Sándor Petőfi (1. januar 1823., Kiškoroš, Mađarska – 31. jul 1849, Šegešvar, Mađarska, danas Sigišoara, Rumunija, je mađarski pesnik i jedan od vođa nacionalnog pokreta 1848. Otac mu je bio Srbin Stevan Petrović, majka mu je bila Slovakinja Marija Hruzova, a Šandorovo kršteno ime je Aleksandar. Smatra se najtalentovanijim i najboljim mađarskim lirskim pesnikom 19. veka.

Još kao gimnazijalac je počeo pisati i objavljivati poeziju. U burnim godinama koje potresaju veći deo Evrope, veoma se ističe kao vatreni mađarski nacionalista, pobornik republike i pristalica revolucije. Godine 1848. dolazi na čelo peštanske omladine i postaje ubrzo ideolog mađarske revolucije za otcepljenje od Habsburške monarhije i osamostaljenje Mađarske. Međutim, ubrzo mađarski plemići preuzimaju rukovodstvo ulazeći u dogovore sa austrijskim dvorom o povlasticama i ustupcima. Revolucionar Šandor se pridružuje pobunjeničkoj vojsci koja kreće u rat protiv Habsburških trupa.

Na nesreću po pobunjenike Rusija se aktivno uključuje u događaje podržavajući bečki dvor, a u nameri da se uguši revolucionarni republikanizam. Poginuo je 1849. u bici kod Šegešvara, najverovatnije, mada je ispravnije reći da mu se ovde gubi svaki trag. Njegova poezija je imala veliki uticaj na južnoslovenske pesnike, posebno na Đuru Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Najpoznatija dela su mu “Petefijeve pesme”, “Apostol” i “Vitez Janoš”. Danas most u Budimpešti nosi njegovo ime.

Izvor:Wikipedia

Iza onih modrih gorskih bila....

Iza onih modrih gorskih bila
Od sada živećeš, moja najmilija,
Privijena uz svog srećnog muža
Kome milje tvoje srce pruža;
Upoznaćeš dragosti daleke
U rumeni nove zore neke,
Dubrave Erdelja, samotnice,
Podastreće pred nas svoje lice.
Usudu verni smo i ti i ja,
Jedini drug nam je priroda,
Vekovečno divotno jestestvo,
Zanosa i divljenja nam mesto.
Ima li druga boljeg, kaži,
Što nikad ga ne uhvatih u laži,
Što senku s duše bolne skida,
Ne nanosi rane već ih vida.
Živećemo izvan svakih muka,
I neće nas taći svetska buka,
Samo romor nalik bruju mora,
Odjek nekih dalekih razdora,
Nemoćan da rastera nam snove
Dok nas uljuljkuje u zanose nove.
Tamo te vodim, jedini moj cvete,
Samoća i pustoš gde nisu uklete,
Ne bi li reči za te izmišljene,
Ženo moja mila, grunule iz mene!

Kako da te nazovem

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreći,
večernje zvezde lepih ti očiju,
diveći se, moje gledaju oči,
kao da ih sad vide prvi put…
Te zvezde,
čiji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji teče ka moru duše moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobaciš pogled svoj,
taj pitomi golub,
čije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i čiji je dodir tako dobar!
Zato što je mekši od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad zasviraš svojim glasom.
Te glasove da čuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleći,to je već proleće,
davno očekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se naše duše,
kao u zoru dan i noć,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blaženstva
večnost rasipa po meni-
Kako da te nazovem ?

Kako da te nazovem,
slatka majko moje sreće,
vilinska devojko
vizije koja se dotiče neba,
najsmelije moje nade
zastiđuješ svojom stvarnošću,
moje duše jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?

Krajem septembra

U dolu još cveta kasnih basta cveće,
Još se pred prozorom zeleni topola,
al, vidiš, odanle već se zima kreće?
I sneg je već pao povrh brega gola.
Još u mome srcu leto ne izblede
I u njemu cvate pramaleće čelo,
l tamnu mi kosu prošaraše sede,
Dirnu moju glavu zimsko inje belo.

Odjuriće život, cvat će strti studi…
Sedi mi u krilo, draga, dok sam s tobom!
Ti što sada glavu stavljaš mi na grudi
Da l ćeš mi se sutra srušiti nad grobom?
ako umrem prvi, telo mi bez žica
Da l pokrićeš plastom, reći zaleći me?
Da l ćeš zbog ljubavi nekoga mladića
Hteti da ostaviš čak i moje ime?

