hr.rbth

U zadnjih sto godina stalno ste povlačili granice novih domovina crtajući ih krvlju dečaka koji još nisu osetili ni miris žene.
Dr. Živago

Išli su, išli i pevali. Vječnuju pamjat , a kad bi i prekidali, činilo se da je, upevanu, dalje pevaju noge, konji i popirci vetra. Prolaznici bi se ustavljali pred sprovodom, prebrajali vence, krstili se. Radoznaliji bi ulazili u povorku i zapitkivali:
»Koga pokopavaju?«
Odgovarali bi im:
»Živaga.«
»Njega li. Onda je jasno.«
»Ma ne njega. Nju.«
»Svejedno. Pokoj duši. Bogat ukop.«
Treptali su poslednji trenuci, odbrojeni, bespovratni.
»Gospodnja zemlja i ispolnenije jeja, vseljenaja i vsi živuščije na njej.«

U znaku krsta svećenik prosu šaku zemlje na Mariju Nikolajevnu. Zapevaše So duhi pravednih.
Nastade velika strka. Les su poklopili, zakovali i stali spuštati. Zabubnja kiša grumenja kojim su s
četiri lopate zasipali jamu. Nad njom je izrastao humak. Na nj se popeo desetogodišnji dečak. Samo je u stanju tupe bešćutnosti što obično nastupi na kraju velikih sprovoda moglo izgledati da će dečak držati govor na majčinu grobu. Digao je glavu i s uzvišenja odsutno pogledao jesenje pustare i manastirske kupole. Njegova se prćasta fizionomija iskrivila. Vrat mu se izdužio. Kad bi vučić
tako podigao glavu, bilo bi sigurno da će istoga časa početi zavijati. Pokrivši lice rukama, dečak zajeca. Iz nadošla oblaka stali su ga po rukama i licu udarati mokri bičevi hladna pljuska. Grobu priđe
čovek u crnom, nabranih usko pripijenih rukava. Bio je to pokojničin brat i ujak rasplakanog dečaka, na svoju zamolbu raspopljeni svećenik Nikolaj Nikolajevič Vedenjapin. Prišao je dečaku i poveo ga s groblja.

Noćili su u manastirskoj prostoriji koju su ujaku prepustili zbog starog poznanstva. Bilo je uoči Bogorodičina Pokrova.
Trebalo je da sutradan otputuju daleko na jug, u neki povolški gubernijski grad u kojem je otac Nikolaj radio kod nakladnika naprednjačkih pokrajinskih novina. Karte su bile kupljene a spakirane stvari čekale su u ćeliji. Sa susedne stanice vetar je donosio plačljive fićuke udaljenih manevarki. S večeri jako zahladnje. Dva razizemna prozora gledala su na delak neugledna vrta zasađena grmljem žutog bagrema, na smrzle lokve po cesti i na onaj kraj groblja u kojemu su za dana pokopali Mariju Nikolajevnu. Osim nekoliko gredica kupusa, pomodrela od studeni, vrt je bio neobrađen. Pod naletom vetra grmovi ogoljela bagrema besno su lomatali i legali po putu. U noći Juru je probudilo udaranje u okno. Mračna ćelija bila je nestvarno prožeta belim, pršećim svetlom. Samo u košulji, on dotrča do prozora i lice priljubi uz hladno staklo. Iza prozora nije bilo ni puta ni groblja ni vrta. Vani je divljala mećava, a zrakom se penio sneg. Moglo se pomisliti da je oluja ugledala Juru i, svesna
koliko je strašna, naslađuje se dojmom što ga u njemu stvara. Zviždala je i zavijala i na svaki se način trudila da privuče njegovu pažnju. S neba su jedan za drugim padali beskrajni zamrsci bele tkanine i zamatali zemlju u mrtvačke pokrove. Mećava je sama bila na svetu, ništa joj nije stajalo na putu. Kad se odmakao od prozora, Jura se najpre požele obući, istrčati van i štogod učiniti. Strašilo ga je da će manastirski kupus ostati zameten i više ga neće otkopati, da će vijavica u polju zasuti mamu, a ona se neće moći opreti da još dalje i dublje od njega ne ode u zemlju. Svršilo je opet u suzama. Probudio se ujak, govorio mu o Kristu i tešio ga; zevnuo, prišao prozoru i zamislio se. Počeše se oblačiti. Svanjivalo je.

