vojvodini potiskuje štofano odelo, oblikovano po ugledu na gradsko evropsko odelo, uz neretku primenu vezenog ukrasa. Slično je bilo i u ženskoj odeći gde se štofane, pamučne i svilene dvodelne haljine (prsluk ili bluza sa dugačkom suknjom) nose u kombinaciji sa kratkom košuljom i zlatnim kapama tradicionalnih obeležja. I etničke odeće manjinskih nacionalnih zajednica — isto kao i odeća većinskog srpskog stanovništva — sadrže osnovne panonske odlike, s tim što se u njihovoj sadržajnoj i vizuelnoj sveukupnosti ispoljavaju i odevne specifičnosti odeće matičnih susednih i bližih zemalja.

Sve raznovrsne etničke odeće u Srbiji, koje su se razvijale u različitim, unekoliko i sličnim uslovima kulturno-geografskih zona, sa dugovremenskim oslanjanjem na nasleđe i tradicionalne vrednosti sa uvažavanjem uslovnosti vremena u kome su stvarane i nošene, u hodu razvoja društva u celini, pretpeće proces postepenog nestajanja iz svakodnevnog života. Taj proces promena, prouzrokovan razvojem novih ekonomskih i socijalnih uslova, širenjem saobraćajnih i trgovinskih veza, bližim odnosima između gradskih i seoskih sredina, nastupio je već od kraja 19. veka, sve više posle Prvog i naročito Drugog svetskog rata, otkada tradicionalni stil odevanja ustupa mesto gradskoj evropskoj modi. Na taj način je etnička odeća već u drugoj polovini 20. veka postala kulturnoistorijska vrednost, s tim što se povremeno koristi u određenim svečanim prilikama.

Izvor: Narodna kultura Srba u XIX i XX veku,
Iz teksta: Jasna Bjeladinović-Jergić,
Srpska tradicionalna odeća

nastavak

Seoske narodne nošnje panonske zone rasprostiru se u Banatu, Bačkoj, Sremu kao i u Baranji, Slavoniji, Beloj Krajini i Bosanskoj Posavini u čijoj je populaciji znatan udeo srpskog stanovništva. U južnom posavskom i podunavskom graničnom pojasu nošnje se prožimaju sa dinarskim i centralnobalkanskim odevnim sadržajima, a u većem prostornom delu, koji je na severu širom otvoren prema ostalom nizozemlju Panonskog basena, bile su izložene srednjoevropskim uticajima i stilovima, posebno baroku i od kraja XIXveka građanskoj modi srednjoevropskog i zapadnog modnog okvira. Posebno su značajni i elementi stare slovenske tradicije koji su se, ovde u nizijskim predelima, s obzirom na slične životne uslove onima u slovenskoj pradomovini, najbolje očuvali na čitavom srpskom i južnoslovenskom
prostoru. Od starih tradicija ima tragova nomadskih obeležja iz vremena seobe naroda, a iz relativno novijeg vremena izvesni uzori vojnog odela iz perioda postojanja Vojne granice tursko-austrijskih razdvajanja i, takođe u užem rasprostranjenju, u posavsko-podunavskim nošnjama, uticaji tursko-orijentalne i srpske građanske nošnje XIX veka i kasnije vojničkog odela u Srbiji.
Sva ta kulturna slojevitost u dugom procesu prožimanja i održavanja u samosvojnoj interpretaciji žena koje su rukotvorile odeću za porodicu uz korišćenje proizvoda domaćih zanatlija - u sredinama povoljnih prirodnih uslova gde su plodnost tla, uloženi trud i obilje ratarsko-stočarskih plodova od davnina davali ekonomsku sigurnost stanovništvu — doprineli su bogatoj raznovrsnosti i ženskih i muških nošnji koje će po tradicionalnim sadržajima karakterisati većinu panonskog prostora sve do kraja XIX i početka XX veka, u nekim oblastima i do sredine XX stoleća.

Razigrani stil tradicionalnih odevnih oblika i ukrasa, uz čestu primenu svetlih boja, iskazivao se u nabranoj platnenoj odeći, suknenim i krznenim haljecima prostranih krojnih odlika — primerenih ravničarskom načinu rada, zatim u izrazitoj primeni biljnih motiva, kao i geometrijskih oblika u raznobojnom, belom i zlatnom izrazu tkanih i vezenih predmeta i detalja.

Za izradu platnene odeće koristilo se konopljano i laneno platno, a od druge polovine XIXveka pamučno platno domaćeg tkanja. Od vlakana priređenih po debljini u širem rasponu i korišćenjem jedne ili dve vrste pređe tkane su razne vrste platna. Iako sve vrste platna pokazuju izvanredno umeće tkalja, isticala su se platna reljefne površine, zastupljena u bosansko-posavskim oblastima, zatim vazdušaste prozračnosti pamučno "sadi" platno u Vojvodini, kao i pamučno ili polusvileno platno sa uzdužnim prugama koje se u centralnoj Srbiji najčešće naziva "uzvodno platno", a u vojvođanskim oblastima "usnovica","dereklija", "srpsko platno", slično kao i u istočnoj Slavoniji. Osim platna domaćeg tkanja, tamnosmeđeg i crnog sukna, kao i sukna bele boje koje se dosta koristilo u mnogim sredinama panonske zone, zatim vunene i pamučne građe, zlatnog i srebrnog konca za tkanje i ukrašavanje, kao i ovčje kože zajedno sa runom, od druge polovine XIX veka koriste se i tkanine manufakturne proizvodnje. Primena novih vunenih, pamučnih i svilenih materijala sa kojima pridolaze i oblici gradske evropske mode, ranije i znatnije nego ostale krajeve, zahvatili su narodno odevanje u Vojvodini.

U bogatoj raznovrsnosti odevnih celina ženske i muške nošnje koje sadrže dosta zajedničkih opštih obeležja, javljaju se i regionalne posebnosti. One su se, s jedne strane, iskazivale unutar tipičnih ravničarskih oblasti severno od Save i Dunava, a, s druge strane, u odnosu na južni rubni pojas posavskih predela u Bosni i posavsko-podunavskih oblasti u Srbiji u kojima se, osim panonskih odevnih sadržaja, nalaze i neki dinarski i centralno-balkanski elementi.

Prelazni i kompozitni odevni pojas južnog dela panonske zone na izložbi je
predstavljen ženskim i muškim nošnjama iz ravničarskih i blago zatalasanih predela u centralnoj Srbiji, raspoređenih između porečja Velike Morave na istočnoj i reke Drine na zapadnoj strani. Po vremenu izrade i upotrebe pripadaju XIX i prvim decenijama XX veka.

Žensku odeću koja se javlja u više varijanti na prostoru od Mačve, Pocerine,
podrinjskih oblasti, Valjevske Kolubare, Podgorine, Tamnave i preko Šumadije sve do Požarevačke Morave i Braničeva, u starijem odevnom sloju u XIXveku obeležava dugačka i široka košulja rubina, sastavljena od ravnih pola platna, sa naborima oko vrata i prostranim nabranim rukavima, koji polaze od vratnog izreza. Sastoji se iz gornjeg dela oždrelja iliotećka i donjih skuta koji su u pojasu sastavljeni, isto kao košuljarubiš u posavskim nošnjama u Bosni i u nekim sredinama u Slavoniji. Taj oblik košulje, po mišljenju istraživača, najviše odgovara obliku rubine koju su imali stari Sloveni.

Osnovni ukras na košulji čine sastavi pola "raspletom" za koji se često koristio beli konac, ponekad i crveni pamuk, a u Mačvi, slično kao i u nekim lokalitetima u Slavoniji i Podravini, crvena i crna pamučna građa. Na košuljama za neveste i svečane prilike vezeni ukras u širokom polju pružao se od ramena do lakata, po ivici rukava i skuta. Ornamenti su biljni, uz koje su često bili ukomponovani šljokice i čipkani ukrasi.

Preko košulje se opasivao tkani pojas, kome su se, za svečane zgode, dodavale srebrne kopčepafte, najčešće listolikog oblika. Odevni predmet koji karakteriše ove nošnje je pregača, koja se kod udatih žena opasuje spreda i pozadi, za razliku od devojaka koje su nosile samo prednju pregaču. Obe pregače su pravougaonog oblika, dopiru skoro do ivice košulje, ali se razlikuju po tkanju i rasporedu ornamenata. Prednja pregača često je sabijena u tkanju i geometrijski ornamenti su raspoređeni po celoj površini, za razliku od prozračne zadnje kecelje — retkače, izatkane od tankog prediva, sa gusto složenom utkanicom pri samoj ivici. Dvopregačni sloj u odevanju bio je uobičajen i u nekim bosansko-posavskim sredinama, s tim što su pregače, geometrijski ornamentisane u tkanju, bile potkićene vunenim resama, slično kao pregače dinarskog podneblja.