Udovičkog vela kad se maneš kleta,
Ko crni ga barjak nad grob moj zadeni,
Doći ću po njega iz podzemnog sveta
Usred tamne noći i uzet ga k meni,
Da sušim njime suze što mi kanu,
Jer me zaboravi, lako i bez boli,
I da njim zavija na svom srcu ranu
Onaj što te tu, i sad, večno voli!

Šta je ljubav?

Vetropiri, piljarice,
Blebetavi svete –
Vi nove poete,
A molim vas lepo
Ne sipajte slepo
Vaš uzdisaj gubavi,
Ne pevajte udilj
Sve o ljubavi!
Znate l’ na čem raste,
Čija li je ćerka,
Kakva li je zverka
Ljubav ta?
Znate da!

Jer bućkuriš pravi,
Što u krnjem loncu,
U toj vašoj glavi,
Varite, kuvate,
Pa ga suzom posolite,
Uzdisajem zapražite,
Kreveljenjem začinite,
Jaukanjem zadimite,
To još ljubav nije –
Ta svet vam se smije.

Počekajte malo, goluždravi tići,
- Ili slavujići -
Dok budete veći,
Da možete reći
Šta je ljubav prava,
Koja li joj slava.

Godinama nositi u telu
Ljute sumnje strelu,
Iz krvi nam najvrelije
Stvarat sebi nade
Samo zato da se zmije
U njojzi nasade,
Il’ da umre nad,
A ti da si rad,
I da veso greš,
Što ga u svom srcu
Sahraniti smeš…

Tako danas, tako sutra,
Svake noći, svakog jutra
Slušat opadanja,
Pa se boriš sa grdobom,
Pakosti i zlobom,
I trpeti sve uvrede crne,
A u golo srce dočekati trne
Kojim od dan na dan
Na tebe nasrne,
I ne hteti, a ne smeti
Ni pomislit o osveti,
Jer to što ti srce para
I jamu ti kopa kletu
Dragoj ti je sve na svetu;

Pa uzet devojku,
Svoje milovanje,
Dati za nju svu slobodu,
Jedino imanje,
I okove metnut na se,
U okovi znojiti se
I krvavo mučiti se,
A za koru hleba
I što ženi i što deci
Najnužnije treba;
Pa ako je žena čudna i zloćudna,
Ne žaliti muke, ne žaliti truda
Goveti joj ćudi trista puta na dan –
Jer ako već jedan život
Mora biti jadan,
Nek ne bude njezin,
Neka bude tvoj…

Jeste, to je ljubav,
Golube moj!

Pesma pasa

Zavija mećava,
Svod oblaci skriše;
Pljušte naizmence
Snegovi i kiše.

A šta nas se tiče
Ovo vreme pasje
Milostiv gospodar
Zaklonio nas je.

Ni glad nas ne mori,
Kad se gazda gosti,
Ostaće i za nas
Otpaci i kosti.

Bič doduše zvizne
I otvara kraste,
Njegov pucanj boli,
Al pseća kost sraste,

Bes kad gazdu mine
Zvaće k sebi doge,
Lizaćemo srećni
Blažene mu noge!

Pesma kurjaka

Zavija mećava,
Svod oblaci skriše;
Pljušte naizmence
Snegovi i kiše.

Pusta je pustinja,
Naš dom u zabiti,
Nigde čak ni žbuna
Gde se možeš skriti.

Spolja muči studen,
Nutrinu glad mori,
Svud nas prate ovi
Združeni zlotvori.

A eno i trećeg:
Nabijena puška,
Po belome snegu
Kaplje krv nam muška.

Premrzli smo, gladni,
I ranjeni svi smo,
Snašli nas svi jadi…
Ali – slobodni smo!

Šta je ljubav?

Vetropiri, piljarice,
Blebetavi svete –
Vi nove poete,
A molim vas lepo
Ne sipajte slepo
Vaš uzdisaj gubavi,
Ne pevajte udilj
Sve o ljubavi!
Znate l’ na čem raste,
Čija li je ćerka,
Kakva li je zverka
Ljubav ta?
Znate da!