Dok je majka bila živa, Jura nije znao da ih je otac odavna napustio; da luta raznim sibirskim i inozemnim gradovima, banči i bludniči, te da je davno već u vetar rasuo njihovo milionsko imanje. Juri su čas govorili kako je otac u Petrogradu, čas opet da je na nekom sajmu, naj češće na irbitskom. A onda se oduvek boležljivoj majci javila i sušica. Leka radi putovala je na jug Francuske i u severnu Italiju, kamo ju je i Jura dvaput pratio. Tako je neuredno i puno zagonetaka prošlo Jurino detinjstvo,
često među tuđinima koji su se stalno menjali. Navikao se na te mene, pa se u stanju trajna nereda očevoj odsutnosti i nije čudio. U najranijem njegovu detinjstvu imenom se što ga je nosio nazivalo još mnogo različitih stvari. Postojala je tvornica Živago, banka Živago, kuće Živago, pa i kravata se svezivala i kopčala iglom Živago, čak i nekakav okrugao kolač, poput nabujka s rumom, pod imenom Živago, a jedno se vreme u Moskvi moglo kočijašu viknuti »K Živagu«, i kao da se reklo »Goni do božje kuće«, i kočijaš bi vas saonicama prenosio iza sedam brda i sedam dola.

Pričekajte, sam ću reći šta mislim. Dakle, kad bi uspavanu zver u čoveku bilo moguće zaustaviti pretnjom, svejedno da li robijom ili zagrobnim životom, zajednički bi nazivnik čovečanstva bio cirkuski krotitelj s bičem, a ne požrtvovni propovednik. A radi se upravo o tome da čoveka nije vekovima uzdizala nad životinju batina, nego muzika: neodoljivost goloruke istine, privlačnost njena primera. Dosad se mislilo da su u Evanđelju najvažnije moralne sentencije i načela sadržana u zapovedima a meni je najvažnija činjenica da Hrist propoveda kroz priče iz života, prosijavajući istinu svetlom svakodnevice. U osnovi toga nalazi se misao da je veza među smrtnima besmrtna, a da je život simboličan zato što je sadržajan.

Iznenada, prvi put tokom svih ovih dana, Jurij Andrejević shvati potpuno jasno gde se nalazi, šta se s njim zbiva i šta ga očekuje kroz nešto više od dva sata.
Tri godine promena, neizvesnosti, pokreta; rat, revolucija, prevrati; pucnjava, scene razaranja i smrti, srušeni mostovi, ruševine, požari – sve se to najednom pretvorilo u prazno mesto, lišeno sadržine. Prvi istinski događaj posle dugog prekida bilo je ovo vrtoglavo približavanje voza kući koja je ostala čitava, koja još postoji na svetu, i gde je drag svaki kamenčić. Eto šta je život, eto šta je iskustvo, eto za čim teže ljubitelji avantura, eto šta je smisao umetnosti: povratak kući, vraćanje sebi, obnavljanje života

Dok je majka bila živa, Jura nije znao da ih je otac odavna napustio; da luta raznim sibirskim i inozemnim gradovima, banči i bludniči, te da je davno već u vetar rasuo njihovo milionsko imanje. Juri su čas govorili kako je otac u Petrogradu, čas opet da je na nekom sajmu, naj češće na irbitskom. A onda se oduvek boležljivoj majci javila i sušica. Leka radi putovala je na jug Francuske i u severnu Italiju, kamo ju je i Jura dvaput pratio. Tako je neuredno i puno zagonetaka prošlo Jurino detinjstvo,
često među tuđinima koji su se stalno menjali. Navikao se na te mene, pa se u stanju trajna nereda očevoj odsutnosti i nije čudio. U najranijem njegovu detinjstvu imenom se što ga je nosio nazivalo još mnogo različitih stvari. Postojala je tvornica Živago, banka Živago, kuće Živago, pa i kravata se svezivala i kopčala iglom Živago, čak i nekakav okrugao kolač, poput nabujka s rumom, pod imenom Živago, a jedno se vreme u Moskvi moglo kočijašu viknuti »K Živagu«, i kao da se reklo »Goni do božje kuće«, i kočijaš bi vas saonicama prenosio iza sedam brda i sedam dola.

Dr |Živago

"Ja sam iz ulice gde se topola čudi, gde
daljina drhti, kuća se boji pada, gde
vazduh je plav kao gomila ljudi..."

Objašnjenje


Život se vratio bez razloga
Kao što je čudno i prekinut.
Na istoj sam starinskoj ulici
Kao u onaj letnji dan i čas.


Isti su ljudi i iste brige,
Požar zalaska još neugašen
Kako ga onda uz zid Manježa
Samrtno veče naglo pribi.



