Danilo Kiš

**Učlanjen** : 06.12.2012

GOSPODIN MAK SE ZABAVLJA

G. Mak- racionalist parodira
g. Maka – pesnika.
Pri kraju te ravnopravne (da li?)
borbe oseća se da ovaj
drugi pobeđuje zahvaljujući
valjda logici bumeranga. –
Iz (pod)teksta se da lako
zaključiti da je sporni objekt
duha prhnuo poput vampira
iz jedva prozirne tame Džojsovog
Uliksa. Ova činjenica
međutim nije bez značaja.
Jer poznato je da postoje
izvesne genetičke koincidencije
između gospodina Maka i
gospodina Bluma.

* * *

Postoji dozlaboga dosadna doslednost tzv. realističke škole, koja uporno, već više od dva veka, iznosi zbivanja u spoljašnjem svetu. Filistarski filtrirana fakta. Filtrirana filistarska fakta.

No postoji i drugi svet. Unutarnji. Isto toliko bitan i realan kao onaj drugi. Uhvatimo se dakle smelo u koštac sa tim svetom! Vade mecum: S. Frojd, E. Jung, A. Adler, Ps. Analiza, Kom. Inferiori, Un. Monolog, Str. Svesti, A. Bergson, Levi-Brihl, Aut. Pisanje, Kakoseonozvaše itd., itd.

Tehnika filma. Muzička kompozicija (sonatni oblik), štamparske poštapalice. Itd.

Ali sve to što se naziva svetom psihološke realnosti (nasuprot neke nepsihološke realnosti) opet je samo jedan od vidova realnosti. Ipso suo: taj novi vid realnosti nosi istu potencijalnu grešku (istu nemoć) protiv koje se pobunila i koju je htela da zameni – jednostranost.

Umesto dozlaboga dosadnih doskočica prastarih pripovedača kao što su gg. Golsfordi i R. M. di Gar (recimo) čije nam je objektivno sveznanje postalo otužno (vidi: Virdžinija Vulf) – imaćemo priliku da čitamo subjektivna strujanja svesti jednog Dž. Dž. i jedne V. V. i dr. manje talentovanih, čije nam je pak subjektivno sveznanje postalo ili može da postane u najmanju ruku ... čudno. Zasad samo to. Obuhvatajući tom reči dva oprečna suda: pozitivan i negativan. Pozitivno-negativan.

* * *

Šta ima u Uliksu suviše?
Suviše forme.
I čega još?
Suviše jezika. Suviše podsvesti, strujanja svesti, što se sve može svesti na napor svesti.
Čega ima u Uliksu još suviše?
Isuviše podteksta. Isuviše seksa. Isuviše teksta. Isuviše testa. (Kao što se vidi iz teksta, strana seksta, strana siksta, strana iksta).
G. BLUM I MOLI
( u horu)
Unutarnji monolog
To je log, to je bog
Monologbog
Jer rad udovoljstvija svog
I bog ima međ nogama rog

* * *

Kazati sve što se nalazi prvenstveno u podsvesti, dakle ono nerečeno pre svega, ono neviđeno i nepredviđeno - jer ostalo se podrazumeva. Zato toliko seksa?
Džojs ponekad podseća na one slikare koji su slikali pomoću lupe: svaka pora, svaka dlačica, svaki miteser na svom mestu. Samo što je on (ma koliko da njegova analiza ima u krajnjem rezultatu sintezu) s tom minucioznošću slikao unutarnje pore i mitesere na fluidnom tkanju duše, dlačice na onom delu podsvesti koji skriva genitalije i tamne nagone koji upravljaju mehanizmom obljube.
Španska srednjovekovna madona sa očima od dijamanata, sa veštačkim zubima od liskuna i s kosom od nedavno preminule infantkinje zvane Čedna. Presveta Deva Marija, virgo intacta, no toliko (do odvratnosti) slična svome ženstvenom biću i liku da bi je vatreni španski seljak silovao u crkvenom portalu kada se ne bi bojao - ipak - nekakve božje kazne, tačnije kada joj telo ne bi bilo - ipak - od drveta, a oči od dijamanata . . .
Tako su pravili nekad portrete i siluete u Španiji.
Ali to je možda samo naličje medalje.

* * *

Parodija na sve. Na roman (bez romana), na Uliksa, na život, na smrt, na umetnost, na filozofiju, metempsihozu, proces pisanja, Dedalusa, Dablin, arijevce, Jevreje, Irce, Engleze, na Svest, na Podsvest, na seks, na tekst, na poliglotiju, na kulu Vavilonsku, na kopno, na more, na čoveka, na ženu, na Kirku, na mene, tebe, njega, nas, vas, parodija na Sve i na Ništa.
Parodija na parodiju. Na tome se drži cela stvar.

* * *

Ima (međutim) u Uliksu nekoliko mesta koja donose osveženje umornome Radoznalcu Upornome. To su upravo ona mesta gde se dva sveta (subjektivni i objektivni) spajaju u jedinstvo koje je simbioza svesti i podsvesti ...
1. Početak "objektivne" šetnje g. Bluma kroz Dablin, (obuhvatajući i strujanje njegove svesti nad klozetskom šoljom pre pogreba);
2. Antologijski, divni, nadahnuti suton u kome Divna Devojka – Gerti – doživljava na domaku crkve svoja prva ljubavna uzbuđenja. Pomalo hroma, divna Gerti. I one dve: Edi i Sisi. I blizanci. I (naravno) Blum.
3.Molim monolog na kraju.

* * *

No, naravno, sve gorerečeno pada u vodu ako se setimo (ne slučajno) Divine Commedije.
Nije li Uliks - božanstvena komedija Novoga doba. Višeslojno univerzalan. Enciklopedija XIX – XX vv?
Možda malo razuzdaniji. Pustopašniji. Kao i to doba, uostalom. To je couleur jednog razdoblja istorije.
Pustopašnorazuzdano doba.

* * *

Parodija je neizbežna i neminovna ako objektivnost potčinimo subjektivnim hirovima jezika.

(1959)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Skladište

LA PART DE DIEU

1. Negde tokom februara - marta 1976, ako me sećanje ne vara, u svom stanu u Rue de Carros, u Bordou, u blaženoj samoći i dokolici, završio sam priču pod naslovom "Grobnica za Borisa Davidoviča"; prilika za slavlje! Sutradan, da, čini mi se to bejaše sutradan, ili kroz dva dana, još u zamahu stvaranja što ga pesnici zovu "nadahnućem", reč koju smatram svetogrdnom, i koju bih najradije zamenio rečju koncentracija ili radost stvaranja (a to nije ništa drugo do prestanak idiosinkrazije i ironičnog odnosa prema svetu i umetnosti, prema samom sebi u krajnjem slučaju), dakle u tom stanju još prisutnog uzbuđenja i odsustva idiosinkrazije, ulazim u knjižaru čija topologija nikog možda ne zanima ali koja je meni značajna i draga (pogotovu iz ove perspektive), u knjižaru, Molat, ne više intimnu kao one male knjižare od negda, i kakvih još ima i u Bordou i u Parizu, nego u knjižaru koja već prerasta u svojevrsni provincijski FNAC, ali koja još nije monstrum kao ona u Rue de Rennes u Parizu – Vavilonska biblioteka i Lavirint istovremeno – no u kojoj su već knjige poređane po jednoj klasifikaciji, proizvoljnoj dakako, koja opasno ukida udeo slučaja i sreće. No sad svejedno. Negde tamo gde se nalaze odvojene knjige o magiji i o okultnim naukama, kakve sad cvetaju u svetu kao uvek u doba dekadencije, nalazim dakle knjigu o inkviziciji i otkrivam u sadržaju, nasumce, povest o nekom Baruhu i shvatam, na brzinu, da je taj Baruh po nečemu rođeni brat Borisa Davidoviča. Kao čovek koji odlaže čas naslade, intelektualne ili čulne, uzimam knjigu, stavljam je na stranu, prebiram po ostalim knjigama, polako, ali u nekoj vrsti groznice, u nekoj vrsti ozarenja, još pre nego što sam je čestito otvorio, još pre nego što sam shvatio da se u toj knjizi, u toj ispovesti u senci lomače, krije sledeća moja priča, razvijena metafora jedne ofucane istorijske (i političke) metafore i paralele. Odlazim sa knjigama kući, čitam ispovest Baruhovu i već znam šta ću i kako ću...

2. Dok pišem, gledam da se oduprem omamljujućoj snazi dokumenata, da se prepustim tkanju proze kojoj su "dokumenta" samo potka. Kasnije ću uneti što je potrebno uneti, proveriti što je potrebno proveriti. Pišem povest Svete Sofije kijevske, na osnovu fotografije i šturih podataka, pokušavam da oživim sliku, kao na filmu, da zamislim mužike kako grade hram Božiji "svojom krvlju i kostima". Tekst je već gotov, liči na dokument, na istorijski izvor. A onda otkrivam – treba li reći: slučajno! - knjigu koja me dezavuiše, ne u tom smislu što raniji podaci nisu tačni ili su nedovoljni, nego u prvom redu stoga što su suviše pesnički dati, suviše "nalik na dokument" ali ne još i dokument. Upoređujem taj svoj raniji tekst o Svetoj Sofiji kijevskoj, sa ovim novim, neizmišljenim: onaj je prvi, onaj što je pisan "napamet", poetičan i bled, sad odjednom upoređen sa ovim drugim, dokumentarnim. Svaki se nauk plaća.

3. U toj istoj priči "Mehanički lavovi", u istom poglavlju, zapisao sam, napamet, slučajno, ime nekog ruskog slikara, bilokog i bilokoje ime, nekog slikara koji je – jedan od stotine hiljada, ovekovečio Oca Naroda, i pišem dakle Sokolov, prvo ime koje mi pada na pamet. Kasnije, u onoj istoj studiji o ruskom slikarstvu i umetnosti, u kojoj sam našao podatke o Svetoj Sofiji, otkrivam među umetnicima koji stvaraju dvadesetih i tridesetih godina, ime nekog Sokolova! Ne verujući svojim očima, proveravam podatke: I. A. Sokolov (1890), slikar i graver, zaslužni umetnik SSSR-a, itd., koji je poznat po svojim portretima, među kojima i po portretu J. V. Staljina! Đavo je opet umešao svoje prste.

4. Sedamnaestog jula ove godine javlja mi se telefonom neka nepoznata dama koja, zajedno sa svojim mužem, iz Francuske dolazi u posetu Jugoslaviji i na savet mog prijatelja glumca D. Ž. sa nostalgijom priča o našim zajedničkim beogradskim "belim noćima". Upoznajem neka beznačajna bića, klasični francuski gošisti, koji mi pričaju ofucane francuske priče iz kojih jedino možete da shvatite ljudske gluposti. Kako bih na neki način sprečio tu bujicu banalnosti da me ne zatrpa i da me ne revoltira, pokušavam da na jedno od mogućnih pitanja svojih sagovornika odgovorim suvislo, ma koliko da je to pitanje bilo takođe konvencionalno i izvan svakog interesa po one koji to pitanje postavljaju: o čemu govori moja najnovija knjiga (kao da ih se to tiče!). Koristim dakle priliku da im pričam o svojoj knjizi kao što se pričaju priče deci, kako bi se uspavala i kako nas ne bi svojim brbljanjem i svojim pitanjima dovela do nervnog sloma. (Tom prilikom prisećam se jedne Borhesove opaske i zahvaljujući njoj, čini mi se da sam našao najbolju mogućnu definiciju razlike između romana i priče: "Roman je ono što se ne može ispričati, a priča je ono što se može ispričati.") "Sedma priča, Madame et Monsieur, govori o jednom Francuzu, Eriou, Eduardu Eriou", nastavljam ja da vezem kao Šeherezada, kako bi taj mučni sastanak što pre prošao. "Čuli ste za Eduarda Erioa" (slede podaci). Gospođa odmahuje glavom, gospodin pokušava da se priseti da li je čuo i, gle, odjednom, kao da se nečeg prisetio, uzima novine (le Monde) i pruža mi ih trijumfalno. Čitam naslov: "Mere Marie-Yvonne est morte". Majka Mari-Ivon, benediktinka, preminula je 15. jula ove godine u svojoj sedamdeset i petoj godini. Pre nego što se zavetovala, bila je glumica, poznata po svojim intervencijama na televiziji i u štampi, posebno u Mondu, a povodom raznih kontroverznih religioznih sižea.

Prelećem pogledom tekst, zatim čitam dalje:

U jednoj od svojih knjiga, Pisma neverniku (Desclee et Ci. 1969) ona izražava svoju punu privrženost svima onima koji traže Boga i ne znajući, a među kojima beše najslavniji predsednik Eduard Erio. Ona je već bila objavila pre toga svoju prepisku sa Erioom, pod naslovom Eduard Erio i Bog (Casterman, 1965). Itd. Itd.

Datum je jučerašnji, 17. jul 1976.

Pročitati navedene knjige. Dopuniti u drugom izdanju belešku o Eriou.

Udeo božji u stvaralaštvu! La part de Dieu. Možda sličan onom koji je imala Sesil Sorel, pre nego što je postala sestra Mari-Ivon, i Eduard Erio dok je posmatrao melanholiju ruskog pejzaža.

**Učlanjen** : 06.12.2012

VARIJACIJE NA SREDNJOEVROPSKE TEME

(fragmenat)

On sada ima oko pedeset godina - nikako manje od pedeset, može samo više - živi u izgnanstvu (kao Kundera), piše na svom maternjem jeziku, češkom, slovačkom, poljskom, mađarskom, srpsko-hrvatskom (srpskom ili hrvatskom), možda i na jidišu (mada mi se čini odveć mlad za to), kao da piše na nekom mrtvom jeziku, i stoga mu je taj jezik još dragoceniji; govori još i čita na francuskom, nemačkom, mađarskom, ruskom, od rođenja je dvojezičan, a dva-tri je naučio kasnije, ali ga svi pitaju, njega, tog jedinog (kako se njemu čini) čuvara svog dalekog i bliskog maternjeg jezika, pitaju ga zašto ne piše na francuskom, nemačkom, engleskom - a on već po stoti, po hiljaditi put objašnjava da se ne piše jezikom, nego celim bićem, mitosom, tradicijom, svešću i podsvešću, utrobom, sećanjem, svim onim što se kroz zamah ruke pretvara u automatizam, u slučajnu metaforu, u asocijaciju, u književnu aluziju, u idiotizam, u nesvesni ili namerni citat. Jer on - i to ga upravo čini srednjoevropskim piscem - vuče za sobom užasan teret melodija jezičkih i muzičkih; vuče za sobom klavir i mrtvog konja, i sve ono što je na tom klaviru svirano, i sve one koje je taj konj nosio u bitkama i porazima, mermerne statue i bronzana bradata poprsja, slike u baroknim ramovima, reči i melodije - reči i melodije nikom izvan tog jezika razumljive, realije, koje na drugim jezicima treba objašnjavati dugačkim fusnotama, velikom svetu nepoznate aluzije, ratove, epove, epske junake, istorijske i kulturološke pojmove, turcizme, germanizme, mađarizme, arabizme koji imaju svoj jasan i precizan poluton... jer on ne može da dozvoli sebi kao Rus, kao Francuz, kao Englez, kao Nemac da ne uči i ne zna nijedan drugi jezik... idiomi, uzrečice, poslovice, zagonetke, gatke, sinonimi, među kojima treba da biraš, jer sinonimi nisu iste reči, isti zvuk, ista boja, jer "kara-tamna noć", sa ovim zvučnim turcizmom, nije isto što i "crna noć", "tamna noć", jer to "kara" izaziva istorijske asocijacije, podrazumeva neku etnografsku, etnološku, rekao bih nacionalnu, tešku, gustu, pastuoznu tamu, tamu punu krikova i jauka, rzanja konja, plača dece, kuknjavu majki, to je tama crna kao krv, kao gavran, kao dva "vrana gavrana" iz narodne epske pesme, gde taj novi sinonim "vran" jeste ako ne nova boja a ono nova nijansa crnog, nov pridev koji ide uz neke nove imenice, "vrana" je kosa devojačka, na primer, a to opet nije crna kosa, nije samo crna, nego "crna kao zift" ili tamna, kao što noć može biti "tavna-tavna", i to više nije ona ista turska, krvava noć puna jauka i strave, nego noć kada zađe mesec, kad zamiriše jorgovan, neka spokojna... lirska noć.
I on zna da se sve to, svi ti zvuci, sav taj instrumentarij njegovog jezika gubi u prevodu, on zna da "black" nije isto što i "kara", "vran", "taman" i "tavan", on zna da je fr. "noir" zapravo svetla boja kao što je tvrdio Malarme, a da je "jour" svojim muklim, dugim "ou" zapravo reč pogodna za noć, kao da se jezik poigrava značenjima, kao da je nalepio pogrešnu belu etiketu na noć a crnu na dan, bez ikakvog smisla i logike, i zna da "schwarz" i "Nacht" isto tako svojom kratkoćom, svojim stakatom nisu isto što i "crn", što i "tavan", "taman", "kara-taman" ili "noć", "noćca", "kara-tama" i "kosa vrana". I zna da nijedan prevod, ni najbolji, neće preneti sva značenja, sve instancije njegovog jezika, sve istorijske, književne, nacionalne, verske, etnografske, pesničke asocijacije originala, i smešiće se tužno kad pročita u kritici da njegova knjiga na francuskom (npr.) zvuči "bolje od originala", gde se podrazumeva da je original pisan na nekom barbarskom jeziku, i da je smisao svega toga, tog nerazumljivog barbarskog mucanja postao jasan, razgovetan, osmišljen tek u prevodu.
Zato se on smeška gorko kada mu kažu: "Pišite na francuskom, pa vi divno govorite francuski!" jer oni ne znaju da govoriti divno i pisati nije isto, ne znaju da je piscu jezik sudbina, i da je svaki pokušaj spoljne intervencije, svako nasilje nad tom sudbinom poput neke teške operacije ili mutacije gena iz kojih se ne izlazi čitav, ne izlazi isti.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Mansarda

