Svi bi želeli da budu kritičari, ali priznali to ili ne ovi spomenici su izazvali oprečne reakcije javnosti, poput spomenika koji je Alan Garsija ostavio Peruu: statuu Hrista koji će čuvati Limu... Pogledajte neke od najkontroverzinijih spomenika.



Spomenik Sovjetskoj armiji u Bugarskoj

Drugi svetski rat izrodio je mnogo spomenika, ali se memorijal palim vojnicima crvene armije u Sofiji poprilično razlikuje od ostalih. Ovaj spomenik dobio je zanimljivo lice kada su ga lokalni stanovnici ofarbali u stilu pop kulture, pa je tako jedan od vojnika bio deda mraz, drugi štrumf, treći supermen. Ipak, spomenik je ubrzo vraćen u originalan oblik



Spomenik “ludom Konju” u planini Tunderbolt

Starosedeleačko pleme Sijuksa uzalud se trudilo da zaustavi izgradnju spomenika u planini Rašmor, pa je tako jedan od članova ovog plemena odlučio da uzvrati udarac. Spomenik “ludom Konju” koji je urezan u Tunderbolt planinu je toliko masivan da potpuno nadmašuje Rašmor svojom veličinom. Pa tako konjanik posmatra američke predsednike sa visine i sa ponosom.



Dolina palih hreoja, Španija

Diktator Francisko Franko naredio je izgradnju spomenika izvan Madrida u čast svih onih koji su poginuli u Španskom Civilnom ratu 1930. godine. Svi politički zarobljenici morali su da izklešu masivnu baziliku u planini. Nakon više godina prepiranja i molbi, spomenik je značajno preuređen i Franka više nema.



Spomenik afričke renesanse, Afrika

Predsednik Abdulaj Vejd nije najbolje predvideo efekat niti je dobio mnogo glasova kada je naredio izgradnju multimilionskog bronzanog spomenika afričke renesanse. Masivni kolosej otkriven 2010. godine predstavlja mišićavog čoveka sa bebom u jednoj ruci, dok drugom izvlači obnaženu devojku. Spomenik je osuđen zbog seksizma kao i zbog oskudnog odevanja.



Bista Če Gevari, Bolivija

Najpoznatii svetski revolucionar Ernesto Če Gevara borio se za prava siromašnih strastveno i žestoko. Dok mnogi osuđuju njegove nasilne metode i filozofsko gledište, za građane grada La Higuer, on i dalje ostaje “Svetac Ernesto”, na mestu gde je uhvaćen i pogubljen, leži bista ovom palom heroju revolucije.




Pacifički Isus Hrist - Foto: serious-cat/flickr.com

Pacifički Isus Hrist, Peru

Nekadašnji predsednik Perua, smatrao je da bi trebalo nešto da ostavi za svoje glasače, pa je tako sagradio najvišu statuu Isusa Hrista na svetu, usred Pacifika u Peruu. Umesto da izazove divljenje ova statua izaziva glavobolje, ali svakako je najviša na svetu.



Statua terijera u Londonu

Mala statua psa u parku Batersea u Londonu deluje bezazleno, ali je ona u stvari zamena statue sa zanimljivom istorijom. Originalni terijer, nastao je 1960. Godine od strane grupe ljidi koji su se borili za prava životinja upotrebljavanih u naučnim ekperimentima. Pored statue bio je i natpis. Ipak, student koji su učestvovali u ogledima, razvalili su statuu I zamenili je novom bezazalenom.

Izvor:Blic

Istorijski spomenici koje vredi posetiti

Kako bi podstakli turiste širom sveta da posete znamenitosti od istorijskog značaja, "BBC" je napravio kraću listu istorijskih spomenika koji počinju da padaju u zaborav, a koje bi trebalo posetiti.
Ostrvo Roben nekada je bio zatvor, u kome je Nelson Mendela proveo 27 godina



Ostrvo Roben, Kejp Taun

Do 1996. godine bio je zatvor, a UN ga je uvrstio na Listu svetske baštine. Bivši južnoafrički predsednik Nelson Mandela ovde je bio zatvoren na 27 godina, a zatvor je bio korišćen za mučenje političkih neistomišljenika skoro 400 godina. Danas ostrvo Roben predstavlja simbol pobede nad aparthedom, i internacionalna ikona trijumfa dobra u borbi protiv zla.


Tadž Mahal nastao kao simbol ljubavi



Tadž Mahal

Indijski Tadž Mahal važi za pokretni spomenik, jer je nastao iz ljubavi čoveka kom nedostaje njegova supruga. Car Ša Džahan je bio toliko tužan kada je njegova draga Mumtaz Mahal umrla, da je napravio najlepšu građevinu na svetu kao večni dom njenom telu.


