Aleksandar Blok

**Učlanjen** : 28.03.2011

Aleksandar Blok

Aleksandar Aleksandrovič Blok (16. novembar 1880. – 7. avgust 1921.) je bio ruski pesnik, najznačajniji predstavnik ruskog simbolizma.

Odgojen u izrazito intelektualnoj sredini svoje porodice, upoznao se rano s najboljim dostignućima ruskog i evropskog pesništva kao i modernog lirskog izraza. U književnost ulazi simbolističkim Pesmama o divnoj dami (Stihi o prekrasnoj dami 1898.-1904.) u kojima obrađuje mistično-religioznu tematiku i u melodioznim stihovima punim nedorečenosti uspeva da izrazi nedefinisane težnje svoje generacije za nedostižnim idealom.

Postepeno u njegovu poeziju počinje da se uvlači oštar smisao za životnu realnost i tematika se proširuje motivima iz gradskog života. Pod uticajem revolucionarnih previranja u Rusiji, pesnik napušta konačno i svoju društvenu izolaciju, priključuje se naprednim strujama i u svojoj najpoznatijoj poemi Dvanaestorica (1918.) daje grandioznu simboličnu viziju revolucije.

Stilski, Blok u toj poemi obogaćuje rafiniranu tehniku svog simbolističnog izraza (muzikalnost i ritmička raznolikost stiha, metaforika i simbolika) smelim mešanjem različitih stilova i tehnika (ubacivanjem žargona, parola, satire i parodija, folklornih elemenata itd.), te postaje jedan od preteča moderne evropske poezije.

Izvor:Wikipedia

**Učlanjen** : 28.03.2011

Danas si išla posve sama

Danas si išla posve sama,
I ja ne vidjeh Tvojih čuda.
Na gorskom Tvome visu, tamo,
Zupčasta šuma bješe svuda.
I ta šuma krošanja zbitih,
I ti putovi gorski tmasti
Smetahu mi se s neznanim sliti
I plavetnilom tvojim cvasti.
Iz ciklusa ”Stihovi o divnoj dami”
U dokolici mladoj, u mekoti rasvita,
Duša je stremila uvis. Tamo Zvijezdu našla.
Bio je maglen dan, meko je padala sjenka.
Večernja Zvijezda ćutljivo je čekala.
Neuzbuđena, na tamne stepenike
Stupila si Ti, i, Tiha, zaplivala,
I lakom željom, sred mekote zorine,
Zvjezdanijem stazama Sebe si predala.
Proticala je noć maglom snoviđenja.
Mladost je ropska u željama bezbrojnim.
Bliži se zora.
Sjenki više nema,
Ti, Jasna, pošla si stazama sunčevim.

**Učlanjen** : 28.03.2011

Devojka iz spoleta

Struk ti je vitak, ko crkvene sveće.
Pogled – ko sablja kad blještavo krene.
Ne žalim, devojko, sastanka sreće -
Pusti, ko žreca, na lomaču mene!

Sreću ne zahtevam. Ni ruke nežne.
Zar da te povredim nežnošću grubom?
Samo, ko umetnik, gledam kroz vreže
Dok bereš cvetove – i pijem ljubav!

Mimo, sve mimo, maestralko, idi,
Suncem umivena – Marijo! Dozvoli
Oku – da anđela nad tobom vidi,
Srcu – od bola da najslađeg boli!

U lokne crne ti uplićeš redom
Skupi dijamant od stihova tajnih.
Bacam u zaljubljeno srce žedno
U izvor tavni tih očiju sjajnih.

Aleksandar Blok 4285547593

**Učlanjen** : 28.03.2011

Pjesma faine

Kad u te oko moje sije,
To usko oko, oko zmije,
I kad te Ijubim, mazim,
Ej, pazi, pazi! zmija sva sam!
Gle: samo na čas tvoja ja sam
I preko tebe gazim!
Dosadio si! Možeš poći?
Sa drugim bit ću ove noći,
Ti svoju ženu išti!
Otiđi, nek te tuge riješi,
I nek te Ijubi, nek te tješi,
Otiđi ; bič moj zviždi!
U vrt nek dođe tko od vas,
Moj uzak crn nek vidi stas!
Izgorjeti će, neka!
Ja proljeće sam sva i plam!
Ne prilazi mi i ti sam,
Kog Ijubim, koga čekam!
Tko sijed je, tko u cvijetu Ijeta,
Tko više zvonkih da moneta,
Uz poziv može ući!
Pod mladom, lijepom – starom, sijedom”
Nad vašom glupom glavom bijednom
Ti, biču moj, fijuči!
***
Strašno mi je da te sretnem
Ne sresti te – još strašnije
Svemu se čudim – pečate kletve
Nalazim na svemu čudnije
Po ulicama sjenke i lica
Je li to stvarnost ili san?
Došav do crkvenog stepenika
Da se okrenem – prosto me strah
Na ramena mi stavljaju ruke
Imena nestaju iz sjećanja
U ušima čujem zvuke
Nedavnih velikih sahrana
A tmurno nebo visoko visi
I pokrilo je i hram prerano
Ja znam: Tu si. Blizu. Ti si.
Nema te tu. Ti si – tamo

**Član** **Poruka** : 82 **Učlanjen** : 28.06.2013

Glas Rusije

Aleksandar Blok je ruski pesnik. Detinjstvo Bloka je prošlo u Peterburgu i u posedu u okolini Moskve Šahmatovu. On je 1906. godine završio slovensko-rusko odelenje filološkog fakulteta Peterburškog univerziteta. Pesme je on počeo da piše od malih nogu, izdavao ih od 1903. godine. 1904. godine je objavljen zbornik Stihovi o Lepoj Gospi, u kojima je on liričar-simbolista. Od 1903. godine u apstraktnu romantičarsku poeziju Bloka je ušla socijalna tema: antiljudski grad s njegovim robovskim radom, bedom.

