Anna Ahmatova

Anna Akhmatova


   Ana Andrejevna Ahmatova (1899-19669  je bila znamenita ruska pesnikinja, kritičar i prevodilac. Jedna je od predstavnika književnog pravca akmeizma.

Počela je da piše pesme sa 11 godina. Prva zbirka joj je izašla 1912. Pesme je objavljivala pod pseudonimom Ahmatova (tatarsko prezime njene bake), jer se ocu nije dopadala ideja da ih objavljuje pod pravim prezimenom.

U toku studija upoznala se sa pesnikom Nikolajem Gumiljevim, za koga se udala 1910. Za svadbeno putovanje otišli su u Pariz, ali je on uskoro sam otišao u Afriku i nastavio da živi raspustnim životom. Na Aninom putovanju po severnoj Italiji i Parizu, upoznala je slikara Amedea Modiljanija i asistirala baletskoj trupi Ruski balet koja je gostovala u Zapadnoj Evropi.

Sa ovih putovanja, na nju je trajan utisak ostavila italijanska arhitektura. Nikolaja su pogubili sovjetski komunisti 1921. godine, a ona je posle imala još dva braka. U Sovjetskom Savezu smatrana je za buržoarsku pesnikinju, bilo joj je zabranjeno da objavljuje poeziju, pa je živela od prevodilaštva i esejistike.

Preživela je Opsadu Lenjingrada i pisala o njoj. Njen kasniji život obeležila je epoha staljinizma, kada joj je bilo zabranjeno da piše, a njen sin i suprug su poslati na robiju, gde je suprug i umro. Posle Staljinove smrti, režim je dopustio objavljivanje cenzurisanih izdanja Anine poezije.

Delo Ahmatove je u rasponu od kratkih lirskih pesama do velikih pesničkih dela, poput njenog glavnog dela Rekvijem. Anine omiljene teme su prolaznost vremena, uspomene i teškoće života i književnog stvaralaštva pod
diktaturom.



Izvor:Wikipedia

Dobro je ovdje

Dobro je ovdje: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama studenim
U bijelom plamenu povija se grm
Ruža blještavih, ali ledenih
Na paradnim, svečanim snjegovima
trag skija klizi kao sjećanje moje -
Nekad, u davnim vremenima
Prošli smo tim putem nas dvoje

Iz crnih pjesama

Riječi, da te uvrijede
I. Annenski

I
Dobro je što se ne uzesmo,
i ne nazva me dragom svojom,
ja sudbom postadoh i pjesmom,
burom i nesanicom noćnom.

Ne biste poznali me sada
na nekoj postaji posljednjoj
u toj što bješe, jao, mlada,
u toj Parižanki poslovnoj.
II
Sva obećanja on minu,
prsten mi s ruke skinu,
u zaborav me spremi…
Ničim mi nisi mogao pomoći,
pa zašto opet ove noći
svoj duh šalješ k meni?
Zgodan je bio, mlad i riđ,
on je i ženom bio,
mamio u Rim i Pariz,
žalosno cvilio,
bez mene nije mogao,
makar ljaga, makar propao…

Ja sam bez njega mogla.

I tvrda, hladna riječ je pala

I tvrda, hladna riječ je pala
Na žive grudi, kocka jada.
Svejedno, sve sam to već znala
I smirit’ ću se, bar se nadam.

Još mnogo posla predstoji meni:
Treba i spomen da posivi,
Treba, da duša okameni,
Učiti opet kako da živim.

Svejedno, vrelo šumi ljeto,
Kao da praznik neko slavi.
Odavno ja sam znala sve to,
I pustu kuću i dan plavi.

Ljubomoran, nemiran


Ljubomoran, nemiran, ali ne od grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne bi pevala o prošlosti
O zalasku uđe u moju sobicu:
”Voli me, smej se, piši stihove!”
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenje
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene

Ljubav

Čas zmija u klupku
Kraj srca prst sudbine vuče,
Čas danima slično golupku
Na prozoru belom guče.

Čas blistavim injem zasija,
Čas s prividom šeboja drema…
Al tačno i tajno vas vija
Pa mira i radosti nema.

Zna zaridati slasno
Uz tugu violinsku tešku
I nju je pogoditi strašno
U nekom još neznanom smešku.

Mjesto mudrosti iskustvo

Mjesto mudrosti iskustvo. Ta hrana
u bezukusnom stanju.
Mladost je bila k’o molitva nedjeljnog dana,
i zar da ne mislim na nju?
Koliko sam pustih putova prošla
s tim što mi ne bješe mio.
Koliko se molila u crkvi za onog
što je u me zaljubljen bio.
Sad sam zaboravljiva kao nitko na svijetu.
Tiho prolaze sati.
Nepoljubljene usne, nenasmijane oči
tko će mi više dati!

Nećemo piti iz te iste čaše


Nećemo piti iz te iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino, niti
ljubiti se u rano jutro naše,
ni navečer kroz prozor motriti.
Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.

Uvijek je nježni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja.
Ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.
Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš sačuvaćemo suđeno je.

Tvoj glas u mojim pesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah.
O, ima plamen kojega ne sme
dotaknuti ni zaborav, ni strah.

I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suve i rumene.

Grčih ruke ja pod tamnim velom ...

'Od čega si danas bleda, čega?'

- Zato što sam tugom neveselom

Do pijanstva napojila njega.

