---

Leskovac je administrativni, politički, ekonomski, obrazovni i kulturni centar Jablaničkog okruga.
Leskovac se nalazi 288 km jugoistočno od Beograda,160 km severno od Skoplja, u središtu leskovačke kotline čija je površina oko 2250 km².


Nadmorska visina Leskovca je 225 m.
Koordinate Leskovca su:
Severna geografska širina  42° 59′ Istočna geografska dužina  21° 57′
Leskovac okružuju planine: Babička Gora, Seličevica, Radan(1409m), Kukavica (1441 m) i Čemernik (1638 m).
Kroz leskovačku kotlinu prolaze rečni tokovi Južne Morave, Veternice, Jablanice i Vlasine. Sam grad Leskovac se nalazi na obalama Veternice.
Opštinu Leskovac čine 144 naseljena mesta, od kojih su tri gradskog tipa:Leskovac, Grdelica i Vučje.

izvor:vilaperla

Istorij

---

Najraniji tragovi života ljudi na ovom području potiču iz mlađeg kamenog doba ili neolita, oko 3000. godine pre nove ere. Arheološka nalazišta iz ovog vremena su mnogobrojna kao i iz kasnijih praistorijskih perioda (bakarnog, bronzanog i gvozdenog) i vremenski se prostiru do početka rimskog osvajanja ove teritorije u II veku pre nove ere. Svedoče nam o značaju ove kotline kao raskrsnice puteva i dodira različitih kultura praistorijskih plemena. Od 800. godine pre nove ere
do rimskog osvajanja ne mogu se konstatovati veće promene u materijalnoj
i duhovnoj kulturi na ovom području tako da se ovaj vremenski period vezuje za kulture paleobalkanskih etničkih grupa, Ilira zapadno i Tračana istočno od Morave. Ovde su živeli Dardanci, jedno od mnogobrojnih ilirskih plemena poznato po stočarstvu i ratobornosti. Uostalom,karakteristika ovog perioda su stalni sukobi između plemena kao i sukobi sa makedonskim vladarima, a kasnije i sa Rimljanima.