Jer bućkuriš pravi,
Što u krnjem loncu,
U toj vašoj glavi,
Varite, kuvate,
Pa ga suzom posolite,
Uzdisajem zapražite,
Kreveljenjem začinite,
Jaukanjem zadimite,
To još ljubav nije –
Ta svet vam se smije.

Počekajte malo, goluždravi tići,
- Ili slavujići -
Dok budete veći,
Da možete reći
Šta je ljubav prava,
Koja li joj slava.

Godinama nositi u telu
Ljute sumnje strelu,
Iz krvi nam najvrelije
Stvarat sebi nade
Samo zato da se zmije
U njojzi nasade,
Il’ da umre nad,
A ti da si rad,
I da veso greš,
Što ga u svom srcu
Sahraniti smeš…

Tako danas, tako sutra,
Svake noći, svakog jutra
Slušat opadanja,
Pa se boriš sa grdobom,
Pakosti i zlobom,
I trpeti sve uvrede crne,
A u golo srce dočekati trne
Kojim od dan na dan
Na tebe nasrne,
I ne hteti, a ne smeti
Ni pomislit o osveti,
Jer to što ti srce para
I jamu ti kopa kletu
Dragoj ti je sve na svetu;

Pa uzet devojku,
Svoje milovanje,
Dati za nju svu slobodu,
Jedino imanje,
I okove metnut na se,
U okovi znojiti se
I krvavo mučiti se,
A za koru hleba
I što ženi i što deci
Najnužnije treba;
Pa ako je žena čudna i zloćudna,
Ne žaliti muke, ne žaliti truda
Goveti joj ćudi trista puta na dan –
Jer ako već jedan život
Mora biti jadan,
Nek ne bude njezin,
Neka bude tvoj…

Jeste, to je ljubav,
Golube moj!

OPONAŠATELJIMA

Mislite li: pjesništvo su kola
Što gegaju se drumom širokim?
Pjesma je orao: kud ne ide niko
Polazi gordo letom slobodnim.

I bijedna nesnosna gomila
Kukavno viri: gdje je otvoren put?
Kad pronađe ga, kao gladni psi
Za kosti, jurne na drum već uleknut.

Zgrabi pero, piši, ako imaš snage
Kretati kud nitko hodio još nije.
Nemaš li, primi ralo ili kalup,
Čegrtaljku lošu odbaci što prije!

POŠTOVANI VELMOŽNI

Poštovani velmožni,
Kako vi?
Svrbe li vas malo vaši
Vratovi?
Novomodne ovratnike
Već vežu
Za vas...nisu lijepi, al
Pritežu.

Koliko vas mi moljasmo
Proklete,
Da vi ljudi prema nama
Budete.
Primite nas u krug ljudi
Dostojan,
Preklinjo vas puk jadni, al
Utaman.

Za životinje smatraste
Narod, nas.
Što životinjski ako sad
Plate vas?
Napadnu vas ko zvijeri
Osvoje,
Nokte, zube krvlju vašom
Oboje?
Van u polja iz koliba,
Narode!
Kose, vile i pijuke
Zgrabite!
Prilika se sama nudi,
Pruža bat,
Osvete je kucnuo sad
Sveti sat!

Tisućljeća tovili smo
Trutove,
Nek se s njima psi naši sad
Utove!
Na vile ih, pa na smeće
Bacit čak.
Nek ih tamo požderu psi.
Za ručak...

Al ipak ne...Rodoljubi,
Stanimo!
Plemenitiji mi od njih
Budimo!
Iza Boga najsvetiji
Narod je,
Stog dostojni imena tog
Budite!

Budimo sad nas dostojni,
Veliki,
Da nas i Bog sa divljenjem
Osmotri,
U radosti svečanoj nek
Zdrav i nov
Rukom nam na glave spusti
Blagoslov.
U zaborav tisućljetne
Muke, jad
Bacimo, ako gospoda
Htjednu sad
Prezret ponos, grb, oholost,
Pa uz nas
Ravnopravno borbu prime
Za naš spas.

Velemožni, hoćete li,
Dođite!
Evo ruku, ruke nama
Pružite.
Svi budimo istog lanca
Karike,
Domovina treba sve nas
Ratnike.

Ne čekamo!
Morate nam
Brzo reć.
Danas može, sutra bit će
kasno već.
Od vas koji nas i danas
Prezire,
Neka mu se sam
Gospod Bog
Smiluje.

