Dobrica Erić

Dobrica Erić, rođen je 1936. godine u Donjoj Crnući, u Gruži, opština Gornji Milanovac, je srpski književnik. Dobrica Erić je književnik koji je završio četiri razreda osnovne škole u Vraćevšnici i oprobao sreću – kako sam kaže – u mnogim zanatima. Svojim bogatim stvaralaštvom na svojevrstan način obeležava življenje na šumadijskom i srpskom prostoru. On je pesnik, prozni i dramski pisac, lirski zdravičar Gruže, slikar prirode, sela, detinjstva i ljubavi. Nezaobilazan je u antologijama i udžbenicima. Piše poeziju i prozu, sarađuje u brojnim listovima i časopisima i često govori svoje pesme u raznim pilikama. Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda.

Prvu zbirku pesama objavio 1959. tod. a do danas više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica… Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire. Za mnoge su kompozitori napisali muziku. U javnim nastupima – na TV, na večerima poezije i drugim priredbama on svoje pesme ne čita, on ih govori, jer ih gotovo sve zna napamet. Sa D. Vitoševićem pripremio je antologiju – Orfej među šljivama (1963), a samostalno priredio antologiju – Da sabljama zemlju dijelimo (1994). Dobrica Erić živi i radi u Beogradu i u Gruži.

Balada o kokicama
Da l još nekom noćas ovo zlato smeta
Ljubičica
Ljutić
Nije ona jedina na svetu
Moja kći
Moj brat
Moja majka
Maslačak
Moje selo
Od klikera do dilbera
Plači, voljena zemljo
Princeza
Pesnik i mesec
Prolete leto
Slavuj
Teče reka kriva Drina
U životu što mi poče bajkom
Zumbul


Izvor:Net

Jagoda

Divlja devojčice,
kćeri južnog brdašca,

Kakvi te razlozi
i kakva te ljubav navodi

Da pretvaraš
svoje bele očice
u crvene srdašca?

Ljubičica


Kraj potoka
sitnoskoka

Ispod žbuna
bez zubuna

Žmirkaju dva
plava oka.

Željna pčela
kraj njih lebdi,

Ne veruje
sama sebi!

Moj brat

Izučio mnoge škole
i zašao za topole.

Prešao je preko reke
u odsjaje u odjeke.

Raspustio svoje đake
i zašao za oblake.

Dosanjao bele snove
i zašao za bregove.

Kako li mu sviće zora
u kućici bez prozora?

Moje selo

To ti je moje selo,
ko još takav vrt ima?
To nije selo, već belo
stado sa voćnjacima!

Sred sela: dom i škola.
Nad krovom ruža plovi.
Novi put, šarena kola.
U dolji – jablanovi.

Kroz selo reka hrli
i nosi sličice kuća.
Mostić joj drveni grli
obale pune pruća.

Kad jutro rumena lica
oči prozora otvori -
u selu umesto frulica
zabruje tranzistori.

U sumrak moje selo
zapali zlatne svice.
Selo je stado belo
a deca – ljubičice!

Nije ona jedina na svetu

Ja tugujem i šta je tu smešno,
zaljubih se, prvo pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati
već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke,
a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom,
a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke,
ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima,
a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane,
ona čita strip i šund-romane.

Ja je zovem da beremo cveće,
ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta ona hoće?

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu:
nije ona jedina na svetu!

BLISTAVE KAPI


Uzalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak sniće
Sunce u ptičje perje skriveno.
I tvoje venčano ruho biće
Mojim mislima prošiveno.

Kad stresem se sa blistave kapi
Uskršnjeg vina tvojih godina
Zemlja će preda mnom da razjapi
Bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Dobrica Eric

TORTA SA SEDAM SVEĆICA

Dobila su dečica
tortu sa sedam svećica!

To je dar od bake
za đake prvake
za ovih sedam godina —
sedam prvih petica.

Potrčite, dečice
da palimo svećice!
Prva je svećica Ljubav
druga — Drugarstvo
naše najveće carstvo
treća svećica Sreća
četvrta je Dobrota
bez koje nema života
peta je svećica Poštenje
šesta svećica Učenje
a sedma je Igranje —
najdraže zanimanje!