Revolucija 1905.-1907. godine otkrila je pesniku, prema njegovim rečima, lice probuđenog života. Od tog vremena je tema Otadžbine stalno prisutna u poeziji Bloka. Njegovo stvaralaštvo postaje tragično i duboko, prožeto osećajem katastrofalnosti epohe, predosećajem oluje, koja će sve prečistiti (ciklus Na Kuljikovom polju, delovi ciklusa Slobodne misli, Jambovi). Revolucionarne predosećaje sadrži i nezavršena poema Odmazda (1920.-1921 godina). Uporno i snažno je izražena u stvaralaštvu Bloka mržnja prema miru bogatih, ružnim, neljudskim crtama života. Ljubavna lirika Bloka je romantična, ona sadrži pored oduševlenja i uživanja kobna i tragična načela. Zrela poezija Aloeksandra Bloka se oslobađa apstraktnih mističko-romantičarskih simbola, te stiče konkretnost, crte plastičnog prikazivanja (Italijanski stihovi, pesma Slavujev vrt i dr.) Mnoge ideje poezije Aleksandra Bloka su razvijene u njegovim dramskim komadima: Neznanka, Lakrdija i Kralj na trgu. 1903. godine je Blok oženio Ljubav Mendeljejevu, kćer velikog ruskog hemičara Dmitrija Medeljejeva, junakinju njegove prve knjige Stihovi o Lepoj Gospi.

1909. godine su se u porodici Bloka desila dva teška događaja: umiru dete i otac Bloka. Da bi došli sebi Blok i njegova žena idu u Italiju. Leti 1911. godine Blok ponovo ide u inostranstvo, ovog puta u Francusku. Aleksandar Aleksandrovič pruža negativnu ocenu francuskih običaja: Neotuđiva osobina Francuza (uglavnom Bretonaca) prljavština, pre svega fizička, a zatim i duševna. Prvu prljavštinu bolje da ne opisujem; ukratko, gadljiv čovek neće pristati da se preseli u Francusku. Leti 1913. godine Blok ponovo ide u Francusku. On piše: Biaric je pun sitne francuske buržoazije, čak su oči umorne od gledanja ružnih muškaraca i žena… Inače, može da se kaže da mi je dosadila Francuska, želim da se što pre vratim u kulturnu zemlju – Rusiju, gde ima manje buva, skoro nema Francuskinja, postoje jela (hleb i govedina), pića (čaj i voda), umivaonici (ovde su lavori, iz kojih je nemoguće prosuti svu vodu, blato ostaje na dnu)… Oduševljeno dočekavši svrgavanje carizma u februaru 1917. godine, Aleksandar Blok je bio jedan od urednika stenodaktilografskog izveštaja Vanredne isledne komisije za poslove bivših carskih ministara.

Prvo je Socijalistička revolucija izazvala u Bloku zanos stvaralačkih snaga. U članku Inteligencija i revolucija (januar 1918. godine) on je pisao: Mi, Rusi, preživljavamo epohu, koja skoro nema premca po svojoj veličanstvenosti… Svim telom, svim srcem, svešću – slušajte Revoluciju. 1918. godine Blok je napisao poemu Dvanaestorica – o propasti starog sveta, njegovom sukobu u novim svetom. Poema Skiti (iste godine) posvećena je istorijskom misiji revolucionarne Rusije. Inače, kod njega se gomilao umor – Blok je opisivao svoje stanje iz tog perida rečima «mene su popili». Verovatno je s time povezano njegovo stvaralačko ćutanje – u jednom privatnom pismu je on pisao u januaru 1919. godine: U toku skoro godinu dana ne pripadam sebi, ne mogu da pišem stihove i mislim na stihove… Teški rad u sovjetskim ustanovama i život u gladnom i hladnom revolucionarnom Petrogradu konačno su potkopali zdravlje pesnika – Blok je oboleo od ozbiljnog kardio-vaskularnog obolenja, astme, psihičkih poremećaja, zimi 1920. godine je počeo skorbut. Blok se našao bolestan u ozbiljnoj materijalnoj situaciji,, te je 7. avgusta 1921. godine umro u svom stanu od zapalenja srčanih zalizaka. Pesnik je sahranjen na Volkovom groblju Sankt-Peterburga.

**Učlanjen** : 06.06.2011

SNEŽNO VINO

I opet te u vinu gledam,
Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan
U kosi teškoj, zmijolikoj.

Oboren tavnim mlazevima,
Uzdišem opet, bez ljubavi,
Nestali san o celovima,
O mećavi što tebe slavi.

Divnim se smehom smeješ meni,
U čaši viješ slično zmiji,
Nad tvojim krznom skupocenim
Čarlija vetrić golubiji.

Kako, kad živa kaplja pljusne,
Ne videt' sebe u toj peni?
Ne setiti se tvoje usne
Na mojim nazad zabačenim?

29. decembra 1906.