Osmeh


Volem slusat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I nozeva krvozednu seku,
I lajanje nesnosljivih pasa;

Volem cuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S covecijih tankih slusat usti.

More davi, strasno lav ujeda,
Sablja sece, grmec grom obara -
Al' toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh covecijeg jeda.

Jednoj nestašnoj devojci



Zar poljubac meni, starcu,
daješ mlada sa usana?
Zar na moje sedo rame
pada ruka usijana?

Je l' to ljubav,je li šala,
te tvoja ruka mala
na ramenu sedog starca
zadrhtala,zatreptala?

Il' si došla, zluradice,
da me varkaš,da me jediš?
Izmučene stare grudi
da povrediš,da pozlediš?

''Ja te ljubim''... tvrdiš mlada,
puna jada, puna nada --
Ali ljubav sedom starcu
veruj, dušo,teško pada ...

Uvele su grudi moje,
tvoja ljubav vatra ziva --
Pa se bojim, starac sedi,
od plamena i goriva.

Ah životu

Ah, životu i bijeli svetu!
Zašto ste mi na takvom teretu?
Što oči ‘vake jade gledu?
Koje volim – ti mi bolujedu,
Koje ljubim – ti mi umiredu,
Najmiliji nisu mi na svetu -
Ah, životu, moj teški teretu!!!

Gde je

Gde ja šećer sijem,
Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat’ mnijem,
Tu ću u plač pasti.
Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam,
Gde ja lovor svojim,
Trnom venac primam.
- Skoro sveća kraju,
Danak crnoj noći,
Al’ kraj mome vaju
Nikad neće doći.

Jednoj nestašnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,
Daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?
Je l’ to ljubav?… Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?
Il’ si došla zluradice,
Da me varkaš, da me jedis?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?
- Ja te ljubim!… Tvrdiš, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada…
Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra živa -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

Kao kroz maglu

Kao kroz sivu maglu
Što samo sine zrak,
A gušći oblak dođe,
Da veći bude mrak.
I ona samo sinu,
Da opet dođe hlad,
Da veća tama bude,
Da veći bude jad…

Ljubičica
I

Pod snegom je uzdisala:
»Kad će doći maj?«
Al’ je zima isisala
I taj uzdisaj.
Slušala je, sevajući,
Njenih želja red,
Sipala je, levajući,
Sa vihorom led;
Sa mržnjom je prodirala
Do u koren čist,
Pakosno je razdirala
I najmanji list.
A sirota ljubičica
I njen miris mek
Trajala je, kâ ubica
Na robiji vek…
II

Ali dođe njena duša,
Dođe mili maj,
Pa i majska zora sluša
Isti uzdisaj:
»Oh, devojko, dođi, rubi!
Uzberi me sad!
Zadahni me i poljubi,
Dok je život mlad!…«
Pa sad vetar zalud peva
Uz njen tugopoj,
O ljubavi zalud sneva
Neopisanoj.
Glava joj je malaksala,
Čeka samo čas;
Na grudma se talasala
K’o prebijen klas.
III

Mrka gora grmi, ječi —
Krvav ide gost;
Strašne su mu gromke reči
Kao nemilost.
Toke mu je isparao
Od kuršuma tres,
Grudi mu je išarao
Krvaviji bes:
»Za poljubac sa usana
Nju sam molio…
Žeđ mi beše usijana,
Krv sam prolio…
Eno, gledaj, po planini
Čitav leži strv,
Tamo, opet, u dolini
Usirena krv…«
IV

Ranjen soko razgovara,
A sluša ga cvet,
Mirisom bi iz nedara
Da okadi svet:
»Sloboda je lepa deva
K’o najlepši san,
Puna milja i osmeva
Kao dobar dan.
Slobodi te srpskoj dajem,
Njen je danas pir,
Da sa njenim uzdisajem
Sipaš miomir…«
Ljubičica glavu diže
Iz duboka sna,
Pa sad više ne uzdiše,
Zaboravlja zla.