Jeftino obučenim ženama
Još lupkaju cipele u noći,
A zatim su kao pre raspete
Na gvoždenoj gredi u potkrovlju.



Eno jedne gde umornim hodom
Polagano izlazi pred kuću.
Popevši se iz svog suterena
Kroz dvorište prolazi ukoso.


Ja ponovo smišljam izgovore,
Ravnodušan opet prema svemu,
A susetka dvorište obišla
I najzad nas nasamo ostavlja

San


Snio sam jesen u magli stakala,
drugove i tebe u veseloj klapi, i
kao soko što za krvlju vapi,
duša je moja na ruku ti pala.


Al vreme je išlo, starost ga je takla,
i kruneć okvire koprenom od srebra,
zora je iz vrta osipala stakla krvavim
i tužnim suzama septembra.

Vreme je starilo. U fotelji svila ko
led je pucala, sva trošna i bona. Pa i
ti zašutje, a glasna si bila, i san
utihnu poput zvuka zvona.

Probudih se. Ko jesen, puna bola
bejaše zora, a vetar, pun jeze,
ko laku slamu što kiši iz kola u
begu nebom raznosio breze.

O,da sam znao da je tako,
Još na početku svom ranije:
Da stih sa krvlju guši lako,
Navre na grlo i - ubije!

Ja bih se šala tih odreko -
S tom pozadinom istog - maha.
Početak beše još daleko.
A radoznalost puna straha.

Ali ta starost poput Rima,
U zamenu za laž vodviljsku,
Neće od glumca tekst što ima.
No pogibiju punu,zbiljsku.

Kad osećanje pesmu daje
Ono na scenu roba šalje.
I sva umetnost tu tad staje.
A tle, sudbina - dišu dalje.

Nobelova nagrada

Ja padoh, ko zver usred hajke.
Negde su ljudi, sloboda, svet
A teraju za mnom udaraljke,
Prolaza nema, sputan svaki kret.

Tamna je šuma i obala spruda,
Deblo je jele oboreno.
Put je presečen odasvuda.
Bilo što bilo, sve je svejedno.

A kakvim se ja bavih zlom:
Ubica, zlotvor, što li ?
Ta sav svet plače nad lepotom
Zemlje, koju opevah u boli.

Pa i tako, još malo do groba,
Vera je moja – doći će doba
Sili će podlosti i svih zloba
Odoleti još duh dobra.

Zašto li tugom mutiš oči?


Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
lepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sene
i obrisi naših figura.

S nogama sediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dete.

Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a reč naivna, umiljata.

Reč "ljubav" prošla, ti si prava;
drugo ću ime naći lako,
za te ću sav svet preimenovat,
samo ako ti želiš tako.

Možda će čujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoči i
tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zašto li tugom mutiš oči?

Proleće



Ja sam iz ulice gde se topola čudi, gde
daljina drhti, kuća se boji pada, gde
vazduh je plav kao svežanj u ljudi koje su
iz bolnice pustili iznenada.
Gde je veče prazno ko priča prekinuta,
koju zvezda nije dovela do kraja, pred
kojom u čudu mnogi pogled luta, bez
izraza, nejasan i bez sjaja.

Noćni vetar



Zgasle pesme i pijana galama
Sutra svako treba da porani
Gasnu vatre po kućama
Razišla se mladež sa pijanki.

Samo vetar tumara nasumice
Niz iste one zarasle puteljke
Kojima se razdragani momci
S njima vraćahu sa noćne sedeljke.

Sav pokunjen krije se iza vrata
On ne voli noćne besmislice
Hteo bi da okonča bez rata
U sporu s noći stare nesuglasice.

A pred njima – ograde voćnjaka
Njih spor više niko ne izgladi
Kraj puta se okuplja drveće
Da ispita o čemu se radi.

Sećanje


U sumrak si za mene uvek učenica,
Pitomica. Zima. A suton je šumar
U šumi časova. Ležim i čekam tmicu,
I gle! Kličemo, vičemo u bunar.

A noć, a noć! Pa to je ad, dom užasa!
O, da je tebe nužda tu dognala!
Noć je – tvoj korak, tvoj brak, tvog muža sen,
Teža od presude tribunala.

Ti pamtiš život? Ti pamtiš pahuljice
Ko jata grlica što srljaju bez glava,
Njih vihor vrti, pijan, i valja vejavica
Prozdrljivo ih guta i pute zavejava!

