Djura Jakšić

**Učlanjen** : 09.02.2014

Decenijama je ta kuća u Karađorđevoj ulici u katastrofalnom stanju, a pre više od šest godina ogradili su je da njeno urušavanje ne bi ugrozilo bezbednost prolazika. Ovaj obejkat propada više od 20 godina, jer niko o nemu ne vodi računa. Da stvar bude gora, kuća je jedno vreme bila usputno svratište pijanaca i narkomana.
Nedavno su se mediji bavili sudbinom Jakšićeve kuće, kada su istoričari izneli stav da objekat nema nikakvu istorijsku i arhitektonsku važnost. Takođe su naveli da je period Jakšićevog stanovanja u njoj kratak i nerelevantan i da se zbog toga renoviranje ne isplati. Osim istoričara, i država je presudila tom objektu, jer je Republički zavod odbio predlog Zavoda za zaštitu spomenika kulture da se kuća Đure Jakšića proglasi za spomenik kulture zato što nema dovoljno umetničkih niti istorijskih vrednosti.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Gost

SIROČE
Zelen-lišće goru kiti,
Miris-cveće polje šara,
A u lugu sirotašce
Tihu goru razgovara:

»I ti imaš majke svoje,
Goro čarna, goro mila!
Pa te tvoja dobra majka
Danas lepo opremila.
Kadiveli-dolamicu
Obukla ti od miline,
Išarala meke grudi:
Ravna polja i doline.

Pa kada je u samoći
Tvoga srca želju čula,
Mirisom te duše svoje
U milosti zadahnula...«

I još dete mekim glasom
Tužnoj gori zborit' poče,
Al' uzdahnu gora čarna:
»... O, siroče!... O, siroče!...«

Samo čovek, tvrda srca,
Mirno sluša, hladno ćuti;
Tek od gladi kad premine,
Na grobu će uzdahnuti.

***

"Da l' ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako mirno ne gazi —
K'o da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše? "

***

"Po tamnom krilu neme ponoći,
K'o grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini —
Lagano huji k'o da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire."

"Mnogo je dana, mnogo godina
Mnogo je gorkih bilo istina.
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi.
Mnogo sam kaj'o, mnogo grešio
I hladnom smrću sebe tešio.
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio ...
O majko, majko, svet je pakostan,
Život je, majko, vrlo žalostan..." (Ponoć)

***

"Kad bi moma zvezda bila,
nikad ne bi duša moja
bela danka zaželila."

***

Gost

DA L' TO . . .

Da l' to ponoć na sneg pada,
Te mu senči beli cvet?
Il' je ponoć moga jada,
Crne kose sviloplet?

Il' je zora moga nada,
Vitog tela laki kret?
Ah, ona je, ona, mlada —
A to mi je ceo svet! . . .

Gost

ZAŠTO ME . . .

Zašto me ne ljubiš,
mog života raju?
Bez ljubavi časi
što da propadaju?

Zašto noći čarne
u samoći stojiš?
Što grudi nemarne
sa studenju gojiš?

Potamneće lice
i te oči crne;
ohladneće srce,
kad zima nagrne.

Sve tvoje lepote,
miline i slasti,
sve što srce hote,
dostaće propasti.

Pa zato ne gubi
svog proleća dane:
već me grli, ljubi,
dok nas ne sahrane.

Gost

STAZE
Dve preda mnom staze stoje:
Jedna s cvećem, druga s trnjem;
Gvozdene su noge moje:
Idem trnjem da se vrnem...

Ja ustupam cveća staze
Kojima je noga meka;
Nek po cveću žene gaze,
A trnje je za čoveka.

Gost

JEDNOJ NESTAŠNOJ DEVOJCI
Zar poljubac meni starcu
Daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?

Je l' to ljubav?... Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?

Il' si došla, zluradice,
Da me varkaš, da me jediš?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?

- Ja te ljubim!... Tvrdiš mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada...

Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra živa -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

**Učlanjen** : 22.01.2017

Osmeh

Volim slušat' morskijeh talasa
strahovitu smrtonosnu jeku,
i noževa krvožednu seku,
i lajanje nesnošljivih pasa;

Volim čuti groma lelek pusti,
i urlanje lavova svirepo
nego osmeh umereni lepo
s čovečijih tankih slušat' usti.

More davi, strašno lav ujeda,
sablja seče, grmeć' grom obara
al' toliko pokora ne stvara,
kao osmeh čovečijeg jeda.