Nebo

Nebo moje, sunce moje,
Zagrli me, poljubi me!
Željan sam ti pusta raja:
Zagrljaja, uzdisaja;
Zagrli me, raju moj!
Tude bele ruke sklopi,
Tako! Čekaj! Ljubi! Ljubi,
Dok se teret ne izgubi,
A srce ne rastopi -
Ne izgori život moj!

Nedelja

Sa toronja nedeljicu
Prvo zvono kad označi,
Svaka majka svoju decu
U svečano preoblači.

Drugo zvono kad zazvoni,
Majka s decom u hramu je;
Pobožno se mole oni —
I Bog njine molbe čuje.

Kad oglasi nedeljicu
Zvono treće, starac stari
Slabu vodi on dečicu,
Kojom tuga gospodari.

Kuda starac decu vodi?
Kuda li će za njim, mladi?
Ide ćerku da pohodi
sa sedmoro unučadi.

Groblju ide, Boga moli
Sa sedmoro siročadi:
Sebi ćerku da izmoli,
Njima majku da povrati.

Tu se silna suza roni,
Gde se majka oplakuje.
Pobožno se mole oni —
Al’ im molbe Bog ne čuje.

Nagrada

»Za ljubav sam — veli Mirza —
Istinitu ljubav dav’o,
A mrzost sam ja mrzošću
I osvetom nagrađav’o.«

Lepo veli, dobro zbori,
Ponajviše ima pravo;
Jer je samo svoju Selmu,
Nije Tinku on poznav’o.

Da je srećom nju upozn’o,
K’o ja bi je obožav’o,
Njenu mrzost, preziranje,
Ljubavlju bi nagrađav’o.

Osmeh

Volem slušat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I noževa krvožednu seku,
I lajanje nesnošljivih pasa;
Volem čuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S čovečijih tankih slušat usti.
More davi, strasno lav ujeda,
Sablja seče, grmeć grom obara -
Al’ toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh čovečijeg jeda.

Pijem

Pijem, pijem…al’ u piću
Još se nikad ne osmenu’ -
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!
Posrne l’ mi katkad noga,
Družina se ludo smije -
Al’ se brzo smeha trza
K’o od jeda ljute zmije.
A ja pijem, jošte pijem -
A tom mi se srcu para -
Ćuteći se samo igram
Ljutim vrhom od andžara.

Staze

Dve preda mnom staze stoje:
Jedna s cvećem, druga s trnjem;
Gvozdene su noge moje:
Idem trnjem da se vrnem…
Ja ustupam cveća staze
Kojima je noga meka;
Nek po cveću žene gaze,
A trnje je za čoveka -

Sunce

Jedno sunce na zapadu seda,
Drugo sunce na prozoru beše;
Pa se sunce suncu ogleda,
A oba se na meneka smeše.
Al`meni je samo jedno sjalo,
Jedno mi je srce razigralo.
-Jug je tamom zabulio glavu,
Sunce pade na zelenu travu
Blizu mene ispod vite jele,
Oko m` vrata s`vila ruke bele,
Grilila me Mila, ljubila me
od večeri pa do zore same…
- Al` sad sunce ne može mi doći,
Izgubi se u nemiloj noći,
Pa se dugo u toj noći bavi-
U večnosti…da mi se pojavi…

Siroče

Zelen-lisje goru kiti,
Miris-cveće polje šara,
A u lugu sirotašce
Tihu goru razgovara:

»I ti imaš majke svoje,
Goro čarna, goro mila!
Pa te tvoja dobra majka
Danas lepo opremila.
Kadiveli-dolamicu
Obukla ti od miline,
Išarala meke grudi:
Ravna polja i doline.

Pa kada je u samoći
Tvoga srca želju čula,
Mirisom te duše svoje
U milosti zadahnula…«

I još dete mekim glasom
Tužnoj gori zborit’ poče,
Al’ uzdahnu gora čarna:
»… O, siroče!… O, siroče!…«

Samo čovek, tvrda srca,
Mirno sluša, hladno ćuti;
Tek od gladi kad premine,
Na grobu će uzdahnuti…

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema...
Nogom ćeš stupit, možda, poganom?
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati,
Al' jedan izraz, jednu misao
Čućes u borbe strasnoj lomljavi
"Otadžbina je ovo Srbina!..."