NA RASKRŠĆU STOJIM

Na raskršću stojim.
Puta dva tu vode.
Dal na istok il na zapad,
Kud da čovjek ode?

Pošo ja ma kuda,
Meni je svejedno:
Život mi je svuda
Tavorenje bijedno.

Kad bih samo znao,
Gdje smrt vreba na me.
Tim bi putem noge
Krenule i same.

Pusta, zimi

Tek sad je zaista pusta ova pusta!
Јеr je novembar loš i rasipan gazda:
Što proleće i leto
Sakupe sa brazda
To jesen proćerda lako i bez traga,
Zima ne zatiče ništa od sveg blaga.

Nema vani stada niti klepetuše,
Ni pastirskih frula koje setno tuže.
A ptice-pevice
Zanemelo ćute.
Ne pućka prepelica iz trave žute.
Niti cvrčak svoju violinu struže.

Ko sleđeno more miruje ravnica,
Sunce nisko leti ko umorna ptica,
Il kratkovido posta
Od starosti,
Pa mora da se sagne i pogled spusti...
Al nema bogzna šta da vidi na pusti.

Prazna je koliba, dom poljara suri;
Stoka jede seno, utihli su majuri;
A kada predveče
Mršavu stoku k valovu vode,
Zamûče neko kudravo goveče,
Radije bi pilo bistre jezerske vode.

Nadničar skida listove duvana s niske
Grede, zatim na pragu svija liske,
Secka ih i truni
Onda iz sara čizme
Izvlači lulu i polako je puni
Pa pućka, a pogled mu na jasle klizne.

Čak su i čarde zanemele i puste,
Birtaš i krčmarka mogu snu da se prepuste,
Јеr makar smetnuli s uma
Ključ od podruma,
Niko neće rudu okrenuti k njima:
Put je zameo vetar snežnim smetovima.

Sad gospodare vetrovi i oluje,
Jedni visoko pod oblacima struje,
Drugi jure iznad ravnice
Iskreći varnice.
Iskri sneg ko kremen, vetrovi ga mrve
Treći tek nasrće, da se s njima rve.

U sumrak, kad vetri umorno klonu,
Ravnice u neku bledu maglu tonu,
I jedva razaznaš, pognuta struka,
Nekog okasnelog hajduka:
Na noćni počinak nosi konj ga vran...
Za njim kurjak, a nad njim gavran.

Kо prognan kralj kad kraljevstvu okrene leđa,
Sunce se osvrne sa zemljinih međa,
Osvrne pogledom
Ispunjenim jedom
I dok mu pogled stigne do najdaljih duna,
Sa glave mu spadne krvava kruna.

Čokonaj
Čokonaj i jedan kalvinistički fratar
Behu ko dva rođena brata.
Jednom onaj iz Debrecina šmugnu
I pred brata stade dokona:
Pio bih, pajtaš! tako viknu
Vitez Mihalj Čokonaj.
“No, kad ti se već pije, piće se,
Za tebe vina negde naći će se,
Ako ne drugde, u podrumu,
Mnoge su bačve dole, znaj!”
To reče popa a s njim siđe
Vitez Mihalj Čokonaj.
“Ора, no, brajko!” viknu popa
Kako iz bačve izbi pampur;
“Тrk po slavinu! gore mi osta,
Trk, brale, i nešto već dokonaj”
Na to polete kao iz topa
Vitez Mihalj Čokonaj.
Oprezan, popa dlan stavi na
Rupu, pa čeka da stigne slavina.
Al čep ne stiže, pa popa gunđa:
“Ama kud ga odnese đavo,
Gde se dovraga dede onaj
Vitez Mihalj Čokonaj?”
Ne mogavši više da čeka čep,
Ostavi bačvu (vino isteče),
Iz podruma se u kuću pope,
Al gore nikog ne nađe taj.
Stigao je tek u kasno veče
Vitez Mihalj Čokonaj.
Evo u čemu beše cela stvar:
Tražio je gore slavinu, ljut,
Pretražio je i najmanji kut,
Al nigde čepa, a čeka ga onaj,
Pa po pampur u komšiluk ode
Vitez Mihalj Čokonaj.
U susedstvu beše neki pir,
Pa izneše preda nj ića i pića,
A on se vina i jela dokopaj;
Pa uz pesmu i zvuke tambure
Zaboravi začas popove, pampure,
Vitez Mihalj Čokonaj.