Pretrčavala si! A on podastire
Ko prostirku pod nas sanke i kristale!
A život, jarom mečave raspiren
Kao krv šiba, i nebo zapali!

Kretanje pamtiš? Pamtiš vreme? Šatore?
Dučandžike? Viku? Trku oko para
Hladnih, zvonkih – pamtiš, pamtiš kao romore
Pretpraznička zvona u vremena stara.

Avaj, i ljubav! Tu nema reči, iskaza.
Čime da te zamenim? Balzamom? Bromom?
Kao konjsko oko, s jastuka, žarko, iskosa
Gledam, nesanicom prestrašen ogromnom.

U sumrak si mi ko s egzamena.
Iz razreda. Udžbenik, migrena, smreka.
Ali po noći! Kako su žedne, plamene
Oči kapsula i bočice leka!

Bez naslova

Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
lepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sene
i obrisi naših figura.

S nogama sediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dete.

Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a reč naivna, umiljata.

Nek bude

Razgori zora rujnu sveću
Bregunica da cilju pođe.
Bez opomene ipak neću:
Nek bude život svež takođe!

Zora je – hitac u tavninu:
Poleti, plane kroz visinu,
Dan je u letu namah zglođe.
Nek bude život svež takođe.

Napolju lahor čili brzo
Što nam po noći meko dođe.
Zorom, po kiši, on se smrzo.
Nek bude život svež takođe.

Kako je smešan lahor samo!
Otkud ko čuvar on da prođe?
Ulaza, vidi – nema amo.
Nek bude život svež takođe.

Naređuj zasad finim,
Vladaj – dok još si gospa s glasom,
Dok još sedimo u toj tmini,
Dotle, dok pozar nije zgaso.

Raskid

I

Anđele lažljivi, polako, polako,
Ja bih te opio tugom, veruj meni!
Ovako – ja ne smem, zub za zub – ovako!
O, jadi golom lažju zaraženi,
O, bedo, bedo poraženih.

Anđele lažljivi – nije smrtna rana
Patnja, što se srce pod ekcemom skriva!
Ali zasto dušu bolešću izvana
Na rastanku mučiš? I zasto celivaš
Besciljno, kao vreme, kao kišna plima,
Uz osmeh ubijaš, za sve, i pred svima!

II

O, stidu – tegobo! O, savesti, hiru!
Koliko je sanja u rastanku ranom!
Kada bih ja, čovek, bio pukim zbirom
Usta, oka, pleća, obraza i dlana!
Ja bih znaku strofa, njinom kriku, buri,
I krepkosti tuge, i njenoj lepoti
Podlego, i sve ih poveo na juriš,
Kidisao tebi, o, moja sramoto!

III

Od tebe ću misli da odvratim,
Ne u gostima, za vinom, već na nebu.
Kod suseda neko nekad će da svrati,
Kad čujem zvonce, setiću se tebe.

Banuću k njima dok decembar bruji.
Iz vrata u vrata. Hodnik je pregrada.
“A vi otkud? Šta je, šta se tamo čuje?
Kakve li spletke kolaju po gradu?

Da li se tuga svejednako vara?
I da li šapće: ‘Mišljah – da sve minu’.
Još idaleka, poznanica stara,
Kliknuće bodro: ‘Vi ste, uistinu!’.

Da li će tragovi da poštede mene?
Ah, kad biste znali, kako tuži godi,
Kad vas po sto puta tokom dana prene
I sličnosti lovi ulica u hodu!”

IV

Zasmetaj mi, pokusaj! Dođi,
kušaj da ugusiš
Ovaj napad očaja što kulja danas ko živa u Toricelijevoj pustoši.
Zabrani mi, ludilo – o, priđi, segni, pustoši!
Smetaj da brbljam o tebi! Bez stida, sami smo, smelo!
O, guši već, o, guši! Vrelo!

V

Spleti ovaj pljusak, ko vale, hladnih laktova.
I kao ljiljane, atlasne i vlasne besciljem dlanova!
Navali, likovanje! Napred, u vidike! Lovi – u besomučnoj igri ovoj -
Glase se šume, zagrcnute ehom lova u Kalidonu,
Gde kao jelen, bezuman, Atlantu Aktej po poljani goni,
Gde ljubljahu se bezdanim azurom što žviždi u ušima konja,
Celivahu dok lavez hajke odzvanja
I milovahu uz jeku roga i tresku drveća, kopita i rike.
- O, napred! Napred – u vidike!

VI

Razočarana? Htela si u miru
Da se rastanemo uz rekvijem blagi?
Ucveljena lika, dok zenice širiš,
Uplakana, svoju merila si snagu?