Po uzoru na gradsku odeću, u Srbiji već od šezdesetih godina XIX veka ulazi u upotrebu dugačka suknja, koja se u domaćem tkanju vizuelno prilagođavala odevnoj celini svake oblasti i postala na ovom i širem prostoru temeljni deo odeće u vremenu poslednjih decenija XIX i prvoj polovini XXveka. Specifičan razvojni put imala je šumadijska suknja, koja je u zvonoliko oblikovanoj vunjači, vunjarki sa sitnosloženim naborima, vertikalno i horizontalno ukomponovanim prugama polihromnog kolorita finih tonova postala u prvoj polovini XX veka sinonim novije šumadijske nošnje.

Na drugi način, i suknja otvorenog tipa, poreklom iz centralnobalkanskog
tekstila, prilagođena dvopregačnoj odevnoj slici ovog prostora, lepezasto raširena i sa krajevima zadenutim za pojas, u paru sa prednjom pregačom, zadugo je — sve do prvih desetina XXveka — bila upečatljivi deo ženske nošnje posavskih i podunavskih predela u okolini Beograda.

Među drugim vrstama gornje odeće neizostavan je bio jelek od crnog sukna, za svečane prilike krojen od atlasa, čohe ili od somota, redovno bogato ukrašen biljnim šarama od svilene bućme ili srmenim vezom. Veliku primenu imali su zubun bez rukava, spreda otvoren i dug do kolena, haljetak izrazitog centralnobalkanskog i dinarskog rasprostranjenja, slično kao i zimska dugačka aljina sa rukavima, koji su u Srbiji krojeni od belog sukna, a u bosansko-posavskim nošnjama od modrog odnosno crnog sukna, od koga je bila i kratka čerma, vrsta prsluka bez rukava. Osim toplih suknenih haljetaka — od kojih su zubuni najčešće ukrašavani našivcima čohe u boji, posebno zubun iz Požarevačke Morave sa jedinstveno složenim komadićima četvrtasto isecane čohe pretežno crvene boje — značajnu primenu imali su kožusi sa našivcima raznobojne kože u vidu cvetnih šara, i u mladinoj nošnji delovi srpske građanske nošnje iz XIX veka, u prvom redu libade i pojas bajader.

Češljanje i pokrivanje glave pokazuje veliku raznovrsnost. Devojke očešljane u jednu ili dve pletenice išle su gologlave ili pokrivene maramom odnosno peškirom, a pred udaju su stavljale crvenu kapu ili fes, često potkićen parama. Najraširenije nevestinsko obeležje u centralnoj Srbiji bio je smiljevac koji se javlja u više oblika — od jednostavnog venca do složeno oblikovanih kruna i kapa, načinjenih od cveća, naniza novca i drugih ukrasa, sa obaveznim paunovim perima apotropejske uloge. Umesto smiljevca, već krajem XIX veka, beli venac sa velom, po gradskom uzoru, postaje sve češća oznaka i svadbenog seoskog odela. Kod udatih žena karakteristično oglavlje bila je konđa subradačem — drveni podložak sa peškirom ili sa maramom. Javlja se u više varijanti koje se razlikuju po obliku i veličini podloge, načinu nošenja i pokrivanja glave. Toj vrsti oglavlja udatih žena, kome pripadaju i slični oblici u Bosanskoj Posavini, pripisuje se staro-slovensko poreklo.

Muške nošnje u centralnim oblastima Srbije, za razliku od ženskih nošnji iskazanih u osebujnim varijantama od jedne do druge oblasti, slično kao i u Bosanskoj Posavini, znatno su ujednačenijeg izgleda. Glavne delove muške,prvenstveno letnje odeće, čine platnena košulja i gaće, za koje se koristi zajednički naziv košulje, rubine. Košulja u starijem obliku, sa jakom oko vrata i širokih rukava, a pod uticajem gradskih košulja, od kraja XIX veka šivena s kragnom, poramenicama i manžetnama, uvek se nosi preko gaća. Ukrašavana je šupljikavim vezom duž sastava pola, vezenim motivima na nedrima i pri dnu rukava u sličnim ali diskretnijim ornamentalnim i koloritnim rešenjima u odnosu na ženske košulje. Gaće sa užim nogavicama u Bosanskoj Posavini imaju po dnu čipkasti ukras, a u oblastima Srbije redovno se nose uvučenih nogavica u čarape živih boja i u tozluke koji pokrivaju listove od članaka do kolena. Preko košulje, koja se po panonskom običaju uvek nosi preko gaća, opasuje se tkani vuneni pojas, u posebnim prilikama kožni pojas silav, bensilah.

Zimsko odelo sačinjavaju prsluk gunjić, jelek, ljetak, zatim džemadan sa
preklopljenim prednjicama i gunj sa dugačkim rukavima, kao i čakšire sa izvesnom širinom u turu i sa užim nogavicama. Za izradu haljetaka najviše se koristilo sukno, najpre bele, a zatim smeđe boje, i za ukrašavanje crni vuneni gajtani, a u Bosanskoj Posavini mahom crno sukno i crni odnosno tamnocrveni gajtani, slično kao i u nošnjama centralnobalkanske i dinarske zone. Za praznične haljetke — fermen, koporan ili anteriju, čakšire, koji su po obliku slični suknenim delovima odela — koristila se čoha pretežno zatvorenoplave boje, a u podrinjskim nošnjama i crna čoha kao u susednim i posavskim nošnjama u Bosni. Terzijski vez od pamučnih i svilenih gajtana i bućme, ponekad i od srme — vegetabilnih je motiva orijentalne stilizacije.

Za pokrivanje glave leti se koristio slamni i filcani šešir, zatim fes, a u Srbiji još i šubara i od kraja XIX veka vojnička kapa šajkača. Obuću, osim vunenih čarapa i u muškoj i u ženskoj odeći sačinjavaju opanci od neučinjene kože i opanci zanatske izrade, od kojih su u Šušdiji i okolnim oblastima veliku primenu imali šiljkani sa isturenim povijenim vrhom i sitnim prepletom, pogodni za kretanje po blago zatalasanom i ravnom terenu. Na opštu odevnu sliku znatno je posle Prvog svetskog rata uticalo usvajanje pantalona vojničkog kroja koje su na izvestan način prilično unificirale muško odelo tradicionalnih osobina na širem prostoru Srbije.

Narodne nošnje u nizijskim oblastima severno od Save i Dunava, za razliku od kompozitnog odevnog sadržaja u posavsko-podunavskom pojasu, pripadaju kulturi izrazitih panonskih obeležja. I ovde je muška odeća ujednačenijih odlika, nasuprot ženskom odevanju sa oblasnim posebnostima. Mušku i žensku platnenu odeću obeležava jednaki konstruktivni elemenat — spajanje ravnih pola platna, množina krznenih i suknenih haljetaka i znatna zastupljenost odevnih oblika iz srednjoevropskog odevnog kruga.

U ženskim nošnjama, u čijem ranijem odevnom sloju dominira celovito oblikovana dugačka nabrana rubina, već od početka XIXveka, pod uticajem evropskog kostima, javlja se dvodelni tip. Ta krojna novina, kao i drugi uticaji istog porekla, brže su usvajani u Vojvodini, isto kao i kod Srba nastanjenih u Mađarskoj i u istočnom Banatu sa nošnjama srodnih odlika, nego na području Slavonije i Baranje, gde se celovita košulja rubmna zadugo održavala uz postepeno usvajanje dvodelnog platnenog oblika.

Dvodelnuplatnenu odeću — beltu, čine oplećak, košulja, nastavak koji pokriva
gornji deo tela i skuti, skute, krila, koja se pružaju od pojasa nadole.Stariji oblik oplećka, mahom rasprostranjen u Slavoniji, istog je kroja kao i kod dugačke košulje rubine kod koje rukavi polaze od vratnog izreza. Vez je, slično kao na rubini izložene zlatovezne svečane nošnje iz okoline Đakova, obilno raspoređen na rukavima. Biljni i gometrijski ornamenti izvezeni su, zavisno od kraja, u dva i više kolorističkih rešenja, ili samo od belog konca kako su ukrašavani oplećci u okolini Slavonske Požege. I na oplećcima u vojvođanskim nošnjama, sa diskretnijim belim i zlatnim utkanim ili izvezenim ornamentima rukavi sunajizrazitiji deo kratke košulje. Sa krojnim inovacijama oblikovani su u bogatim naborima od ramenog dela, ili sa suženim gornjim delom koji se ispod lakta znatno širi. Osim izvezenih cvetića, lozica, klasja, aplicirala se i čipka, što je bilo manje zastupljeno na konopljanoj odeći svakodnevne i radne namene.