Soba je bila slična utrobi onih malih lađa što se ljuljaju na pučini izgubljene u tamnim noćima. Vlaga je iscrtala po zidovima čudesne šare flore i faune koja cveta i raste samo u snovima. Na plafonu je bilo predstavljeno rađanje sveta iz zagrljaja rose sna i zelene jave, a u četiri ugla simbolične slike četiri kontinenta: afričko leto, proleće Azije, snegovi Amerike, evropska jesen.
Po zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri su čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova (čiji se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva: »I svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim kljunom češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz Nijagare i svetog Nila.« (Jevanđelje po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na mansardski prevedeno i u stihove stavljeno od... zvanog Orfej ili Orfeus.)
Noktima smo svuda po zidu ispisali (kada to nije išlo na uštrb slika koje je iscrtala vlažna ruka) latinske i grčke sentence kojih smo se pridržavali kao deset božjih zapovesti i izgovarali ih u časovima intelektualnih kriza i očajanja kao molitve očišćenja. To su bili putokazi ka Istini, lux in tenebris, kako je rekao Jarac-Mudrijaš. Ko bi se drugi setio toga da se sentence moraju urezivati u zid ad unguem, »golim noktima, dok krv ne brizne!«
Evo nekih mudrosti iz hrama Mansarda:

Jos arta, caci se prostituat!

*

Quod non est in actis (in artis!) non est in mundo.

*

Plenus venter non studet libenter.

*

Nulla dies sine linea.

*

Abyssus abyssum invocat.

*

Nec vivere carmina possunt.

*

Quae scribuntur aquae potoribus.

*

Ho bios brakhus, he de tekhne macra.

*

Castigat ridendo mores.

*

Amo, ergo sum.

*

Credo quia absurdum.

*

Tempora si fuerint nubila, solus eris.

*

Felix qui potuit rerum cognoscere causas.

*

Gnohti seauton.

*

Habent sua fata libelli.

*

Os homini sublime dedit.

*

Pectus est quod disertos facit.

*

Albo lapillo notare diem.

*

Mens agitat molem...

Sećaš li se, Jarče-Mudrijašu, onog krika:
O ubi campi!
One mudrosti koje se nismo hteli pridržavati:
Primum vivere, deinde philosophari.
One gordosti:
Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis. (Stigli smo najzad ovde gde nam je nestalo globusa.)
Eh, ta mansarda!

**Učlanjen** : 06.12.2012

Endre Adi (1877-1919)

Rođak smrti

Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu
I da poljubim svakog ko odlazi
U daljinu.

Volim bolesne ruže,
Žene kad od čežnje venu,
Volim sumornu, tmurnu
Maglu jesenju.

Volim kucanje tužnih satova,
Njihov samrtni, preteći krik:
Velike Smrti, svete Smrti
Nestalni lik.

Volim one koji putuju,
Koji plaču i bude se bez volje,
U hladnoj zori, pod injem
Sleđeno polje.

Volim umorno odricanje,
Plač bez suza, mir i odmorišta,
Mudraca, pesnika i bolesnika
Utočišta.

Volim onog ko se obmanuo,
Ko je posrnuo, pao i kleo,
Koji ne veruje, koji je tužan:
Svet ovaj ceo.

Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu
I da poljubim svakog ko odlazi
U daljinu.

(1907)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Naricati, naricati, naricati

Čekati, dok ponoćni zvon tinja,
Da se donese crna škrinja.

Ne pitati zbog kog je patnja,
Zvoniti dok ne mine pratnja.

Pod baldahinom i crnim velom
Nositi raspelo belo, pred opelom.

Pod teškim srebrom pognuti pleća,
Daviti se u dimu sveća.

S tamnim senama u boj stati
I tihe psalme zapevati.

Slušati orgulje pečalne
I zvona posmrtnih ječanje.

Kročiti preko zeva grobova
U pratnji slugu, božjih robova.

Mrznuti u začaranoj noći,
Gledati tuđeg mrtvaca u oči.

Drhtati na mesečini kobnoj,
Uzdisati na humci grobnoj.

Poreći prošlost, jecajući,
Zamađijano, klecajući.

Oprostiti svakom. Pokajnički
Grliti sanduk, očajnički.

Testament strašni sricati,
i naricati, naricati, naricati.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Marina Cvetajeva (1894-1941)

Gatanje

Ko što pred carevima i knezovima padaju zidine –
Spadnite, tugo-čame-gorčine,
S moje mlade rabe Marine
Pravovernice.

Prošumite poput prolećnih voda, kradom,
Nad mojom rabom
Mladom.
(Zlatan prsten ded u vodu baci,
Po grudima jajce kotrljaj u šaci?)

Od slatkih reči, od besa-nica,
Od groznih zmija, od groznica,
Od saveta družbenica,
Od čoveka od opaka,
Od mladih prijatelja –
Od starih kneževa –
Zaklanjam gospodaricu-kneginju,
Mladu moju, vernu moju rabinju.

(Nakloni lice,
Raspoli jajce!)

Nek rastu njeni dvorovi
Iznad snežnih litica,
Nek jure njeni putovi
Iznad oblaka-ptica.

Nek joj se zemaljski knezovi
Klanjaju sve dublje,
Nek joj u kesi zazvone
Zlatne rublje.

Rđa – s noža.
S tebe, gospoža,
Žal!

(21. maj 1917)

**Učlanjen** : 06.12.2012

* * *

B. Pasternaku

Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja sveta.

Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura

Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –

Zaverenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.

Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!

(24. mart 1925)

**Učlanjen** : 06.12.2012

U meni sve jače plače

Polako nad gradom daždi

(Artur Rembo)

U meni sve jače plače
dok nad gradom kiša lije,
kakva se to čama stače
do srca što gorko plače?

O tiše, tiše, kiše,
po zemlji i po krovu!
Za srce što uzdiše
o tiše, pesmo kiše!

Plače, bez smisla plače
duša što je patnja kuša.
Zar neverstvo neko jače?
Zar bez smisla grca, plače?

Najgore su patnje, čame,
kad ne zna zašto, s čega,
bez ljubavi i bez čame
srce same tuge mame!

**Učlanjen** : 06.12.2012

OPROŠTAJ S MAJKOM

Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti
i režu mi zjene izlomljene bore...
Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
a ja čujem tihe, nježne razgovore.

Još jednom, majko, o još samo jednom
tople prste ti u kosu mi uroni,
da osjetim, majko, u tom jutru lednom
žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,

samo jednu riječ utjehe mi kaži,
pa sklopi oko što u beskraj zuri,
osjećam da taj pogled mene traži,
dok niz svelo lice zadnja suza curi.

O, ta bi suza htjela reći mnogo:
poljubac majke što se na put sprema,
i savjet prije no se kaže: "Zbogom..."
nježnu ljubav majke koje više nema!

(OMLADINSKI POKRET, 1. april 1953)

**Učlanjen** : 06.12.2012

NA VEST O SMRTI GOSPOĐE M.T.

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)

(POLITIKA, 12. avgust 1989)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Mansarda

/satirična poema, 1962, (roman)/

Nećemo ugledati romantičnu ćeliju, kolibu i krovinjaru; pred nama će se uzdizati mnogospratna kamena zgrada; što viši spratovi, to se hladnije u njima zivi. Nemaština, jadi, nesreće, neznanje i bolest teraju čoveka sprat po sprat uvis. Dok je bio dole, njega je još zanimalo životno šarenilo, nekako je učestvovao u njemu, iako mu je često od rođenja bilo nerazumljivo i nedostižno (sa usponom civilizacije raste broj „neprilagodenih za život" — to se ne sme izgubiti iz vida). Ukoliko je život terao čoveka na sve veću visinu, njemu je poslajalo sve hladnije; utoliko je manje mogao da shvati život i da mu se prilagodi.
A. A. Blok

Euridika

Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tle.
Svuda su nas presretale gomile izgladnelih, čupavih pasa. Izlazili su iz tamnih kapija i provlačili se kroz uske tarabe. Pratili bi nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama svoje sumorne, tužne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koracima, prema našim zagrljajima.
Sa jednog tamnog drveta, čije su se grane nadvile preko plota, padale su na put neke krupne, modre jesenje šljive. Nikada nisam verovao da mogu da postoje u to doba jeseni tako tvrde i tako modre šljive. No u to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima da nismo obraćali pažnju na tako nešto. Tek smo jedne noći, pri iznenadnom blesku farova nekog starinskog automobila, primetili kako čopor pasa, što nas je dotle pratio, nemo, gotovo pobožno kupi šljive sa šljunka na putu i iz blata u kanalu. Odjednom mi je postalo jasno zašto su psi tako nemi i pogruženi: te su divlje jesenje šljive stezale njihove glasne žice poput stipse. Čuo sam samo kako im krckaju pod zubima koštice kojima su zavaravali svoju glad. Izgleda, međutim, da su se i sami stideli od svega toga — čim je automobil bacio iznenadno svetlost svojih farova, oni su se skrili u kanal pored puta, a oni što nisu imali vremena da se sklone, ostali su na mestu, kao skamenjeni.
Čovek u kožuhu onda naglo zaustavi kola.
»Cudno«, reče, a ja nisam mogao da vidim kome se obraća. Verujem da u kolima nije bilo nikog, jer svetlo nije bilo upaljeno.
Onda čovek u kožuhu čučnu pored lešine i dugo ju je zagledao govoreći: »Cudno! Čudno!«
Mi smo se stisli uz napukli zid u senci, zaustavivši disanje. Videsmo još samo kako se čovek vrati u kola i upali farove.
Tek kada je automobil sišao niz ulicu, motor zabrekta. Tada mi je postalo jasno kako je čovek u kožuhu uspeo da iznenadi pse. Kola su se spustila niz ulicu bez svetla, na »lerlauf«, sa prepredenošću kakve divlje zveri: vetar je duvao u suprotnom pravcu.
Onda smo preskočili kanal i zaustavili se na onom mestu gde je malopre stajao auto. Oba
psa su ležala na desnom boku, gotovo simetrično jedan pored drugog. Jedan je bio stari buldog sa majmunskom njuškom koju su točkovi unakazili, a drugi jedan mali kineski pinč sa medaljonom oko vrata. Sagnuh se da pogledam ogrlicu. Na žutom medaljonu, ne većem od nokta, bilo je utisnuto:

Larron. Crimen amoris

Ponadao sam se da ću naći oglas u novinama i da ću moći da svedočim i da vratim medaljon vlasniku psa; ali nigde nisam mogao da pročitam takav oglas.
Zato sam jednoga dana, kada sam se uverio da nemam razloga da to zlato ne smatram ličnom svojinom, odneo medaljon kod zlatara.
»Larron znači lopuža«, reče zlatar ne dižući oči na mene.
Bio sam iznenađen,
»Tako se zvao moj pas«, rekoh da prikrijem svoju zbunjenost.
»Cudno!« reče on.
»Voleo je da krade šljive.«
»Šljive?« reče zlatar podižući oči.
»To ga je stalo glave«, rekoh.
»Čudno«, reče on. »I vi hoćete da vam od toga napravim prsten?«
»Da«, rekoh.
»Hm«, reče on. »Naravno, to je vaša stvar.«
Onda ja rekoh:
»Zar ne može od toga da se napravi jedan prsten?«

**Učlanjen** : 06.12.2012

Nisam u to vreme obraćao pažnju na vozove. No oni su me mučili svojim jaucima a da nisam bio ni svestan toga. Postojalo je u meni neko mutno predosećanje, neki strah od njihovog zavijanja.
Ipak rekoh jedne večeri, i za mene samog iznenadno:
»Bojim se i pasa«, rekoh.
»Ti se ne bojiš ničega«, reče ona. »Ne treba da se bojiš.«
»Bojim se i psa«, rekoh.
»O!« reče ona; no nije mogla da nastavi. Čim je zaoblila usta da kaže »O«, ja sam već prilepio svoje usne za njene, tako da nam je poljubac imao tamni prizvuk nekog kajanja, nekog muklog, dugog o ... o... o koje se nadimalo i.tanjilo dok ne bi prslo, sa lakim praskom, poput mehura.
»O!« reče ona opet i glas joj je sada bio tamniji, pijaniji.
»Šta ti je večeras?« reče.
»Nisam smeo to da kažem. Nisi smela da mi dozvoliš da to kažem.«
»Sta?« reče ona.
»To, za vozove i pse. Nisam smeo da to izgovorim. Da nisam rekao, sada ne bih ni mislio na sve to.«
Ležali smo na suvom lišću pored železničkog nasipa.
Nikada nisam mogao da objasnim šta se to zbiva u meni. Cim bih osetio po lakoin podrhtavanju tla da se bliži voz, obuzimao me mužjački nagon i neki strah, neki nespokoj koji me je terao da poletim pod točkove.
»Zagrli me«, rekoh, »snažno.«
»Opet se bojiš?« reče ona. »Ovde nema pasa. Ili si čuo nešto?«
»Da«, rekoh. »Krckanje semenki pod očnjacima.«
»To nadglednik pruge obilazi šine.«
»Ne«, rekoh. »Grli me samo snažno.«
Kada je voz protutnjao pored nas, podižući u kovitlacu svelo lišće što smo ga zgrnuli na gomilu, drhtao sam na granici nesvestice. Zatim, naglo, i neobjašnjivo, počeh da grcam.
»Vidi!«, reče ona, »vidi!«
Bilo je dovoljno tamno da nisain morao da crvenim. Uostalom, nisam se ni stideo toga što plačem. Pomišljao sam da joj izmislim neko objašnjenje, no i od toga sam odustao. Čak mi se sviđalo što sam plakao pred njom.
»Vidi, ludo!« ponovi ona. »Vidi šta sam našla.«
Tek tada otvorih oči.
Držala je na dlanu jednu plavokosu krpenu lutku. Opipah sa dva prsta lutkinu cicanu haljinu, zatim zavrnuh suknjicu i nasmejah se.
»Ovo je naša beba«, rekoh. »Bezgrešno začeće.«
»Ti mi se rugaš«, reče ona.
»Ne rugam se.«
»Dobro«, reče ona. »Da je krstimo.«
»Ne«, rekoh. »Da je bacimo pod voz! Ima njušku kao onaj buldog što ga jezgazioauto.«
Ona se začas zagleda u lutkino lice, zatim lako kriknu i zavitla je preko nasipa.
Osetio sam samo kako mi strugotina iz lutkine utrobe zasu lice poput peska.
»Čudno«, reče ona kada mi se otkinu sa usta.
»Da«, rekoh. »Sta je čudno?«
Ležala je na leđima u svelom lišću, zagledana u tamno noćno nebo.
No sve je to između nas počelo mnogo ranije.
U to vreme, kada mislim da sam je prvi put sreo, grozničavo sam tražio neke odgovore od života, tako da sam sav bio zaokupljen samim sobom, to jest pitanjima života.
Evo nekih od pitanja na koja sam tražio odgovore:
— besmrtnost duše
— besmrtnost seksa
— bezgrešno začeće
— materinstvo
— očinstvo
— otadžbina
— kosmopolitizam
— pitanje ishrane i
— pitanje organske izmene materije
— metempsihoza
— život na drugim planetama i
— zvezdama
— starost zemljina
— razlika između kulture i civilizacije
— rasno pitanje
— apolitičnost ili angažovanost
— dobrota ili bezobzirnost
— Natčovek ili Svečovek
— idealizam ili materijalizam
— Don Kihot ili Sančo Pansa
— Hamlet ili Don Žuan
— pesimizam ili optimizam
— smrt ili samoubistvo itd, itd.
Ovi i još desetak ovakvih problema stajali su preda mnom kao četa ćudljivih i ćutljivih sfinga. I tako, baš kada sam stigao do problema broj devet — pitanje ishrane — pošto sam osam prethodnih rešio na ovaj ili onaj način, pojavi se i to poslednje, u nizu, pitanje: — pitanje ljubavi ...
Raščlanjeno na svoje sastavne delove, to pitanje — u konkretnom slučaju — imalo je ove determinante:
Pitanje: Kakve su boje njene oči?
Pretpostavke: zelene, modre, modrozelene, boje zrelih maslina, akvamarinske, kao vecernje nebo nad Jadranom, nad Madagaskarom, nad Odesom, nad Celebesam; kao more kod Brača, kod Rta Dobre Nade itd.
Pitanje: Boja njene kose?
Pretpostavke: smeđa, plava, vilinska kosa, kosa vivijane, boje zrele mesečine, čistog sunčanog lana, sunčanog dana ...
Njen glas?
Srebrne harfe, viole sa sordinom, renesansne laute, glas švedske gitare sa trinaest žica, gotskih orgulja ili minijatumog klavsena, violinskog stakata, molskog arpeggia na gitari . . . .'
Njene ruke, njena milovanja? Njeni poljupci? Grudi, bedra, bokovi?

