Sima Pandurović

ŽENA

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o,
I sve tvoje mane, grehe i vrline
Zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
Strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
I molitva čista srca u samoći,
Radost mojih snova u bojama duge,
Vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
Zovu večnom carstvu čistote i mira,
Ti si moje vere velika Madona
Pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna težnja nagona i žudi
I razblude moje, kad na meni dršće
Sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instinkt sa svešću stane da se bori,
Kad se vani prospe mesečina bela,
Crven plamen mojih strasti uvek gori
Na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
Veza ranih snova o večnoj lepoti,
Veza našom decom, radosti i vaja,
I perversne strasti i duše i ploti.

Gledao sam izlaske i zalaske sunca ali nisam video tvoje predivne oci. Gledao sam kako mesec obasjava tamne delove grada ali nisam video onaj magicni sjaj u tvojim ocima.

Sada gledam kako noc smenjuje dan i obratno a srce mi nije ispunjeno ... Pece me i osecam da se lomi.

Komadi mog slomljenog srca mogu proci kroz iglene usi. Nedostajes mi kao sto Suncu nedostaje cvet da ga zracima svojim poji u dubinama duge zime. Nedostajes mi kao sto moru nedostaju sirene da ga pesmom obasjaju.

Umesto lepote da usmeri svoju svetlost, srce okameni kao zamrznuti svet u koji me je prognala tvoja otsutnost. Sve sto cu ikada vise hteti da uradim, pomislicu da nema nade jer cu naci da ce biti prazno i hladno, potpuno nebitno ako ti nisi tamo na drugoj strani da me makar osmehom docekas.

Uvek optimist, pa i sada, pustam nadu da me vodi kroz dan i narocito kroz noc. Nada da kada odes od mene, to nece biti poslednji put kada cu te pogledati ...

br. 38

Br 5.