Skuti, donji odvojeni deo košulje sastavljen iz više pola platna sa nabiranjem u pojasu i velike širine, nošeni su u dva tri sloja. Za razliku od vojvođanskih sredina, mahom sa belim vezom i čipkanim ukrasom pri donjoj ivici skuta, kao i širim pojasom šupljikave šlinge kakav se sreće i u Slavonskoj Posavini, širina skuta u zapadnoj Slavoniji složena je u guste uske nabore (šnitani skuti). Pri dnu skuta često se aplicirao izatkani ornamentisani vuneni ili pamučni pojasni ukras — šara, potpolica, skuti sa zatkom. Zimi se, u nekim lokalitetima, preko platnenih skuta oblačila vunena suknja, među kojima je u kariranom dezenu najviše nošena u Sremu.

I letnju i zimsku odeću upotpunjavali su vunena pregača sa geometrijskim utkanim šarama, a za svečane prilike i kecelje od somota, svile, satena,često ukrašene reljefnim zlatoveznim biljnim šarama, slično kao i prsluk, prosluk, ili pak, velika marama nošena preko ramena, bogato potkićena resama. U Beloj Krajini značajnu primenu imao je poduži prsluk zubun od belog sukna.

nastavak

Nošnja na glavi je raznovrsna — od konđe (podložak sa maramom), staroslovenskog porekla, rasprostranjene u Banatu do sredine XIX veka, marame od domaćeg, kasnije kupovnog platna kakva je rida u zapadnoslavonskim sredinama ili baranjski rogolj — do kape džege i oglavlja prihvaćenih iz građanske odeće XVIII veka. Marama u istočnim slavonskim nošnjama, slično kao i u Vojvodini, najpre povezana tako da pokrije svu kosu, preoblikovala se u kapu — džega, ćepac, ćula,fićula, čija se kalota polagala na kosu očešljanu u punđu, a donji kraj padao je niz vrat i leđa. Izrađena od platna, satena, svile, somota, za svečane prilike bogato je ukrašavana zlatovezom, koji se u najraskošnijem cvetnom ornamentalnom uzorku baroknog izraza nalazi na banatskoj kapi zlatari sa dva dugačka prevesa niz leđa. Od pokrivala za glavu poreklom iz građanskog areala XVIII veka poznati subrađa — dugačka pravougaona marama sa širokim čipkanim ukrasom, na poseban način obavijena oko glave kod udatih žena u Bačkoj, Baranji i Sremu, kao i u srpskim enklavama u Mađarskoj i istočnom Banatu tokom XIXveka, kao i manja kapa ili zlatara u odeći za svečane prilike na području Bačke.

Gornju toplu odeću karakterisali su kožni haljeci, kraći kožušak bez rukava i veliki kožuh dugačkih rukava, dug do bedara, sa bogatim našivcima raznobojne kože i vezom cvetnih oblika, a u zapadnoj Slavoniji još i gunj od crnog sukna. Uz to, osobito u Vojvodini, sve značajniju primenu već od druge polovine XIX veka imali su haljeci gradskog evropskog stila, izrađeni od štofa, pamučnih i svilenih tkanina fabričke izrade. Vrsta dvodelne haljine (prsluk ili bluza sa rukavima uz dugačku zvonoliku suknju) u kombinaciji sa otećkom i kapom zlatarom, više nego u drugim oblastima bila je u upotrebi u Banatu. Od nakita veliku primenu imali su nizovi od raznobojnih staklenih zrna i perli, posebno ogrlice od dukata.

Vunene i pamučne čarape i opancikapičari u svakodnevici, a o praznicima i cipele, upotpunjavali su žensku odeću. Muške panonske nošnje u predelima severno od Save i Dunava, sa prilično ujednačenim sadržajem i vizuelnim izgledom na širem prostoru, u letnjem periodu obeležava široka platnena odeća — rubta ili košulja, koja se, kao i gaće, nosi do samog tela. Košulja, krojena od tri do četiri pole platna, sa rukavima nabranim u ramenima i pri dnu skupljenim u narukvice, dužine do ispod bokova, oko vratnog izreza imala je porub na koji se, po gradskom uzoru, najčešće dodavala i kragna. Gaće ravnih nogavica, za svakodnevnu upotrebu bile su uže, a praznične mnogo šire, u momačkoj nošnji za svaku nogavicu upotrebljavalo se i do pet-šest pola platna. Osim gaća, momci su u ponekim sredinama Bačke i Banata još početkom XIX veka i kasnije nosili plisirane suklje.Utkani i vezeni ukras na košuljama redovno se nalazi na grudima, ponegde i po dnu rukava i dnu skuta. Donja ivica nogavica završena je porubom, negde resama, a takođe i izvezenim nizom šara. Osim raznobojnog veza i česte primene belog veza, svečane košulje, mahom u Vojvodini i Slavoniji, ukrašavane su zlatovezom. Motivi su biljni — cvetići, listovi, klasje zrelog žita, vinova loza. Ima ih i na plastronima (prsa, grudi, nedra, formet) koji se po uzoru na gradsku modu uobičajavaju krajem XIX veka.

Platnena odeća nosi se na dva načina — neopasana ili stegnuta tkanim pojasom, tnicom odnosno kožnim kaišem. U prazničnim prilikama opasivao se ćemer, najčešće sa pregradama, uz koji se ponegde dodavala nožnica od kože ili kosti, navlaka za sečivo ili šilo. Letnju nošnju upotpunjavao je prsluk,prosluk, izrađen od čohe, satena, svilenih i plišanih tkanina, sa zakopčavanjem na srebrnu, olovnu pucad, pulije, pakonst dugmeta. Mnogi su oko vrata vezivali manju maramu pošu, a u nekim sredinama Vojvodine i Baranje, najčešće momci, opasivali su pregaču, koja se kasnije održavala i u praktičnoj nameni.

Zimi se, kao tipično odelo panonskog seljaka, nose brojni sukneni i krzneni haljeci. Čakšire, hlače, sa manjim turom i užim nogavicama, mahom su šivene od belog, a zatim i sukna mrke boje. Gajtanski ukras duž dva proreza na prednjoj strani, često slagan u osmice, nalikovao je ukrasu na vojničkim pantalonama iz prve polovine XIX veka. Bilo je i šire krojenih čakšira na bore, nošenih mahom u Sremu i Bačkoj. Od suknenih haljetaka sa rukavima, najčešće nošenih u paru sa čakširama, najširu primenu imali su gunja, aljinac, dug do pojasa i gunj, veliki gunj, gunjac prostranijeg oblika, dužine do kolena, sa skromnijim, ili, pak, obilnijim našivcima gajtana odnosno čohe u boji. Česta suknena odeća bila je i kabanica sa rukavima i četvrtastim okovratnikom, koji se za nevremena mogao složiti u kapuljaču. Takav haljetak u Banatu nazivao se kabanica, gunjac, u Bačkoj i Sremu sardum, surdum, a u zapadnoj Slavoniji i Baranji kabanica, čoha, koje su radili majstori kabaničari odnosno čohaši.

Suknene haljetke već od poslednjih desetina XIX veka, osobito u Vojvodini, potiskuje štofano odelo (prsluk, kaput, pantalone) crne ili tamnomodre boje, oblikovano po ugledu na građansko evropsko odelo. Uz ovo odelo, često sa detaljima svilenog i zlatnog veza, u Banatu su rado nošene toke - srebrni ili pozlaćeni lanac sa dva kraka i "ružama", izrađenim u tehnici presovanja ili filigrana.

Krznena odeća koju su od ovčje i jagnjeće kože izrađivali kožuhari, ili ćurćije, u vidu prsluka, kaputa,ogrtača, svuda je — gotovo i do druge polovine XX veka imala znatnu upotrebnu vrednost. Osim belih i žutosmeđe obojenih pršnjaka i s rukavima kožuha, kožuva susreću se i veliki ogrtači, načinjeni od osam, deset pa i petnaest ovčjih koža. Takvi su sremski i banatski ducin i bundaš u formi prostranih kaputa i opaklija, vrsta dugačkog i polukružno oblikovanog ogrtača, koja se u Banatu, Bačkoj i u Slavoniji naročito koristila za putovanja kolima i saonicama.