**Učlanjen** : 06.12.2012

Tako je ona, sa tim dragocenim baroknim tovarom, zakoračila prema meni hodom pripitomljene zveri, s kosom na vetru.
Bilo je to ovako:
Upravo sam hteo zajedno sa Jarcem-Mudrijašom da se odam filozofiji i upravo smo bili stigli — bez mnogo muke — do tog famoznog devetog pitanja, kada on meni predloži da preskočimo tu devetu tačku, pošto je prilično vulgarna i za filozofe neinteresantna, nego da se damo na astronomiju i da počnemo celu stvar... od zvezda.
Ja se, naravno, složih.
U tu svrhu prodali smo sve svoje stvari (to jest i moj i njegov kaput i neke knjige koje smo već bili iscedili kao limun, tako da smo ih mogli baciti u školjke pisoara) i uselili smo se u jednu malu mansardu na periferiji grada. Tu smo danima, to jest noćima, buljili u zvezde i otkrivali neke za nas još nepoznate i neviđene galaksije. Tako, jednu smo zvezdu u sazvežđu Oriona krstili Neotkrivena ljubav, drugu Jarac-Mudrijaš, treću mojim imenom (neka to ostane mala tajna), a četvrtu smo nazvali jednostavno i prilično vulgarno: Glad.
Time smo opravdali svoju nedoslednost i svoj povratak na famozno i nedostojno pitanje pod kabalističkim brojem devet.
»Dozvolite«, rekoh, »da vam predstavim svoga druga: Jarac-Mudrijaš.«
»O!« reče ona. »Vi ste sigurno filozof.«
»Ne«, rekoh ja. »O,n je astronom.«
»Da«, reče Jarac-Mudrijaš, »a on je ...«
»Globtroter«, rekoh i stadoh mu na žulj. (Nisam nikad voleo da se razgolićujem javno.)
»O«, reče ona i očima joj prelete neki oblak.
»Da«, rekoh. »Upravo sam se preko Azurne obale vratio sa Rta Dobre Nade.«
»Blago vama!« reče ona.
»Blago nama?« rekoh.
»Blago nama«, reče Jarac-Mudrijaš.
Jesen godine 7464. (po vizantijskom računanju vremena) bila je maglovita i vlažna, a lišće je prekonoć postalo žuto i svetlo, tako da sam jednog jutra otkrio s čuđenjem da su grane gole kao' cev. Sve se to zbilo tako iznenada!
»Kako se vi zapravo zovete?« reče ona sutradan. »Valjda vam Rt Dobre Nade nije ime?«
»Orfej«, rekoh. »Orfeus.«
JaracParalaža potvrdi:
»Eto«, reče on, »zašto vi, Magdaleno, ne biste bili Euridika. Sigurno je i on to hteo da kaže ... Zar ne, Orfeuse?«
»Naravno«, rekoh. »Podrazumeva se. Ako vi nemate ništa protiv.«
»O«, reče ona. »Kako ste vi čudni.«
Onda, kao na prepad:
»A gde vam je gitara, Orfeuse?«
»Na mansardi«, rekoh.
»Kakvoj mansardi?« reče ona.
»Zivimo tamo zbog blizine zvezda. Razumete. Promenićemo Glad u — Euridika. Sviđa li vam se to?«
»Ne razumem«, reče ona.
»Da jedna zvezda nosi vaše ime.«
»Ja se ne zovem Magdalena.«
»Ko kaže Magdalena? ... Ja kažem Euridika.«
»O«, reče ona. »Ne marim. Ali volela bih da vidim tu zvezdu.«
»Naravno«, rekoh. »Izabraćemo zvezdu dostojnu vašeg imena.«

**Učlanjen** : 06.12.2012

Mansarda (I)

Sutradan sam je vodio uz mračne drvene basamke na mansardu. Jarca-Mudrijaša sam isterao, a njegovo sam odsustvo opravdao tako što sam se začudio da ga nema.
»Nije lepo od njega«, rekoh.
»Nije«, reče ona.
»Možda je otišao na zvezdaru«, rekoh da ga opravdam.
»A gde vam je gitara?« reče ona i baci jedan pogled po sobi.
Soba je bila slična utrobi onih malih lađa što se ljuljaju na pučini izgubljene u tamnim noćima. Vlaga je iscrtala po zidovima čudesne šare flore i faune koja cveta i raste saino u snovima. Na plafonu je bilo predstavljeno radanje sveta iz zagrljaja rose sna i zelene jave, a u četiri ugla simbolične slike četiri kontinenta: afričko leto, proleće Azije, snegovi Amerike, evropska jesen.
Po zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri su čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova (čiji se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta prekrivali su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva: »I svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim kljunom češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz Nijagare i svetog Nila.« (Jevanđelje po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na mansardski preveden i u stihove stavljen od ... zvanog Orfej ili Orfeus.)
Noktima smo svuda po zidu ispisali (kada to nije išlo na uštrb slika koje je iscrtala vlažna ruka) latinske i grčke sentence kojih smo se pridržavali kao deset božjih zapovesti i izgovarali ih u časovima intelektualnih kriza i očajanja kao molitve očišćenja. To su bili putokazi ka Istdni, lux in tenebris, kako je rekao Jarac-Mudrijaš. Ko bi se drugi setio toga da se sentence moraju urezivati u zid ad unguem, vgolim noktima, dok krv ne brizne!«
Evo nekih mudrosti iz hrama Mansarda:

Jos arta, caci se prostituat! Quod non est in actis (in artis!) non est in mundo.

Plenus venter non studet libenter. Nulla dies sine linea.
Abyssus abyssum invocat.
Nec vivere carmina possunt.
Quae scribuntur aquae potoribus. Ho bios brakhus, he de tekhne macra. Castigat ridendo mores. Amo, ergo sum. Credo quia absurdum. Tempora si fuerint nubila, solus eris. Felix qui potuit rerum cognoscere causas. Gnohti seauton. Habent sua fata libelli. Os homini sublime dedit. Pectus est quod disertos jacit.
Albo lapillo notare diem.
Mens agitat molem ...

Sećaš li se, Jarče-Mudrijašu, onog krika:
O ubi campi!
One mudrosti koje se nismo hteli pridržavati:
Primum vivere, deinde philosophari.
One gordosti:
Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis. (Stigli smo najzad ovde gde nam je nestalo globusa.)
Eh, ta mansarda!

Po patosu je bila prosuta prljava izgažena slama po kojoj su milele bubašvabe, tako da se i usred siva dana (prozor je bio zatrpan krpama i starim izbledelim novinama) čulo šuškanje slame pod njihovim nožicama. Naše su knjige bile položene u krevet i zavijene u pelene od celofana, no i tu su ih našli pacovi, tako da smo morali najvažnije primerke da držimo pod staklenim zvonom na koje smo navalili kamen. To je stakleno zvono zdipio u tu svrhu Jarac-Mudrijaš iz »Tri slona«: jednostavno ga je nabio sebi na glavu i izjavio pred svima: »Putujem s ovim zvezdama bliže«, a svi su se (pa i konobar) smejali tome kao duhovitoj i za njegove godine ambicioznoj šali. Pod tim smo zvonom držali ove knjige: Spinozinu Etiku na latinskom, Sveto pismo na hebrejskom, Don Kihota, MarksEngelsov Manijest, Bretonov Drugi manifest, Priručnik o dijetalnoj ishrani, Misli jednog biologa od Žana Rostana, Jogi 2a svakog, Džinsavu knjigu o zvezdama, Remboovu Une saison en enfer, Stendalovu knjigu 0 Ijubavi, Vajningerov Pol i Karakter, jedno džepno izdanje Van Gogovih reproduktija i jedan internacionalni red vožnje.
Svoje smo stvari držali obešene o kuke na plafonu, tačno na sredini plafona, tamo gde se nalazi Venerina vagina koja je bila jasno iscrtana čudesnom maštom vlage u vidu školjke i alge. O tim kukama što su provirivale iz Venerine puti bile su obešene Jarčeve crne somotske pantalone i moje crne kravate kojih sam imao tada oko dvesta. O drugom klinu visila je jedna najlonska kesa u kojoj smo držali četke za zube, pastu za obuću, pomadu i pribor za brijanje. U uglu ili u sredini sobe (ona zapravo nije imala svoje određeno mesto) stajala je jedna starinska stolica za ljuljanje — nakojoj se trska već bila raspala — a koja je služila za filozofske razgovore i sanjarije. Onaj od nas dvojice koji je bio u stanju amoka, ljuljao bi se u škripavoj stolici i izgovarao pitijska proroštva i vizije. Poluslepo i napuklo ogledalo stajalo je malko nahereno iznad lavaboa od najprozirnijeg kineskog porculana koji je odjekivao na svaku reč kao školjka.
»To zapravo nije gitara«, rekoh.
»Nije gitara?«
»To je renesansna lauta«, rekoh. »Pitate se sigurno. . . «
»O!« reče ona uplašeno. »Nešto mi gamiže po nogama.«
»Nije ništa«, rekoh. »Sigurno miš.«
»Miš?!«
»Sta bi bilo drugo; zmija već spava.«
»Gospode!«
»Eno je pod zvonom, pored knjiga. Izvadili smo joj otrov. Doneo sam je sa Cejlona«, rekoh gordeljivo.
»A šta će vam zmija?« reče ona.
»Znate li legendu o Orfeju? Naravno da znate.«
»Svojom je pesmom krotio divlje zveri...« reče ona dršćući. Ja nastavih:

Kamenje je pred njim otvaralo svoje dveri, svijali se Andi, Kordiljeri.

»Pa gde vam je ta... renesansna gitara?« »Lauta«, ispravih je. »Lauta, dakle.«
Otvorih tada zarđala vratanca za čišćenje gara i jato miševa i pacova izlete cikćući.
Ona skoči na krevet.
»Sada ćete, Euridiko, čuti Orfejevu pesmu«, rekoh i udarih jedan meki molski arpeggio.
Pevao sam tiho:

Jastuk će ti biti latica od ruže, Za .stopama tvojim tulipani tuže ...

Sedela .je s nogama podvijenim i gledala me uplašeno ili zadivljeno, ne znam.
Onda reče:
»Gle, gle!«
»Možete, Euridiko, da pružite svoje noge«, rekoh patetično.
Ona je gledala zabezeknuto prema gvozdenim vratanoima. Kolona bubašvaba penjala se uza zid prema otvoru, sa dostojanstvom i disciplinom mrava ili pčelaradilica. Bili su sačekali da se zavuče u rupu i poslednji mišji rep.
Kada se i poslednja buba uspela uza zid, gurnuh nogom gvozdena vrata i zapevah:

Jastuk će ti biti latica od ruže, Za stopama tvojim tulipani tuže .. .

»Ne sada«, reče ona. »Ne sada, molim te.« (To mora da je bilo kasnije. Barem za jednu svetlosnu godinu kasnije. Verujem da je svetlost sa zvezde zvane Euridika, koju sam u tom trenutku ugledao, krenula na svoj put onoga dana kada sam ugledao Euridiku, i da je njeno »Ne« u tom trenutku značilo upravo to da se mora sačekati da stigne do nas svetlost susreta.)
»Dobro«, rekoh. »Treba da sazri svetlost.«
»Kakva svetlost?« reče ona.
Ja joj objasnih.
»Po čemu ćemo znati?« reče ona.
»U tvojim će očima nastupiti letnja deklinacija. Možeš li to da zamisliš? Kao kada masline prekonoć sazru. To će biti lepo«, rekoh.
»O«, reče ona.
Oči joj naglo potamneše, a trepavice joj se obliše tamnim peludom. Lauta pade sa treskom u tanku slamu. Iz nje se izvio jedan meki akord, kakav nikad niko nije čuo. Kao da su prsti sumraka prebirali po žicama.

Ništa nije dalje u ovom trenutku od mojih ambicija nego pisanje Ijubavnog romana. Mada osećam da cela stvar tu negde počinje, posle milovanja. Ja ne želim da pravim servis za čaj, nego kristale, kako bi to rekao divni JaracMuđrijaš. Blago njemu jadniku, on nikada nije doživeo Ijubav. Biće mu lako da napiše Ijubavni roman. Samo da se mane zvezdoznanstva. Ipak, priznaćeš, Jarče-Mudrijašu, suviše je hladno tamo, na galaksijama.
Ili ti ne misliš tako?!

Kada sam osetio da se čaša prepunila, ja joj rekoh:
»Treba da otputujem. Za Ugandu. Za Tanganjiku. Za Ekvatorijalnu Afriku. Ma gde. Daleko.«
»Povedi i mene«, reče ona.
»Šta ti pada na pamet, najmilija. Jedina.«
»Zašto lažeš«, reče ona prekorno.
»Kunem ti se«, rekoh. »Hoćeš da ti dokažem? «
»Kako?« reče ona. »Kako?«
»Neću otputovati.«
»O, to je lepo.«
»Ubiću se«, rekoh.
Ona mi se zagleda u oči:
»Ako već moraš da biraš, idi. Ti moraš da otputuješ.«
Nekoliko svetlosnih godina bio sam, dragi moj Jarče-Mudrijašu, odsutan, bolestan. Nisi se valjda toliko izmenio od poslednjeg našeg viđenja da bi mi mogao postaviti pitanje zašto sam otputovao, zašto sam pobegao.
No, vidiš, ja sam se izmenio, ja sam oglupeo i postao stariji (nisam rekao i mudriji) za nekoliko svetlosnih godina. I, vidiš, sam sebi postavljam pitanje: zašto? zašto?
Sećaš li se, Mudrijašu, naših zaveta na mansardi? Naše mudrosti? Stidim se što sam dozvolio sebi da postavim to pitanje: zašto? Nismo li rekli: kada prepuniš čašu, pomisli na kristal i beži.
Ali sve je to bilo tako davno!