Pamtim. On je izašao tada

Iskrivivši usta najbolnije.

Ne taknuvši drvo s balustrada

Trčala sam za njim do kapije.

Zadihana viknuh: 'Šala sve je.

Ako odeš - ode život moj.'

Jezivo, a kao da se smeje,

Reče mi: 'Na promaji ne stoj'.

Poslednja zdravica



Pijem za ugaseno ognjiste moje

Za moj zivot pun zala

Za samovanje u dvoje

Za tebe pijem ja -

Za laz usana sto izdase

Za mrtvi pogled zena

Za to sto je svet strasan

Zato sto spasa nema

U spomen prijatelja




Na dan pobede, nežni, magleni

Zora nam se ko privid osmehuje

A kao udovica, uz grob bezimeni

Zakasnelo proleće nešto snuje

Ne žuri ono da se ispravlja

Na noge. Miluje i zemlju i travu

I leptira s ramena na zemlju stavlja

I prvi maslačak duva u glavu

Lenjingradska se beda
rukama isprati ne da,
suzama se neće smiriti
ni u zemlju zariti.


Čitava vrsta hoda treba
da se zaobiđe ova beda...
Neću ni pogledom, ni znakom,
ni prekorom ni rečju lakom,
ja ću je zemaljskim poklonom,
u polju zelenom
Spomenuti.

Đavo ne oda. Uspelo mi je, znači.
I jasni znaci moći su tu.
Uzmi mi srce iz grudi i baci
najgladnijem psu.



Sve to ni na šta ne liči,
ni reči neću izgovoriti vama,
nema sadašnjosti, prošlošću se dičim
i zagrcnuh se od takvog srama.

---

---

---

Ti me izmisli. Takve na svetu nema,

takve na svetu i ne može biti.

Dan i noć muči te sablasna scena –

ni lekar izlečiti – ni pesnik utoliti.



Sreli smo se u nemogućoj godini,

kada svetu su presahli i snaga i snovi,

sve svelo je od jada, sve bi u crnini,

Sveži su bili samo grobovi.



Bez fenjera ko crna smola nevski talas.

Okolo gluva noć ko zid je stajala...

I kad me je pozvao tvoj glas,

šta sam činila – ni sama nisam znala.

A ti mi dođe – ko vođen zvezdom,

stupajući, po toj tragičnoj jeseni,

u taj zanavek napušteni dom,

odakle prohujaše jata stihova spaljenih.

Već je i jastuk vreo

sa obe svoje strane,

i druga gasne, evo,

sveća, i krici vrane

postaju sve glasniji.

Noćas u san nisam smela,

kasno je misliti o snu,

kako je neizdrživo bela

pruga na belom prozoru.

Tri meseca me bolest skovala za postelju,

a ja smrti u oči mirno gledam,

slučajnim gostom u tom strašnom telu,

samoj sebi, kao kroz san izgledam.

---

---

---

Umesto prazničnog čestitanja,

taj vetar suvo i okrutno,

doneće vam samo miris raspadanja,

ukus dima i poj pesama

napisanih mojom rukom.

---

---

---

---

Oči ne svodim s horizonta

gde mećave igraju čardaš.

Među nama, drug moj, tri su fronta:

naš. neprijateljski i opet naš.

---

---

---

---

Pusti, ja sam ko i svi...

I gora od svih bila:

kupala se u tuđoj rosi,

u tuđem se ovsu krila,

u tuđoj travi prenoćila.

---

---

---

---

Saznah, i to visokom cenom,

da sećaš se i čekaš. To znači

da ćeš možda ti i mesto naći

grobu mome bezimenom.

---

---

---

---

Ko se čega boji

to mu i predstoji.

Ničega se bojati ne treba.

Ova je pesma pevana,

pevana a ne dopevana,

i druga isto tako

na nju liči jednako,

Bože.

---

---

---

---

Pocrnele iglice venčića

oko vedrog čela.

Ah, nasmejanog ptića

sudbina mi na dar donela.

---

---

---

---

---

---

---

---

Gasim te zavetne sveće,

svrši se moje volšebno veče –

dželati, samozvanci i preteče

i to što tužilac reče,

odlazi sve – u snu mi samo ti.

Doigravši svoje pred kovčegom,

sen tvoja nad besmrtnim bregom,

tvoj glas iz nedra tame leti...

I po imenu. Kako neprestano

naglas me zoveš opet... Ano?
govoriš mi ko i pre – Ti.

---

---

---

---

---

---

Večernji sati

Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo-bjela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mjesečinu leti ogromna ptica
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
čak ni kad čujem da me zove.

Samo u voljene postoji molba
A nevoljena molbe prezire
Tako sam srećna što ovde voda
Pod bezbojni led zamire.
I ja ću stati - Hristose, sačuvaj -
Na taj krov svetli, lomljivi
A ti pisma moja popričuvaj
Da bi nam potomci presudili
Da jasnije, i sasvim javno
Tvoj hrabri um pred njima sine
Zar u biografiji tvojoj slavnoj
Može i biti neke beline?
Tako je slatko zemaljsko piće
Gusto je ljubavi mreža satkana
Jednom, valjda, u udžbeniku biće
Stranica i o meni pročitana
A kad đaci čuju priču što dira
Nek se, ako hoće, osmehnu lukavo
Kad mi već ne daš ljubavi i mira
Daruj me svojom gorkom slavom .