Za pokrivanje glave primarna su dva osnovna oblika: kupasta šubara od crnog jagnjećeg krzna i šešir od crne pustine. U obući starijeg sloja karakteri-stični su obojci, pravougaoni komadi vunene tkanine kojima su obavijana stopala i listovi do kolena povrh suknenih čakšira, uz koje su nošeni kaišari — široki opanci sa kaiševima. Za rad oko kuće korišćene su klompe, gotovo u svim prilikama zatvoreni opanci kapičari, a čizme i cipele mahom samo uz svečano odelo.38

Preuzeto iz knjige:
Narodna kultura Srba u XIX i XX veku
Iz teksta: Jasna Bjeladinović-Jergić, Srpska tradicionalna odeća

izvor:riznicasrpska

U Srbiji u devetnaestom veku se u različitim oblastima javljaju isti ili slični haljetci, koje srećemo i vam granica Srbije ili su čak opšti za još šire geografsko područje.

Među najstarije muške kape ubrajamo šubaru, koja je veoma stara i dosta rasprostranjena. Fes je na našoj teritoriji novijeg porekla. Usvojen je posredstvom Turaka, a smatra se da je poreklom od grčkih antičkih lađara.

Na području koje je naseljavalo dinarsko stanovništvo u Srbiji u devetnastom veku nosila se košulja jednog, gotovo istog tipa, koji se u nekim užim oblastima razlikovala u detaljima (u širini, dužini i načinu nošenja).
Ovo je poznata dinarska košulja, sa pravim neukrojenim rukavima ušivenim za stan. Posebne karakteristike ovoj košulji daju klinovi, koji se umeću sa strane i na taj način ona ima odgovarajuću širinu. Upravo ovaj detalj na dinarskoj košulji bio je značajan i od njega je zavisila širina i obim košulje. Način nošenja ove košulje je dvojak: ili se nosi preko gaća ili uvučena u gaće odnosno čakšire.
Na području Srbije nošena su tri tipa muških čakšira: uske bele benevreke, pelengire, i široke turače, ili poturlije, slične turskim čakširama. U izvesnim slučajevima sretali smo gaće kao gornji haljetak, koji je nošen umesto čakšira.
Čakšire tipa pelengira, ili šalvara, od neuvaljanog sukna, širokog tura i širokih kraćih nogavica (do ispod kolena), kakve su nošene na prostoru Starog Vlaha u Srbiji, bile su poznate i u drugim dinarskim oblastima. Pelengiri se nose najviše u kombinaciji sa strukom (crveni ogrtač tipa kabanice).
Uzane čakšire tipa benevreka, od belog sukna, sa uskim i pri dnu razrezanim nogavicama, sa manjim i dosta plitkim turom i izrezima na gornjem prednjem delu, bile su rasprostranjene na čitavom Balkanskom poluostrvu, a najzastupljenije u istočnoj Srbiji, u Vojvodini i u Makedoniji.
Široke čakšire turače, ili poturlije, svakako su novijeg porekla u našim nošnjama, a pripadaju onoj vrsti tursko-orijentalne odeće. Kod nas su najpre nošene po gradovima; bile su od plave i crne čohe, bogato ukrašene gajtanima. Vremenom, iz grada su ih primili i bogatiji ljudi na selu, a od njih i ostali, koji su ih umesto od čoje radili i od domaćeg tanjeg sukna ili od šajka.
Gunj se nosio na čitavoj teritoriji Srbije a i šire. On je bio tipičan muški haljetak, mada su ga ponegde nosile i žene. U početku jednostavnog kroja i ukrašavanja, konačan izgled gunja i jeleka, sa bogatim ukrasima od gajtana, kod nas se formirao upravo u vreme turske okupacije.
Kabanica se ubraja u red karakterističhih suknenih haljetaka. U dinarskim predelima Srbije kao i u zapadnoj Srbiji, nosila se kabanica od crvenog, grubog sukna bez rukava, dužine do ispod kolena, ponekad sa kapuljačom iza vrata. U jugoistočnom delu srbije, u Šopluku, nosila se kabanica od sivog sukna, po kroju slična ovoj iz dinarskih predela. Pod grlom se zakopčavala na zaponak.
Na teritoriji Srbije u devetnaestom veku nošeno je više vrsta opanaka. Među njima su najviše bili rasprostranjeni i najduže nošeni presni opanci od neučinjene kože. Od 1850. godine po ugledu na bosansku izradu opanak i štavljenje crvene kože, u Srbiji se pošinju izrađivati crveni opanci-crvenjaci. Najpre su pravljeni u Užicu, koje je u to vreme bilo poznat trgovački centar i preko koga se trgovalo sa Bosnom i Dubrovnikom.
Crveni opanci su se proširili na teritoriju zapadne Srbije, tako da ih nalazimo kod čačka, Valjeva, Gornjeg Milanovca, Šapca i Beograda. I dok se celom zapadnom Srbijom proširio crveni, dotle je u istočnoj Srbiji i dalje nošen samo presni opanak. Krajem devetnaestog veka pojavljuju se štavljeni, trajniji i bolji opanci, poznati kao đonaši, štavljenici, šabački ili šiljkani. I oni su se nosili u predelima zapadne Srbije, a odatle su se tek posle 1918. postepeno širili prema istočnoj Srbiji.
Presni opanci su bili domaće izrade. Sa pojavom crvenih opanaka, polovinom prošlog veka, razvija se opančarski zanat, pa su oni, kao i docniji đonaši, bili zanatske proizvodnje.

U pogledu ženske nošnje, u prošlosti, ono što je na prvi pogled, odvajalo devojku od udate žene, bio je način češljanja i pokrivanja glave. U Srbiji devetnaestog veka devojke su kosu plele u pletenice pa ih spuštale niz leđa ili obavijale oko glave. U srpkinja bilo je pravilo i obaveza da devojke nose nepokrivene glave sa kosom, dok su žene, morale redovno imati glavu i kosu pokrivenu.
Pokrivanje devojačke glave fesom ili povezivanje marama novijeg je datuma.
Pokrivanje glave kod žena bilo je raznovrsnije, i može se svrstati u više grupa: konga, fes sa šamijom, trvelji, ručnik i zabratka. Među njima najzanimljivije su konge ili konđe, koje su nošene u većem delu severne Srbije. Različite po obliku, načinu nameštanja i ukrašavanja, konge su nošene tokom čitavog devetnaestog veka a u izvesnim slučajevima i docnije.
Po pravilu, ona se sastojala od osnove podmetača raznih oblika-od konopljenih vlakana, lipove kore, drvene mladice, metalnog obruča, oko kojih se obavijala prtena tkanina; zatim, od jedne manje marame doglavače i jedne veće četvorougaone marame ili peškira.
Trvelji spadaju u veoma karakteristične ženske kape. Međutim s obzirom na to što su se trvelji sastojali od pletenica ženske kose sa umetcima od tuđe kose, kučine, vune ili jedne vrste suve trave koji su se savijali i nameštali iznad ušiju, kao i da se preko njih povezivala obična marama ili peškir, pre bi se moglo reći da je to vrsta neobične frizure. S temena, ispod marame često se nosio vuneni prevez ukrašen vezom i podnizan paricama. Trvelje su nosile samo žene, i to od dana venčanja, pa do kraja života.
Polazeći od Kosova na sever, zapadna granica bio bi Kopaonik, gde se trvelji sukobljavaju sa fesom i šamijom, zatim dalje prema Šumadiji sa konđom, dok se na istoku graniče opet sa posebnim načinom češljanja i povezivanja glave zabratkom, koja se nosila u tadašnjem vranjskom, niškom, pirotskom, i krajinskom okrugu.