Lično iskustvo u takvim stvarima je nezamenljivo.
Sećaš 11 se, Jarče-Mudrijašu, da smo hteli da postanemo ubice, samo zato da bismo se obogatili i tim iskustvom. Teškoća je nastala (sećaš se) kada smo se dosetili — ti si već bio spremio pištolj — da ako steknemo iskustvo samoubice nismo time stekli i iskustvo ubijenog. (Da smo, zatim, i trunčice verovali u zagrobni život, znam da bismo se ubili onda.) Ludaci. Moralo je da prođe toliko vremena pa da vidimo da se ti pištolji mogu dobro prodati i da se od toga plati kirija za mansardu.

Opet me, Jarče-Mudrijašu, koriš zbog egoizma. Pišeš mi da bi »bilo bolje da napišeš jedan roman u stilu Dafne i Kloe ili već tako nešto«, da bih se tako »oslobodio prvog hica« (ovde si pogrešno — nisi valjda namerno! — otkucao hica mesto lica. Zapravo na šta si mislio: osloboditi se prvog lica ili prvog hica? Ne zaboravi da mi to objasniš.)
E, bien! Recimo da poslušam tvoj mudri savet i da udovoljim tvojoj radoznalosti. Pošalji mi onda još i tačan broj pacova, miševa i bubašvaba koji su bili na dan (koji?) našeg sastanka na mansardi. Ja se samo sećam da si ti pod nekim izgovorom napustio sobu. I, naravno, pošalji mi prototip žene koju treba da opišem »u stilu Dafne«, kako veliš.
Ali ne zaboravi jednu stvar: ako ona bude neka Euridika, ja ću morati da budem Orfej!
A sa lautom nisam ništa uznapredovao.
Razmisli dobro o svemu.

P. S. Tvoje mi prisustvo smeta u ovoj poemi o ljubavi, ali ne mogu da te tu i tamo ne pomenem. Naravno, imaću toliko obzira prema tobi da te ne opisujem. (Nisam li te ovim već izdao?) Dovoljno je preko glave da se i ja moram kao nekakvo Ja ponavljati iz stranice u stranicu, kao da sam kakva izmišljotina ili fabulan.* Ili fantom.

* Ovo dolazi od reči fabula; u tom značenju je upotrebljavao Jarac-Mudrijaš. (Piščeva
napomena.)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Zaliv Delfina (bez datuma)

»Najmilija, jedina moja. Između dva naša zagrljaja uvek prođe jedna svetlosna godina. Znaš kako sam nepoverljiv prema ljubavnim pismima, a ipak moram da ti pišem. Cime mogu da posvedočim svoju ljubav kada ne vidiš moje oči, moje noći!
Pisaću ti radije o ovom kraju, o ljudima u Zalivu Delfina. Čudan je ovo kraj, najmilija. Da nisam vezan nekom neobičnom, bolesnom, strašću za moju mansardu, nastanio bih se u ovom kraju. Naravno, ako bi i ti to želela, ako bi se i tebi svidelo ovde. Mogli bismo ovde ispijati mesečev med... no ko o tome sad da misli?
Danas sam bio sa urođenicima u lovu na delfine. Ukrcali smo se u uske male škune, koje oni nazivaju nekako kao »haramakana« ili »karamahana«, i sačekali smo mesečinu. Zatim smo nemo, pobožno veslali po tečnom zlatu, okićeni vencima divlje magnolije, tako da smo ličili na sprovod ili na svadbenu povorku. Neću da te pravim ljubomornom i neću ti opisdvati njihove žene. Mada nemaš razloga za strahovanje. One boju moje kože tumače kao malokrvnost i bledilo, tako da se ponašaju sa mnom sažaljivo kao sa bolesnikom.
Svi su oni bili beskrajno tužni i svečani, a ja nisam znao šta im je zapravo. Kada bi, veoma spretno, ubacili delfina u svoj čamac, plakali bi nemo kao što se kod nas u Evropi plače za dragim pokojnikom. Nije to bio divljački, ritualni ples kako mi to mislimo da se zbiva. To je bilo iskreno i gordo, nenametljivo i tiho, otmeno šmrcanje.
»Ne morate da lažete«, reče mi jedan domorodac kada sam ja iz kurtoazije prineo maramicu ustima.
»Ja hoću da se useknem«, rekoh.
»To je već druga stvar«, reče TamTam. »Vi belci mnogo lažete. Mislite da je to lepo i pristojno kada s nekim na silu boga hoćete da podelite bolove i radost. To je kod nas znak nepristojnosti i lošeg odgoja. Zašto biste vi sada na primer plakali?«
»Zbog mrtvih delfina... Kao i vi uostalom«, rekoh i useknuh se u maramicu da pokažem da sam pristojan i da nisam licemer.
»Sta vam pada na pamet!« reče TamTam. »Plakati zbog delfina! Mi plačemo zato što moramo svojim veslima da šamaramo mesečinu.«
Vesla su im jedva dodirivala vodu.«

Zaliv Delfina, juna

»Ne znam, najmilija, da li ću moći ikada da ti pošaljem ova pisma, ali ti ih ipak pišem. Ovde ne postojli nikakva pošta i niko ne zna za našu evropsku, civilizovanu zabludu zvanu pismo, dopisivanje. Ali ti pišem zato što smatram da je monolog duboko nepoštena i sebična stvar. Ubio bih se u onom trenutku kada bih shvatio da sam sam sebi dovoljan i da se mogu zadovoljiti monologom. No ako uspem da ti ova pisma nekako pošaljem, lišiću se zadovoljstva da mi u očima otkrivaš mesečine iz Zaliva Delfina.
Znaš li kako ovi divni divljaci ispovedaju svoju ljubav?
Kada mladić sazre za nežnosti, to jest pošto je isprobao sve poroke i pošto je iskalio sve orgije, onda prilazi na dan Pandelfinskih svečanosti (a to pada prvog maja — 7. januara po našem kalendaru — kada je mesečina najgušča i najzvonkija) onoj devojci koja ga je u snu pohodila više od sedam puta. Međutim, to se smatra — možda s pravom — velikom sramotom za jednog zrelog muškarca, i čak smrtnim grehom. To su stvari za nas Evropejce nerazumljive i čudne. Mi bismo tu činjenicu da nas je sedam puta pohodila u snu ista ljubav jednostavno zatajili ili saopštili roditeljima devojke da smo spremni na brak s njihovom jedinicom (naravno ukoliko bi nam naše materijaIne prilike davale pravo na takav predlog). Kod njih međutim kazati bilo kome da je čovek sanjao neku ženu sedam ili više puta smatra se smrtnim grehom i skrnavljenjem svetinje sna (smatraju, naime, da bi opisivati fabularno slike i sadržaje sna njihovim oskudnim jezikom od svega 300—400 hiljada reči i isto toliko simbola bilo apsurd.no i pretenciozno bogohuljenje); s druge strane, ne priznati jednu takvu bitnu i esencijalnu činjenicu, smatra se za licemerje i evropejstvo, a uz to takvog čoveka, koji nije u stanju da više od sedam puta sanja istu ženu, smatraju za maloumni'ka i idiota, i zbog toga mu iskopaju oči da ne može gledati mesečinu, od koje oni zavise i za koju su oni isto toliko krvno vezani kao mi u Evropi za sunce i za licemerje.
No evo kako se to radi u Zalivu. Mladić toga dana kada je mesečina najzvonkija uzima za ruku svoju izabranicu i vodi je na Tanga Sihaka (Hrid Ljubavi). Tu, na mesečini, on joj dugo, bez reči gleda u oči satima i satima. Onda, posle te neme ispovesti, posle tog monodijaloga, on skida sa bedara svoj oštri tahinj (neka vrsta krivog bodeža) i preseca sebi kucavicu na levoj ruci. Sve to vreme on ne skida oči sa nje, tako da ona može da prati u njegovim zenicama kako gasne život i kako mu oči počinju da bele. Onda, ako joj se učini da i ona voli njega, i ona uzima nož ...
»A ako ga ne voli?« zapitah TamTama.
»Zavoleće ga dok krvari«, reče.
»Ipak«, rekoh.
»Onda ga pusti da umre pored nje. Čim mesec zađe, ona mu izvadi srce i baci ga delfinima. Zato su delfini skloni ljubavi.«
»Čudno«, rekoh. »Zašto je to tako?«
»Zato«, reče TamTam poučno, »jer posle one noći kada je čovek priznao da njegovo srce nije njegovo, ono više nije upotrebljivo ni za šta. Ako neće da ga uzme ona kojoj je žrtvovano, nije ni za šta nego da se baci delfinima.«
»Surovo«, rekoh kao za sebe, no on me je izgleda razumeo, jer mi reče:
»Mi ne trpimo kompromise kao vi Evropejci. Ja mislim da je to pošteno: ko bi bio toliko bezočan da isto srce dva puta nudi.«
»TamTame mudri«, rekoh, »pa šta se zbiva sa onima na hridi što su presekli sebi kucavicu?«
»Ništa«, reče on. »Oni se vole.«
»Znam«, rekoh, »oni su presekli sebi vene!«
»Meseca mi, ti si naivan«, reče.
»Zašto naivan«, upitah. »Zar nisi rekao da su presekli sebi vene?«
»Možda sam ti i rekao, ali ko zna da li su to i učinili.«

»Danas, posle Pandelfinskih svečanosti i orgija, zamolio sam TamTama da mi pomogne da prevedem onu pesmu što su je sinoć pevali uz pratnju tamtama i koja je dobila najviše glasova na pevačkom festivalu. No pre toga da ti ispričam kako se vršio izbor i glasanje. Posle svake najavljene tačke, pevač bi izlazio na improvizovani podijum i otpevao svoju pesmu. Onda, kada je on završio, svako bi, po svojoj želji, iščupao sebi iz kose nekoliko vlasi. Te su se vlasi sakupljale u jednu posudu od školjki i na kraju su se prebrojavale specijalno izučenim papagajima koji su uzvikivali ime pobednika. TamTam je zbog ove pesme iščupao sebi šaku kose, tako da sam mu jutros video iznad čela jednu belinu veličine jajeta.
Prvo pristade, pa se onda malo zamisli:
»Teško je to prevesti«, reče.
»Ipak, TamTame, pokušajmo.«
Posle malo ubeđivanja, sedeći u palmovom hladu na samoj obali Zaliva, TamTam poče da peva:

Donosio sam joj školjke i bisere sa Senegala
(Krvari mi jetra od gnjuranja)
Donosio sam joj korale sa Kokovoka
(Polomio sam prste kopajući)
Iščupao sam zube morskome psu
(Pun sam ožiljaka od rvanja)
I sve sam joj to spleo u kosu

Jednom dugo ne dodoh iz lova
(levijatan mi je barku odvuko daleko
a žao mi beše i harpuna)
I vratih se poražen ko žena
na žalu me ne dočeka niko
A draganu svoju nađoh u kolibi
Beše kosu odsekla do pola
iščešljala biser i korale
Mislio sam: mene oplakuje

Ali nadoh u kolibi NgaoNgaa
Bište kosu kao majmun
Thaki kupi biser i korale ko papagaj
Htedoh tada pojest NgaoNgaa
Al njoj kosa ne bi od toga porasla

Ja se tada otisnuh na more
da potražim mog levijatana
da mu harpun izvadim iz leđa
da ga sebi u srce zabodem
šlo je moja draga odsekla kosu
i prosula dijademu od bisera i korala

Sve zbog NgaoNgaa

Ja mu popodne pokazah doterani prevod pesme.
On zavrte glavom:
»Tu pesmu nisi čuo od mene.«
»Da, TamTame«, rekoh, »to si mi jutros pevao u Palmovom Gaju.«
»Ne«, reče on. »Ja sam ti pevao onu pesmu o ljubomori koja počinje: Aagn oagn gdbz evs
— a ti si to samo izopačio. Mi to kažemo ajilongam.«
»Sta to znači?«, upitah.
»Ajilongam«, reče on.
»Prevedi mi to.«
»Ne može se prevesti.«
»Kako da ne može, TamTame?«
»To je jedna od dvadeset hiljada reči na mom jeziku koja se ne može prevesti. Devedeset odsto onih reči u tvojoj pesmi su takođe neprevodive.«
»Nemoguće«, rekoh.
»Prevedi onda sam!« reče on gotovo nabusito.
»Magnolija!« rekoh.
On se samo smeškao kao da je hteo da mi da do znanja da se više ne Ijuti.
Ili možda zato što se bio pomolio narandžasti mesec i oblio zvonkim srebrom ceo Gaj Magnolija kojim smo šetali, zamišljeni.«
Reći ćeš mi, Jarče-Mudrijašu (đavo da te nosi), da ovde ima premalo one o kojoj zqpravo želim da pričam.
Čini ti se, Mudrijašu!
Ona je svuda prisutna kao mesečina u MagnolijaGaju, kao moje pisanje, moje disanje, i njeno tamnozvučno »O« što ga izgovara s vremena na vreme na stranicama ove knjige, to je prisustvo njene senke, to je njen uzdah što me prati.
Ili je i to možda moj sopstveni uzdah, o Mudrijašu?

Pitaš me, Kozorogi, kog boga tražim u ovoj egzotičnoj zemlji pustolovine i pobune.
Siguran sam da se pitaš — ako se nisi promenio.
Znaš ti dobro, dobri stari druže, da ja ne mogu bez naše dobre stare mansarde, bez laute svoje, bez Euridike.
Eto, pobegoh od sebe i sada kušam svoju Ijubav.
A znam da ću se vratiti za jedan svetlosni vek stariji (nisam rekao i mudriji) i znam da ću se prihvatiti opet moje dobre laute, moje ljuba\n, Euridike.
Hteo sam, Igore, da opišem Euridiku, da ispevam pesmu dostojnu njena imena. Ti si mi, Kozorogi, rekao prvi da se manem šale i da ne pružam ruke ni u magle ni u oblake.
Sećaš li se onog našeg razgovora na mansardi:
Ja: »Dobro. Poslušaću te. Preseliću se u prizemlje i napisaou roman o MarijiProstitutki. O njenim ljubavnicima i njenim abortusima.«
Ti: »U redu. Učini tako. Zao će mi biti da napustiš našu mansardu, ali učini tako za ljubav pesme.«
Ja: »To nije pesma. To neće biti pesma.«
Ti: »Pesma o kurvi MarijiMagdaleni.«
Ja: »Ne. Priča o abortusima Marije zvane Čedna. Roman o društvenoistorijskim, socijalnim, (a)moralnim, etničkim i etičkim uzrocima njenog pada. Roman Marijinih nada. Roman grada.«
Ti: »Ti mi se rugaš.«
Ja: »Bože sačuvaj!«
39
Ti: »Znaš dobro da nisam mislio na fabulu, nego na atmosferu. Razumeš: atmosfera zadojena bludom i nadom. Na to sam mislio.«
Ja: »Ali kako ti to zamišljaš atmosfera zadojena bludom i nadom? Neće li to biti fabula? A ja hoću da pišem knjigu, Igore, knjigu! Bez Marijinih uložaka i ljubavnika, bez dijalektike i etike. Cak i bez Euridike.«
Pa, zaboga, Kozorogi, nisam li ti sto puta rekao da ja pišem zato da bih se osloboddo svoga egoizma.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Povratak