SVIĆU OPET RUMENA SVANUĆA

Sviću opet rumena svanuća
škola mi je najmilija kuća!

Prođe leto, dođe jesen ran
a škola mi je na početku dana.

Bila bela, plava ili žuta
škola mi je na početku puta.

Duva vetar, šumore topole
šta bi čovek da mu nije škole?

Mrak bi bio i noću i danju
živeo bi ko majmun u granju.

Kukuriče petao sa plota
škola ti je svitanje života!

-Vašar u topoli-


Baka na ringišpilu

Zveče dukati
i šušti svila
na poljančetu
kod ringišpila.
Tu se od dece
ne moze prići.
Tu su devojke
i mladići.
Tu je sve što
nije u ljuljci,
pa cak i žene
i čovečuljci.
Svi što ne drže
vinske zdravice
bruje oko te
čudne spravice.

Jedna baka
s torbom u krilu
sat je letela
na ringišpilu.
Prvo je baku
bilo stah malo.
Sve se oko nje
uskovitlalo.
Bilo je bar
trista sunaca,
dvesta Topola,
sto Oplenaca.
Ali taj strah
brzo iščeze.
Sad krug za krugom
veze li veze.
I sto se točak
brže okreće,
baka sve više
trepti od sreće.
Leti i misli
da svi njoj kliču
pa zaboravlja
na svog čiču.

"Što mi je lepo
kad zažmurim...
Reko je: Idi,
ali požuri.
Uh, neće, valjda,
lančina pući
Požuri, veli,
idemo kući.
Kakvoj kući,
neka, neka...
Kad mi je ovako
lepo, nek čeka.
Ceo mi život
prodje kod koza.
Neka mi se jednom
duša navoza.
Letim isto
ko bubamara...
Neću da silazim
dok imam para"

Zveče dukati
i šušti svila
Bruji svet oko
ringišpila.
Plamte trobojke,
grme trubači.
Kliču u zraku
srećni letači.

Neki čičica
krakat ko roda
probi se kroz
obruč naroda.
Zakloni oči
od sunca kapom,
pa baku s torbom
raspali štapom:

- Ja te tri sata
čekam kod kola
a ti mi jašeš
tog djavola

Popucaše
trube od pleha
i zaceni se
narod od smeha.
Baka se izbeči:

"Joj, stoj Moj Stevo
Spasavaj, sveta
Paraskevo"

Rasrdjen čičica
psuje i preti
i udara je
kad god proleti.

- Ozari, stari
- Al' čiča četka
- Zvizni ga torbom
po glavi, tetka

Popucaše baki trpila:
"Zar sam te zato
prala, krpila."
Pa ciknu: - Stevo,
nesrećo jedna
Baci tu motku,
narod te gleda
Onog mi sunca
i ovog zraka:
čim sidjem - idem
na razvod braka

- Ohooo Z'ustavi
- Teraj još malo
- Raspali, čile
- Dosta, budalo

Sve živo kao
da dobi krila
zgrte se oko
ringišpila...

ПРКОСНА ПЕСМА



Ја

кћи Божја

Србија

изјављујем драговољно

кроз ланце и жицу

пред сведоцима

Силом, Муком и Неправдом

да крива сам и да признајем кривицу!


Крива сам што сам неко

а не нико и нетко

Крива сам што у доба

општег Србобрста

идем у православну цркву

додуше, поретко

и што се крстим овако

с три прста!


Крива сам што јесам

а треба да нисам

Крива сам одавно

што стојим усправно

и гледам у небо уместо у траву

Крива сам што се дрзнух

против кривде

крива сам

што опет славим своју крсну славу!


Крива сам што пишем и читам

ћирилицом


Крива сам што певам

смејем се и псујем

(а понекад и лајем)


Крива сам, и признајем

да не знам што знам, и да знам што,

не знам


Крива сам и да завршим

с највећом кривицом

(пре него што се заценим од смеха)

Крива сам, тврдоглавка

што сам Православка

и Светосавка и што не верујем

у свети злочин и опроштај греха!

Крива сам и грешна, дакле што

постојим


и кад већ постојим и још дрско стојим

што бар не признам да не постојим!