Ženske košulje na teritoriji Srbije nošene su u dva tipa: pravo krojena duga košulja sa klinovima i široka košulja oko vrata i u struku bogato nabrana tj. dinarska košulja koja se nosila u većem delu Srbije izuzev oblasti bliže Savi i Dunavu.
Drugi tip je posavska košulja presečena i nabrana i struku nošena bliše Savi i Dunavu (Mačvi i Pocerini, Beogradskoj Posavini i Podunavlju, kao i na severoistoku Srbije u nošnjama srpskog i vlaškog stanovništva).
Pregača je nošena jedna ili dve - prednja i zadnja. Sve do pred kraj ovog vremena, pregače su izrađivane od vunenih tkanina iz, jedne ili dve pole, ukrašene raznovrsnim utkanim, a docnije vezenim šarama. Po pravilu bile su bez resa, mada su u zapadnim delovima Srbije kod doseljenog stanovništva iz Bosne i Hercegovine ponekad imale kratke rese.
U severoistočnoj Srbiji Vlahinje su nosile male pregače, prednju i zadnju sa veoma dugim resama. Prednja prečaga sa utkanim horizontalnim prugama i klečanim motivima između njih, bila je jedna od najstarijih pregača u Srbiji. Među njima svakako su bile najlepše one iz Šumadije, Beogradske Posavine i Podunavlja.
Zanimljiva je pojava nošenja dveju pregača. Sudeći po teritoriji na kojoj su nošene, možemo ih, svakako, vezati za panonski kulturni sloj, za razliku od malih pregača sa dugim resama koje su karakteristične za Vlahe.
Najrasprostranjeniji deo ženske odeće bio je: zubun, doramak, saja ili ćurdija. Izrađivao se od belog ređe crvenog sukna bez rukava s preda otvoren i različite dužine. Zbog veoma raznovrsnog i bogatog ukrašavanja, zubun je bio jedan od najlepših ženskih haljetaka. Sama reč zubun tatarskog je porekla i označava odeću bez rukava, spreda otvorenu. U ovu grupu svrstava se i sukman spreda otvoren, ili zatvoren.

Polazeći od činjenice da je u Srbija krajem osamnaestog i pošetkom devetnaestog veka bila naseljena brojnim doseljenicima iz različitih krajeva, svakako je u pogledu odevanja vladalo veliko šarenilo, koje se, kao jedna od glavnih etničkih karakteristika stanovništva, za izvesno vreme i zadržalo.
Gledano prema rasporedu na tlu Srbije jedna od najkarakterističnijih oblasti je područje dinarskog stanovništva, koje čini nastavak šireg dinarskog područja, razumljivo je što i nošnja ovog stanovništva nosi pečat dinarske kulture i što kao takva, pod istim ili sličnim uslovima, dugo održala utičući istovremeno i na nošnju susednih oblasti. Vremenom odelo se postepeno menjalo i asimilovalo, tako da se gotovo ujednačilo, zadržavajući u sebi manje osobenosti u pogledu naziva, kroja i načina nošenja.

Nasuprot muškoj, ženska nošnja je bila i ostala raznovrsnija. Ako posmatramo nošnju u delu severne Srbije (Mačva, Posavina i Podunavlje, delimično Šumadija pa preko Morave i oblasti timočko-braničevskog stanovništva) oseća se uticaj panonskih nošnji. Prelaznu oblast između dinarske nošnje sa jedne strane i nošnji istočno od Morave sa druge strane, izdvojili bi smo šumadijsku nošnju.Ona je takođe rezultat istorijskih, društveno-političkih i kulturnih odnosa u kakvim se Srbija našla u devetnaestom veku. Stoga nije slučajno što se u toj poznatoj i veoma rasprostranjenoj nošnji susreću različiti elementi ( dinarski, panonski, gradski, vojnički i dr.) što ju je činilo skladnijom, jednostavnijom odećom, u kojoj više nije bilo teških, glomaznih haljetaka niti često komplikovanih frizura i kapa. Bila je manje kitnjasta i upadljiva, ali zato veoma praktična. Zbog toga, ona se brzo širila i usvajala i van granica Šumadije: na zapad - preko Drine, na jug - Moravskom dolinom i na istok - preko Marave i dalje.
Teritorija istočne Srbije nalazi se između dve političko-administrativne granice, rumunske i bugarske, zatim između panonskog basena i šopske oblasti.

Posebnu grupu nošnji čine nošnje šopske oblasti. Ovo stanovništvo nalazeći se po strani od većih komunikacija, zadugo je ostalo nepromenjeno, što je bio jedan od važnijih razloga za očuvanje veoma arhaičnih delova nošnje: litak, sukman ... Vremenom češćim dodirima sa okolnim zonama u nošnjama i u životu šopskog stanovništva nastaju izvesne promene u nošnji.

Za etničku prošlost oblasti moravsko-vardarskih doseljenika veoma su značajna istorijska zbivanja. Duga turska vladavina i ekonomska potčinjenost ostavili su dubok trag.
Stanovništvo niškog, leskovačkog i vranjskog područja nosilo je prostiju, grublju nošnju od domaćih tkanina, bez mnogo ukrasa i veza.
Na nošnji vranjskog stanovništva u prošlosti se, osim orijentalne, zapažaju uticaju makedonske, karajiško-ćustendilske i zletovske nošnje.

Nošnja u gradovima širom Srbije je nešto ujednačenija i čini grupu za sebe. Razvojem industrije i trgovine kao i niz drugih faktora uticali su da se nošnja postepeno gubi iz upotrebe.
     
 

Devojke sa karakteristicnim oglavljem kondom, ukovima i kukom



           



       

  Detalj veza na libadama





Vez sa zadnje pregace novijeg datuma

izvor:narodnenosnje.co.rs/ foto riznicasrpska

Pafte



Ženski jelek


izvor:riznicasrpska.net

Letnja nošnja iz Užica







izvor:riznicasrpska.net

Veoma lepa i živopisna nošnja očuvala se dobrim delom do skorijeg vremena , iako je u neposrednoj okolini Beograda.

Žene su se češljale na kongu. Konga se stavljala na potiljak a ispod brade pričvršćivala kumašem, crnom somotskom trakom i krpicom na kojoj su nanizana dva reda srebrnih para.Preko konge je vezivana mala bela marama doglavljača a preko nje ubradač, beli peškir, ili kupovna marama sa resama, koja je visila niz leđa.

Košulja je od lanenog ili kudeljnog platna. Gornji deo prišiven je za donji. Oko vrata, oko rukava i po dnu ruba košulja je zatvorena i okukičana čipkom od debljeg pamuka. Na grudima, preko košulje, jelek.

Suknja na uzduzne pruge zatvorenijih boja u struku nabrana. Suknja je sa prednje strane otvorena te se krajevi prekačinju - zadenu za pojas i daju izgled raširene lepeze.Između pregače i zadignute suknje, sa strana, ističe se vez na košulji.

Pregača je najlepši deo nošnje, svaka devojka i žena izrađivale su je za sebe, otud je i prisutno toliko varijanti u pogledu tehnike i živopisnosti.
Preko pregače i košulje a ispod jeleka opasan je kolan, pojas vezen perlama i raznobojnim dugmadima sa paftama, metalnim kopčama koje se zatvaraju ispod grudi. Dukati i drugi nakit pokrivaju polovinu grudi.

Čarape su pletene i šarane od raznobojne vune sa cvetnim ornamentima.

Mušku nošnju karakterišu duge košulje, široke gaće preko kojih mogu biti uže ilišire čakšire, gunj sa rukavima, anterija, vuneni pojas na nogama opanci sa kljunom, dok se glava pokrivala fesom, šubarom, šeširom od slame ili filca pa čak i od konca, a kasnije se iz vojne uniforme preuzima kapa šajkača.



Par u nošnji iz okoline Beograda


Pafte


Ženska suknja prekaca




Detalj sa ženske kecelje / Detalj sa suknje prekace




izvor:riznicasrpska.net

Ženska pregaca



Ženski zubun / Detalj sa ženskog zubuna



riznicasrpska.net

NARODNE NOŠNJE POMORAVLJE













izvor:stormfront.org

NARODNE NOŠNJE ŠUMADIJA








izvor:stormfront.org

Pafte





Muška nošnja okoline Cacka

izvor:riznicasrpska.net

Opanci su seoska laka, kožna obuća, koja se priteže oko nogu kaišima ili oputom. Bili su osnovna obuća većine stanovnika u selima Srbije do prve polovine XX veka. Kod Srba, opanak je tradicionalna srpska obuća i njen je nacionalni simbol.
Na Balkanskom poluostrvu ova obuća je veoma rasprostranjena u raznim oblicima, modnim detaljima i bojama, a opanci su takođe i narodna nošnja u Makedoniji, Bosni i Hrvatskoj.



• Šumadijske - dve vrste
• Vlaške
• Šopske
• Makedonske - dve vrste
• Glamočke
• Hercegovačke
• Patofne od prirodnog krzna i kože

Opanci su kožna, laka, plitka obuća, ravnog ili olučastog oblika sastoji se od stopala, lica i opute ili kaiša za vezivanje.
Od osnovne forme, komada kože veličine i oblika stopala, koji je u prošlosti zadovoljavao elementarnu čovekovu potrebu za zaštitom stopala,na prostoru Srbije u viševekovnom trajanju razvilo se nekoliko vrsta opanaka.