Nanjing

Na stotine hiljada ljudi je poginulo, a desetine hiljada žena silovano kada su Japanci 1937. godine preuzeli kontrolu nad kineskim gradom Nanjing. Spomen soba žrtvama masakra omogućava posetiocima uvid u stravične zločine, a sagrađena je iznad masovne grobnice.


Hirošima



Hirošima

Broj poginulih od prve atomske bombe se procjenjuje na 200.000, a računa se i pet godina nakon eksplozije. Spomen - park mira, muzej A-bombe priča priču o događajima pre, tokom i posle stravičnog bombardovanja Hirošime 6. augusta 1945. godine. Za mnoge, ovaj park je bolno iskustvo i moćan simbol idiotizma rata. Otvorena u augustu 2002. godine, dvorana Spomen - parka je dvorana sećanja i registar u kojem se čuvaju imena, fotografije i svedočanstva nedužnih žrtava atomske bombe.



Tuol Sleng: Karta od kostiju

Džalianvala Bag

Na ovom mestu su 1919. godine naoružani britanski vojnici ubili više stotina nenaoružanih Indijaca, a taj nezapamćeni masakr je u istoriji Indije opisan kao jedan od najvećih zločina kolonijalne vlasti nad golorukim narodom. U blizini Zlatnog hrama sagrađen je dirljivi park koji odaje počast Indijcima ubijenim ili ranjenim te godine, a tragovi metaka još uvek su vidljivi.


Tuol Sleng

Staru školsku zgradu Crveni Kmeri su koristili kao centar za mučenje u Kambodži. Danas je Toul Sleng spomenik zločinima u kojima je ubijeno 1,7 miliona ljudi. Kontroverzna karta napravljena od lobanja i kostiju bila je previše jeziva, te je danas zamenjena.

Sup.odmor

Od onog u čast Boba Marlija u Srbiji do onog posvećenog Džordžu Bušu u Albaniji, Balkan je prepun neobičnih spomenika podignutih u čast slavnih ličnosti i političkih velikana, baš kao i memorijalnih centara otvorenih u znak sećanja na nekadašnje sukobe.



Spomenik Džordžu Bušu u Albaniji
Kip Džordža Buša u mestu Fuše Kruja | Foto: Besar Likmeta

Kada je u junu 2007. godine tadašnji predsednik Sjedinjenih Država Džordž V. Buš posetio Albaniju, on nije bio popularan čovek – ni kod kuće, ni na Bliskom istoku, niti na većini mesta koja je posetio u Evropi, gde su ga najčešće dočekivali žestoki protesti.

Ali u Albaniji je bila druga priča – posebno u gradiću Fuše Kruje, gde njegov kip danas krasi glavni trg. Buš je ovaj grad posetio na putu do aerodroma da bi sa berberinom, krojačem i pastirom razgovarao o američkim mikrokreditima, a dočekan je kao rok zvezda.

Festim Cela se rado seća tog dana, i s razlogom. Predsednik Sjedinjenih Država svratio je na kafu u njegov lokal u Fuše Krujeu.

“Bio je veoma jednostavan i opušten čovek, otkopčane košulje i zavrnutih rukava, uopšte nije bio zvaničan. Moja porodica i grad nikad neće zaboraviti taj dan”, priseća se Cela.

Kip, koji je otkriven 12. juna 2011. godine, rad je vajara Kazima Kertuše i Ibrahima Recija.

Kertuša priča kako su posle predsednikove posete, inspirisani medijskim izveštavanjem o toploj dobrodošlici i Bušovoj podršci nezavisnosti Kosova i ulasku Albanije u NATO, posetili grad i ubedili lokalnog gradonačelnika i gradsko veće da odobre izgradnju spomenika.

“Nama kao umetnicima je omiljeni bio spomenik u obliku kalendara u znak sećanja na moćne reči koje je Buš tamo izgovorio, simbol početka nove ere za našu naciju”, kaže Kertuša.

“Međutim, meštani i oni koji su ga sreli toga dana doživeli su ga kao toplog i pristupačnog čoveka, tako da je gradsko veće odlučilo da Buša učini besmrtnim praveći njegov kip”, dodaje on.

Kadri Veseli, danas 80-godišnjak, takođe se živo seća Bušove posete:

“Buš se rukovao s ljudima ispred kafane, a zatim je svratio do pekare, gde je pojeo parče hleba”, priseća se Veseli. “Bio je predsednik Sjedinjenih Država, ali meni je izgledao kao prijatan i druželjubiv čovek, i dobro je što smo njegovu posetu ovekovečili spomenikom.”

Cela je promenio ime svog lokala u “Kafić Džordža Buša”. “Za nas je njegova poseta bila stvar ponosa i dugo smo se pitali zašto je odabrao baš naš gradić”, kaže on. “Zahvaljujući kipu, ova poseta neće biti zaboravljena i odoleće zubu vremena.”