Vratio sam se na mansardu kasno u jesen. Uzbuđeno sam se peo stepeništem, tegleći svoj teški ruksak natovaren školjkama i semenkama egzotičnog bilja. Svima sam bio doneo po neki poklon: Euridiki ogrlicu od delfinovih zuba i školjku zvanu mandragora, Igoru prepariranu lobanju iz Ekvatorijalne Afrike, a staroj nastojnici asuru u sedam boja.
»Ovo je za vas, gospođo Babarogo«, rekoh. »Može da posluži kao otirač za noge.«
»Gde ste to zdipdli?« reče ona mrko.
Gledala je kako se duga preliva u naborima asure.
»To sam dobio od jednog urođenika. Zvao. Se TamTam... Zauzvrat sam mu obljubio ženu.«
»Sram vas bilo«, reče ona.
»E«, rekoh, sležući ramenima.
»A gde je Jarac?« rekoh. »Sigurno još nije naučio da hoda tiho po hodniku i da briše noge pred vratima.«
»Ko je taj?« reče ona i začkilji očima.
»Igar«, rekoh. »Sa mansarde. Jarac-Mudrijaš.«
»Aaa, taj. On vam se, znate, preselio na prvi sprat. Sada nešto radi. Veli da pdše roman. ,A što vam dolaze sve te žene?' pitam ja njega. ,To su mi modeli', veli on.«
»Gle, gle!« rekoh. »Moraću da ga izbacim.«
»Ćuvajte se da ja vas ne izbacim, dragi moj!« obrecnu se nastojnica.
»Mislio sam«, rekoh pomirljivo, »da ću morati da ga izbacim odavde. Koga će mi vraga taj Fabulan.«
»Nemojte da ga nazivate tako. On je talentovan.«
»Odakle znate?« rekoh.
Njeno se rošavo lice obli šiparičkim rumenilom:
»Pa i ja sam, znate, tako ... model«, reče gotovo šapatom.
»Model?!«
»Da«, reče ona. »Biću u toj stvari što je piše gospodin Igor — nastojnica.«
»Pa to ste i sada!«
»Da, ali gospodin Igor kaže da ću ja biti u njegovom romanu propotip svih nastojnica. Ja kao ja, plus sve druge.«
»A kako će gospodin Igor to da postigne?« rekoh radoznalo i zavidljivo. »Kako će od vas da načini ,propotip', kad vi to već jeste. Valjda mu ne pozirate goli?«
Ona se kao malo zamisli, pa slegnu ramenima:
»Ja imam poverenja u gospodina Igora«, reče. »On je tako mio i tako talentovan.«

Prvo što me je iznenadilo kada sam otvorio vrata svoje dobre stare mansarde, to je bio miris memle i mokraće. Igorove crne pantalone zaljuljaše se na klinu i ja se frgoh. Nije lako videti svog dobrog druga kako visi. Pa makar samo simbolično.
Inače se — na prvi pogled — nije bilo ništa izmenilo.
Zdralovi su odleteli sa zida. Od divljih golubova ni traga ni glasa; samo su carevali mastodonti i reptili. Zubi su im bili strahovito narasli.
»Eto«, reče Igor iznenada iza mojih leđa. »Kao što vidiš, stari, nije se ništa izmenilo.«
Zagrlismo se.
»Odakle ovaj zadah«, upitah.
»Od mišomora«, reče. »U pukotinama trunu gamad i pacovi.«
»Duhovito!« rekoh. »Kako ti to samo pade na pamet?«
»Opet se rugaš«, reče.
»Doneo sam ti nešto«, rekoh da se ne bismo svađali. »Pričekaj samo trenutak.«
Onda izručih školjke nasred sobe i iz njih se prosu mesečina kao kristali:
»Kog vraga će ti to«, reče Igor.
»Kako kog će mi vraga?«
»Pa to su obične školjke!« reče.
Ja onda uzeh najzvonkiju i najljupkiju školjku veličine noćnog suda i naslonih mu je na uvo:
»Slušaj«, rekoh. »Čuješ li što?«
Oči mu se polako napuniše suzama i stidom. Možda i kajanjem.

Pticoglavče, ubio bih te da si ostao dosledan sebi. Ovako, šta da radim? Sasvim nedosledno trpim tvoje drugarsko prisustvo i tvoju pomoć.
Odvojih mu silom školjku sa školjke: »Evo ti maramica«, rekoh, »pa se išmrči.
To je licemerje i evropejstvo. Postao si nešto
sentimentalan.«
»To je zbog romana«, reče šmrkćući.
»Kakvog romana?« rekoh tobože začuđen. »Valjda se nisi manuo astronomije?«
On poče zbunjeno da prebira po školjkama.
»Ne«, reče. »Znaš, stari, tako... zaljubio sam se.«
»Bravo«, rekoh. »To je dobro. Nema razloga da se plače.«
»Glas joj je kao mesečina iz Zaliva Delfina.«
Ja se žacnuh. Odakle samo zna za moje orgije u Zalivu Delfina? Onda videh na svom ruksaku markicu TamTamovog Doma.
Nasmejah se.
»Još mi samo to treba«, rekoh. »Da se i ti zaljubiš. Ko će onda da prati trezveno mesečeve mene i zvezdana jata. Biće to pravi pakao.«
Bio sam suviše umoran i uzbuđen da bih mogao iste večeri da potražim Euridiku. Uostalom, veoma je nezgodan običaj kod nas u Evropi da se posete primaju samo do osam. I to bez obzira na to da li je pun mesec ili poslednja četvrt.
Okačio sam svoje pantalone o klin pored Igorovih, a iz svog sam trošnog tropskog ogrtaća pošteno iščetkao pesak, zatim istresoh iz njega zvezdanu prašinu. Posle oprah noge i legoh da sanjam. Već mi je bila dosadila pi'oza.

»Pustolove«, reče ona.
»Euridiko! Euridiko!«

Počele su opet jesenje kiše.
Nosio sam je na rukama preko tamnih ulica. Držao sam je visoko iznad blata...
»Uvek si isti, najmiliji«, reče.
Bližili smo se onom napisu kuda nas je uvek nešto vuklo. Uspomene. I gomile svelog lišća u kanalu.
Položih je na postelju od lišća i počeh da se prisećam njenih zagrljaja. Njenih očiju. Njenih mirisa.
»Ruke su ti otvrdle, najmiliji.«
»Od vesala«, rekoh. »Od vetrova«.
Ne, nisam rekao ništa. Udisao sam njene grudi, obnevideo.
___________

Sutradan sam sredio malo mansardu i ponovo se latio svoje laute. Celo prepodne sam proveo doterujući njene živce. U mom se odsustvu bila razbolela, ogluvela. Mora da ona moje prste na svom vitom vratu oseća poput milovanja.
Zašto bi inače tugovala? Trebalo je nekoliko strpljivih sati dok sam joj našao staru rezonancu i stari zvuk. Odjednom — tako reći sama od sebe — ona se priseti svoga glasa; iz njene se tamne utrobe kao iz goleme školjke izli biser.
Qnda mi se učini da neko kuca i za tren prestadoh da sviram.
»Hoćete li već jednom da prestanete!« reče nastojnica udarajući ključem o šperploču. »Pa prestao sam«, rekoh. »Izvinite.« »Što se mene tiče,« reče ona, »drndajte koliko vas je volja. Ali stanari se žale da ne mogu da spavaju posle ručka od vaše flaute.« »To je lauta«, rekoh. »Dobro, flauta«, reče ona pomirljivo.

Popio sam gorki šumski tej i pojeo pola paklice dvopeka sa maslacem. Zatim legoh u ljuljašku da se odmorim, pošto nisam mogao da sviram. Žmirkao sam tako nekih pola sata, zatim buljio u Venerina bedra na plafonu. Iznad njenog otmenog kolena vlaga je iscrtala jednu tamnu mrlju poput divljeg mesa. Okrenuh se na bok i pripalih cigaretu.
U tom dođe Igor.
»Izvini«, reče, »probudio sam te«.
»Sedi«, rekoh. »Samo sam malo dremao.«
»Da«, reče on, sedajući na krevet. »Imam nešto da te zamolim.«
»Reci... Da nisi zaglavio s onom? ;<
»Odakle znaš?! Da ti nije rekla nastojnica?«
Nasmejah se.
»Naslutio sam«, rekoh. »Ti si pao na nju pravo sa zvezda.«
»Tebi je do šale«, reče Igor, »a meni gori pod nogama.«
»U kom je meseou«, upitah.
»U drugom.«
»Pa šta ćeš sad, Jarče?«
On slegnu ramenima i pogleda uvis. Takvim je pogledom bog obuhvatio svet, poslednjeg, sedmog dana stvaranja.
»Ne znam«, reče. »Zato sam došao k tebi.«
»Napiši roman«, rekoh.
»Mogu li uzeti jednu cigaretu?« reče. »Nervozan sam.« »Još pitaš.«
»Priznaću ti nešto«, reče, pošto pripalismo. »Samo nemoj da me shvatiš krivo.«
»Slušam te.«
»Počeo sam ga«, reče. »Roman.«
»Pa? Samo nastavi.«
»Nije u tome stvar«, reče. »Reč je o tome da ne znam kako će da se završi. Ne znam kako će se sve ovo odvijati... A novac za abortus nemam.«
Odjednom sam shvatio ozbiljnost situacije.
Može devojka da umre, pomislih. Može da rodi žensko. A može i da abortira. Gospode, — koliko mogućnosti! A ona mora baš da abortira. I to najhitnije. Inače — eto nove ličnosti!

Sve se bojim, Jarče, Semenoglavče, Mudrijašu, Psoglavče, Igore, đavole, sve se bojim da ne postaneš junak.
Šta će biti s tobom ako ne nađeš novac? Uobrazićeš da si heroj, mučenik, Don Žuan, stradalnik, kavaljer, žrtva svojih strasti, muškarčina, sladostrasnik, napasnik, opasnik, otac, muž, građanin, dužnik, supružnik; postaćeš socijalno uvređen, politički reakcionar, frakcionar, zaverenik, uniženi i uvređeni, revoltarani čovek, društveno odbačen, potlačen, bednik, škopac, prokleti pesnik, zaštitnik sirotih i ubogih, patron, milosrdni tip — jednom rečju, postaćeš nešto tako: ličnost rornana, junak ili čak — tip.
Veruj, nikada ti ne bih izgovorio ime.
Eh! Kada bih nešto mogao da platim svojom starom lautom taj tvoj abortus!
Ali po tu cenu IO. poslednja babica sa periferije ne bi uprljala prste.

Ovde tako često padaju kiše, pljušte mesečine.
Euridiko, grli me!
Ni ti nisi uvek ista, ti što se u liku Euridike pomaljaš iz reči, iz sene, iz koprene. U predgrađima glas ti se štedro i tiho razliva po prozorima, kao suton, plav. Na mesečini — postaje zvonak kao harfa, kao ...
A na mansardi, s večeri, kada su ti grudi gole, glas ti postaje milovanje, čudo, ljubičasti cvet.

»Danas si, najmiliji, nešto ćutljiv«, reče ona. »Zašto da si tužan kad te volim.«
Stajali smo pod mostom i gledali kako mutnozelena voda utiče u suton stvarajući vir.
»Ne znam«, rekoh. »Zašto se uvek gase svetla kada počinju milovanja? Samo ponekad trepere sveće ili se belasa suton.«
»O«, reče ona. »Imaš pravo. Nežnost je...«
»Zašto si stala. Red: Nežnost je ...?«
»Ne znam, tako...«
»Svemu je kriva ova dosadna kiša«, rekoh. »I ova tamna voda. Hajdemo odavde. U bioskop. ILi u kafanu.«
»Kasno je«, reče ona. »A i ja sam nešto mutna, nedorečena.«
»Nije kasno, setio sam se. Hajdemo na mansardu. Kako se nismo setili toga ranije...«
I već smo se penjali uz klizave stepenice, držeći se za ruke kao ljubavnici davnih vremena. Gore je svetlost uličnih lampi odolevala mraku. Kiša je poput jata sićušnih insekata lepršala oko kandelabra. U lokvama na zacakljenom asfaltu titrale su naše blede senke.
»Ti imaš novu haljinu«, rekoh, da bih je mogao posmatrati, i ouh kako mi ona odgovori:
»Novu? Ti izgleda dobro poznaješ moje toalete?«
»Zar nisam u pravu?«
»Jesi. Nedavno sam je ovde napravila. Dopada ti se?«
»Da, mnogo«, rekoh obuhvativši je još jednim pogledom, pa onda otvorih oči. «Hoćeš li da igraš?« dodadoh.
»A da li bi ti hteo?« odgovori ona uzdignutih obrva, smešeći se, a ja odgovorih:
»Ja bih rado, ako se tebi igra.«
»Pa ti nisi toliko hrabar koliko sam mislila da si«, reče ona, i pošto se ja prezrivo nasmeših, ona dodade: »Tvoj je rođak već otišao.«
»Da, on je moj rođak«, potvrdih, mada nepotrebno. »I ja sam maločas primetio da je otišao. Biće da je otišao da legne.«
»Nous causons de votre cousin. Mais c'est vrai, vi ste malo bourgeois. Vous aimez l'ordre mieux que la liberte, toute l' Europe le sait.«
»Aimer... Aimer ... Qu'estce que c'est! Qa manque de dejinition, ce motld. Što jfedan ima, to drugi voli, comme nous disons proverbialement«, uveravao sam. »U poslednje vreme«, produžih, »ponekad sam razmišljao o slobodi. To jest: tako sam često slušao tu reč da sam onda počeo o tome da razmišljam. Je te le dirai en frangais, šta sam mislio. Ce que toute l'Europe nomme la liberte est peutetre une chose assez pedante et assez bourgeoise en comparaison de notre beson d'ordre — c'est ga!«
»Tiens! C'est amusant. C'est ton cousin d aui tu penses en disant des choses etranges comme ga?«
»Ne, c'est vraiment une bonne ame, jednostavna, neugrožena priroda. Tu sais. Mais il n'est pas bourgeois, il est militaire.«
„Neugrožena?« ponovi ona s naporom... »Tu veux dire: une nature tout d fait ferme, sure d'ellememe? Mais il est serieusement malade, ton pauvre cousin.«
»Ko ti je to kazao?«
»Ovde se obično zna kako je ko.«
»Je li ti to kazao savetnik Berens?«
»Peutetre en me faisant voir ses tableaux.«
»C'estadire: en faisant ton portrait!«
»Pourquoi pas. Tu l'as trouve reussi, mon portrait?«
»Mais oui, eztrement. Berens a tres exactement rendu ta peau, oh vraiment fidelement. J'aimerais beaucoup etre portraitiste, moi aussi, pour avoir l'occasion d'etudier ta peau comme lui.«
Onda sam opet neko vreme gledao nemo u plafon, u Venerina bedra. Kako sam se sebično uživeo u svoju novu ulogu. Gospode! Kakva su bezoblična brljotina Venerina bedra naspram ove puti!
»Da, da gledamo«, ponavljao sam mehanički. Govorili smo tiho, glasom koji se gubio u muzici. »Sedećemo ovde i gledaćemo kao u snu. Za mene je to, da znaš, kao neki san što mi ovde sedimo, — comme un reve singulierement profond, car il faut dormir tres profondement pour rever comme cela... Je veux dire: C'est un reve bien connu, reve de tout temps, long, eternel, oui etre assis pres de toi comme d present, voild l'eternitš.«
»Poete!« reče ona. »Bourgeois, humaniste et poete ...«
»Je crains que nous ne soyons pas du tout et nullement comme il faut!« odgovorih. »Sous aucun egard. Nous sommes peutetre siročad života, tout simplement.«
»Joli mot. Dismoi donc .. . II n'anrait pas ete jort difficile de rever ce reveld plus tot. C'est un peu tard que monsieur se resout a adresser la parole d son humble servante.«
»Comment? C'etait une phrase tout d fait indifferente, ce que j'ai dit Id. Moi, tu le remarques bien, je ne parle guere le frangais. Pourtant, avec toi je prefere ceite langue d Ia mienne, car pour moi, parler jrangais, c'est parler sans parler, en quelque maniere, — sans responsabilite, ou comme nous parlons en reve. Tu comprends?«
»A peu pres.«
»Ca suffit. .. Parler«, nastavih, »— pauvre affaire! Dans l'eternite, tu sais, on jait comme en dessinant un petit cochon: on penche la tete en arriere et on ferme les yeux.«
»Pas mal, ga! Tu es chez toi dans l'eternite, sans aucun doute, tu la connais d fond. II faut avoner que tu es un petit reveur assez curieux.«
»Et puis«, rekoh, »si je t'avais parle plus tot, il m'aurait fallu te dire vous!«
»Eh bien, estce que tu as l'intention de me tutoyer pour toujours?«
»Mais oui. Je t'ai tutoye de tout temps et je te tutoyerai eternellement.«
»C'est un peu jort, par exemple. En tout cas tu n'auras pas trop longtemps Voccasion de me dire tu. Je vais partir.«
Prošlo je izvesno vreme dok mi je ta reč prođrla do svesti. Tada se prenuh, zabezeknuto gledajući oko sebe, kao čovek koga su trgli iz sna. Naš razgovor je tekao prilično lagano, pošto sam francuski govorio s naporom i kao da premišljam. Klavir, koji je kratko vreme ćutao, odjeknu opet...
»Šta ćeš da radiš?« upitah kao skamenjen.
»Otputovaću«, ponovi ona smešeći se, kao da je iznenađena mojom zapanjenošću.
»Nije moguće«, rekoh. »To je samo šala.«
»Ni najmanje. To je sasvim ozbiljno. Putujem.«
»Kad?«
»Pa sutra. Apres diner.«
U meni se nešto ogromno sruši. Rekoh:
»Kuda?«
»Vrlo daleko odavde.«
»U Dagestan?«
»Tu n'es pas mal instruit. Peutetre, pour le raoment...«
»Soit... Laissemoi rever de nouveau apres m'avoir reveille si cruellement par cette đoche d'alarme de ton dipart. Sept mois sous tes yeux. .. Et d present oii en realite j'ai fait ta connaissance, tu me parles de depart!«
»Je te repete que nous aurions pu causer plns tot.«
»A da li si ti to želela?«
»Moi? Tu m'echapperas pas, mon petit. II s'agit de tes interets d toi. Estce que tu etais trop timide pour t'approcher d'une jemme a qui tu parles en reve maintenant, ou estce qu'il y avait quelque'un qui t'en a empeche?« »Je te l'ai dit! Je ne voulais pas te dire vous.«
Onda ugasih sveću, klonuo. Knjiga s treskom pade u slamu. Svečana tišina prekri moju misao, moj san.
Adieu, mon prince Carnaval!