Posle više bezuspešnih pohoda i nastojanja da se pokore ilirska plemena,
Rimljani su tek u I veku nove ere uspeli da ovladaju ovim područjem i da ga uključe u svoj sistem upravne i vojne organizacije posle čega će nastupiti romanizacija stanovništva i eksploatacija žitarica i rudnog bogatstva. Ova teritorija se nalazila u sastavu Dardanije kao dela rimske provincije Gornje Mezije. Početkom V veka, posle podele Rimskog Carstva, Gornja Mezija se nalazi u sastavu Istočnog Carstva i zauzima jednu od važnijih pozicija u odbrani od nasrtaja raznih plemena sa severa. Tek je car Justinijan I (527.-565.) uspeo da reorganizuje odbranu organizovanjem unutrašnjeg limesa i sređivanjem teških prilika u carstvu stvaranjem jedinstvene crkvene organizacije.
Posle pada Sirmijuma sedište arhiepiskopije i prefekta Ilirske prefekture postaje Justinijana prima ili Caričin grad čiji se nastanak vezuje za 535. godinu. Ovaj grad egzistirao je do 613. godine kada je razrušen i više nikada u njemu nije obnovljen život zbog stalne opasnosti od slovenskih plemena. U tom periodu omogućeno je i stalno naseljavanje Srba i Hrvata na Balkanu. Slovensko pleme koje je naseljavalo ovo područje nije poznato ali se zna da je priznavalo vizantijsku vlast, da su imali samoupravu sa knezovima na čelu, da su primili hrišćanstvo u
drugoj polovini IX veka i da su stalno bili na vetrometini sukoba Vizantije, Srpske države na zapadu i Bugarske na istoku. Međutim, zbog slovenskog porekla većinskog dela stanovništva, ova teritorija je oduvek smatrana srpskom.
Od početka vladavine Stefana Nemanje (1168.-1196.), područje u okolini Leskovca, prema vizantijskim izvorima, poznato je pod imenom Glubočica ili Dubočica i koju su vizantijski carevi koristili kao poklon pojedinim srpskim županima ili članovima njihovih porodica za pokazanu lojalnost. Stefan Nemanja je
1165. godine ovu teritoriju dobio na poklon od cara Manojla Komnina.Postoji predanje da je ova teritorija dobila ime po močvarnom terenu između Leskovca i sela Strojkovca koji je bio karakterističan po dubokom blatu ili glibu pa otuda ime Glbočica, a kasnije, zbog prideva dubok ustalilo se ime Dubočica. U nastavku predanja, posle isušivanja ovog terena ostalo je mnogo leske po kojoj je i sam grad dobio ime. Za razliku od predanja postoje pisani tragovi o prvom pomenu Leskovca kao naseljenog mesta početkom XIV veka, a prvi pomen Leskovca kao gradskog naselja potiče iz 1398. godine.
Od 1454. godine ovo područje ulazi u sastav Osmanskog Carstva (za taj period se vezuje herojska odbrana vojvode Nikole Skobaljića kod sela Banje), a u
administrativno-teritorijalnoj podeli pripada Kruševačkom sandžaku kao nahija i kao kadiluk. Tada Leskovac dobija izrazito orijentalni
karakter. Za vreme prvog srpskog ustanka odbeglo stanovništvo učestvuje u borbama pod komandom Ilije Strele, a posle propasti ustanka, tokom XIX veka sve do oslobođenja, zabeleženi su mnogobrojni samostalni istupi stanovništva protiv bezobzirnih nameta i poreza od strane spahija. Srpska vojska je oslobodila Leskovac 11. decembra 1877. godine.
Uključivanjem ovog područja u privredni i administrativni sistem Srbije stvoreni su uslovi za brži ekonomski razvoj. Prva tekstilna fabrika formirana je u Strojkovcu 1884. godine, a 1888. godine formiran je i prvi novčani zavod (Leskovačka udeoničarska štedionica) koji će predstavljati začetak leskovačke industrije i bankarstva.
Međutim, prvi svetski rat i trogodišnja okupacija Bugarske zaustaviće dalji razvoj
Leskovca. Za vreme okupacije, kao i za vreme trajanja Topličkog ustanka, Leskovac i okolina pretrpeli su velike ljudske i materijalne gubitke od strane Bugara. Najveći broj stanovnika streljan je ili na surov način ubijen u Surdulici i Arapovoj dolini.
Leskovac je oslobođen 7. oktobra 1918. godine. Posle oslobođenja nastaje privredni procvat ovog područja, a naročito procvat tekstilne industrije, koji će
trajati sve do početka ekonomske krize 1932. godine. Međutim, mora se napomenuti da su i druge industrijske grane bile razvijene kao što su npr. prerada poljoprivrednih proizvoda i voća, hemijska industrija i dr.U vreme privredne krize privreda će se delimično oporaviti, ali nikada neće zablistati starim sjajem kao kada je Leskovac važio za srpski Mančester. Drugi svetski rat zaustaviće svaki dalji pokušaj u tom pravcu.
Tokom rata, Leskovčani su dali veliki doprinos borbi protiv okupatora učešćem. Tokom ratnih operacija, 6. septembra 1944. godine, Leskovac je bio intenzivno bombardovan od strane savezničke avijacije. Računa se da je u tom bombardovanju poginulo preko 1500 ljudi i da je učinjena velika materijalna šteta gradu i okolini. Leskovac je oslobođen 11. oktobra 1944. godine. Posle rata dolazi do obnove i izgradnje razrušenog grada, ali posledice bombardovanja osećale su se duže vreme po oslobođenju. Iako u teškoj situaciji, suočen sa nedostatkom sirovina i delova za pokretanje mašinskih postrojenja, kao i zbog planskog razvoja ostalih delova Jugoslavije, Leskovac nesebično pomaže privrednom razvoju ostalih regiona po cenu svog stagniranja.
Danas je Leskovac centar Južnomoravskog regiona, koji po svojim privrednim
resursima i tradicijom predstavlja ogroman potencijal za dalji razvoj n juga Srbije. U prvom planu je razvoj hemijske i farmaceutske industrije,kao i intenzivna poljoprivredna proizvodnja

izvor:vilaperla

Градска слава и обичаји

Света тројица
Градска слава датира од постанка града.