Spomenik Majci Terezi u Makedoniji
Memorijalna kuća Majke Tereze izgrađena 2009. godine | Foto: Flickr/zoranpoposki

Katolička časna sestra Majka Tereza možda je dobitnica Nobelove nagrade, ali je u svom rodnom Skoplju predmet dugogodišnjeg sporenja između Makedonaca i Albanaca.

Rođena kao Agnes Gondža Bojadžiju 1910. u Skoplju u albanskoj porodici, Majka Tereza dobila je Nobelovu nagradu zato što je 40 godina pomagala siromašnima i bolesnima u Indiji.

“Po poreklu, ja sam Albanka. Po državljanstvu sam Indijka. Po veri, katolička opatica”, izjavila je ona jednom prilikom.

Oko njenog nasleđa, međutim, žestoko se spore tri balkanska suseda – Albanija, Kosovo i Makedonija.

U Skoplju je prvi spomenik ovoj opatici podignut u centru grada 1990. godine, a Vlada je 2009. otvorila Memorijalnu kuću Majke Tereze.

U nove planove koji će se uskoro realizovati spada i izgradnja ogromnog, 20 metara visokog memorijalnog kompleksa na centralnom trgu u Skoplju koji finansira indijski biznismen Subrata Roj, a podržava premijer Makedonije Nikola Gruevski.

“Šta god uradili, nećemo učiniti dovoljno za Majku Terezu”, izjavio je Gruevski na otvaranju poslednjeg projekta u januaru.

U međuvremenu, susedna Albanija je po njoj nazvala međunarodni aerodrom, bolnicu i trg.

Vole je i na Kosovu, gde u većini gradova glavni trg nosi njeno ime.

Mnogim građanima albanske nacionalnosti u Makedoniji i na drugim mestima ne sviđa se što ova država ističe činjenicu da je Majka Tereza rođena u njenoj prestonici, često je opisujući kao “Skopljanku”, a prećutkuje se da je poreklom Albanka.

Opoziciona Demokratska partija Albanaca, jedna od najjačih albanskih stranaka u Makedoniji, insistira da država prestane da predstavlja ovu opaticu kao svoju.

“Majka Tereza po svom poreklu i svojoj misiji ne pripada makedonskom nasleđu. Sa bezrezervnom brigom pratimo podmukle pokušaje raznih makedonskih krugova da sakriju njene albanske korene, zamagljujući ovo pitanje zbunjujućim etiketama kao što su ‘Skopljanka’ i ‘državljanka Makedonije’”, saopštila je stranka 2006. godine u pismu upućenom premijeru.

Autorka knjige “Skopljanka Majka Tereza” Jasmina Mironski tvrdi, međutim, da se navođenjem mesta rođenja Majke Tereze ne osporava njeno nacionalno poreklo. Mironski insistira na tome da nijedna zemlja ne treba da ima ekskluzivno pravo na nečije poreklo.

“Nemoguće je prisvojiti osobu”, kaže Mironski.

Osoblje Memorijalne kuće Majke Tereze takođe tvrdi da njena nacionalnost ne bi trebalo da bude važna.

“Ovde ne govorimo o njoj kao o Makedonki ili Albanki. To nama ovde nije važno. Ona je svetski poznata humanitarka koja je rođena u Skoplju i ne vidim ničeg lošeg u isticanju te činjenice”, kaže jedan zaposleni koji je tražio da ostane anoniman.

Mišljenja prolaznika u obližnjoj šetačkoj zoni se razlikuju.

“Albanci nemaju pravo da nam zabrane da slavimo Majku Terezu. Zašto? Zato što je rođena ovde i, koliko znam, nije ni sto posto jasno je li Albanka, Vlahinja ili nešto drugo”, tvrdi Angel Mojanov, 30-godišnji Makedonac.

“Pogrešno je predstavljati je kao Makedonku, jer ona to nije, i Vlada treba da prestane s tim”, ističe 45-godišnji Albanac koji je tražio da ostane anoniman, dodajući da je, “ako su već želeli da joj ukažu dužno poštovanje, makar trebalo da ispišu njeno ime na albanskom [u podnožju spomenika u centru Skoplja]”.

Spomenik Bobu Marliju u Srbiji
Kip Boba Marlija u Banatskom Sokocu | Foto: Nemanja Čabrić

Jamajkanski idol mira i tolerancije, rege zvezda Bob Marli diže pesnicu u vazduh na čistini ispred škole u seocetu Banatski Sokolac na severu Srbije.

“Borac za slobodu sa gitarom u ruci”, piše u podnožju statue. Iza Jamajkanca nalaze se stari jugoslovenski spomenici iz Prvog i Drugog svetskog rata, što prizor čini istovremeno apsurdnim i smešnim; nenamerni primer prave balkanske improvizacije.