Đura Jakšić je bio svestran
umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i
boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog
čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri
šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno
okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i
aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj
se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.

Stalno je
živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut
porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se
potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u
umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i
bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova
bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti,
tragične i boemske.

Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i
otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija
posao u Državnoj štampariji 1872. godine.

Smrt ga je zatekla na
položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878.
godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u
Beogradu.


KNJIŽEVNI RAD

Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.

Strastven,
izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao
je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije,
rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola.
Kontroverzan, posvetio je zbirku pozije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić
je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba,
ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura.

U
duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore,
među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta.


Iako
uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i
kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju
nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.

Pisao
je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš
srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke
o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota
Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz
1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim
ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila
svoj prirodni produžetak.

Napisao je oko 40 pripovedaka, tri
drame u stihu: Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja i Jelisaveta. Ostavio je
nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878.

Jakšić
je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme
objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio
zbirku svoje lirike Pesme.


Najznačajnije epske pesme su: Bratoubica, Nevesta, Pivljanina Baja, Barjaktarovići, Mučenica i Pričest.

Napisao
je i tri drame u stihu: Seoba Srbalja, Jelisaveta i Stanoje Glavaš.
Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.

Jakšić
je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je
pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko
nedovršenih.

Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta
kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom
da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna
za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju
poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među
junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i
Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo.

Najmanje je radio na
lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i
klasične vrednosti. Neke od njih, kao Na Liparu, Mila, Koga da ljubim,
Put u Gornjak, Kroz ponoć nemu, spadaju u najbolje stihove srpske
poezije.


KRITIČKI OSVRT

Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli
na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja.
Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem
Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki
romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda,
neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u
osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim
i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno
uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u
preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno
više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje.
Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih
lirskih mesta.

On je bio i slikarski talent, i celoga se života
bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U
slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih
isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same
boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio
reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao
vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove
ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i
opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on
kod nas najbolje pretstavlja, kao što Bajron pretstavlja engleski, ili
Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav
ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po
boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali
ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi
toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih
nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim
gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.

Njegove
najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na
taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove
slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u
snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici,
tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj
podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i
prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo
neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i
njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i
sklada’
Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše
prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton
prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim
desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim
jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede
snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i
preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz
neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana.
Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i
deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas
igra.
Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova
književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i
pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog,
savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima
slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov
zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna
protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne
pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.

NAGRADA " ĐURO JAKŠIC " !

U
Srpskoj Crnji se svake godine (2007. po 46. put) održavaju
manifestacije posvećene Đuri Jakšiću. Tom prilikom se dodeljuje nagrada
"Đura Jakšić" za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom
jeziku prošle godine.

Georgije "Đura" Jakšić je bio srpski pesnik, slikar, dramatičar i književnik koji se smatra jednim od najzanačajnijih predstavnika srpskog romantizma. Bio je boem, patriota i umetnička ličnost snažne stvaralačke imaginacije.
Stvaralac pun strasti, maštovit i emotivan. Bio je slobodoljubiv, bundžija u rodoljubivoj poeziji, a nežan, tih i dirljiv u lirskim ispovestima punim bola.
Ovo su delovi njegove najlepše poezije:

• Jesi li čula, dušo, da ponoć uzdiše, kad joj na crnim grudima zvezdu raniše?
  
• Često te u snu snivam, moja ljubavi! Često te tako viđam, cvete ubavi! Pa grlim nebo plavo, grlim, uzdišem. A ljubim sunce jarko, ljubim, izdišem.
  
• Volove sam prodao lani i sa njima pašu mnogu. Krčmarici, lepoj Jani, toke dadoh u zalogu...
  
• Opet me jedno teši, i sad sam grešiti rad, nešto da Mila zgreši, s njome da gorem mlad!
  
• Uvređeno srce moje, u večitom bolu, gnevu, smeha se je zaželelo...
  