Заштитник града Лесковца је Света Тројица, тачније духовски понедељак. Поред своје вазнесење на небо Господ Исус је обећао своји апостолима да ће им послати Духа Светога, који ће их умудрити и научити како да проповедају науку Еванђеља.

Он је то своје обећање испунио у педесети дан од свог васкрсења, па се то назива и Педесетница.

Била је недеља, око 9 часова. У соби, где су били окупљени апостоли, настаде хука као дување ветра, а над сваким од апостола појавио се пламен у виду језика и они тако добише дар Духа Светога да говоре разним језицима.
Зато се тај празник назива и Духови. Јудејци су празновали свој празник Педесетницу. Пред храмом, апостол Петар, у име свих апостола, изговори своју прву беседу о васкрслом Христу и позва народ да се крсти у знак помирења са Богом, и ради опроштаја греха.
Дакле, Христова Црква, као друштво људи који верују у Христа, отпочела је живети и радити на Духове у Јерусалиму, прве Педесетнице после Христовог васкрсења. То је Матица Христове Цркве.

Духови

Тај дан крстило се у Јерусалиму око три хиљаде душа. То је почетак историје Хришћанске цркве.
Недеља после Света Тројице у народу је позната као недеља сеоских и градских литија.

Након другог светског рата литије градске су укинуте, тако да се вршио опход само око цркве и у црквеној порти.1992. године литије поново крећу кроз град.

Литије се заустављају у централном градском парку, испред споменика Незнаном јунаку, да би се молитва читала испред записа који се налази на дрвету преко пута споменика.

Слава код Срба

Ово древно хришћанско Свето предање о слављењу Бога и славе Божије у Светима, примили смо и ми Православни Срби од светог Ћирила и Методија и од Светог Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богомајку и свете анђеле и Светитеље Божије. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божијом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави храмовну славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског заштитника, кога истога дана славе и сви православни хришћани у свету.

То је дакле наша Српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ с правом каже: "Ко Крсно Име слави, оно му и помаже"! Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вере Христове и имена Србиновог), молитвама светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и Христијанизовали.


Св. Василије Острошки


Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима; и то је наша заједничка Света Преслава.

А када славимо своју домаћу и породичну славу, не славимо је опет сами у кући, него најпре са осталим православним хришћанима у Цркви, на заједничкој Светој Служби, Светој Литургији, где су присутни и сви Божији Анђели и сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима и пријатељима и са сваким намерником Божијим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову са њим. Јер је и он, као и сваки човек, слика Божија и брат Христов и наш. Тај дан се назива и рођендан Христове Цркве, као организоване заједнице људи који верују у Исуса Христа.

Хришћанство, као организована Црква најстарије је данас људско друштво на земљи! Преко Мале Азије, Египта и Грчке оно је прешло у све крајеве света; особито од 37. године кад су Јудејци почели гонити и убијати хришћане, па су бежећи из Јерусалима, пренели проповед о Христу у друге крајеве и ван Палестине. Света Тројица се слави педесети дан од Ускрса.
Отуда, света слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божијих Светаца, није само српски обичај, јер славу славе и сви остали православни у свету. Али Свети Отац Српски, Сава Равноапостолни, дао је нама Србима и једну посебну Српску домаћу славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу Српску породичну славу:

Да свака Српска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши преци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице.

Обичаји лесковчана

Коледарски обичаји (за време Божића) спроводе се од 02. до 06. јануара. Поворка обучена у коледарске маске ишла је од куће до куће. Циљ је био да се благосиља напредак и благостање свакој кући. Овај обичај спроводи се у селу Рудару, где не иду одрасли већ само деца.