Spomenik Marliju od poliestera, rad hrvatskog vajara Davora Dukića, podigli su srpski i hrvatski muzičari 2008, tokom godišnjeg festivala “Rock Village” u selu u kojem živi manje od 400 stanovnika.

Podizanje ovog spomenika tumači se kao poziv na pomirenje i humanistička, antiratna poruka o “jednoj ljubavi” među narodima svih rasa, a otkriven je posle podizanja spomenika Rokiju Balboi u Žitištu, u Srbiji, i zvezdi hongkonških akcionih filmova Brusu Liju u Mostaru, u BiH. Smatra se da ovakvi projekti predstavljaju pokušaje mlađih generacija da pronađu heroje koji će ljude da ujedine a ne da ih razdvoje.

“Posle raspada bivše Jugoslavije i krvoprolića devedesetih, ljudi retko mogu da se slože oko svojih idola i više vole ličnosti koje se ne vezuju za region”, pisalo je u jednom novinskom članku posle podizanja spomenika.

Međutim, spomenik Brusu Liju uklonjen je nakon što su ga vandali oštetili, a ni Marli iz Banatskog Sokoca nije ono što se na prvi pogled čini. Inicijator projekta Mirko Miljuš, koji organizuje festival “Rock Village”, kaže da jamajkanska zvezda koja stoji ponosno i pravo u nedođiji vojvođanske ravnice zapravo nije spomenik, već parče scenografije “zamišljene kao sastavni deo festivala”.

Miljuš se slaže da Marli predstavlja međunarodni simbol mira, ali dodaje da kip ima smisla samo tokom festivala, “kada ovo selo na samrti malo živne”.

Vajar Dukić, međutim, tvrdi da spomenik ima istinsku umetničku vrednost. “Kip je dragocen svima koji tamo žive”, kaže on, dodajući da je tokom godina bilo incidenata sa skinhedima i huliganima koji su želeli da ga unište, ali da su meštani i organizatori festivala uspeli da ga zaštite.

Pored trajne popularnosti njegovih pesama na Balkanu, postoji i slabašna veza između Marlija i bivše Jugoslavije. Kao rastafarijanac, Marli se molio prijatelju Josipa Broza Tita Hajleu Selasiju, nekadašnjem lideru Pokreta nesvrstanih koji je osnovala Jugoslavija. A Marli je bio i pravoslavac – sedam meseci pre smrti, krstio ga je arhiepiskop Etiopske pravoslavne crkve i tako je on delio veru sa otprilike 80 odsto Srba.

Spomenik Nikoli Tesli u Hrvatskoj



Statua Nikole Tesle ispred njegovog memorijalnog centra u Smiljanu | Foto: MayaSimFan, Wikimedia commons

Kip Nikole Tesle pohranjen je u jednom magacinu u Zagrebu, i žrtva je sukoba koji je izbio dugo nakon smrti ovog genijalnog izumitelja.

Tesla je bio srpskog porekla, ali je rođen u Hrvatskoj, a kip u njegovu čast podignut je u Gospiću, blizu njegovog rodnog sela Smiljan, 1981. godine, dok je Jugoslavija još bila cela. Srbija Teslu smatra nacionalnom herojem, a beogradski aerodrom je dobio ime po njemu.

Spomenik Tesli u Gospiću replika je statue slavnog hrvatskog kipara Frane Kršinića postavljene još i u Beogradu te na slapovima Nijagare, ali kada je u Hrvatskoj izbio rat za nezavisnost a “srpski” simboli postali mete, nepoznati počinioci su ga minirali.

Spomenik je restauriran u magacinu Livnice umetničkih dela Akademije likovnih umetnosti (ALU) u Zagrebu kada se 2006. obeležavalo 150 godina od Teslinog rođenja, u saradnji ministarstava kulture Hrvatske i Srbije.

Zamenik direktora Livnice ALU-a Nikola Cerjanec opisao ga je kao “remek-delo”.

Spomenik je ipak ostao talac nacionalista koji Teslu vide kao Srbina i stoga neprijatelja.

Pre tri godine, gradonačelnik Gospića Nikola Kolić izjavio je da meštani ne žele Teslu nazad, već će na njegovom mestu izgraditi spomenik pokojnom hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu.

Kolić je član Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), političke stranke bivšeg predsednika Tuđmana, koji je vladao Hrvatskom u vreme kada su mnogi spomenici uništavani iz političkih razloga.

Hrvatski premijer Zoran Milanović apelovao je u januaru ove godine na vlasti u Gospiću da vrate Teslin spomenik.

“Nikola Tesla jedan je od retkih ljudi koji su baština celog čovečanstva i, po meni, trebalo bi da ima dva spomenika, u Zagrebu i Gospiću”, kazao je Milanović.

Uprkos tome, kip se i dalje nalazi u magacinu livnice, čekajući da se promeni politička klima.