U zavisnosgi od upotrebljene vrste kože i načina izrade, izrađivani su i nošeni:

• presni opanci od neuštavljene kože izrađivani u kućnoj radinosti;
• crveni opanci ili crvenjaši od poluštavljene kože, rađeni manufakturno,
• đonovski ili građeni opanci i
• opanci kapičari od uštavljene kože izrađivani u opančarskim i obućarskim radionicama širom Srbije.
Presni opanci su pravljeni od neprerađene, samo usoljene i na suncu osušene goveđe, svinjske, kozje ili bivolje kože. Krojeni su prema obliku i veličini stopala, a oputom provučenom kroz otvore ili omčice duž ivice formiran im je oblik i pričvršćivani su za nogu. Na prostoru Srbije, ima dve vrste opanaka: prešnjaci i vrnčani. Za razliku od prešnjaka, čije je lice veoma plitko i često samo delimično pokriva gornji deo stopala, vrnčani opanci imaju lice od vrnčanica - opute, koje je moglo da bude, pliće ili dublje, ukrašeno ili bez ukrasa.

Presne opanke pretežno je nosilo stočarsko stanovništvo u planinskim predelima dinarske i centralnobalkanske zone.




Crvenjaši su dobili naziv po boji poluštavljene goveđe kože od koje su pravljeni. Izgledom su bili slični vrnčanim opancima, mada jači i bolji. Počeli su da se izrađuju u Užicu sredinom XIX veka. Užice je postalo centar iz koga se njihova izrada raširila i u druge krajeve Srbije.

Opanci kapičari se sastoje od đona, lica, dela za petom i kaiša za vezivanje. Lice od jednog komada kože kao kapak pokriva gornji deo stopala pa su prema tome opanci dobili ime. Najviše su izrađivani i nošeni u panonskim ravničarskim predelima, graničnim posavskim i podunavskim oblastima. Nazivani su još i banatski, prečanski, švapski, lubaši i zaklopljeni opapci. Bili su sastavni deo novije nošnje panonskog tipa, a smatramo ih elementom evropske kulture u kulturi odevanja Panonskih Srba. Đonaši ili građeni opanci su pravljeni od uštavljene goveđe kože.Sastoje se od đona, lica, vrha i kaiša za pričvršćivanje. Lice je ispleteno od tanko isečenih traka mekše kože (premet i preplet). Od njihovog odnosa zavisilo je da li će opanak biti prost, polupokriven ili pokriven. Na prostom opanaku preplet je bio urađen sredinom i duž ivica, a na pokrivenom, celom širinom. Najviše su nošeni prosti opanci.

Vrh je najizrazitiji i najprepoznatljiviji deo građenog opanka. Nastao od nabora pri oblikovanju đona, postao je njegov glavni ukras. Prema obliku, veličini i načinu na koji je savijen vrh opanka, razlikuju se tipovi opanaka. Pravilo je da je na ženskim opancima manji ili da ga nema, kao na opancima u istočnoj Srbiji.
Brojni lokalni nazivi za građene opanke svedoče o njihovoj opštoj prihvaćenosti kod srpskog stanovništva. Opanci najčešće nose ime kraja u kome su izrađeni ili pak ime označava neku njihovu osobinu. U Srbiji su nošeni šabački, valjevski, užički, šumadijski, kosmajski, kačerski, kolubarski i moravski opanci ali i noske, mrki, kilaši, šiljkani, kukičari.

Građene opanke u Srbiji zanatlije izrađuju od druge polovine XIX veka.
Prvobitno su bili obuća za svečane prilike. Kasnije, ustupajući mesto savremenoj fabričkoj obući, postali su uglavnom radna obuća. U zapadnoj Srbiji više su izrađivani i nošeni građeni opanci, a u istočnoj presni.

tekst: Opanci u Srbiji Vera Šarac-Momčilović, viši kustos Etnografskog muzeja u Beogradu Izrada opanaka unašređena je polovinom XVIII veka, pa se tada osnivaju prve specijalizovane opančarske radnje. Opančarski zanat je doživeo svoj procvat između dva svetska rata, kada su mnogi primerci dostizali i umetničke visine.

izvor:translate

izvor:srcekrajine

Sada ...

Tradicionalna srpska nošnja, kao i svaka druga tradicionalna odjeća nacije ili kulture nestaje zbog urbanizacije, industrijalizacije i međunarodnih trendova odjeće.
Ipak, haljina je još uvijek vrhunski dio srpske narodne kulture, a tu su brojni pokušaji da se sačuva ovaj narodni običaj kulture.
Danas, ovi kostimi se još uvijek nose za nacionalne blagdane i slavlja posebno u očuvanju tradicije i društva u selima.

Značajke srpske haljine uključuju Opstanak oblika obuće koji datiraju iz srednjovjekovnog kraljevstva Srba, Šajkača tradicionalni srpski šešir i Jelek obrazac od prsluka.
Srpski nošnja je također poznata po različitim teksturama i vezovima.



Sastoji se od šešira zvanog šajkača , bijele košulje, zove Jelek , hlača i srpskih cipela zvanih opanci .Jelek je prsluk izrađen od vune ili odbaršuna, dok su ženske jakne obložene krznom. Vezen dizajn često će se naći na pregačama, čarapma i drugdje.Obojen jarko crveno, simbolizira krv izgubljenu u bitci na Kosovu.



Tradicionalna srpskaženska haljina sastoji od opanaka, vezene vunene čarape koje je dosežu do koljena i nazuvice. Suknje su bili vrlo raznoličite, od pletena ili skuplje izvezene od lana, a tkanice služe kao pojas. Važan dio nošnje su pregače  s cvetnim motivima.



Košulje su u obliku tunike, bogato ukrašene srebrnim koncem i trake koje se  preko košulje. U nekim područjima je zamijenjen gornji rukava haljina sa crvenim ili plavim tkaninama, koljeno-duga, bogato ukrašeno i kopča ispred .



Šalovi i kape su se nosile kao ukras.

Djevojke su također nosila ogrlice, ili niz dukata oko grla, naušnice, narukvice, i njihove kape su bile ukrašene metalnim kovanicama ili cvijećem.



(Ovi su neke slike iz "etno selu" - turistička stvar ...)



(Opanci, tradicionalni srpskie cipele, sa zakrivljenim vrhom, i šajkača, tradicionalni srpski šešir)
Mladi ljudi ne nose ovakav kostim danas, spada u Kulturno Folk / Etničko očuvanje društva, ili na nacionalnoj razini događanja, kojih je mnogo u Srbija.
U svakodnevnom životu, još uvijek se može vidjeti na starijim seljacima, ili kao turistička atrakcija, te u Arheološkom muzeju.

Od sredine 19. stoljeća, Srbi su usvojili  uobičajeni europski način odijevanja.

izvor:translate

Антерија



Антерија је врста старинске хаљине. То је хаљина са дубоким изрезом на грудима, са дугим, спреда отвореним рукавима, а сама је дугачка до чланака ногу. Изглед ове хаљине од струка наниже је звонастог изгледа, јер су ту додавани тзв. „клини“. Материјали који су се користили су били разни: памук, свила, сомот, брокат. Обично су биле црвене са узаним белим пругама или са ситним мотивима, а ракошним су сматране оне са златним везом од свиле или сомота. Мајстори који су израђивали антерије су се називали терзије.

Razmišljajući šta će da ponese engleskoj kraljici za rođendan, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević obratio se Etnografskom muzeju u Beogradu, a Muzej angažovao porodičnu manufakturu „Srma art“ iz Jakova. Tu je napravljena i u škrinju spakovana jedna lepa šumadijska devojačka nošnja s kraja 19. i početka 20. veka, koja danas stoji u Vindzoru, odnosno kraljičninom prestižnom muzeju.










Jelek

Jelek (od turskog yelek=prsluk) je deo narodne nošnje koji je zastupljen u nekoliko zemalja Balkana kao odevni predmet sve do sredine dvadesetog veka, kada se počinju nositi kostimi koji dolaze iz grada.

Na prostorima gde žive Srbi, jelek je imao veliku zastupljenost, nošen je u svim oblastima, počev od Vojvodine pa sve do juga, tj. do Vranja i Kosova. Pominje se i u narodnoj pesmi, koja kaže „Jelek, anterija i opanci, po tome se znajuSrbijanci…“

Kroj je bio autentičan za svaku oblast i razlikovao se po šarama, vezu, obliku, materijalu i ostalim detaljima. Obično su se koristili materijali kao što su pliš,sukno i čoja, na koju bi se dodavali razni vezovi, tračice i ukrasi, kako bi izgledali lepše, bogatije i zadržali svoju autentičnost.