Kada kročismo, znaš li…


Kada kročismo, znaš li,
U ovaj jezerski hlad?
Vreme za milost ne haje,
Već dve godine je od tad.
Popodne, sećam se, riše
Smešak jesenskog dana,
Dok ćuv pitomi njiše
Zlatne odore grana.
Kao i sada, u jezeru
Nebo se kupalo vedro
Dok zaneseni čun
Njihaše voda štedro.
Još tada sve ovo milje
Ja snatrio sam većem,
Poljuba izobilje
Što mi na usne sleće.
Dve godinice… Vreme
Odnese mnogo tog,
Al ne tužim se, jer
Ja dobih od njega zalog.
Tebe sam tada upoznao,
Đerdanu mojih nada,
Za koju odmah bih dao
Sve što imah do tada.
Ostanimo još malo ovde,
Gde tako patih onomad,
Dok me ne preplavi sveg
Našeg blaženstva sklad!

"Šta je ljubav?"

Vetropiri, piljarice,
Blebetavi svete –
Vi nove poete,
A molim vas lepo
Ne sipajte slepo
Vaš uzdisaj gubavi,
Ne pevajte udilj
Sve o ljubavi!
Znate l’ na čem raste,
Čija li je ćerka,
Kakva li je zverka
Ljubav ta?
Znate da!

Jer bućkuriš pravi,
Što u krnjem loncu,
U toj vašoj glavi,
Varite, kuvate,
Pa ga suzom posolite,
Uzdisajem zapražite,
Kreveljenjem začinite,
Jaukanjem zadimite,
To još ljubav nije –
Ta svet vam se smije.

Počekajte malo, goluždravi tići,
- Ili slavujići -
Dok budete veći,
Da možete reći
Šta je ljubav prava,
Koja li joj slava.

Godinama nositi u telu
Ljute sumnje strelu,
Iz krvi nam najvrelije
Stvarat sebi nade
Samo zato da se zmije
U njojzi nasade,
Il’ da umre nad,
A ti da si rad,
I da veso greš,
Što ga u svom srcu
Sahraniti smeš…

Tako danas, tako sutra,
Svake noći, svakog jutra
Slušat opadanja,
Pa se boriš sa grdobom,
Pakosti i zlobom,
I trpeti sve uvrede crne,
A u golo srce dočekati trne
Kojim od dan na dan
Na tebe nasrne,
I ne hteti, a ne smeti
Ni pomislit o osveti,
Jer to što ti srce para
I jamu ti kopa kletu
Dragoj ti je sve na svetu;

Pa uzet devojku,
Svoje milovanje,
Dati za nju svu slobodu,
Jedino imanje,
I okove metnut na se,
U okovi znojiti se
I krvavo mučiti se,
A za koru hleba
I što ženi i što deci
Najnužnije treba;
Pa ako je žena čudna i zloćudna,
Ne žaliti muke, ne žaliti truda
Goveti joj ćudi trista puta na dan –
Jer ako već jedan život
Mora biti jadan,
Nek ne bude njezin,
Neka bude tvoj…


Jeste, to je ljubav,
Golube moj!

Sándor Petőfi

sav@ ::"Šta je ljubav?"

Vetropiri, piljarice,
Blebetavi svete –
Vi nove poete,
A molim vas lepo
Ne sipajte slepo
Vaš uzdisaj gubavi,
Ne pevajte udilj
Sve o ljubavi!
Znate l’ na čem raste,
Čija li je ćerka,
Kakva li je zverka
Ljubav ta?
Znate da!

Jer bućkuriš pravi,
Što u krnjem loncu,
U toj vašoj glavi,
Varite, kuvate,
Pa ga suzom posolite,
Uzdisajem zapražite,
Kreveljenjem začinite,
Jaukanjem zadimite,
To još ljubav nije –
Ta svet vam se smije.

Počekajte malo, goluždravi tići,
- Ili slavujići -
Dok budete veći,
Da možete reći
Šta je ljubav prava,
Koja li joj slava.