Ако то признам

да сачувам главу

изгубићу часни крст и крсну славу

Ако не признам

црно ми се пише

цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи

лопова и гоља

чопори робота и других монструма

кидисање на моје воћњаке и поља

и на моје беле куће поред друма

око којих, као најлепше одиве

цветају трешње, јабуке и шљиве,

Моја ружна слика

озверена лика

коју умножавате у вечери и јутра

то је слика ваше свести и подсвести

То нисам ја, споља

то сте ви - изнутра!

Много смо важне

Земљо моја мила

Ја и моје сестре

Истина и Правда

чим се на нас дигла оволика сила

чим су на нас зинуле кривда

и неправда.


Ја се не плашим смрти црне дуге

већ ропског живота и болести дуге

Смрт је честа појава међ нама Србима

као што су пролеће

лето

јесен

зима

И није страшнија

поготову дању

од суше

поплаве

земљотреса

мраза

кад је човек сретне на своме имању

окађене душе и светла образа,


Злонамерници

сити и манити

све ми забранисте у рођеној кући

ал не може ми нико забранити

да певам и да се смејем, умирући

А то се вама више не догађа

ни кад свадбујете

ни кад, вам се рађа!


Поштедите ме коца и конопца

и разапните ме на врху планина

као ваши праоци што су мог праоца

Исуса Христа Назарећанина.


Ја ћу да гледам

а ви зажмурите

Иначе ће вам се очи распрснути

од сјаја мог лица

Само пожурите

Што пре ме разапнете

пре ћу васкрснути!

KIŠA U SRBIJI


U Srbiji pada kiša, danonoćno, neprestano
u Srbiji trune žito, povrće i voće rano.

Na grudima majke Zemlje Srbija je živa rana
po njoj pada slana kiša, po njoj pada rosa slana

Što nam spira sjaj iz oka, srmu reči, boju lica,
rumen ruža, zlato klasja, plavi miris ljubičica.

U Srbiji pada kiša, nabujale sve rečice -
to su suze rušnih majki, i očeva, i dečice.

Mnoge su se ptičurine na Srbiju obrušile,
belosvetski gavranovi, lešinari, orlušine

Priželjkuju da Srbija sustane i oči sklopi
da raznesu njene kosti po Aziji i Evropi

I da bace na trpezu pred svog slepog crnog kralja
Srce zemlje Srbijice, Srce celog Pravoslavlja

Srce Boga i čoveka, arhangela i deteta
što svetluca ko kandilo u bezdanoj tami sveta.

U Srbiji pada kiša, pocrnela bela rada
U Srbiji trune radost, trune ponos, trune nada.

Al to nije ona kiša što kaplje s nebeskog svoda
to je kiša iz očiju, to su suze srpskog roda

Što tone u živo blato nesloge i nemaštine
jer ga hoće da rasrbe, raskuće i razbaštine.

Kad se jednom razoblači i kad opet sunce grane
najplodnija srpska polja biće bare i solane.

Mesto raži i pšenice, mesto šljiva i jabuka,
mesto grožđa i krompira i crnog i belog luka

Mesto meda od bagrema, od lipe i poljskog cveta
biće soli od naših suza za dušmane širom sveta:

Da posole i presole svoj hleb, vodu, vino, hranu
da sanjaju slana brda i doline gde izgreva

Slano sunce što sad greje srpski narod na Balkanu
koji plače samo zato što mnogo voli da peva!

Dobrica Erić (1992)

Balada o kokicama


Poneo sam iz doline žute
ozarene ranim suncokretom
mnoge plave večeri prosute
kokicama k’o šljivinim cvetom.
Kad se svici zapale u žitu
i reduša testo za hleb natre,
kokali smo kokice u situ
i igrali bosi oko vatre:
Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!
Dve – tri zvezde na jablanu zebu
sve dok nam se vatra ne razgori
i kokice ne prsnu po nebu
pod kojim se naša pesma ori.
Večeri su sada nevesele
pa se grejem na tom davnom žaru,
još mirišem te krunice bele
i još čujem onu pesmu staru:
Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!
Svi su davno došli i otišli
s vetrovima što tiho pevuše,
a snegovi, prerano naišli
zavejaše sito na dnu duše.
Među onim dragim sitnicama
o kojima čovek često sniva
čuvam i to sito s kokicama
što se bele kao cvet od šljiva.