Ja sam, Igore, stvorio Euridiku, ja sam joj oblik ispevao!
Mogao sam iz dana u dan da pratim metamorfozu njenih grudi što su se pod mojim dlanovima oblile da bi postale krhke i fine kao najfiniji kineski porculan.
Ja sam joj bokove razigrao, rascvetao, struk joj zaljiljanio . ..
Jezik sam joj začinio kamilicom i zumbulom, poljupcima zašiljio, razuzdao.
Prste sam joj, Igore druže, u nežnosti pretvorio, u milovanja, u lautu.
Mišiće sam joj oplemenio, u uzglavlje, u san pretvorio.
U svoju sam je sebičnost pretvorio, Igare druže, u uzdah, u disanje ...
I šta sada mogu, Kozorogi, nego da čupam sebi kosu, da oči sebi vadim.
Otela mi je, Igore brate, moju sebičnost, moje remekdelo!

**Učlanjen** : 06.12.2012

Lauta ili veliki festival

»Ustani!« reče Igor.
Nisam otvarao oči. Samo čuh kako čupa slamu i cepa hartiju sa prozora. Zatim dvatri komadića stakla padoše na pod kroz tanku slamu i zapahnu me promaja.
»Ustani!« ponovi Igor. »Ne možeš pobeći u san... Doneo sam ti malo goveđe supe i čašicu konjaka. To će te povratiti u život.«
»Zatvori prozor, molim te, Igore. Vidiš da mi se tresu zubi. A ni oči ne mogu da otvorim od bleska.«
»Hoćeš li onda jesti?« reče.
»Daj mi da gucnem malo konjaka. Jezik mi trune.«
On prinese čuturicu i usu u poklopac nekoliko kapi.
»Ne igraj dušebrižnika«, obrecnuh se, »nego mi dodaj čuturicu.«
»Dobro, dobro«, reče on. »Evo ti pa crkni. Već danima nisi jeo ništa i ne dolaziš k sebi. Ti ćeš tako da poluddš.«
»Čudna mi čuda da poludim. Barem neću biti ničega svestan.«
»Samo malo supe«, reče Igor i prinese mi kašiku ustima. »I ostavi se crnih misli... Sta se to zapravo zbilo?«
»Ništa se nije zbilo«, rekoh. »Sve je u najboljem redu.«
»Euridika ... «
»Umukni!«
»Gle, gle!« reče on. »Postao si razdražljiv kao pas na lancu. A ja te samo drugarski pitam šta se to događa između vas. Nešto, očigledno, nije u redu.«
»Sve je u redu (izvini, razdražen sam zbiIja), kako da nije u redu: ona me voli, ja volim nju ... eto.«
»Ipak«, reče on. »Nešto se dogodilo za vreme tvog odsustva. Da nije... «
»Baš si prostak, Igore. Nije ona Marija iz prizemlja.«
»Nešto se ipak dogodilo, to je jasno. Nije, najzad, ni tvoja Euridika anđeo, i ona...«
»Igore! Ako kažeš nešto ružno, ubiću te! Kunem ti se ne znam čime da ću te ubiti.«
»Dobro je«, reče Igor. »Znači vratio ti se tvoj stari egoizam. Ozdravio si, oporavio si se.«
»Daj mi«, rekoh, »jednu cigaretu da se raskravim.«
Pušili smo desetak minuta bez reči. Supa se isparavala i, zajedno sa mirisom duvanskog dima, ta je para davala mansardi neki novi dah.
Popio sam još samo jednu čašicu konjaka.
Proveo sam tada na mansardi nekoliko meseci i nisam nikoga primao, nikud izlazio. Brada mi je bila narasla kao u pustinjaka, a pod noktima su mi se zmije legle.
Lauti sam bio kose iščupao da me ne draži, usta sam joj bio začepio prljavim krpama da ne uzdiše, da ne čuje.
Ležao sam danonoćno u stolici za ljuljanje zagledan u plafon i slušao kako romare kiše, kako tuguju vetrovi.
S vremena na vreme Igor mi je donosio gorki čaj sa dvopekom i cigarete. Davio sain se u svom sopstvenom zadahu, u dimu. Zaboravio sam bio da gledam, da govorim.
Kukavica sam bio ili mudrac kada se onda nisam ubio.

Glatko izbrijan, sa svojom bujnom crnom kravatom, sedeo sam u kafani uz sočni pileči batak. Imao sam beli ubrus preko kolena, a rukave svog kaputa zavrtao sam da se ne izližu. Nisam više pio gusta, tamna vina, ni žestoke apsinte. Pio sam samo kiselu vodu i limunadu. Pivo sam gutao halapljivo, s nosom u peni.
»Jedva sam te prepoznao«, reče Jarac-Mudrijaš.
Pružih mu ruku, ne dižući se.
»... Pa filtercigarete, pa originalna kisela voda, pa ... «
»Umukni!« rekoh. »Ovo nije periferijska prčvarnica.«
Video sam zlobu u njegovim očima. Spremao se da mi kaže nešto neprijatno. Možda da me podseti na mansardu. Da mi natrlja njome nos i rukave da mi uprlja. Cekao sam, grickajući batak. Kost mi je bila zapela u grlu.
»Nećeš ni da me ponudiš da sednem«, reče. »Ako se Ijutiš na ceo svet, to još nije razlog...«
»Sedi«, rekoh.
Video sam da ima nešto da mi kaže.
»Konobar ... Hoćeš li jedno pivo?«
»Konjak«, reče on. »Dupli konjak, molim.«
»Kako tvoja Uranija«, upitah. »Nisam vas dugo video.«
»Dobro, hvala«, reče on. »Nego. .. umalo ne zaboravih. Možda će da te zanima ...«
»Izgovori već jednom«, rekoh. »Spremaš neku pakost, Psoglavče.«
»Euridika!« reče on.
Zagnjurio sam nos u tanjir.
On ponovi:
»Euridika. Rekao sam: Euridika.«
»Pa šta?«
On mi stisnu mišicu:
»Ceka te na mansardi, idiote.«
»Lepo«, rekoh. »Ali ja moram prvo da očerupam ovu kost. Neću valjda iz milosrđa da ostavim ovu piletinu kuvaricama.«
____________

»Nisam vas odavno videla«, reče nastojnica kada dotrčah.
»Bio sam bolestan«, rekoh.
Očekivao sam da će mi zatražiti kiriju.
»Bolesni? A ja nisam znala. Inače bih vas posetila. A od čega?«
»Influenca«, rekoh.
»Šta mu je to?«
»Krvavi proliv«, rekoh i pohitah uz stepenice.
Već sam bio pretrčao dva sprata kada čuh njen glas:
»Cekala vas je jedna devojka.«
»Meni kažete?« rekoh nagnut preko klimave drvene ograde stepenica, zadihan.
»Vama, a da kome drugom. Otišla je nema pet minuta. Da niste olizali tanjir, zatekli biste je.«
Još je bilo toplo ulegnuće na krevetu gde je sedela. Prozor je bio širom otvoren, a vetar je odjekivao u lauti. Izvadila je krpe i hartije iz nje. Pepeljare su se caklile, a knjige, što su dotle ležale razbacane svuda po uglovima, bile su složene u mogilu.
Orfeuse, pisalo je na ceduljici, zašto prisvajaš jedino sebi pravo na patnju? ... Čekala sam te do devet i po. Videla sam po tvojoj lauti kako si. Zar ne možeš ...

Ostalo nisam mogao da pročitam.

Eto, Igore, tu srao. Za nekoliko svetlosnih godina stariji, a tako mladi, tako gorki.
I šta bi od nas bilo da smo nastavili da glumimo, da se pretvaramo?
Znaš dobro, Kozorogi, da ja ne bih dugo izdržao da zavrćem rukave i da pijem kiselu vodu i pušim filtercigarete.
Kako bismo mi bez putovanja, bez razgovora!
Kako bih ja bez laute svoje, bez Euridike!
»Treba gledati na stvari realno, dragi moj, realno«, reče onaj što se ovde naziva Jarac-Mudrijaš ili tako nekako.
»Potpuno se slažem s tobom«, rekoh. »Ali ne zaboravi, dragi moj, da je to naročito neophodno nama, umetnicima. Pa čak i vama — astronomima. Kroz treperenje zvezda treba da naslutiš miris astralnog humusa, socijalni sastav i političko ustrojstvo galaksija. Uostalom...«
»Nisi u pravu«, reče on. »Nije reč o tome da se stvar nasluti, kako veliš, nego o tome da se realno ispita, opipa. Bez naslućivanja, dragi moj.«
»Kako ti to misliš«, upitah. »Valjda ne opipavaš zvezde rukom, kao vimena mlečnih krava.«
»Zašto hoćeš po svaku cenu da budeš duhovit? Rekao bih: profesionalno duhovit.«
»Iz egoizma«, rekoh. »To jest — omaškom. Zapravo je tebi sudbinski dodeljena uloga rezonera i mudrijaša (ime ti to veli), kao što je meni dodeljena lauta... «
»Popeo si mi se na glavu s tom tvojom lautom. Glupi starinski i naduveni simbol.«
»Nije to nikakav simbol«, rekoh.
»Nego koji vrag nego simbol?«
»Lauta«, rekoh.
On mahnu rukom: đavo da te nosi.
Išli smo onda neko vreme ćuteći. Još uvek smo bili dovoljno dobri prijatelji da nam tišina nije smetala. Prazni bat naših koraka nije nam uterivao crvenilo u lice.
»Pogledaj, Igore«, rekoh i pokazah mu prstom na veliki žuti plakat.
Ili je on pokazao prstom na veliki žuti plakat i rekao:
»Pogledaj, Lautane.«
Tek, plakat je bio tamo, žut i svež od lepila i kiše, kao kakva golema ružina latica. Na njemu je pisalo lepim crnim slovima

**Učlanjen** : 06.12.2012

Mansarda (II)

Osip mi jutros reče da je najlepša stvar na svetu davati poklone bez profita.
No ja sam počeo s kraja. Evo kako je to bilo. (Odmah posle mog povratka.)
Sreo sam Osipa u gužvi pred bioskapom. čekao je Mariju. Znao sam da čeka Mariju: nestrpljivo se osvrtao i nervozno pušio.
»Neće Marija da nosi onu bundu«, reče čim se rukovasmo. »Zamisli.«
»Koju bundu? Nisam je nikad video sa bundom!«
»Nisam ti pričao!? Kupio sam joj bundu za rođendan.«
»Oho!... Odakle ti toliki novac?«
On se samo smeškao, zatim me povuče u stranu.
»Hoćeš li i ti da pokloniš bundu Euridiki za rođendan?«
»A ti ne znaš?« rekoh. »Nisam više sa Euridikom... Nego, kako ti to poklanjaš bunde tek tako kao... bundeve?«
»Zašto da ti pričam kada nemaš kome da je pokloniš. Šteta. To je lep poklon.«
Onda mi je ipak ispričao kako on to radi. (Mislim da sam ja jedini čovek na svetu kome se Osip poverava. On veruje da smo mi jako slični, samo što se ja još nisam iščaurio.)
A evo kako on to radi. Uđe u robnu kuću u vreme kada je najveća gužva (obično pred praznike) i naruči bundu koja mu se najviše dopada. Barem je tako kupio onu bundu Mariji, Prodavac mu onda napiše kupon i zabavi se oko upakivanja. Osip tada pita najučtivije, »Molim Vas, a gde je kasa?« — »Izvol'te tuda pravo pa levo.« Osip onda tobože rasejano : iznenađeno: »Oh, hvala Vam lepo«, i uputi st prema kasi. Zatim neprimetno izvadi iz džeps svoj mali žig sa natpisom NAPLACENO, otcepi onaj deo koji ostaje na kasi, vraća se, predaje kupon, uzima bundu, učtivo se klanja i..
»Ja bih svisnuo od straha,« rekoh.
»To je sasvim jednostavno«, reče Osip po
laskano.
»Kako jednostavno! Zašto ne kupiš ondj na taj način sebi jedno odelo, nego se smrzavai u tim prnjama i u tom mantilu?«
»Vidiš, u tome je stvar. Postoji tu neki razlika. To bi bio čist lopovluk i ništa više Razumeš, čist lopovluk. Ruke bi mi zadrhtali ili bih povratio od muke.«
»A ovako?!«
»Ovako je, da tako kažem, postignuta ravnoteža sila. Jedni su pokradeni, drugi su usrećeni. Važno je samo da račun bude uvek čist. A ravnoteža U9postavljena. Vidiš, prodavac neće biti kažnjen, jer će se utvrditi da je moj pečat, iako savršeno sličan njihovom (ja to radim sa istom minucioznošću kao kada pravim fine, male gravure), ipak samo ručni rad, dakle falsifikovan... A Marija će dobiti bundu. Osetiće da je obožavana, da je cenjena...«
»A kakvu ti korist izvlačiš iz svega toga? Ako smem da upotrebim tu reč: korist.«
»Naravno da smeš«, reče Osip. »Ja sam poslednje stvorenje na svetu koje bi učinilo nešto bez koristi po sebe... Ja iz svega toga izvlačim veoma mnogo. Pre svega — samodopadljivost. Mislim da ti je jasno na šta mislim. Sviđam se sebi u trenutku kada mi ne zadrhti glas dok naručujem bundu. Drugo — doživljaj. To ne zaboravi, dragi moj, doživljaj, avanturu. I — naravno — zadovoljstvo zbog Marijine sreće: ona veruje u mene. Ceni me.«
»I to je sve!?«
»Sta bi ti još hteo?« reče on gotovo uvređeno. »Uostalom, ako hoćeš, ovako mi je lako podneti sve lične nezgode. Znam da mogu u svakom trenutku da se obučem, a idem u prnjama. Razumeš, neću, a mogu. Ovako imam dokaza da sam pošten i da sam — moćan!«
»Nego«, setih se, »zašto neće Marija da nosi bundu? Je li doznala nešto?« »Ja sam joj rekao!«
»Time si sve pokvario«, rekoh. »Uviđaš li to? Još bi mogla da te tuži.«
»Zato sam joj i rekao. Da bi mogla da me tuži. Možda je baš sada kod islednika. Ostavio sam joj nekoliko dana za razmišljanje. Interesuje me njena sasvim sarnostalna odluka.«
»Mislim, ipak, da nije trebalo da joj kažeš kako si došao do bunde. Mogao si nešto da izmisliš. Na primer ... «
»Znam«, reče Osip, rastužen kao dete. »Ne umem da lažem. Shvataš li: ne znam da lažem kad nekog volim. Molio sam je skoro plačući da me ne ispituje odakle mi bunda, jer ne umem da lažem, ali ona je bila uporna. Najzad sam joj sve priznao. No pre toga sam bio doneo odluku da ću da je kaznim. Staviću joj bundu i sebe na savest.«
»Nije li to okrutno?« rekoh.
»A kako se ti zabavljaš?« upita Osip.
»Pišem Mansardu«, rekoh.
Išli smo prema Tvrđavi, obalom Dunava, pošto se Osip bio pomirio sa tim da Marija neće doći na sastanak.
»Sigurno neki neorealizam«, reče on. »Prljava, musava deca, veš prostrt između uskih zidova kuća u predgrađu, pristanišne prčvarnice, pijani skretničari, kamenjarke... «
»Ima ponešto od toga«, rekoh. »Uostalom, to ti i sam naslov sugerira. No to je još uvek jedna užasno sebična knjiga... Hoćeš li da čuješ još nešto? Imam kod sebe neke beleške. (Ne volim, znaš, da ostavljam svoje papire na mansardi, na milost i nemilost pacovima.)... Jarac je
glup za sve što nije pričam ti priču. A tvoj sud sam uvek cenio . . . «
»Zbilja, kako Jarac? Nisam odavno ništa čuo o njemu.«
»Izbacio sam ga«, rekoh. »Na jedvite jade.«
»Ipak, nije imalo smisla«, reče on... »On se razveo od svoje Marije, je li?«
»Ko će mu ga znati... Nego, da svratimo ovde da ti pročitam neke beleške. Ako nemaš ništa protiv.«
Seli smo u ugao, pored peći. Onda se setih da sam za ovim istim stolom pre nekoliko godina sedeo sa Marijanom. Bila je zima. Toga se dobro sećam. Oko četiri posle podne. U kafani nije bilo nikog. Marijani su se bile zamaglile oči. Pili smo konjak. I ljubili se kradom.
»Osipe, sećaš li se Marijane? One sa dugom plavom kosom.«
»Da«, reče Osip. »Mislim da se sećam. Jednom si me, čini mi se, upoznao s njom . .. Zašto pitaš? «
»Za ovim smo stolom jedne zime pili džin. Irnala je crni pleteni džemper i belu svilenu kragnu.«
»Ne razumem«, reče Osip. »Je li to uvod u čitanje?«
»Ne. Tako ... setih se toga.«
»Daj najzad da čujem te tvoje beleške. Ono šta si mi prošli put čitao kod tebe na mansardi — dopalo mi se. Samo... jako me zanima kako ćeš sa svim tim na mansardi da izađeš na kraj. Naročito šta ćeš sa Euridikom... Pa sa Jarcem-Mudrijašem. (Zakleo bih se da je to Igor!)
Ispismo svoj konjak i počeh da mu čitam:

Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće hvata noktima za. zamrzlo tvrdo tle ...

»Nastavi«, reče Osip. »Početak mi se sviđa.«

Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa. Pratili su nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama svoje tužne, sumorne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koradma, prema našim zagrljajima ...

»To si mislim već jednom čuo... Bolje da ti čitam nešto iz Valpurgijske noći ...«
»Nemoj, molim te. To je gadno. Ne misliš li da je to zbilja odvratno?«
»Zato sam i hteo da ti čitam. Da vidim koliko je odvratno. Potreban mi je rezonator. Razumeš? Nema za mene u ovom trenutku odvratnijeg mesta od Zaliva Delfina. Smučilo mi se od magnolija, od lauta i lakrdija...«
»To je zato«, reče Osip, »što ideš iz krajnosti u krajnost. Nije li život negde izmedu toga? Uostalom, možda grešim. Sudim po onim fragmentima koje si mi prošli put čitao kod tebe na mansardi. Onda mi se sve to bilo svidelo, no — ipak — nije li pravi život, realitas, negde između tvoje mansarde i tvoje Valpurgijske noći?!«
Uveče, pošto sam se rastao sa Osipom, prošetah pređgrađem da bih udahnuo malo autentične atmosfere. Usput sam razmišljao o Osipovim rečima. Zbilja, nije li moja Mansarda samo okvir. Okvir — čega?
Posle sam se vratio na mansardu. Upalih sveću i počeh da pišem. Unapred sam bio uveren da taj odlomak neću pokazati Osipu. Ne bih voleo da otkrije koliko sam nesiguran, kolebljiv.

Evo šta sam napisao ispod prethodne beleške koja je glasila:
Ne volim Ijude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši.

Ispod toga sam bio zapisao pre nekoliko večeri, kada mi je postalo jasno da Euridika više neće doći:

Agnosceo veteris vestigia flamme.
Ožiljkom jednim obogaćen.

Danas sam pročitao u novinama da »Insektomor« sa sigurnošću ubija svu gamad i pacove.
Kupiti »Insektomor« % osloboditi se dekoracije bubašvaba.
DETRONIZOVATI MANSARDU!
Ogrejati je suncem;
Posmatrati napukline u zidu u punom sunčanom sjaju.

Posle tih beležaka počeo sam da pišem: Noćas je besnela oluja. Svu noć su negde na trećem spratu udarali kapci o prozore. Kada je vetar stao, čulo se još samo jednolično pljuštanje kiše i hripavo kašljanje deteta čiji se krevet nalazi negde ispod mene. To mora da je ona sušičava devojčica što se po ceo dan igra sa svojim krpenim lutkama na mračnim, prljavim basamcima ...

**Učlanjen** : 06.12.2012

Mansarda (III)

Nisam mogao da zaspim. Zato ponovo pripalih sveću i uzeh listiće od kojih sam pravio Mansardu. Svaki put se rukopis otvarao na onom odlomku koji sam u sebi krstio Zalivom Delfina. Taj me odlomak podseti na jednu razglednicu koju sam bio poslao Igoru pre gotovo godinu dana: Najlepše želje za novu godinu sa Ostrva kokosovih palmi. Sećam se da sam mu uz čestitku poslao i Pesmu sa kokosovih ostrva. Trebalo je da sada odlučim da li da unesem tu pesmu u Mansardu, naravno u originalu:
Tanah airku aman dan makmur
Pulau kelapa jang amat subur
Pulau melati pudjaan bangsa
Sedjak dulu kala

Melaribailambai njiur dipantai
Berbisikbisik rađa k'lana
Memudja pulau nan indah permai
Tanah airku!

»To ćeš sigurno uneti u Mansardu, reče Igor kada mu prevedoh poslednju strofu.
Dobro se sećam šta sam mu odgovorio:
»Mislio sam o tome.«
Igor je samo ponovio:
»Zakleo bih se da ćeš uneti!«

Hripavo kašljanje i plač deteta sa trećeg sprata nisu prestajali. Tek bi ga s vremena na vrenje pridavilo udaranje kiše o prozore i tupi naleti oluje. (Napakostiću Igoru, neću uneti onu pesmu. Zato je iscepah u paramparčad i bacih je u slamu. Tako je neću moći nikad uneti u Mansardu!)
Onda odbacih rukopis sa olakšanjem. Zatim sam, ne gaseći sveću, buljio u plafon. San mi nikako nije dolazio na ooi. Zato ustadoh i ogrnuh se vojničkim ćebetom kojim sam se pokrivao (spavao sam kompletno obučen) i polako, na prstima, spustih se niz klimave basamke u prizemlje. Valjda me nije griža savesti naterala da to činim?
Dole upalih šibicu i potražih očima spisak. U tamnom okviru videh prvo samo plamen šibice na zamašćenom staklu... Zatim, kada se približih, videh s početka samo svoj lik, avet svoga lica. U tom tamnom okviru što ga je vreme patiniralo dahom, obrisi moga lika pri drhtavom plamenu šibice učinili su mi se tako beznadežnim, tako sebičnim, tako izgubljenim. Shvatih odjednom, ne bez odvratnosti, da je baš to, moj lik, skrivalo od mene sve do sada celu mansardu, ceo šestospratni svet. Očajan zbog te pomisli, pustih da mi šibica oprlji prste. Nisam je ispustio ni onda kada osetih. kako mi se stomak grči od bola. To strašno boli kada plamen dogori do nokata.
Upalih onda i drugu šibicu i postavih je između sebe i stisnute gomile likova koji čekaju milost uobličenja.

Prizemlje

Radev Katarina, nastojnica rođ. 1899
Flaker Anton, mašinbravar 1907
" Marija, domaćica 1911
" Marija, student 1932
" Ivan, učenik 1939
Katić Stevan, otpravnik vozova 1910
" Anica, domaćica 1915
Poparić Đuro, skretničar 1928
" Stana, službenik 1913
" Ljiljana, učenica 1945
" Mašinka, učenica 1947
" Jadranka, dete 1954
" Jadranko, dete 1954

Međusprat

Popov Melanija, daktilograf 1934
Avramović Jovan, mašinovođa 1926
" Slavica, učenica 1949
" Danica, domaćica 1926
" Goran, učenik 1950
" Mirjana, učenica 1951
" Ljiljana, dete 1955

Prvi sprat
Angelov Kosta, ing. u penziji 1889
" Smilja, službenik 1900
Kifer Albina, primalja 1918
Zakula Bogdan, kondukter 1900
" Pavle, otpravnik vozova 1930
" Melanija, student VPS 1935
Solunac Dušan, nadglednik
lokomotiva 1900
Ilić Tihomir, milicioner 1930

Šibica me ponovo oprlji po prstima i ner vozno je bacih. Zeravica se u kratkom luki odbi od zida, zatim naglo utrnu, cvrčeći. Setil se onda vlage i blata što se u ovim danimj razvlači po basamcima. Htedoh već da krenerai da se vratim, no vetar donese odnekud žalobm zavijanje nekog voza izgubljenog u noći. Usko ro dopre do mene, sad već izbliza, kloparanj točkova. Gospode, trgnuh se, nisam zbog se bičnosti napisao najlepšu pesmu! Pesmu vozov izgubljenih u noći. Baladu točkova! A svak sam se noći uspavljivao uz tu pesmu, san su nn donosili veliki beli vozovi...
Gospode, živeo sam na mansardi kao n zvezdi!
Da li sam igde pomenuo da je moja mansarda bila blizu stanice? Ne, nisam to nigde rekao. Nisu li krivi tome pomalo i vozovi? Nisu li me oni zatrovali daljinama, zvezdama, sebičnošću?
Ponovo pripalih šibicu i osvetlih treći sprat.
Da, Alek. CikaAlek. Devojčica se zove kao u snu: Sanja.

Kovač Alek, ložač 1912

Zena mu je nedavno umrla. Pre godinudve. Setih se da mi je nastojnica pričala o tome nešto. Dugo nisu mogli da imaju decu, zatim je žena išla u banju, to joj je izgleda pomoglo, barem se tako pričalo, no možda je u pitanju bilo nešto drugo, no. o mrtvima ništa osim dobro, rodila je onda dakle ćerku, no »nije im bilo suđeno«, žena je posle porođaja umrla.

(Kovač Anita, domaćica 19 ...)

Tu se razlila tamnozelena mrlja vlage i upila mastilo kojim su bile prevučene dve uzdužne crte preko imena pokojnice.

Cika Alek se otada opija, gasne. »Ko tiho pije taj se tiho i ubije«, rekla je o njemu nastojnica. »Takav je život. Sčepa čoveka za dušu, ne da mu da diše.«
Preleteh pogledom po spratovima.
Poslednjim plamsajem šibice bacih jeda brz pogled na mansardu i razabrah u magnc venju Igorovo ime. (Krajnje je vreme da se ja uvedem u spisak. Može Igor imati neprilik zbog mene.)

Jurin Igor, student 193

»Jarac-Mudrijaš«, rekoh gotovo glasno »Astronom. Večiti student. Studentlutalica Zvezdoznanac. Mesečar!«

Po povratku na mansardu:
1° Prepisati spisak stanara;
2° Raspitati se kod nastojnice o svakom ponaosob;
3° Kupiti Sanji čokoladu (sa lešnicima) pomorandže;
4° Zbližiti se sa stanarima;
5° Sići sa zvezde.

Nedelja. Sunčan dan

Jutros kada sam sišao niz basamke opazih u dvorištu jednog zarđalog gvozdenog petla što ga je noćas vetar oborio.
Pred kapijom sretoh čikaAleka.
»Kako mala?« upitah.
»Hvala na pitanju«, reče on. »Jutros joj je bolje. Sigurno vam sinoć nije dala da spavate. Znate, u ovim starim kućerinama zidovi su tako tanki, providni.«
Bio je nakresan. Glas mu je zaudarao na šljivovicu.
»O, ne«, rekoh. »Nisam čuo ništa. Bio sam nešto umoran pa sam odmah zaspao. Uspavao me romor kiše.«
»A ja sam video kod vas svetlo, oko tri, pa pomislih da ne možete da spavate zbog male. Taj vražji magareći kašalj davi i dete i okolinu... Nego, ako smem da vas pitam, šta vi to radite po svu noć? Sigurno spremate ispite?«
»Pišem Mansardu«, rekoh po navici.
»Lepo, lepo«, reče on. »Samo ne zaboravite i ovaj obični svet što stanuje ispod vas... I nemojte da kvarite oči pri sveći. Imam jednu sijalicu od četrdeset sveća. Mogu vam je dati. Meni ne treba.«
»Hvala«, rekoh zbunjeno, »ali ja pišem pri sveći... kako da vam to objasnim ... Da bih imao štimung. Razumete? To je kao kada se u kupeu upali plava sijalica...«
»Onda pišite pri dnevnom svetlu. Tada bolje možete da vidite i mansardu i dvorište ... Ne znam da li se sa vašeg prozora dobro vidi bašta... Nego, ja se zapričah, a moram na posao ...«
On mi stisnu ruku i pohita.
»Ipak, navratite po sijalicu«, dobaci mi u hodniku. »Ja tek tako kažem. Ono za sveću...«
Zastao sam začas pred kućom, zagledao u prozore. Jutarnje je sunce već počelo da suši sive, vlažne zidove, tako da su ostale tek tamne mrlje iz kojih se podizala laka, prozirna para. Na žici zategnutoj izmectu spratova leno se klatilo belo rublje natopljeno kišom i suncem. Golubovi su na gvozdenoj ogradi balkona kočoperno pravili lepeze. Negde na trećem spratu plakalo je neko dete. Onda ga nadvlada pevanje neke mlade žene. Pokušah da tačno razaberem iza kog prozora dopire pevanje. Zena je pevala mladim, jutarnjim glasom:

Nikad nećeš moći sa mnom
brati dunje ranke ...

Onda se na trećem spratu pomeri lepršava zavesa i žena otvori prozor širom. Gole joj mišice blesnuše na suncu a grudi joj se pomoliše iz svetle cicane bluze pošto se nagnula da dohvati letvu na prozoru.
Kada me ugleda, naglo se trže i spusti malo glas. Zatim mi isplazi jezik i ponovo povuče zavesu. Gledao sam kako se nabori zavese talasaju, i još samo razabrah iz one pesme reč: uranke.
Zajedno sa zavesom poče odjednom da se ljulja cela zgrada iz temelja. Spustih pogled, jer sam osećao da me ona žena iza zavese posmatra.
Kada krenuh, razabrah i drugi deo pesme:

Nikad nećeš moči sa mnom
gledati uranke . . .