Godinama nositi u telu
Ljute sumnje strelu,
Iz krvi nam najvrelije
Stvarat sebi nade
Samo zato da se zmije
U njojzi nasade,
Il’ da umre nad,
A ti da si rad,
I da veso greš,
Što ga u svom srcu
Sahraniti smeš…

Tako danas, tako sutra,
Svake noći, svakog jutra
Slušat opadanja,
Pa se boriš sa grdobom,
Pakosti i zlobom,
I trpeti sve uvrede crne,
A u golo srce dočekati trne
Kojim od dan na dan
Na tebe nasrne,
I ne hteti, a ne smeti
Ni pomislit o osveti,
Jer to što ti srce para
I jamu ti kopa kletu
Dragoj ti je sve na svetu;

Pa uzet devojku,
Svoje milovanje,
Dati za nju svu slobodu,
Jedino imanje,
I okove metnut na se,
U okovi znojiti se
I krvavo mučiti se,
A za koru hleba
I što ženi i što deci
Najnužnije treba;
Pa ako je žena čudna i zloćudna,
Ne žaliti muke, ne žaliti truda
Goveti joj ćudi trista puta na dan –
Jer ako već jedan život
Mora biti jadan,
Nek ne bude njezin,
Neka bude tvoj…


Jeste, to je ljubav,
Golube moj!

Sándor Petőfi

Par postova iznad,je postavljena!Čitaj,ne lepi samo!

KAKO DA TE NAZOVEM

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
vecernje zvezde lepih ti ociju,
diveci se, moje gledaju oci,
kao da ih sad vide prvi put…
Te zvezde,
ciji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji tece ka moru duse moje
kako da te nazovem?
Kako da te nazovem,
kad mi dobacis pogled svoj,
taj pitomi golub,
cije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i ciji je dodir tako dobar!
Zato sto je meksi od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?
Kako da te nazovem,
kad zasviras svojim glasom.
Te glasove da cuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleci,to je vec prolece,
davno ocekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?
Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se nase duse,
kao u zoru dan i noc,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blazenstva
vecnost rasipa po meni-
Kako da te nazovem ?
Kako da te nazovem,
slatka majko moje srece,
vilinska devojko
vizije koja se dotice neba,
najsmelije moje nade
zastidjujes svojom stvarnoscu,
moje duse jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?

Luda

Što se bunite?
Gubite mi se s vida?
U krupnu sam poslu. Žurim.
Korbač pletem. Plameni bič iz sunčanih zraka;
Izbičevat ću svijet!
I jaukat će, a ja kikotati,
Ko što se smijaše, dok sam jaukao.
Hahaha!

Jer život je takav. Kikoćemo se i plačemo.
Sve dok smrt ne šapne: Ćut!
Jednom sam i ja umro već.
Otrov mi oni u vodu ulili
Koji su vino moje ispili.
A šta učiniše ubojice moje
Zločinstvo svoje da bi prikrili?
Na odru kad sam izložen ležao
Nad mene se svili pa su plakali.
Hteo sam tada na njih skočiti
I odgristi im nosine.
Al neću ih odgristi; smislih
Nek imaju nos i neka mirišu
Kad trunem i nek se uguše.
Hahaha!

Gdje me ukopaše! U Africi.
To mi sreća bi,
Jer me hijena izrova iz rake,
Jedini dobrotvor bješe mi ta zvijer,
Al i nju prevarih,
Butinu mi je proždrijeti htjela,
A ja joj srce ponudih svoje,
No tako gorko bilo je ono, da crkla je!
Hahaha!

Ali, zaludu! Ovako prolazi
čovjekov svaki dobrotvor.
Šta je čovjek?
Vele: svijeta korijen
Koji u nebu gore cvate
Al to je laž!
Cvijet je čovjek čiji korijen
Tamo je dolje, paklu na dnu.
Mudrac me ovome naučio neki
Koji luda velika bi, jer od gladi svisnuo je.
Što nije krao, ili pljačkao?
Hahaha!

Al šta se cerekam kao luda ja?
Ta, plakati bih morao.
Plakati sto zloban tako naš je svijet.
Ta i bog svojim oblak-očima
Oplače često što ga stvorio.
Al šta koriste suze nebeske?
Na zemlju padnu, na zemlju poganu
Gdje ih ljudi zgaze nogama
I - šta biva od njih
Od suza gospodnjih? - Blato!
Hahaha!

O nebo, nebo, stari isluženi vojniče,
Sunce je odličje što ti kiti grud,
A odora, razdrta odora - oblak
Hm. Tako otpustiti staroga vojnika
S jedinom nagradom za služenje dugo:
Odlikovanjem i krpom odore,
Hahaha!