                               Dobrica Eric


Nemoj patiti suze liti
ako me volis nemoj to kriti
ne muci srce,ne muci sebe
jer mozda i ja volim tebe!

Ti me pitas koga volim,
Evo da ti odgovorim,
Brzo citaj prva slova
Evo tebi odgovora!
  

Zrnce sna - Dobrica Erić



Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Ponoć je bezazlena kao detinja
duša, a mene prožima strah.

Ko zna šta neko sanja dok sam ja
budan?

Moje smrznute jabuke stoje nepomično
na mesečini i pridržavaju nebeski svod.

Kad bi sad vetar pomerio samo jednu
grančicu, čini mi se da bi se celo
zvezdano kube sručilo na moj Čardak.

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

КИША У СРБИЈИ

У Србији пада киша, даноноћно, непрестано
у Србији труне жито, поврће и воће рано.

На грудима мајке Земље Србија је жива рана
по њој пада слана киша, по њој пада роса слана
Што нам спира сјај из ока, срму речи, боју лица,
румен ружа, злато класја, плави мирис љубичица.

У Србији пада киша, набујале све речице -
то су сузе рушних мајки, и очева, и дечице.

Многе су се птичурине на Србију обрушиле,
белосветски гавранови, лешинари, орлушине

Прижељкују да Србија сустане и очи склопи
да разнесу њене кости по Азији и Европи

И да баце на трпезу пред свог слепог црног краља
Срце земље Србијице, Срце целог Православља

Срце Бога и човека, архангела и детета
што светлуца ко кандило у безданој тами света.

У Србији пада киша, поцрнела бела рада
У Србији труне радост, труне понос, труне нада.

Ал то није она киша што капље с небеског свода
то је киша из очију, то су сузе српског рода

Што тоне у живо блато неслоге и немаштине
јер га хоће да расрбе, раскуће и разбаштине.

Кад се једном разоблачи и кад опет сунце гране
најплоднија српска поља биће баре и солане.

Место ражи и пшенице, место шљива и јабука,
место грожђа и кромпира и црног и белог лука

Место меда од багрема, од липе и пољског цвета
биће соли од наших суза за душмане широм света:

Да посоле и пресоле свој хлеб, воду, вино, храну
да сањају слана брда и долине где изгрева

Слано сунце што сад греје српски народ на Балкану
који плаче само зато што много воли да пева!

Da l još nekom noćas ovo zlato smeta



Da l' još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock'o sam pesmu k'o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock'o sam srce k'o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…

PRVA LJUBAV



Ja sam tužan a njima je smešno
zaljubih se prvo pa pogrešno;
Nije meni što mi srce pati
već što ona neće da me shvati

Ja je kitim cvećem belom radom
a nju Dragan rani čokoladom
Ja joj pišem ceduljice kratke
ona piše Zoranu zadatke.

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi
Sad ću reći svakom poljskom cvetu
nije ona jedina na svetu

Znamenje



Duž međe kipe lipe.Sve ređe
prisnivam miris davnih kajsija
I što je moje pamćenje bleđe
ta slika biva sve jasnija.

Kućica tesna,kandilo nesna
i oči pune tihog blistanja
Dva bleda lica i ljubičica
u pozlaćenom ramu svitanja.

Tu klekoh ,oče,i rekoh: poče
I snih plod kakav još ruka ne bra
I tada pustih boso siroče
srca na most najtanjeg rebra.

I sad na licu nosim znamenje
tajne što mi pod kožom bljeska
Kotrljam uz breg krupno kamenje
a niz breg sitne đinđuve peska.

Bluzo, moja tugo, satkana od cveća
već si mi se malo okratila.
Tkala sam te tri duga proleća
svaku žicu željom pozlatila.

Tkala sam te cvetajući
ko što cveta rujna zora —
procvetala čekajući
pod bagremom kraj prozora.
Bluzo, moja tugo,
bluzo, moja tugo...

Tkala sam te tugo od suvoga zlata;
duge skute od dugih sapata,
dva rukava od dva brka plava
a revere od puste nevere.

Tkala sam te tugo, dugo,
i snivala s dukatima oko bela vrata;
u snovima svate darivala
svog devera i staroga svata.