Spomenik Bilu Klintonu na Kosovu



Kip Bila Klintona u Prištini | Foto: Edona Peci

U Bulevaru Bila Klintona u Prištini stoji kip visok tri metra koji prikazuje bivšeg predsednika Sjedinjenih Država kako drži knjigu sa ispisanim datumom “24. 3. 1999” – danom kada je NATO počeo bombardovanje kojim je okončan rat na Kosovu.

Spomenik je podignut iz zahvalnosti Klintonu zbog njegove uloge u izdavanju naređenja za bombardovanje Srbije, a kad je u novembru 2009. godine prisustvovao otkrivanju spomenika, na desetine hiljada ljudi okupilo se da ga pozdravi, mašući američkim zastavicama i noseći fotografije svog heroja.

“Nikada nisam očekivao da će bilo gde neko podići tako veliki moj kip”, rekao je Klinton okupljenoj masi, dodavši da je “vajar sjajno uradio svoj posao”.

Ali kritičari na Kosovu u međuvremenu su se požalili da spomenik ne samo da je sumnjive umetničke vrednosti već, možda još i gore, uopšte ne liči na bivšeg predsednika.

Projekat je pokrenula albansko-američka grupa pod nazivom “Prijatelji Bila Klintona, prijatelji Amerike”. Grupa je potrošila 6.000 evra na statuu, dok je Ministarstvo za kulturu Prištine doniralo oko 20.000 evra, a Privatna banka za biznis priložila nenavedeni iznos.

Kritičari su istakli da spomenik, koji je osmislio i izradio Izeir Mustafa, ne samo da je jeftin i ružan već i loše uklopljen u okolinu jer se visoke zgrade nadvijaju nad kipom Klintona.

Ni prolaznici u glavnom gradu Kosova nisu posebno impresionirani.

“Čim uđete u Prištinu i vidite kip, shvatite da uopšte ne liči na Klintona”, kaže Fisnik Nimoni, student iz Peći.

“Oblik statute – ruka podignuta u pozdrav – liči na spomenike iz komunističkog perioda”, dodaje on.

Mustafa Halili, bivši šef direkcije za kulturu Opštine Priština, napominje da je odluka koju je potpisao da se spomenik podigne baš tu bila “dobra, zato što je kip morao da se postavi u bulevaru koji nosi isto ime”.

Ipak, čak i Halili priznaje da je posao mogao bolje da se uradi: “Slažem se sa kritičarima, jer kip zaista nema umetničku vrednost, ali vajar Mustafa je već bio započeo rad na njemu kada smo krenuli da tražimo umetnika koji će prihvatiti posao. Zato smo odlučili da novac predviđen za projekat damo njemu.”

Spomenik Vladimiru Visockom u Crnoj Gori



Statua Vladimira Visockog u Podgorici | Foto: Rasho992, Wikimedia Commons

Pre nego što je 1980. umro u 42. godini od posledica dugogodišnjeg uzimanja alkohola i droga, Visocki je pisao pesme i stihove nabijene emocijama zbog kojih je postao heroj širom bivšeg Sovjetskog Saveza, ali na Balkanu nije baš toliko prepoznatljivo ime.

Kip Visockog smešten je u blizini mosta Milenijum, simbola crnogorskog oporavka posle burnih devedesetih, na obali reke Morače, i jedan je od nekoliko spomenika podignutih u čast istorijske veze sa Rusijom, među kojima je i statua pesnika Aleksandra Puškina.

Okružen metalnim okvirom koji leti reflektuje zaslepljujuće svetlo, kip predstavlja Visockog golih prsa i bosog, sa gitarom u jednoj ruci a drugom u vazduhu, dok je pred pijedestal smeštena lobanja.

Statua je podignuta 2004. godine kao poklon iz Moskve, ali većina meštana i ne zna ko je tačno Visocki. “Mislim da je podizanje takvog spomenika lepo osveženje za grad zato što je tako veseo”, kaže jedna prolaznica. Upitana zna li kome je spomenik posvećen, jednostavno odgovara: “Gitaristi.” I tako većina stanovnika i zove spomenik – “ruski gitarista”.

Pesme Visockog izražavaju “eksplozivnu mešavinu bola, humora, sarkazma i očajničke žudnje za istinom”, napisao je moskovski rok kritičar Artemij Troicki. Rukovodstvo Sovjetskog Saveza je odbacilo Visockog, ali su ga prihvatili obožavatelji, koji su se masovno pojavili na njegovoj sahrani. Čak i danas, on je neobičan izbor javnog simbola za Vladu savremene Rusije koja se ponekad smatra autoritarnom.

Međutim, podgorički sekretar za kulturu Hamdo Kočan objašnjava da je Visocki jednom posetio Crnu Goru i “strasno se zaljubio” u ovu zemlju.