A znate li šta znači na jeziku ljudskom
Kad prepelica kaze: pućpurić...?
To znači: Izbegavaj ženu!
Jer žena k sebi privlači muškarce
Kao more - rijeke.
A zašto? - Da ih proguta.
Lijepa je zvijer ženska zvijer,
Lijepa, ali opasna,
Otrovnog pića pun zlatan pehar.
Pio sam te, o ljubavi!
Kapljica tebe gorča je
Od mora jednog medenog.
Kapljica tebe gorča je
Od mora jednog otrova.
Vidjeste li vi već more
Kada bura njime ore
I sije u njega sjeme samrtno?
Vidjeste li nepogodu
Tog riđeg seljaka
Što plugom munje ore?
Hahaha!

Voće kad sazri opadne sa stabla.
Sazrelo si voće, svijete, opadni!
Do sutra čekam još,
A ako ni sutra Sudnji ne osvane Dan,
Zakopat ću do srca zemljina
I barut ponijeti u nj,
Pa ću svijet sav
Baciti u zrak!
Hahaha!


Az őrült

- - - - Mit háborgattok?
Takarodjatok innen!
Nagy munkába' vagyok. Sietek.
Ostort fonok, lángostort, napsugarakból;
Megkorbácsolom a világot!
Jajgatnak majd és én kacagok,
Mint ők kacagtak, amikor én jajgattam.
Hahaha!
Mert ilyen az élet. Jajgatunk s kacagunk.
De a halál azt mondja: csitt!
Egyszer már én is meghalék.
Mérget töltöttek azok vizembe,
Akik megitták boromat.
S mit tettek gyilkosaim,
Hogy gaztettöket elleplezzék?
Midőn kiterítve feküdtem:
Reám borúltak s könnyezének.
Szerettem volna fölugrani,
Hogy orraikat leharapjam.
De nem harapom le! gondolám,
Legyen orrok és szagolják,
Ha rothadok, s fúladjanak meg.
Hahaha!
És hol temettek el? Afrikában.
Az volt szerencsém,
Mert egy hiéna kiása siromból.
Ez az állat volt egyetlen jóltevőm.
Ezt is megcsaltam.
Ő combom akarta megenni:
Én szívemet adtam oda,
S ez oly keserű volt, hogy megdöglött tőle.
Hahaha!
De hiába, csak így jár,
Ki emberrel tesz jót. Mi az ember?
Mondják: virágnak gyökere,
Amely fönn a mennyben virúl.
De ez nem igaz.
Virág az ember, melynek gyökere
Ott lenn van a pokolban.
Egy bölcs tanított engemet erre,
Ki nagy bolond volt, mert éhenhala.
Mért nem lopott? mért nem rabolt?
Hahaha!
De mit kacagok, mint a bolond?
Hisz sírnom kellene.
Siratni, hogy oly gonosz a világ.
Az isten is felhőszemével
Gyakran siratja, hogy megalkotá.
De mit használ az ég könyűje is?
A földre hull, a ronda földre,
Hol az emberek lábbal tiporják,
S mi lesz belőle,
Az ég könnyéből?... sár.
Hahaha!
Oh ég, oh ég, te vén kiszolgált katona,
Érdempénz melleden a nap,
S ruhád, rongyos ruhád a felhő.
Hm, így eresztik el a vén katonát,
A hosszu szolgálat jutalma
Egy érdempénz és rongyos öltözet.
Hahaha!
S tudjátok-e mit tesz az emberi nyelven,
Midőn a fűrj azt mondja: pitypalatty?
Az azt teszi, hogy kerüld az asszonyt!
Az asszony vonzza magához a férfiakat,
Mint a folyókat a tenger;
Miért? hogy elnyelhesse.
Szép állat az asszonyi állat,
Szép és veszedelmes;
Arany pohárban méregital.
Én ittalak, oh szerelem!
Egy harmatcseppnyi belőled édesebb,
Mint egy mézzé vált tenger;
De egy harmatcseppnyi belőled gyilkosabb,
Mint egy méreggé vált tenger.
Láttátok-e már a tengert,
Midőn a fergeteg szánt rajta
És vet beléje halálmagot?
Láttátok a fergeteget,
E barna parasztot,
Kezében villámösztökével?
Hahaha!
Ha megérik a gyümölcs: lehull fájáról.
Érett gyümölcs vagy, föld, lehullanod kell.
Még várok holnapig;
Ha holnap sem lesz a végitélet:
Beások a föld közepéig,
Lőport viszek le
És a világot a
Levegőbe röpítem... hahaha!