Ukrasi koji su se kačili na jelek su se nazivali gajtani, a njihov broj na jeleku je pokazivao iz koliko je bogate porodice momak ili devojka.

Jeleke nisu nosile samo žene i devojke već i muškarci, ali sa manje ukrasa i detalja.


Tipični turski jelek











narodnatradicija.wordpress.com

Šajkača

Svaka kulturna tekovina je na svojevrstan način svedočanstvo ne samo sopstvenog razvoja i sudbine, već i celog istorijskog i civilizacijskog toka koji ju je izneo, pa tako i odevanje. Tako i šajkača, koja u našoj narodnoj nošnji zauzima po svemu osobeno mesto, jer važi za srpsku nacionalnu kapu, ima svoju dugu i lomnu istoriju koja je istovremeno i podsetnik na istorijsku sudbinu naroda čije je znamenje postala, jer je danas nesporno da je šajkača tako izrazit deo srpske narodne nošnje da se može uzeti kao sinonim za Srbina.

Dve su zabune koje kod neupućenih izaziva šajkača. Prvo, pogrešno se misli da je šajkača, s obzirom na materijal od koga se pravi, tako nazvana jer je od šajka, to jest, kako se ovaj pojam rečnički definiše, mekane čoje domaće izrade, slične suknu, a drugo, što je takođe pogrešno, misli se da je sama šajkača, kao odevni deo, novijeg postanja, jer se reč “šajkača” ne nalazi ni u izvorima predvukovskog perioda, niti kod samog Vuka, u čijem je Srpskom rječniku nema.

Budući, pak, da je tačno da je reč šajkača za naziv prevashodno vojničke kape, uvedene u Srbiji kao deo vojne i činovničke uniforme, nastala sedamdesetih godina prošloga veka, kao i to da je šajkača, kakvu je od tada sretamo, poglavito pravljena od šajka, onda su shvatljivi uzroci ovakvim zabunama i nedoumicama. No, pri tome se zaboravlja da je ovakva kapa ranije pravljena od druge vrste materijala i da su u našem narodu prethodno postojale vrste kapa kakva je današnja šajkača, samo pod drugim nazivima, te zato treba pogledati značenje same reči šajak i kakve su kape nosili Srbi u davnini.

U narodu se šajak naziva mekana čoja (ili čoha) domaće izrade, a za odevni deo načinjen od njega kaže se da je šajčani ili šajkani (npr.šajkano odelo). Po Skoku, šajak je “balkanski turcizam”, prihvaćen u bugarskom i cincarskom jeziku. Šajak znači u prvom redu sukno, a potom vrstu grube čoje.

Tkalačko umeće i veština pravljenja sukna bili su veoma razvijeni u drevnih Slovena, pa su ih i Srbi preneli i usavršili po doseljenju na Balkan. Na ovu zanatsku radinost su posebno bili upućeni u vekovima robovanja pod Turcima, čemu je pogodovala i činjenica da je u vremenima nesigurnim stočarstvo, a to u prvom redu znači ovčarstvo, bilo najpretežnija delatnost.

Sudeći po glavnoj odlici, da je šajkača plitka kapa, sačinjena od sukna, onda ova vrsta kape u nas ima više inačica. Plitku valjanu kapu sa ravnim dnom (odozgo ravna), Mitar S. Vlahović s pravom smatra “našom narodnom kapom, jer je postala u našoj sredini, u seljačkoj kući, od domaćeg materijala”, nabrajajući u tu vrstu valjanu kapu ili bijelu kapu od pustine (kakva se nosila u Kuča), bjelaicu ili pustenjaču (Rovca, Bratonožići), valjalicu (Rovca, Morača, Drobnjak), bijelu kapu (Vasojevići), ćulav (Šumadija), ćulav od belog sukna (Stari Vlah) i ćulaj(Hercegovina).

Posebnu vrstu plitkih kapa, okruglog ravnog dna i užeg oboda, čini kapa koje se u Staroj Crnoj Gori, Crnogorskim Brdima i severnoj Hercegovini naziva šišak, a u ostaloj Hercegovini (okolina Mostara, Stoca, Ljubinja, Bileće i u Popovom polju) zavratka ili zavrata. Ove su kape izrađivane od crvene čoje, a o njihovom nazivu Mitar S. Vlahović iznosi dva tumačenja: “Zavratka (kao i šišak) dok se šije oblika je dužeg valjka, a kada je gotova, zavrne se — previje napola, pa otud i naziv, po narodnom mišljenju, zavrata — zavratka. Drugo je mišljenje da se tako zove što se nosi ozadi — za vratom.”

Pripadnici srpske graničarske i dobrovolzačke vojske (frajkorci) bili su odeveni u narodno odelo i među vrstama njihovih kapa se isticala crvena šepica. Pomeni ove plitke kape su utoliko dragoceniji ne samo zato što su razaznatljivo pokrivalo za glavu srpskih ratnika tokom dužeg vremena i na širokom prostoru od Pomoravlja do Budima i od Banata do Gorskog kotara, već naročito stoga što ova kapa u svom nazivu odaje slovensku davninu.

Za ustanovljenje šajkače, kao i sam njen naziv, od presudnog je značaja kapa koju su nosili Srbi graničari u Šajkaškoj. Naziv Šajkaška (u značenju: zemlja šajkaša) sačuvao je spomen na srpske ratnike-lađare koji u Podunavlju imaju dugu i blistavu istoriju.

Strah i trepet na vodi, srpski šajkaši su bili odlučujuća sila pri odbrani, kao i pri turskom osvajanju. Pobeda je bila tamo pod čijom su zastavom oni nastupali. Početkom XVIII veka srpski šajkaši, koji su se posle Svištovskog mira (sklopljenog 1606. godine) nalazili pod upravom svoga plemstva, stacionirani su u Komarnu (šest četa), Đeru i Estergomu (po dve), odakle ih Austrija preseljava, na osnovu odluke od 19. februara 1763. godine u jugoistočni deo Bačke, u ugao što zaklapaju Dunav i Tisa, obrazujući od njih graničarski šajkaški bataljon u okviru Vojne krajine. Šajkaški bataljon će tu gospodariti na ovim rekama, dok šajkaši budu Beču potrebni, sve do ukidanja šajkaškog bataljona 1852. godine, kada će se preinačiti u pešadijski bataljon, koji će se takođe ukinuti kada se razvojači Vojna krajina (1873. godine). Kao istorijski spomen na hrabre srpske rečne ratnike šajkaše ostao je naziv tla između Tise i Dunava Šajkaška, koja je tako nazvana po njima.

Kako su šajkaši nazivali svoju kapu nema pouzdanih potvrda, ali je kapa koju su oni nosili zvanično uvedena kao deo uniforme u vojsku Kneževine Srbije. Šajkača, to jest kapa za vojnike koja “ima formu graničarske kape”, uvedena je propisom u Srbiji 1870. godine. Određenijim nazivom, kaošajkaška kapa, dakle kao deo nošnje konkretnih graničara, nazvana je u propisu 1876. godine, kojim je naloženo da narodne starešine nose “šajkašku kapu”, kakva je određena i za narodnu vojsku. Tako je kao kapa vojnika i nižih činovnika šajkača ubrzo prihvaćena — ona je bila na glavi srpskih ratnika u bojevima 1876—1878. godine, otkad je počelo njeno naglo pronošenje i prihvatanje u novooslobođenim krajevima, da bi 1912. osvojila Kosovo, Skopsku Crnu goru, Drimkol. Rečju, kako je duhovno i slobodom Srpstvo objedinjavano tako je teklo širenje i prihvatanje ovog odevnog znaka srpske narodnosti, što svedoči i činjenica da je u ratu, povedenom za opstanak i radi sprečavanja u ovom veku trećeg genocida nad srpskim narodom koji obitava u našim zapadnim stranama, izbila podno Velebita.

Vremenom je šajkaška kapa dobila skraćeni naziv šajkača, i ona je postala vidljivo vojničko obeležje, a za trećepozivce, koji su pozivani samo u vremenu kada je državni i nacionalni opstanak bio dovođen u pitanje — jedino vojničko obeležje. Šajkača je, dakle, nazvana po šajkašima, a oni po šajci, brodiću na kojem su ovekovečeni. Ali, šta znači šajka?