Na misi bi freske opale sa svoda,
Dok s usana Baha muzika sve giba.
Od večeras vidi mržnja moja svuda
Rasplinutost. Šteta, nedostaje šiba.

U mraku, prenuv se, iz sna, pri čistoj
Pameti, rešila je – sve će da preore.
Da je vreme. Da samoubistvo ništa ne koristi.
Da je i to samo – ko kornjačin korak.
VII

Moj druže, nežni moj, o, sasvim kao noću u letu Bergena na pol,
Paperje strašno što s nogu pingvina ko sneg pada,
Kunem se, nežni moj, kunem se, nije bol
Kad kažem – zaboravi, moj druže, spavaj sada.

Kad kao trup u ledu do krova zarivenog broda Amundžena,
U liku zime, jarbola pokrivenih injem,
Lebdim u polarnoj svetlosti tvojih žena,
Spi, druže, sve će proći, umiri se, ne kinji.

Kad sasvim kao sever sleđenih poljana
Kradom od budnih santi i arktičkoga snega,
Plašeći ko sablast oči slepih tuljana,
Ja kažem – ne tari ih, spavaj: sve je šega.

VIII

Moj što nije širok, da po njemu klonem.
Naslonim grudi i zabacim ruke
Za kraj od tuge, za zemljouz onaj,
Kroz milje puta krčenog do luke.

(Sad je tamo noć.) Za svoj znojni zatiljak.
(Legli su u krevet.) Pod tvojih pleća okrilje.
(I gase svetlost.) Da ih pustim rano,
Doksat bi ih kosnuo uspavanom granom.
Ne pahuljicama! Rukom pokrij htenja!
O, nebesa kleta, s brazdom sred magline
Krstovdanskih zvezda, znakom zakašnjenja
Vozova što hrle u severne tmine.

IX

Klavir će penu s usta da oblize.
Zanos će tebe da satre ko sne.
Reći ćeš: – Mili! – Ne, viknući, ne!
Uz muziku, kako? – Šta će biti blize

No akordi što su u tami intimni,
Dok, ko dnevnik bacen, svi u kamin lete?
O, shvatanje čudno, samo glavom klimni,
Klimni, biće čudo! – slobodna si, eto.

Ne držim te. Idi. Idi, mila moja.
Odlazi kod drugih. Verter je već mrtav,
A danas i vazduh ima zadah smrti:
Kad otvoriš prozor, ti otvaraš žile.

Ne senke ‒ brvna mesec meće,
Jer ‒ ponekad ga nema malo,
Pa noć tad tiho, kasom teče,
Međ oblacima točeć talog.

Iz snova pre, no s krova slata,
Ne zaplašena, već ćaknuta,
Struguće kiša ispred vrata,
Miriše vinske flaše pluta.

Taj čas je samo trenut bio,
Al` bi i večnost zatamnio.
“Originalna”- Pasternak

Veliki ruski pesnik, esejista i romanopisac XX veka, Boris Leonidovič Pasternak, rodio se 10.februara 1890-e u Moskvi, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Leonid je bio slikar impresionista, a majka Roza Kaufman je bila pijanistkinja. Uz roditelje je od malena bio upućen na umetnost slikanja i muzike. Njihova kuća bila je stecište značajnih umetnika, među kojima su Skrjabin, Rahmanjinov… Rilke… svraćao je čak i znameniti Tolstoj. Boris je učio sviranje na klaviru od dečjih dana, komponovaće dva kraća dela u svojoj 13-oj godini.Završiće gimnaziju sa najboljim ocenama. Upisao je Muzičku akademiju, podstaknut uspešnim radom svojih roditelja i sopstvenom ljubavlju prema muzici koju je gajio od dečačkih dana . Muzika Čajkovskog ga je opsedala. Pručavao je šest godina teoriju kompozicije. Govorio je da najviše na svetu voli muziku i Skrjabina. U njegovim književnim delima opisi muzičkog stvaranja, moći muzike, prefinjeni su poput same muzike. Hteo je savršenstvo kako bi se ostvario kao muzičar. Ipak, muzika nije bila mesto u kojem je mogao pronaći sebe u zamisli “savršenstva” zbog blagog nedostatka sluha. Skrjabin ga je podsticao da nastavi sa muzikom ukazujući mu da je u njemu je video potencijalnu stvaralačku moć. Osećao je ipak u sebi nepremostive nedostatke, iako su nedostatak sluha imali mnogi slavni kompozitori , i donosi odluku da napusti studije muzike. Upisao je Pravni fakultet (1908), a već sledeće godine prešeo je na studije filosofije na istorijsko – filolološkom fakultetu. Otići će u 1912-e u Nemačku gde uči između ostalih kod poznatih filozofa Nikolaja Hartmana, Hermana Koena. Predlažu mu da ostane i nastavi sa bavljenjem filosofijom u Nemačkoj (Marburg). Nije bio zainteresovan, iako je pokazao darovitost. Sa porodicom odlazi na odmor Švajcarsku, Italiju, posetiće Veneciju, koja je na njega ostavila dubok i nezaboravan utisak. Diplomirao je u Moskvi 1912-e, ali nije došao da preuzme svoju diplomu. I dalje se nalazi u arhivi Moskovskog fakulteta.