Sándor Petőfi

Na izmaku godine

Na izmaku godine
Krećeš, godino namirena,
Ne idi sama, stoj;
Gust je ispodnji mrak,
Treba ti svetla zrak,
Ponesi sobom poj.
Laćam se tebe, struno
Što dugo već tamburaš,
Štimujem prozukle žice;
Stara mi družbenice,
Šta li to jošte znaš?
Vredela ako si što,
Najlepši pusti glas,
Prilika sada je prava
Da se razglasi slava
U ovaj praznični čas.
Ko zna? Možda poslednja,
Potonja biće to pesma;
Ako je odložim tuna
I ne latim se tih struna,
Presahnuće životna česma.
Podanik boga Marsa
Ne mogu iz stroja više,
Zagnjuren u eru rujnu
Povesnicu pevam bujnu,
Gde sablja krvlju piše.
Odjekuj i ti, žičana drugo,
Odjecaj šta te skoli;
Drska i smerna nota ti svaka,
Bliskavica okolnog mraka
Što i raduje i boli.
Olujnog vetra budi glasnik
Što vitla bez straha i mane;
Ali i lahor što nežno diše
Dok osmehnuto, plaho njiše
Travke s naše poljane.
Ogledni zorno u sebi
Života šareni mlaz,
Čija dva najlepša cveta
Behu – mladosti seta
I ljubavni neprolaz.
Sve što kriješ u sebi
Neka zazvuči jasno;
I smiraj sunca pali
Obilje boja što gali,
Dok još nije prekasno.
Oglasi se bezobzirce,
Pesmo moja, na pretek,
Neka glas tvoj ne umine,
Nek odjeknu u vremenu
Svi vrhunci, svaki vek.


Petőfi Sándor

AZ ÉV VÉGÉN


Indulsz, pályavégezett év,
Menj... de várj, ne menj magad,
Sötét van a másvilágba'.
Jó lesz egy kis égő lámpa:
Vidd magaddal dalomat.

Megpendítem, régi lantom,
Megpendítem húrjaid;
Már régóta vagy te nálam,
Sokat szóltál... megpróbálom,
Tudnál-e még valamit?

Ha valaha szépen szóltál,
Most legyen szép éneked;
Légy méltó neved hiréhez,
Tedd még ünnepibbekké ez
Ünnepélyes perceket.

És ki tudja? tán utósó,
Legutósó lesz e dal;
Tán ha téged most leteszlek,
Többé majd föl sem vehetlek,
Hangod, életed kihal.

A hadistenhez szegődtem,
Annak népéhez megyek;
Esztendőre hallgat a dal,
Vagy ha írok, véres karddal
Írok költeményeket.

Zengj tehát, zengj, édes lantom,
Zengd ki, ami benned van,
Szólj vadúl, és szólj szelíden,
Ragyogóan és sötéten,
Szomorúan és vigan.

Légy vihar, mely haragában,
Ősi tölgyeket szakít,
Légy szellő, mely mosolyogva
Csendes álomba ringatja
A mezők fűszálait.

Légy tükör, melyből reám néz,
Egész, egész életem,
Melynek legszebb két virága
A mulandó ifjuság s a
Múlhatatlan szerelem.

Adj ki minden hangot, lantom,
Ami benned még maradt...
A nap is midőn lemégyen,
Pazarolva földön égen
Szétszór minden sugarat.

S szólj erősen, lantom, hogyha
Már utósó e dalod;
Hirtelen ne haljon ő meg!
Zengjék vissza az időnek
Bércei, a századok.

Debrecen, 1848. december
Sándor Petőfi

Zvezda moja tamo mi je,
                                                                               zvezda, što se meni krije.
                                                                               Moja biti već ne želi,
                                                                                s drugim sada sreću deli.
                                                                                Hej, cigani, prozor tu je:
                                                                                najvedrija nek se čuje!
                                                                                Tugu moja nevernica
                                                                                nek ne čita s moga lica. 
                                          
                                                                                           (Idem selom duž ulice)