• Pašću, umreću, duša mi gore, rastopiće me do bele zore, k'o grudu snega vrelo sunčanje. O, lakše, lakše kroz gusto granje!
  
• Kad bi moma zvezda bila, nikad ne bi duša moja bela danka zaželila.
  
• Natoči mi čašu vina iz podruma svog. Poljubi me, zagrli me, pomog'o ti Bog!
  
• O njom sam samo snevo, ona mi beše sve: neka me ona voli, a svet prezire.
  
• U srcu se život zastrašenom taji, samo vetar huji, to su uzdisaji…
  
• Zašto me ne ljubiš, mog života raju? Bez ljubavi časi što da propadaju?
  

Rane moje ljuto tište,
Mila, divna Crnogorko!
Moje grudi pomoć ištu,
Isparane na bojištu.
Pomoć, pomoć, Crnogorko!
Potpraši mi puške male:
Ruke su mi malaksale
Sekuć Turke, Crnogorko!
A kad padnem, gorski lave,
Moja lepa Crnogorko,
Teške rane i krvave
Nek zamene turske glave!
Oh, sveti me, Crnogorko,
Ne kukanjem i sa plačem,
Već krvavim ljutim mačem:
U boj, u boj, Crnogorko!
A na domu hrani sinke,
Moju nadu, Crnogorko;
One divne muške slike,
One hrabre osvetnike.
Hrani, neguj, Crnogorko,
I lep nauk kazuj njima:
Svetiti se dušmanima —
Moja verna Crnogorko!

Pijem, pijem… al’ u piću
Još se nikad ne osme’nu’ —
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!
Posrne l’ mi katkad noga,
Družina se luda smije —
Al’ se brzo smeha trza,
Kô od jeda ljute zmije…
A ja pijem, jošte pijem —
U tom mi se srce para —
Ćuteći se samo igram
Ljutim vrhom od handžara…

Šta će u lepom vrtu
Uveo bačen cvet?
Na svetu nikog nemam –
Treba li mene svet?

Išo sam dalje, dalje,
Ljubavi tražeći hlad,
Da u tom hladu umrem,
Čezneći starac mlad.

Mloga mi lepa moma
Darova pogled svoj:
Al’ jedna što bijaše –
O, bože, bože moj !

Prvi je pogled osto
U srcu urezan,
Mlađanih mojih leta
Ovo je bio san.

O njoj sam samo snivo,
Ona mi beše sve!
Neka me ona vole,
A svet prezire.

Svet mi je ona bila,
Ja nebo, sunce njoj –
Al’ preka sudba htede –
O, bože, bože moj !

U ovu goru zađoh,
U strani zavičaj,
Ne gledam njeno lice,
Njenoga oka sjaj.

Samo se sećam raja
Mladog života svog,
Svakog poljupca, glasa,
Pogleda njezinog.

Pa tiho tužim, venem
I kunem život svoj
U ovoj pustoj gori
O bože, bože moj!

Nedelja
Sa tornjeva nedeljnicu
prvo zvono kad označi,
svaka majka svoju decu
u svečano preoblači.

Drugo zvono kad zazvoni,
majka s decom u hramu je;
Pobožno se mole oni -
i Bog njine molbe čuje.

Kad oglasi nedeljnicu
zvono treće, starac stari
slabu vodi on dečicu,
kojom tuga gospodari.

Kuda starac decu vodi?
Kuda li će za njim mladi?
Ide ćerku da pohodi
sa sedmoro unučadi.

Groblju ide, Boga moli
sa sedmoro siročadi:
Sebi ćerku da izmoli,
njima majku da povrati.

Tu se silna suza roni,

Pijem, pijem... al' u piću
još se nikad ne osme'nu' -
kao da je rujnim vinom
bog polio hladnu stenu!

Posrne l' mi katkad noga,
družina se luda smije, -
al' se brzo smeha trza,
ko od jeda ljute zmije...

A ja pijem, jošte pijem...
U tom mi se srce para...
Ćuteći se samo igram
ljutim vrhom od handžara...