Градски обичај је чешљанка. То је свадбени обичај. Изводи се четвртком. Радња се дешава у кући младе (девојке). Овој свечаности присуствују само жене (од мушкараца само музичари). Тада се доноси сва ''спрема'' за младу за свадбу. Зову се пријатељице, или оне жене које неће бити позване на свадби. Служи се слано и слатко пециво и пиће.

Градови побратими - Пловдив, Бугарска

Пловдив је град у Бугарској. То је други по величини град Бугарске и седиште истоименог округа. Град има историју дугу 8000 година, и спада у најстарије европске градове.

Град се налази у Тракијској долини на обе обале реке Марице и у подножју Родопских планина. Преко Пловдива пролазе комуникације међународног значаја, као пут Софија-Једрене-Истамбул, или Софија-Стара Загора-Бургас.


Град Пловдив грб града локација у Бугарској

У Пловдиву постоје многа предузећа прехрамбене индустрије, металургије и текстилне индустрије. У граду се одржава сајам привреде међународног значаја. Пловдив лежи на главној саобраћајници између Мале Азије и Средње Европе. Град има и два аеродрома. По попису из децембра 2006. године, град има 377.425 становника.


Силистра, Бугарска

Силистра је лучки град на североистоку Бугарске. Центар је истоимене области. Град лежи на јужној страни доњег Дунава, који на том месту чини границу између Бугарске и Румуније.


Град Силистра грб града локација у Бугарској
Подигнут од стране Римљана Дуросторум, Силистра је била тврђава велике снаге, која се простирала по северном углу познатог квадрилатерала (Русе, Силистра, Шумен и Варна), али су њене зидине срушене након Берлинског уговора из 1878.

Град је био део Румуније између 1913 и 1940. По попису из 2005. године. Град има 49.166 становника.

Ћустендил, Бугарска

Ћустендил је град у западном делу Бугарске са 51.742 становника. Административни је центар ћустендилске области и општине Ћустендил. Недалеко од њега се одиграла велика битка у којој су снаге српског краља Стефана (1322-1331) и младог краља Душана (краљ 1331-1346, цар 1346-1355) потукле 28.06.1330.године бугарску војску. Свој данашњи назив град носи у спомен на српског велможу Константина Драгаша.


Град Ћустендил грб града локација у Бугарској

Данашњи назив су му дале Османлије по запоседању тих предела крајем XIV века назвавши га Кјустендил односно Ћустендил, што у дословном преводу са турског значи Константинова бања. Град су тако назвали јер је њиме владао српски велможа Константин.

Овај град се налази у ћустендилској котлини, недалеко од планине Осогово, у планинској области Бугарске. Удаљен је 69 km југозападно од Софије и 22 km од границе са Републиком Македонијом. Ћустендил jе чувен балнеолошки центар у Бугарској.

Куманово, Македонија

Куманово је са око 70 хиљада становника трећи највећи град у Републици Македонији (после Скопља и Битоља) и седиште њене најпространије општине. Налази се у североисточном делу Македоније на надморској висини од 344 метра. Кроз њега протичу реке Липовка и Којнарка. Претпоставља се да име града потиче од Кумана, туркијског племена које се овде доселило у 12. и 13. веку.


Град Куманово грб града локација у Македонији

У близини Куманова, 23. октобра 1912, одиграла се позната Кумановска битка у којој су српске снаге поразиле турску војску и натерале је на повлачење. Ово је била једна од одлучујућих битака Првог балканског рата. На локалитету Зебрњак, у близини бојишта, изграђен је споменик који су Бугари делимично срушили у време Другог светског рата.

Према попису из 2002. године у Куманову живи 70.842 лица (у општини 105.484). У граду постоји значајна метална и текстилна индустрија. Куманово има добре путне и железничке комуникације са Велесом, Скопљем и Србијом на северу. Скопски аеродром се налази око 30 километара јужно од града.