Književnost postaje Pasternakov domen u kojem traži sebe. Druži se sa pesnicima simbolistima, postsimbolistima, a potom sa futuristima (1914). Tu je pronašao sebe. Upoznao se i sa Majakovskim koga je voleo… Susrevši se sa futuristima i počevši da piše i objavljuje, Pasternak shvata da se njegova životna misija može ostvariti u književnosti. Veliki uticaj na njega je imala pesnikinja Marina Cvetajeva.

Pasternak nikad nije prihvatio u potpunosti ni jednu pesničku grupu, od svake je bio nadahnut, ali je u svom pesničkom stvaralaštvu uvek bio drugačiji, tačnije, potpuno originalan. Koristiće klasične pesničke forme sa potpuno novim motivima, novim poigravanjem rečima kako bi preneo svoja razmišljanja. Smatrao je da pripadanje bilo kom pravcu, programu, predstavlja okov za pesnika. Govorio je da ne treba piscu postavljati nikakve zahteve ni u pogledu forme ni u odnosu na sadržaj. Njegova razmišljanja bila su izdvojena, iskazana pomalo zatvoreno, a često je plaćao i cenu takvog stava u SSSR-u: izolacija. Uprkos tome, nikad se nije povlačio. Marina Cvetajeva je rekla da je Pasternak pesnik bez teme… ali i da je njegova poezija svet proceđen njegovim okom. Pasternak zbunjuje. Čini se teško na prvi pogled razumeti ga. Iako takva, njegova poezija je dopirala do čitalaca. Razlog je u misaonosti i emocionalnom naboju koja dodiruje čitaoca. Njegov filosofski intelekt “dubi” po večnim temama prirode, ljubavi, života… on otkriva i sa osećajem dobrok muzičara umesto note ispisuje reč… Pasternak kaže da traži pesničke slike kojima se izlazi iz teškoća. U njegovoj poeziji sve biva “obojeno” drugačijim bojama od onih na koje smo navikli.
1914- objavljuje prvu knjigu “Blizanac u pantalonama” sa blagim prizvukom futurizma.
1914-1916-e piše zbirku pesama “Preko Barijera” gde već počinje da piše pesme koje se razlikuju od furističkih stremljenja, njegov pesnički izraz je samo njemu svojstven.
1916-e Pasternik odlazi do Urala. Tu se u Vsevolodovu – Vilvovu zapošljava u fabrici hemijskih postrojenja kao korespodent u domenu trgovine i finansija. Obići će poslom još jedan grad u blizini, koji će dobro upamtiti i kasnije opisivati u svom delu.

Objavljuje zbirku pesama “Sestra moja – život” (1921) koju je napisao tri godine ranije (1917-e) u jeku svog ljubavnog zanosa doživljenog u stepama (blizina Saratova). Bilo je jasno da se rodio moderan pesnik u SSSR-u.



Ne diraj
“Ne diraj, boja je još sveža!”
No duša ne zna da se čuva.
Sećanje – mrljasta je mreža
Usana, ruku, oka, uva.

Više od sreće, tuge strela
Ja tebe voleh, iznad svega.
Jer bela svetlost požutela
S tobom je belja i od snega.

Tako mi boga, tama sura
Meni će opet biti bela,
Belja od snova, abažura,
Belja no zavoj preko čela.

Složivši vesla
Čamac mi bije iz sanjivih grudi,
Ive se nadnele, ljube mi pleći,
Laktove, zglobove – strpljiv-de budi.
Pa to na svakoga može još preći.

Svak se u pesmama njemu baš nada.
Pa to je – pepeo od jorgovana,
Blesak je rosni to sa belih rada,
Umesto usana, zvezdana slana!