Tajanstvena mesta Srbije

SREDNJOVEKOVNI GRAD BORAČ



U njemu su sklapani važni istorijski dogovori

Tridesetak kilometara jugozapadno od Kragujevca, na samom obodu Gruže, smestilo se selo Borač. I verovatno bi se malo razlikovalo od drugih šumadijskih sela da se u njemu ne nalazi i čuveni srednjovekovni grad Borač. Svojim visokim stenama i hridima se nadvio nad samu varošicu. Doduše, od samog srednjovekovnog grada je malo šta ostalo. Rušilo ga je vreme, ratovi i borbe. Ipak, svaki kamen ovog krša bi i danas mogao da priča kako se nekada ovde živelo, kako se za Srbiju nekad borilo.
Borač su tokom vekova posećivali i u njemu živeli brojni vlastelini, carevi i kraljevi. U njemu su sklapani važni istorijski dogovori, potpisivani paktovi, a za sam grad su se otimali Bugari, Mađari, Turci i Srbi. I sama legenda kaže da je ime nekadašnjeg grada, a današnjeg sela, poteklo od reči „boriti se“. Voleli su Borač i u njemu često boravili i despot Stefan Visoki, Đurađ Branković, Jerina...

Bog sve dade gradu Borču

Spisi kažu da je ovaj srednjovekovni grad obnovljen na rimskim temeljima. U sastav srpske države je ušao 836. godine, u doba vladavine kneza Vlastimira. Ugarski kralj Žigmund ga zauzima 1389. godine, da bi ga Srbi, uz pomoć Turaka, povratili već narednog leta. Zanimljive iskopine kazuju da je grad star barem dve hiljade godina. Pripadao je  mnogima, ali je najveći procvat i značaj dobio u srednjem veku. Ovdašnji meštani rado prepričavaju njegovu istoriju, ne krijući ponos što su velika imena srpske istorije baš ovaj krš iznad sela odabrali za mesto svoje vladavine. Priča se da je izgradnji grada najviše doprineo despot Stefan Lazarević. Svedoči o tome i povelja koju je izdao Dubrovčanima. S kolena na koleno se prenosi priča da se Stefan, primivši goste iz daleka, popeo na najvišu stenu sa koje pogled puca na Šumadiju, pokazao rukom na polja, šume, reke i plodne oranice, i onako, više za sebe, rekao: „Ima li još negde takve lepote? Kad dođoste videste samo kamen, a kad stadoste na kamen videste i rodne njive, i šljive, i žito. Bog sve dade gradu Borču“.
Upravo je ovde, 2. decembra 1405. godine, Stefan Lazarević potpisao sa Dubrovčanima hrisovulju o slobodnoj trgovini. Nažalost, nema previše podataka o tome kako je izgledao sam grad. Sa nadmorskom visinom od 507 metara, lako se može zaključiti da je dominirao nad čitavom okolinom. Knjige su zabeležile da je bio podeljen na Gornji i Donji grad. Veruje se da je u gornjem delu grada bila smeštena vojna posada i uprava, a u donjem skladišta, stanovi i drugi objekti. Borački grad je služio da se u njega skloni srpsko stanovništvo, odnosno građani Gruže od najezde neprijatelja.


Grad Borač u mapi sveta

Kada je Đurađ Branković zavladao Srbijom, 1427. godine, Smederevo je počelo da se gradi kao nova srpska prestonica. Uporedo sa njim je podizano i utvrđenje Ostrovica na Rudniku i Borač u Gruži. Puno je kamena i truda utrošeno za ove poslove. Narod je kulučio i noću i danju, a za sve nedaće je optuživao Jerinu, Đurđevu ženu. Međutim, baš tada je Borač imao svoj najveći privredni značaj. Koliko značajan, možda dovoljno govori i podatak da ga je mletački kartograf fra Mauro ucrtao u mapu sveta. Ovdašnji narod rado pominje i Radiča Postupovića, čelnika kneza Lazara, koji je i sam jedno vreme ovde živeo. Koliko su  meštani voleli svog kosovskog junaka govori i to da su mu poklonili dve čizme dukata od kojih je on kasnije podigao manastir Vraćevšnicu. Puno se radilo, ali i trgovalo. Prodavala se stoka, žito, vosak, vuna... Ovde su se pisale i crkvene knjige, crtani projekti za srpske manastire, a u samom Borču, od 13. do 15. veka, bila su dva manastira i čak devet crkava.

