RUŽICA

---

Naziv cveta uzet je za lično ime. Simbol je lepote i nepristupačnosti.

---

Imena ili nadimci koji počinju ovim imenom sloima svojim nosiocima donose veliku veliku odlučnost, hrabrost i samouverenost. Osobe koje pripadaju njima su magnet koji privlači društvo oko sebe. One su u svakom društvu glavne i njihova reč ima poseban značaj. Uz to veoma su šarmantne pa nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Naročito su uspešne u diplomatskim pregovorima, radu sa finansijama, ili nekretninama. Za njih ne postoji nerešiv problem ili zadatak. Sve što u životu zamisle to i ostvare. Ne treba im se suprotstavljati jer će svako već u startu biti razoružan. Jedina slaba tačka im je ljubavni život. Obično nemaju sreće u odabiru životnog saputnika, pa im je zbog toga omogućeno da imaju više brakova.
BROJ 2

JEFIMIJA

Srpsko, hrišćansko nasleđe. Potiče iz grčkog "Euphemia" u značenju "pristojna, blagoprijatna, uzvišena" ili "koja lepo peva molitvene pesme" pa otud reč "eufemizam". U prošlosti, ostala je poznata Jefimija, žena despota Uglješe, ćerka ćesara Vojihne, gospodara drame. Posle pogibije muža na Marici 1371. godine živela je kod svoje rođake, kneginje Milice, a posle Kosovske bitke 1389. godine zakaluđerila se i živela u manastiru Ljubostinja. Godine 1402. izvezla je zlatom na svili "Pohvalu knezu Lazaru", koja predstavlja jednood naših najboljih književnih dela tog vremena. Kalendarsko je ime. Od ovog imena izvedena su imena Eufinija, Fema i Femka.

Имена постоје од кад је света и века. У појединим историјским периодима и културама била су мање или више важна, па су у складу с тим била мање или више занимљива, инвентивна, богата, и било их је у мањем или већем броју, али нема те људске заједнице на овом свету у којој имена не постоје. Имена су често носила разноразна значења, па су тако, осим што су именовала свог носиоца, такође говорила доста о њему самом: о његовом пореклу, карактеру, месту у породици, физичким и психичким особинама и сл. Има веровања да одређена имена могу да штите или дају одређене особине својим носиоцима, а такође је било непожељних, чак забрањених имена.

Да ли сте знали да су стари добри Римљани током већег дела своје историје имали само 18 мушких имена у оптицају, док их жене заправо нису ни имале? Од тих 18 мушких имена, заправо само 11 било у широј употреби, док је осталих 7 било резервисано само за високу аристократију. Жене су, с друге стране, носиле само имена породица, а ако би било више сестара, једноставно би се именовале по бројевима по реду рођења. Тако би на пример, имена три сестре из породице Ливијеваца била Ливија Прима, Ливија Сегунда и Ливија Терција. Ако би било само две сестре (или мајка и кћерка), могле су да добију и другачије називе: Ливија Мајор (старија) и Ливија Менор (млађа). Касније, у доба Царства, ствари су се промениле, већи број имена значио је отменост, па су тако аристократе и цареви узимали имена из других језика или су стварали нова како би себи дали на важности. Забележено је име једног римског конзула из 169. године које се састојало из чак 38 имена!

Цицерон, чије име у преводу значи „бубуљичави“.

Имена су се такође давала и према одређеним карактерним или физичким особинама. Ко би данас рекао да су славна имена попут Платона, Страбона или Цицерона заправо значила да су њихови носиоци били плећати, зрикави или бубуљичави? У раном средњем веку, Франци су били посебно искрени у давању имена сопственим краљевима, па тако међу њима имамо Пипина Малог (или Кратког), Карла Ћелавог, Карла Дебелог, Карла или Карла Припростог (или Глупог), а кад је франачка држава постала француска, први краљеви су носили имена попут Луја Муцавца, Луја Лењог, Луја Дебелог или Луја Кавгаџије, имена која су веома јасно говорила о карактеру њихових носилаца.



Франачки краљ Карло, звани „Глупи“.

У каснијим вековима, искреност је уступила место страхопоштовању, ласкању и додворавању, тако да су ови искрени надимци нестали, да би их заменили ласкави попут Велики, Славни, Храбри, Мудри, Племенити, Срећни, Великодушни и сл

Многа имена су раније давана из сујеверног веровања да ће заштитити свог носиоца од болести, и других разних зала која прете људском бићу током његовог живота. У овом процесу именовања, посебно су била цењена имена неких животиња, јер се веровало да ће давањем тих имена носилац или бити заштићен од истих, или да ће попримити одређене позитивне особине тих животиња. У старој Грчкој, на пример, било је сијасет имена која вуку корен из именице хипос, што значи коњ. Стари Грци су се дивили овој животињи која је била симбол брзине, снаге и племенитости, па су и својој деци радо давали имена типа Хипократ (владар коња), Хиполит (онај који одвезује коње), Филип (љубитељ коња), Хипомах (борац на коњу), Хипоник (победник на коњу), Алкип (снажни коњ), Леукип (бели коњ) и сл. Такође су, и то не само у старој Грчкој, него и у другим историјским периодима, народима и културама, вук и лав такође били веома цењени, па су многи дечаци добијали имена типа Леонид, Аутолеон, Пантелеон, Ликомед, Ликомах, Теолик, и сл. Међу Србима, вук је заузимао посебно место, па тако имамо сијасет имена и надимака који садрже реч вук: Вук, Вукашин, Вукоје, Вукота, Вуксан, Вучко, Вуја, Вујадин, па чак и женска имена изведена од мушких: Вукослава, Вукосава, Вука, и сл. Један од најпознатијих Срба носилаца имена Вук, Вук Караџић, писао је у свом Српском рјечнику:

Кад се каквој жени не даду дјеца, онда недјене име дјетету Вук, јер мисле да им дјецу вјештице једу, а да на вука неће смјети ударити.