- K r a j -

Beograd,
novembar 1959 — maj 1960.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Veliki festival mode

jesen — zima
sa revijom frizura
cveća i zabavnih melodija

»Idemo, Kozorogi«, rekoh.
Ili je on rekao:
»Hajdemo, Gitarašu.«
Tek, mi smo pošli...
Na vratima su nam zatražili propusnice. Igor izvadi hiljadarku i tutnu je čoveku u ruku. Ovaj nas pogleda, zatim nam dade dve pornografske slike; na poleđini je bio odštampan program: Ispod šesnaest godina zabranjeno.
»Ne mari«, rekoh. »Ja bih tu prisustvovao iz profesionalne radoznalosti. Cak i da mi je ispod šesnaest...«
Jarac se nasmeja:
»Dobar izgovor«, reče.
»Cveće raste na đubrištu«, rekoh mudro.
»Sta hoćeš time da kažeš? Kakvo cveće?«
»Ništa, ništa. Mislio sam tako u sebi. Uostalom...«
»Zašto uvek zastaneš pre nego što dovršiš?« reče. »O kakvom je cveću reč?«
»O ovom što iz mene niče. S korenom u srcu, sa cvatom na suncu. S peludom u oku... O tom.«

Posle nekog događaja, ne sećam se kog, Euridika nije mogla ili nije htela da dolazi više k meni na mansardu. Možda posle one cedulje koju mi je jednom ostavila dok sam ja lizao tanjir u nekoj kafani. Ne znam. Ne znam već da li je i ta mansarda postojala ili sam je ja izmislio. Ne znam ni da li se Euridika ikada pela na tu mansardu onim uskim prljavim stepeništem po kojem šušte bubašvabe kada ih svetlost iznenadi. Onda prskaju pod nogama s lakim praskom kao bobice. Na patosu ostaje masna belega koja se razvlači i tamni sa udaljenošću od epicentra erupcije. Ne znam, ne verujem da se ona ikada pela tim prljavim stepenicama. Ali odakle onda ona cedulja što sam je našao jednom pod staklenim zvonom, pored stolice za ljuljanje? Možda je tu cedulju dodala nastojnici dole u hodniku, pa je ova stavila pod zvono da je pacovi ne iseckaju u salatu. Ko zna da li sam ja i tu cedulju ikada stvarno čitao? I da li ju je ispisala svojom rukom ona, Euridika? No ne mogu verovati da sam i tu cedulju podmetnuo sebi. Odakle bih, zaboga, mogao da tako vešto oponašam njen rukopis... Bio je to zbilja čudan rukopis. I o tome moram da kažem nešto. Na prvi pogled ličio je na sanskritsko pismo. Istina, ja nikada nisam video sanskrit, ali verujem da je Euridikin rukopis imao korene baš u skrivenom snu. Bio je na mahove užasno nečitak. Svi su suglasnici imali isti simbol, koji je ličio na ma koji konsonant, a da ne biste mogli nikada tačno odrediti na koji. Samoglasnici su bili takođe svi do u dlaku jednako napisani, samo s tom razlikom što se bar mogao imenovati taj glas, to večno slovo. Između tih neodređenih i egzotičnih suglasnika kotrljalo se mnoštvo okruglih, oblih, okatih, omađijanih slova, zapravo jedno te isto večno slovo, tako da su se njene reči, napisane, valjale kao dugi neki uzdasi, kao neko nedefinisano, pokajničko, turobno zvonjenje. Ali nikada nisam imao dovoljno vremena da mislim o tome. Bio sam uvek sav zaokupljen dešifrovanjem njenih pisama koja sam, iznenada, tu i tamo nalazio, ali najčešće tek na mansardi, po povratku s putovanja. To zapravo i nisu bila pisma u pravom smislu reči. Na ceduljici istrgnutoj iz notesa ona bi nanizala jednu đinđuvu* od uzdaha, tako da bi otprilike u svaki drugi kvadratić dolazilo po jedno slovo O, po jedan poljubac, po jedna suza, po jedno oko. Sve zavisi ođ toga kako ko shvata stvari. I od toga, naravno, šta reč označava van svog simboličnog značenja. Takvo jedno pismopoljubac, pismopesma, imalo je po desetak, po stotinu varijanti i tumačenja, i verujem da je moja sudbina bila zapečaćena jednim takvim nesporazumom. Podsećam vas na čuveni i već istorijski nesporazum koji je jednom bogu natakao rogove umesto oreola, tako da je Mojsije postao najobičniji rogonja kome se potajno podsmevaju svi u komšiluku, počev, naravno, od nastojnice. A to što mu se javno dive ili mu se čak mole, to je, verujem, posledica licemerja. Ne treba smetnuti s uma i momenat patetičnog strahopoštovanja. Jedan bogrogonja ipak uliva respekt.
»Zaneo si se, Rogonja«, reče Igor zavirujući preko moga ramena. »Kladio bih se u život da više ne znaš o čemu si počeo.«
»Znam«, rekoh uvredljivo. »O rogovima! I drugi put nemoj da zaviruješ u moje papire.«
»O kakvim rogovima?« reče on. »O tvojim? Sigurno si zato počeo da kriješ od mene svoje papire.«
»O tvojim«, rekoh najmirnijim glasom.
On se malko uozbilji, zatim prsnu u smeh:
»Baš si ti veliki mangup, Gitarašu. Saljivdžija si ti.«
»Govorio sam o rogovima«, rekoh ponovo. »O tvojim ... i o mojim. Ne šalim se sa takvim stvarima, znaš dobro.«
On presta da se smeje. Postade odjednom bled kao... no jednastavno bled kao...
»Da nije ...«
»Uhm«, zaklimah glavom. »Izvini što ti to moram reći... znaš ... neugodno je, ali kad si već ...«
»Samo nastavi«, reče on tiho i stisnu zube: »Izdržaću.«
»Marija...«
»Znam. Ljubila se s nekim u hodniku.«
»Ne.«
»Nešto teže? ... Da nije ...«
»Ma ne«, rekoh nestrpljivo, »jednostavno ...«
»I tebi je to jednostavno!« zavapi on i tresnu dalekozor o zemlju.
»Šteta«, rekoh. »A noćas će se u sazvežđu Oriona slaviti zlatna svadba.«
»Nije me briga«, reče s glavom zabijenom u dlanove. »Reci najzad o čemu je reč ili ću te ubiti.«
»Pogledaj ovo«, rekoh i pružih mu razglednicu koju sam dobio na velikoj reviji frizura, cveća i zabavnih melodija. »Nisam mogao a da ti to ne pokažem... Ne bi bilo fer.«
On mi zgrabi iz ruke MarijuRazglednicu i prinese je bliže svetlu.
»Pa šta?« reče on. »To je Marija. Sta hoćeš time da kažeš? Ta se tačka zove: Nezaboravna mačka. Svlači se punih petnaest minuta uz zvuke Persijskog marša ...«
»I ti znaš za to!«
»Naravno«, reče on. »Ja sam joj našao angažman... I to je sve što si imao da mi kažeš o Mariji? Samo to?«
»I to ti nije dosta, Jarče? I to ti nije dosta?!«
On se previjao od smeha, zajapuren, a suze su mu lile kao ... suze su mu vrcale od smeha.
Kada se malo smirio, on izvadi svoju lisnicu od magareće kože ukrašenu inicijalima od sedefa i pruži mi bez reči jednu razglednicu i opet poče da se valja po slami grčeći se od smeha.
Kozorogi, što me nisi poštedeo toga!
Sto si mi pomogao da srušim spomenik od zlata, od mesa, od mesečine.
Euridikosliko, Euridikosenko, Euridiko — kurvokamenj arko!

**Učlanjen** : 06.12.2012

Mansarda, Danilo Kiš
Zaliv Delfina, juna

(...) Znaš li kako ovi divni divljaci ispovedaju svoju ljubav?
Kada mladić sazre za nežnosti, to jest pošto je isprobao sve poroke i pošto je iskalio sve orgije, onda prilazi na dan Pandelfinskih svečanosti (a to pada prvog maja - 7. januara po našem kalendaru - kada je mesečina najgušća i najzvonkija) onoj devojci koja ga je u snu pohodila više od sedam puta. Međutim, to se smatra, možda s pravom - velikom sramotom za jednog zrelog muškarca, i čak smrtnim grehom.
(...) No evo kako se to radi u Zalivu:
Mladić toga dana kada je mesečina najzvonkija uzima za ruku svoju izabranicu i vodi je na Tanga Sihaka (Hrid ljubavi). Tu, na mesečini, on joj dugo bez reči gleda u oči, satima i satima. Onda, posle te neme ispovesti, posle tog monodijaloga, on skida sa bedara svoj oštri tahinj (neka vrsta krivog bodeža) i preseca sebi kucavicu na levoj ruci. Za sve to vreme on ne skida oči sa nje, tako da ona može da prati u njegovim zenicama kako gasne život i kako mu oči počinju da bele. Onda, ako joj se učini da i ona voi njega, i ona uzima nož. ''A, ako ga ne voli?'' - zapitah Tam- Tama.
''Zavoleće ga dok krvari'', reče on.
''Ipak'', rekoh.
''Onda pusti da umre pored nje. Čim mesec zađe, ona mu izvadi srce i baci ga delfinima. Zato su delfini skloni ljubavi.''
''Čudno'', rekoh: ''Zašto je to tako?''
''Zato'', reče Tam- Tam poučno ''jer posle one noći kada je čovek priznao da njegovo srce nije njegovo, ono više nije upotrebljivo ni za šta. Ako neće da ga uzme ona kojoj je žrtvovano, nije ni za šta drugo nego da se baci delfinima.''
''Surovo'', rekoh kao za sebe, no on me je izgleda razumeo, jer mi reče:
''Mi ne trpimo kompromise kao vi Evropejci. Ja mislim da je to pošteno: ko bi bio toliko bezočan da isto srce dva puta nudi.''
''Tam - Tam mudri'', rekoh, ''pa šta se zbiva sa onima na Hridi što su presekli sebi kucavicu?''
''Ništa'', reče on. ''Oni se vole.''
''Znam'', rekoh, ''oni su presekli sebi vene!''
''Meseca mi, ti si naivan'', reče.
''Zašto naivan?'', upitah. ''Zar nisi rekao da su presekli sebi vene?''
''Možda sam ti i rekao, ali ko zna da li su to i učinili.''

**Učlanjen** : 06.12.2012

Danilo Kis - Legenda o spavacima

"Lezase u mraku spilje i uzalud naprezase oci, uzalud dozivase Malhusa, druga svojega, uzalud dozivase Jovana, bogougodnog pastira, uzalud dozivase psa Kitmira zelenih ociju, uzalud dozivase Gospoda svojega: pomrcina bejase gusta kao katran, tisina bijase tisina grobnice vecnosti. Culo se samo kapanje vode sa nevidljivih svodova, samo meljava vecnosti u klepsidri vremena.
Ah, ko ce omedjiti san od jave, dan od noci, noc od svitanja, uspomene od tlapnje?
Ko ce staviti belegu jasnu izmedju sna i smrti?
Ko ce, o Gospode, staviti medju i belegu jasnu izmedju sadasnjosti, proslosti i buducnosti?
Ko ce, Gospode, odeliti radost ljubavi od tuge secanja?
Blago onima, Gospode, koji imaju nadanja svojega, jer njihove ce se nade ispuniti.
Blago onima, Gospode, koji znaju sta je dan a sta je noc, jer ce se oni nauzivati dana i nauzivati noci i pocinka nocnoga.
Blago onima, Gospode, kojima je proslost bila, sadasnjost jeste a buducnost bice, jer ce im zivot proteci kao voda.
Blago onima koji obnoc sanjaju a obdan se secaju sanja svojih, jer oni ce se radovati.
Blago onima, Gospode, koji obdan znaju gdje obnoc idjahu, jer njihov je dan i njihova je noc.
Blago onima, Gospode, koji se obdan ne secaju nocnoga puta svojega, jer njihova ce biti svetlost dana.

Lezahu nauznak u mracnoj spilji, spilji u brdu Celionu, ruku prekrstenih kao u mrtvaca, njih trojica, Dionizije i njegov prijatelj Malhus, a malo podalje od njih Jovan, bogougodni pastir i njegov pas po imenu Kitmir.
Lezahu mrtvim snom mrtvaca.
Da si ih, naisavsi slucajno, video u tom stanju, ti bi se od njih okrenuo i pobegao; ti bi se skamenio od straha."

**Učlanjen** : 06.12.2012

Mirku Kovacu

Prica koja sledi, prica koja se rada u sumnji i nedoumici, ima jedinu nesrecu (neki to zovu srecom) što je istinita: ona je zapisana rukom casnih ljudi i pouzdanih svedoka. Ali da bi bila istinita na nacin o kojem njen autor sanja, morala bi biti ispricana na rumunskom, madarskom, ukrajinskom ili jidišu; ili, ponajpre, na mešavini svih tih jezika. Tada bi, po logici slucaja i mutnih, dubokih i nesvesnih zbivanja, blesnula u svesti pripovedacevoj i po koja ruska rec, cas nežna kao teljatina, cas tvrda kao kindžal. Kada bi, dakle, pripovedac mogao da dosegne nedostižni i stravicni cas vavilonske pometnje, cule bi se ponizne molbe i užasna preklinjanja Hane Kšiževske, izgovorena na rumunskom, na poljskom, na ukrajinskom, naizmence (kao da je pitanje njene smrti samo posledica nekog velikog i kobnog nesporazuma), da bi se u predsmrtnom grcu i smirenju njeno buncanje pretvorilo u molitvu za mrtve, izgovorenu na hebrejskom, jeziku postanja i umiranja.

Pozitivan junak

Mikša (zovimo ga zasad tako) zašivao je dugme za manje od deset sekundi. Upalite šibicu i držite je medu prstima. Od trenutka kada ste je ukresali do onog casa kada vas oprlji po prstima, Mikša je vec prišio dugme na oficirskom mundiru. Reb Mendel, kod koga je Mikša radio kao kalfa, ne može da poveruje svojim ocima. Pricvršcuje naocari, uzima šibicu, i kaže, na jidišu: »Dede, još jednom, her Miksat.« Mikša ponovo udeva iglu, reb Mendel se smeši zagledan u kalfu, zatim naglo baca šibicu kroz prozor i pljuje u prste. Mikša, koji je vec prišio dugme na mundir her Antoneskua, trijumfalno kaže: »Reb Mendel, dovoljna je jedna jedina šibica da spali celokupna naftonosna polja Ploeštija.« Dok ovaj gleda u daleku buducnost osvetljenu ogromnim požarom, reb Mendel sa ona dva još vlažna prsta naglo poteže dugme na mundiru i zakovrce ga kao da zavrce vrat piletu. »Her Miksat«, kaže. »kad ne biste mislili tako glupo, mogli biste postati odlican majstor... Znate li da se petrolejski izvori u Ploeštiju procenjuju na nekoliko miliona galona sirove nafte?« — »To ce biti divan plamen, reb Mendel«, kaže Mikša zagonetno.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Bandura Marijeti -Danilo Kiš

Ne brini, nijedna k.rva na svetu ne bejaše iskrenije ožaljena... I
nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.
("Smrti se ne podvaljuje; cveće ima svoju jasnu dijalektičku putanju i
biološki ciklus kao čovek: od cvetanja do truljenja; proleteri imaju
pravo na iste posmrtne počasti kao i gospoda; ***** su proizvod klasnih
razlika; ***** su (dakle) dostojne onog istog cveća kojeg su i
gospodjice iz dobrih kuća." Itd.)
Volela je i pomagala mornare svih luka! I nije imala predrasudu prema
boji kože, rasi ili religiji. Uz njene su se grudi, male ali lepe
(...), privijale crne znojave prsi mornara iz Njujorka, žute ćosave prsi
Malajaca, medvedje šape hamburških dokera i tetovirane grudi locova sa
Albertskog kanala, u njen su se ljiljanski vrat ustiskivali, kao pečat
sveopšteg bratstva medju ljudima, malteški krst, i raspeće, i zvezda
Solomonova, i ruska ikona, i zub morskog psa i talisman u vidu korena
mandragole, a izmedju njenih nežnih butina protekla je reka vrele s***e i
slila se u njenu toplu v***u kao u matičnu luku svih mornara, kao u
utoku svih reka...
Svi smo mi ovde, kamaraden, svi smo mi članovi jedne velike porodice,
ljubavnici, verenici, šta kažem: muževi iste žene, kavaljeri iste dame,
braća istorupčići koji su se napajali na istom vrelu, pili rum na usta
iste boce, plakali pijani na istom ramenu i povraćali u isti lavor, onaj
iza zelenog baldahina...
Skini kapu. Ne brini. Nijedna gospodjica iz dobrih kuća ne bejaše
iskrenije ožaljena. I nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.

» Da li znate ko je Danilo Kiš?
» Danilo Nikolić