Šajkom se, osim vrste čamca sa dva ili četiri vesla, naziva rečni ratni brod, koji je bio u upotrebi od XV do XIX veka. Vrlo je važno istaći da je šajka naročiti ratni brodić koji je u ovom vremenu bio u upotrebi na rekama crnomorskog sliva, jer se u XVI veku na rekama u Ukrajini javljaju tzv. kozačke šajke (kazackaja čajka) radi borbe s turskim galijama.

Srpski naziv plovila na rekama crnomorskog sliva šajka znači isto što i čajka u ukrajinskom jeziku: čamac, čun, a reč će potom ući u poljski jezik, gde glasi czajka, i nemački, gde glasi Tscheike (čita se: čajke) i označava ratni brodić. Šajka je lađica za prevoz po reci, poznata pod tim ili sličnim imenom, osim u slovenskim, i mnogim jezicima (mađarski, rumunski, novogrčki, turski, italijanski).

Devetnaesti vek u Evropi je bio vek velikih promena u nošnji, kada je i većina evropskih naroda napustila svoju tradicionalnu narodnu nošnju, prenoseći je do danas samo u izuzetnim, svečanim prilikama. I kod Srba se ta smena nošnje uglavnom tada odigrala. Među delovima odeće koji su se tvrdokornije očuvali je šajkača, koja pripada vrsti plitkih kapa ravnog dna, kakve su, pod raznim imenima bile uvek rasprostranjene u nas. Štaviše, taj oblik je uticao i na pokrivala za glavu koja su od drugog materijala.

Plitke kape su bile i odlika nošnje Srba u srednjem veku. Kako je uočio Jireček, među raznim pokrivalima glave (kapuč, klobuk, valjanica), čije značenje nije uvek pouzdano, po podatku iz 1299. godine, ističe se, “po srpskom načinu”, u muškoj nošnji “sasvim mala i plitka kapa”. Ova kapa, “koja ni malo nije pokrivala stražnji deo glave”, kako Jireček pretpostavlja, bila je “nalik na današnju crnogorsku i hercegovačku kapu.”

Kape iz kojih se razvila crnogorska (hercegovačka) kapa, koju je tek vladika Rade (Petar II Petrović Njegoš) počeo da uvodi, bile su tipašišak, zavrata i kariklija, čiji je prototip vrlo velike starine. Mitar S. Vlahović je, uočavajući mape plitke kape kod Dačana i starih Grka, prepoznao ovakvu kapu još i na zemljanoj statueti, na tzv. kličevačkom idolu iz gvozdenog doba, na kojem je “predstavljena manja ravna kapa slična šišaku”.

narodnatradicija.wordpress.com

ОПАНЦИ У СРБИЈИ

Вера Шарац-Момчиловић,
виши кустос Етнографског музеја у Београду


Основна обућа већине становника у селима Србије до прве половине XX века били су опанци. Кожна, лака, плитка обућа, равног или олучастог облика састоји се од стопала, лица и опуте или каиша за везивање. Од основне форме, комада коже величине и облика стопала, који је у прошлости задовољавао елементарну човекову потребу за заштитом стопала, на простору Србије у вишевековном трајању развило се неколико врста опанака.

У зависносги од употребљене врсте коже и начина израде, израђивани су и ношени: пресни опанци од неуштављене коже израђивани у кућној радиности; црвени опанци или црвењаши од полуштављене коже, рађени мануфактурно и ђоновски (грађени опанци) и опанци капичари од уштављене коже израђивани у опанчарским и обућарским радионицама широм Србије.

Пресни опанци су прављени од непрерађене, само усољене и на сунцу осушене говеђе, свињске, козје или бивоље коже. Кројени су према облику и величини стопала, а опутом провученом кроз отворе или омчице дуж ивице формиран им је облик и причвршћивани су за ногу. На простору Србије, има две врсте опанака: прешњаци и врнчани. За разлику од прешњака, чије је лице веома плитко и често само делимично покрива горњи део стопала, врнчани опанци имају лице од врнчаница – опуте, које је могло да буде, плиће или дубље, украшено или без украса.



Пресне опанке претежно је носило сточарско становништво у планинским пределима динарске и централнобалканске зоне.

Ова врста опанака потиче из најранијег периода људске цивилизације и трајањем у континуитету, кроз средњи и нови век ношена је од крајњег севера (Естонија ) до крајњег југа (Грчка ) Европског континента. На Балкану је ова најједноставнија обућа, израђивана, и ношена као радна обућа све до прве половине XX века.

Народни називи за опанке од непрерађене коже су: пријесни, пресни, прешњаци, сировари, шиваћи или кртице.

Црвењаши су добили назив по боји полуштављене говеђе коже од које су прављени. Изгледом су били слични врнчаним опанцима, мада јачи и бољи. Почели су да се израђују у Ужицу средином XIX века. Ужице је постало центар из кога се њихова израда раширила и у друге крајеве Србије.



Опанци капичари се састоје од ђона, лица, дела за петом и каиша за везивање. Лице од једног комада коже као капак покрива горњи део стопала па су према томе опанци добили име. Највише су израђивани и ношени у панонским равничарским пределима, граничним посавским и подунавским областима. Називани су још и банатски, пречански, швапски, лубаши и заклопљени опапци. Били су саставни део новије ношње панонског типа, а сматрамо их елементом европске културе у култури одевања Панонских Срба.


Kapicari

Ђонаши или грађени опанци су прављени од уштављене говеђе коже. Састоје се од ђона, лица, врха и каиша за причвршћивање. Лице је исплетено од танко исечених трака мекше коже (премет и преплет). Од њиховог односа зависило је да ли ће опанак бити прост, полупокривен или покривен. На простом опанаку преплет је био урађен средином и дуж ивица, а на покривеном, целом ширином. Највише су ношени прости опанци.

Врх је најизразитији и најпрепознатљивији део грађеног опанка. Настао од набора при обликовању ђона, постао је његов главни украс. Према облику, величини и начину на који је савијен врх опанка, разликују се типови опанака. Правило је да је на женским опанцима мањи или да га нема, као на опанцима у источној Србији.



Бројни локални називи за грађене опанке сведоче о њиховој општој прихваћености код српског становништва. Опанци најчешће носе име краја у коме су израђени или пак име означава неку њихову особину. У Србији су ношени шабачки, ваљевски, ужички, шумадијски, космајски, качерски, колубарски и моравски опанци али и носке, мрки, килаши, шиљкани, кукичари.

Грађене опанке у Србији занатлије израђују од друге половине XIX века. Првобитно су били обућа за свечане прилике. Касније, уступајући место савременој фабричкој обући, постали су углавном радна обућа.

У западној Србији више су израђивани и ношени грађени опанци, а у источној пресни.

 









narodnatradicija.wordpress.com

Priča o šajkači


Šajkača je neprimetno potisnula šubaru kao srpsku nacionalnu kapu tokom devetnestog veka. Otprilike je istovremeno i truba istisnula gajde. To se dogadjalo tokom srpskih oslobodilačkih ratova kada je šajkača postala vojnička kapa po uzoru na strane vojske.



U stvari, prve šajkače su nosili srpski dobrovoljci iz, Bačke koji su u svojim malim čamcima, šajkama pravili velike probleme Turcima na Dunavu.

Verovatno je zato i do današnjeg dana šajkača ostala maslinasto zelena. Jedino su uvek posebni Užičani sebi priuštili da im ova kapa bude teget boje. Šajkača se pokazala kao svestrana kapa. Lepo stoji na glavi, pogotovo kad se malo nakrivi.


Osim glave, u nju može svašta da se upakuje a po potrebi može čak i voda da se pije iz nje. Neki dokon ljubitelj šajkače je uspeo da nabroji preko pedeset načina kako da se upotrebi ova univerzalna kapa. Šajkača je u stvari dvostruka kapa. Između njena dva dela može da se ostavi cigareta, pismo od devojke, novac i bog te pita šta još.



Inače taj dvostruki deo šajkače je prvenstveno namenjen da se navuče preko ušiju kada je hladno vreme. Zato se taj deo i zove uši. Šajkača se šije od istog materijala kao i pantalone. Dogadjalo se ponekad da se pantalone iscepaju na turu jer je taj deo najviše haban.



Kako nije baš ni kod sirotinje elegantno ići pocepanog tura onda su od ušiju sečeni komadi i pravljene su zakrpe. Od tog vremena je i nastala izreka: seci uši, krpi dupe, i odnosi se na sve poslove koji se od jada i čemera obavljaju.