Германски народи су такође били наклоњени овој животињи: аријански свештеник из 4. века који је најпознатији по томе што је створио готски алфабет и превео Библију на готски језик, звао се Вулфила, што значи мали вук, вучић. Такође, немачка имена Рудолф и Адолф такође воде порекло од немачке речи Wolf. Осим вука, Германи су волели и лава (Леонард), орла (Арнолд), гаврана (Бертрам) и медведа (Бернард).

У одређеним периодима, одређена имена из разноразних разлога постајала су непожељна, чак забрањена. У старом Риму, постојао је обичај који се звао mutatio praenominis, а састојао се у забрани давања имена неког преступника припадницима његовог рода. Тако је на пример, име Марко било забрањено за све чланове рода Антонијеваца, зато што се Марко Антоније, чувени римски војсковођа и верни Цезаров пријатељ, окренуо против свог савладара и будућег првог римског цара, Октавијана Августа.

Посебно су занимљива презимена. Познато је да презимена дуго нису постојала. Стари Грци их нису имали, Римљани, иако су имали посебан троимени систем везан за родовско уређење, нису имали презимена у данашњем смислу речи. Прва презимена забележена су северној Италији, у 8. веку. Од 11. века могу се наћи и у Немачкој, Француској и Шпанији, али у редовну употребу улазе тек у новом веку, у доба ренесансе. Неки научници објашњавају појаву презимена за појаву градова, како би се становници многољудних насеља лакше разликовали међу собом. Неки такође тврде да је појава презимена била условљена помањкањем броја личних имена, док пак други тврде потпуно супротно: да су презимена настала како би се смањио број личних имена, и изгубила потреба да сваки човек носи другачије име.

Разни тоталитаристички режими често су поред људских слобода укидали и мењали лична имена ако нису била у складу са њиховом идеологијом. Свима је у свету познат оперски певач Хосе Карерас, али мало ко зна да је његово право лично име заправо Ђузеп, каталонска верзија шпанског имена Хосе. Наиме, генерал Франсиско Франко, кад је однео победу у Шпанском грађанском рату, забранио је не само регионалне језике као што су били каталонски, баскијски, него и сама имена ових народа, па су тако у Каталонији сваки Пау је постао Пабло, сваки Ђузеп је постао Хосе, или сваки Пере је постао Педро. Такође, и сами градови су променили имена: мало коме ван Шпаније је познато да је баскијски град Сан Себастијан заправо Доности или да су каталонски градови Херона и Лерида заправо Ђирона и Љеида. Мусолинијев режим је, када је Истра Рапалским уговором из 1920. године припала Италији, донела закон о промени имена који је лицемерно тврдио да су заправо „италијанска и латинска имена промењена у словенска“, те је наредио да се „иста врате у своје првобитно стање“, а да су већина Словенаца и Хрвата заправо пореклом Италијани. Тако је неки Дебељак постао Де Бели, Бабић — Балби, Иванчић — Ђованини, Маринковић — Марини, Турчиновић — Турино, Тодоровић — Теодори, итд.




srpskijezikiatelje.

Predstavljamo Vam najčešća muška i ženska imena u Srbiji po okruzima i periodima koje je sačinio S. Pikula.
Kao što vidite, do II Svetskog rata, Milan je preovladavao kod muškaraca.

A kod žena, Radmila je bila ”glavna”.

II Svetski rat je doveo do toga da od 1941. godine pa do 1950. glavno muško ime bude Slobodan.

Kod žena je bila sasvim drugačija situacija i ni jedno ime nije bilo preovladavajuće.

Dragan ubedljivo stupa na scenu u periodu od 1951. godine pa do 1960.

A kod žena u tom periodu Slavica osvaja zemlju sa istoka.

U periodu od 1961. godine pa do 1970. Dragan i dalje drži primat kad su muška imena u pitanju, mada su ga Zoran i Goran zamalo sustigli, ali zajedno

Kada su ženska imena u ovom periodu u pitanju, Snežana je najpopularnije ime u periodu od 1961. godine do 1970. godine.

70-te godine prošlog veka su dovele do uspona Dejana u muškim imenima Srbije.

Kod žena u tom periodu počinje polako da se nazire vladavina Jelena.

80-te godine prošlog veka su dovele do toga da muška imena u Srbiji budu manje više ravnomerno raspoređena između Aleksandra, Marka, Milana i Miloša.

Sa druge strane, kod žena u tom periodu ubedljivo i suvereno vlada Jelena.

Od 1991. godine pa do 2000. godine u Srbiji ubedljivo najčešće muško ime je Nikola.

A kod žena u tom periodu, Milica preuzima primat od Jelene, koja je i tada još uvek popularno ime.

Na muškom planu, prva decenija novog veka nije dovela promene u popularnosti imena, tako da se Nikola i tada zadržao kao najčešće muško ime u Srbiji.

Manje – više, ista situacija je i na planu ženskih imena, gde Milica i dalje suvereno vlada okruzima Srbije kao njapopularnije žensko ime prve decenije 21. veka.