On objašnjava da je Visocki o njoj napisao pesmu, čiji je stih urezan u spomenik u Podgorici: “Ja žalim u životu ovom/ što nemam korena dva/ što drugom domovinom mojom/ ne zovem Crnu Goru ja.”

Više od dve decenije posle njegove prerane smrti, konačno se vratio, makar i simbolično.

“Vladimir Visocki nije ni slutio da će jednoga dana na ovom mestu biti njegova bista. Spomenik Visockom predstavlja novi simbol viševekovnog crnogorsko-ruskog prijateljstva”, izjavio je konzul Ruske Federacije Jurij Bičkov na ceremoniji otkrivanja, kojoj je prisustvovao pevačev sin Nikita.

Podgorica i Moskva već dugo gaje bliske veze: kada je Rusija 1904. objavila rat Japanu, Crna Gora je u znak podrške regrutovala odred svojih vojnika. Mir sa Japanom formalno je proglašen tek više od 100 godina kasnije, kada je 2006. Tokio zvanično priznao obnovljenu nezavisnost Crne Gore.

balkaniksight.

Razgovor sa Oskarom Vajldom (Alan Stanton / Flickr.com)

Londonski „Razgovor sa Oskarom Vajldom", spomenik je koji izgleda kao mrtvački kovčeg iz kojeg se pojavljuje istopljeni pisac.

– Vajld bi verovatno imao nešto dovitljivo da kaže o ovom spomeniku čija je izgradnja bila dobra namera, ali grozno izvedena... kada se povrati od šoka – navodi CNN.

Spomenik afričkom preporodu u Dakaru (Jeff Attaway / Flickr.com)

Ogromni bronzani Spomenik afričkom preporodu u Dakaru, u Senegalu, koji je viši od njujorškog Kipa slobode i čija je cena izgradnje izazivala lokalne proteste.

Memorijal žrtvama 11. septembra (Sister 72 / Flickr.com)

Spomenik je uklonjen posle protesta i kritika meksičke javnosti koja je smatrala da je postavljanje spomenika bivšem komunističkom lideru,bivšem azerbejdžanskom predsedniku Gajdaru Alijevu koji je umro 2003. godine, neprimereno.
Azerbejdžan je meksičkim gradskim vlastima poklonio pet miliona dolara za obnovu parka u centru grada, a zauzvrat je podignut spomenik Alijevu.

Statua Hitlera koji se moli u Varšavskom getu izaziva podijeljene reakcije



Statua nacističkog lidera Adolfa Hitlera kako se moli na koljenima u bivšem Varšavskom getu, mjestu gdje je ubijen veliki broj Jevreja i odakle je poslat u logore smrti u vrijeme njegovog režima u Drugom svjetskom ratu, izazvala je različita reagovanja.

Rad pod nazivom "On" italijanskog umjetnika Maurucija Katelana privlači veliki broj posjetilaca otkad je izložba otvorena prošlog mjeseca, ali kod mnogih je izazvala ljutita reagovanja.

Centar "Simon Vizental" osudio je postavljanje ovog umjetničkog djela u bivšem getu kao "bezosjećajnu provokaciju koja vrijeđa uspomenu na Jevreje žrtve nacista".

Ipak, mnogi drugi ga hvale, rekavši da ima snažan emotivan utjecaj koji gledaoce prisiljava da se suoče sa prirodom ljudskog zla. Čak je i glavni poljski rabin Mihael Šudrič rekao da skulptura može da ima određenu edukativnu vrijednost.

Kritičari kažu da sama skulptura u umjetničkom smislu postavlja pitanje da je Hitler tražio oproštaj za svoja nedjela da li bi mu Bog oprostio.

Stefan Edlis, rođeni Bečlija koji je preživio holokaust i koji je sada poznati američki kolekcionar, smatra da je djelo fantastično.

„Kada ljudi vide Hitlera kako kleči ostanu bez teksta. Mnogi su bili u suzama, zaprepašteni. Efekat je fascinantan, i na stranu politika, ovo je prvenstveno umjetničko djelo”, rekao je on.

abrasmedia.

English: Albert Pike (1809-1891) statue at Judiciary Square, Washington (Photo credit: Wikipedia)



Za one koji ne znaju ko je Albert Pajk (Albert Pike ) preporucujem da se malo vise pozabave odgonetanjem njegove licnosti, jer je njegova biografija veoma zanimljiva.

Po vokaciji je bio pravnik, advokat, novinar, a u dusi mason i satanista. Pred kraj svog zivota znao je da organizuje orgije sa po dvadesetak prostitutki u sumi gde je voleo da uziva u hrani, picu i zenama, sedeci na svom prestolu … po ponasanju i dusi hedonista i nihilista. Njegov zivot je bio vrlo ”zanimljiv” … u vreme americkog gradjanskog rata bio je general vojske konfederacije, ali to ipak nije predstavljalo prepreku da mu posle tog istog rata snage severa, unionisti izgrade spomenik ni manje ni vise nego u Vasingtonu D.C. ( gde jos uvek stoji – to je isto kao kada bi Titovi partizani posle gradjanskog rata podigli spomenik Drazi Mihajlovicu ?! ).