Od grada osta ruševina

Borač su Turci osvojili 1. jula 1438. godine. Namera cara Murata Drugog je bila da osvoji Gružu, ali je Borač dugo odolevao. Okomite visoke stene su bile prevelika prepreka osvajačima. Pošto su Turci spalili varoš ispod grada, počeli su da tuku gornji deo i besno jurišaju, ali su odbijani od hrabrih branioca. I ko zna kako bi se na kraju to završilo da nisu, prema predanju, uhvatili jednu staricu. Pod pretnjom smrti žena im je pokazala put kroz gustu šumu, kojim se stizalo na brdo iznad grada. Odatle je Turcima bilo znatno lakše da osvoje Borač, a brdo koje se do tada zvalo Crni vrh, nazvaše Zlatnim vrhom. To ime je zadržalo i do današnjih dana.
Turci su grad osvojili, ali ga nisu koristili.. Od njega su ostale samo zidine i priča o teškoj izgradnji i još težim borbama oko njega. Osim tragova istorije, malo se šta ovde može videti. Tu je crkva iz 1359. godine, a u selu je danas i jedna škola, kafana i nekoliko prodavnica. A nekada davno, još u srednjem veku, bio je to slavni grad Borač...


casopishorizont

Vodopad Prskalo – na južnom Kučaju, stvorila je najmaštovitija igra vode i krečnjaka. On se nalazi pored samog puta koji od Resavice vodi ka Čestobrodici(istočno od Paraćina).


Ono što je mana ovog vrlo čudnog i jedinstvenog vodopada je šumski put koji je u periodu najveće aktivnosti, u proleće, praktično neprohodan zbog faune koja je vrlo aktivna i rajski lepa. Leti, kada se bukove šume južnog Kučaja razgranaju i rascvetaju, voda niz bedem od sige samo stidljivo kaplje što vam daje osećaj kao da ste u snu. Visok je oko 15 metara, vrlo je siromašan vodom čak i u proleće kada ima vode, mada nikada ne presuši. Vodopad Prskalo, kao da je čovek svojom rukom napravio (mada vrlo liči na bajkoviti Tolkinov plato zamka Gondor u knjizi o Gospodaru prstenova) i ostavio ga na mestu koji je blizu pored puta da mogu svi da ga vide, a opet dovoljno daleko da retko ko prođe.

Prizor na kome se oči odmaraju a pogled ka vrhu brzo završi u malom viru koji Prskalo sa malo buke već godinam vaja uz pomoć reke Nekudovo čiji se izvor nalazi samo nekih 70-ak metara iznad vodopada. Interesantno je da reka Nekudovo ovde izvire ali nestaje, tačnije ponire na pola puta prema Resavici odakle se nakraćim putem i stiže do ovog vodopada.

Semeteško jezero na Kopaoniku u sebi krije jedan zanimljiv prirodni fenomen.


To je jezero po kojem ostrva plove. Jezero je prečnika oko 60m a najveće ostrvo je dugačko 15m i obraslo rastinjem, a na njemuje čak inekoliko visokih stabala. Pored oovog ostvar, postoji i nekoliko manjih, a nekoliko njih su uništili kupači.

Ploveća ostrva predstavljaju pravu atrakciju za sve turiste koji posete ovo jezero, jer se ostrva pomeraju kada duva vetar, a isto tako ih mogu i posetioci sami „voziti“.

Semeteško jezero je specifično i po tome što se njegova dubina ne može izmeriti, jer su podvodni izvori iz kojih jezero dobija vodu toliko duboki i široki da su i sami deo njega.

Daždevnjaci su stari stavnovnici Semeteškog jezera, a nedavno je izvršeno i poribljavanje jezera.