Autor je ”Morala i Dogme” kako neki masoni kazu … masonske biblije.

Niko ne zna zbog čega je uklonjen Zidaneov spomenik u Dohi



Organizatori SP u Kataru 2022. godine odlučili su da uklone spomenik u Dohi koji prikazuje Zinedina Zidana kako glavom udara Marca Materazzija.

Vlasti u Dohi naredili su da se ukloni kip visine pet metara napravljen nakon Svjetskog prvenstva u Njemačkoj 2006. godine.

Jutros je obala u Dohi osvanula bez tog kipa.

Vlasti nisu zvanično obrazložile uklanjenje, ali je taj spomenik izazvao proteste muslimanskih konzervativaca, koji su navodili da on promoviše idolopoklonstvo. Drugi kritičari su govorili da je pogrešno odavati počast Zidanovom nesportskom gestu.

Spomenik je napravio francuski umjetnik rođen u Alžiru Adel Abdesemed, a u Dohi je zvanično postavljen početkom oktobra.

sport.ba

Kip cara Dušana u Skoplju | Foto: Siniša Jakov Marušić


Kip je postavljen ove nedelje na novom “Mostu civilizacija” u centru Skoplja, u sklopu Vladinog projekta renoviranje glavnog grada nazvanog “Skopje 2014”.

On spada među 30-tak statua koje predstavljaju istorijske ličnosti iz regiona, od antičkih vremena do Srednjeg veka.

Dušan je bio jedan od najuspešnijih srpskih vladara i pod njegovom vlašću Srbija je postala vodeća država u regionu.

On je u Skoplju 1349. godine doneo ustav Srpskog carstva poznat kao Dušanov zakonik, najznačajnijeg pravnog akta srednjevekovne Srbije. Dušan je i uzdigao Srpsku pravoslavnu crkvu sa ranga arhiepiskopije na rang patrijaršije.

Albanci na Balkanu, međutim, ne prisećaju se srpskih vladara sa nostalgijom ili simpatijom, najviše zato što je kraljevina Srbija posle pada Otomanskog carstva u Evropi 1912. godine završila sa značajnim delovima teritorije na kojima su Albanci bili većinsko stanovništvo.


balkaninsight.

OVO JE NAJVEĆA TAJNA SRBIJE: Spomenik KNEZU MIHAILU napravio je ITALIJAN, sa STRAŠNOM GREŠKOM zbog koje se i UBIO

Kada je upriličeno otvaranje spomenika knezu Mihailu na Trgu republike 1882. godine na osudi ondašnje javnosti našao se vajar Enriko Paci koji je konjanika prikazao gologlavog, bez kape. To se kosilo sa pravilima tog perioda jer je izlazak na ulicu podrazumevao nošenje šešira, kape, cilindra, a prema pojedinim teorijama zavere italijanski umetnik se zbog toga ubio

Spomenik knezu Mihailu, silueta, Knez Mihailo


Foto: Wikimedia/BraneJ, pixabay.com

Spomenik knezu Mihailu simbol je Beograda, ali i Srbije i gotovo da nema prolaznika koji je prošao kroz glavni grad naše zemlje, a da se nije slikao pored ovog zdanja. Ipak za ovaj srpski simbole vezane su mnoge mračne tajne, pa čak i jedno samoubistvo. Telegraf.rs vam otkriva šta sve krije spomenik koji u žargonu mnogi ljudi zovu “KOD KONJA“!


Odmah posle pogibije kneza Mihaila Obrenovića, 29. maja 1868. godine, raspisan je prvi konkurs za izradu kneževog spomenika. U pronalaženje najboljeg vajara uključio se i prvi srpski litograf Anastas Jovanović. Njegovim posredstvom, u novembru 1873. godine, iz Firence u Beograd dolazi italijanski vajar Enriko Paci.

Enriko Paci ušao je u legendu na čudna, tipično „beogradska“ vrata. Mada danas malo ko zna za ime ovog čoveka. On je bio uvaženi vajar tog doba i napravio je spomenik knezu Mihailu 1882. godine, koji je i danas jedno od najvažnijih obeležja srpskog glavnog grada.


Ovaj poznati vajar rođen je u Firenci 1819. godine. Enriko Paci bio je učenik čuvenih vajara Sartija i Đovanija Diprea. Predstavnik je italijanskog verizma. Cilj ovog umetničkog pravca je da prikaže život onakav kakav je, sa svim njegovim lepim i ružnim stranama. Paci se proslavio spomenikom italijanskom piscu Danteu. Spomenik Danteu podignut je 1865.godine, ispred firentinske crkve Santa Kroče.

Projekat za spomenik knezu Mihailu, koji je izradio Enriko Paci, bio je novost u Srbiji tog doba. Paci je inspiraciju našao u Firenci posmatrajući dva konjanička spomenika Ferdinandu Medičiju. Stav konja i položaj kneževe figure Paci je preneo upravo sa ova dva spomenika.
Kafana "Dardaneli" iza spomenika Knezu Mihailu na današnjem Trgu republike. Umesto kafane tu je danas Narodni muzej. Foto: Wikimedia Commons/Mladifilozof


Kafana “Dardaneli” iza spomenika Knezu Mihailu na današnjem Trgu republike. Umesto kafane tu je danas Narodni muzej. Foto: Wikimedia Commons/Mladifilozof

Kada ga je ondašnja varoš beogradska angažovala da napravi spomenik ubijenom knezu, udešen je i dogovor gde će konjanik i knez biti postavljeni, kao i na koji način će konjanik dominirati centralnim gradskim trgom, ispred Narodnog pozorišta.

Tokom 1873. godine vajar je prvo izradio model kneževe biste. Bista je urađena u kamenu a potom izlivena u livnici u Firenci. Kopija ove kneževe biste danas se nalazi u Narodnom muzeju u Kragujevcu. Rad na maketi celog spomenika Paci je započeo 1874. godine i tada je boravio u Beogradu skoro godinu dana. Za vreme svog boravka u Srbiji vajar se najviše družio sa Anastasom Jovanovićem. Uvažavajući Jovanovićevu porodicu, vajar je iste godine uradio i mermerno poprsje Anastasove kćerke Katarine Jovanović. Čuva se u Muzeju grada Beograda. Bila je to jedna od prvih skulptura deteta u srpskoj umetnosti.
Ali Riza Paša, poslednji turski zapovednik Beogradske tvrđave, predaje ključeve Beograda knezu Mihailu.


Foto: Wikipedia

Ali Riza Paša, poslednji turski zapovednik Beogradske tvrđave, predaje ključeve Beograda knezu Mihailu. Foto: Wikipedia

Tokom svog boravka u Beogradu, Enriko Paci uobličava izgled kneževe konjaničke figure, kao i izgled reljefa za bronzani pijedastal. Po završetku pripremnih radova Paci je napustio Beograd i vratio se u Firencu, gde je nastavio rad na modelu. Zbog izbijanja rata posao je prekinut sve do 1878. godine, kada Kneževina Srbija stiče državnu nezavisnost. Spomenik je konačno odliven u Minhenu 1879, godine u radionici Ferdinanda fon Milera. Nacrat za kameni postament spomenika i bronzane ukrase na njemu dao je sin Anastasa Jovanovića, poznati arhitekta Konstantin Jovanović.

Ne lezi vraže, kako u Beogradu ništa ne može da prođe glatko, nije moglo ni ovo…


Foto: A.Nalbantjan

Kada je upriličeno otvaranje spomenika, 1882. godine, na današnjem Trgu republike okupila se vaskolika beograska elita. Svi viđeni ljudi došli su da vide način na koji će se Beograd odužiti svom voljenom knezu, ali, tada je izbio i jedan nesvakidašnji skandal.

Otkrivanju spomenika prisustvovao je i Enriko Paci. Tim povodom vajar je od Kralja primio orden Viteza takovskog reda drugog stepena. Posle Pacijevog odlaska u Firencu, u Beogradu se dugo prepričavalo da je neko od prisutnih na otkrivanju spomenika zamerio vajaru to što je knez prikazan bez šapke. U to doba svaki vojskovođa na konju bio je obavezan da nosi šapku.


Foto: A.Nalbantjan

Naime, konjanik (knez Mihailo) prikazan je gologlav, bez kape. U ono doba, svako je nosio šešir, kapu, cilindar… već u zavisnosti od statusa i doba dana, ali izlazak na ulicu bez ovog obaveznog dela garderobe prosto je smatran nekulturnim i neumesnim. A italijanski vajar se usudio da našeg kneza prikaže na takav način.

Ondašnja varoš bila je nemilosrdna kada su tračevi u pitanju. Već do večeri beogradske dame raspričale su kako je, od silne bruke, Paci počinio samoubistvo. Iako Beograđanke nisu imale sredstva za rasipanje abera poput mobilnih i bilo kakvih drugih telefona, ipak su pokazale svoju retoričku umešnost, jer se priča munjevito raširila gradom.

Istina je, kako to već u našoj stvarnosti biva, postojala na sasvim drugačiji način. Paciju je uredno isplaćen honorar i on je otišao nazad, u rodnu Italiju, gde je doživeo duboku starost, a Beograd i njegove stanovnike je do te mere zavoleo da je i sopstvenoj deci davao srpska imena.

(Telegraf.rs / Izvor: Večernje novosti)