Oskar Davičo

U SUMRAK

— Reci mi smeh koji ne zna grč
gorčine?
— O ja sam muk i dubok vrč
tišine.

— Kaži mi noć što bolu zna
broj stuba?
— O ja sam san koji nema dna
ni ruba.

KARIJATIDA
 
Mirišem cveće snega, ja sočim trave mlade
i ne ištem zrelih kiša materinje sise.
Ja bitke zmija i lignji gledam: ljubav rade:
iz mečke ris izvlači teških žena obrise.
 
Ja — golobrado mleko, ja — gibak, ja — šilježe,
usta su mi slatka kada me dan iz sna baci
među sene i njenim nogama skoči sa sveže
postelje vičući: — Lišću je dobro, zemljaci!
 
Gube se u prangumi neba zadriglog stabla.
Koren je srca — sunčan; drugi je razlog tugi.
Ja sam bikovski vrat, ja — iz njeg sevnula sablja,
do balčaka zariven u sve boje dugi.
 
Čekam, ja — uzidan, ja — nagli, ja — rekalija,
u jarmu svog temelja podmetnut planinama.
Izvučem li vrat užasni svetu iz kapija, oblak mi nije avlija,
gde ti sediš pod jabukom. Često, vrlo sama.

LJUBAV U PESMI "HANA" OSKARA DAVIČA
 

Ljubav je ono najvažnije, najsnažnije i najčulnije osećanje koje čovek poseduje. Ona pokreće svet i ne postoji mržnja ni mreža, sila koja može da bude jača od osećanja ljubavi. Niko ne može mrzeti onoliko koliko bi mogao da voli.
 
Zbog ljubavi siromašni gladni dečak sa periferije zaboravlja na staleške razlike i to da je on sin "mutnog lovca", a ona "kćer tužnog trgovca... što je držao bakalnicu i mehanu". Od nje mu gore oči žarom i on postaje slep za sve zrikave šatrovce. U njemu je Hana probudila sasvim novi svet kao što šumu budi blistavi "kreket raketa". U tom novoprobuđenom svetu, za njega, zru mora, mreže, ribolovci; zrikavci to nisu već cvrkuću kao vrapci i osnovci. I seća se gladni dečak svega što je bilo i šta je činio, i da ono što nije pio, što nije sam radio — plaćao je od "svog detinjastog novca". Ali sada on voli. Voli "od neba do ruke". Voli svemoćnom ljubavlju koja s dna mora izvlači brodolomce, oživljuje sanduke, trga pokrovce, kojom je s neba skinuo prstom tanjir mesečine.
 
Pokušava da definiše ono što oseća kao "ljubav je tako sama i tako puna sveta" jer je u groznici svojih osećanja i svestan toga da može biti i voljen i odbačen, da okolina poprimi izgled shodno njegovim osećanjima.
 
"Ljubav je svetionik i spaseni pomorci" čime potvrđuje ono što oseća a to je da je ona, ljubav, čovekov spas koji znači život i koji je njega otrgnuo od periferijske učmalosti.
 
Svestan novog osećanja i promene poručuje svima da volimo — to je ono što menja sliku sveta oko nas i sam naš život jer posedovanje ovog predivnog osećanja ispunjeni smo kao osoba što smo uspeli sebe nekome da puržimo i ujedno poklonimo najčudotvornije osećanje čoveka."

Marija Danilović, Užice
Objavljeno u časopisu "Svitak", 1999. godine

U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, 'od gorkih nigde nikovića'. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju."

SA OSKAROM


Mene kao srednjoškolca i čitavu moju generaciju, onaj deo koji je imao literarnog rafinmana, Oskar Davičo je fascinirao.
 
Rano smo se susreli s pesnikom neobične verbalne invencije. Opčinio nas je pesnik koji je imao neukrotivu maštu za pesničku upotrebu jezika.
 
Pisca svoje rane mladosti susrećem kasnije, 14. oktobra 1989. godine. Pesnik, romansijer, pripovedač, esejista, polemičar, pisac za koga nam se čini, da se nalazio u samom središtu književnog života, gost je književne tribine užičke biblioteke.
 
Odmah sam osetio piščevu sklonost da sam pravi reči u svakom trenutku: "Dobra je ova sedalica", reći će za fotelju u predvorju hotela. Na toj književnoj večeri Davičo kao da je preuzeo iz avangarde iz nadrealizma, sva načela poetike osporavanja.
 
Prisećam se da su svi avangardni pokreti svoje programe formulisali polemički, ponekad i krajnje zaoštreno. Tu poetiku će Davičo, na književnoj večeri, ovako formulisati:
 
"Ja sam kao i svaki antikonvencionalni pesnik meta u koju oni, kritika, pucaju, ali je ne uspevaju da smrtno pogode. Verovatno zato što im je cilj u stalnom pokretu."
 
Dakle, to je Oskar Davičo.
 
Zaoštrenost u književnom životu pretvarala se u borilačko načelo:
 
"Ja mislim da ako prećutim ono što je u meni rečeno, a meni se to ne čini tačno, da će mi pući čir..."
 
Uveče, u 22. časa, Davičo ustaje, vreme je za odmor.
 
Nema mi noćas spavanja, kaže Miodrag Maksimović, Maks, jer Oskar se budi u dva sata i radi, radi... Za to vreme, ja ponovo čitam njegovu poeziju i ponovo otkrivam da u njoj ima ne samo neobičnih sintagmi, alogičnih opisa, već da je čitav postupak imenovanja izveden na nov način.
 
"Dosta te priče da su nadrealisti režimski pisci", ljuti se na jednu opasku novinara u lokalnom listu "Vesti".
 
Priča o Daviču postaje još slojevitija posle njegove izjave na užičkoj književnoj večeri:
 
"Teško mogu i sam da se prepoznam u onom što sam hteo, u onom što mislim da sam načinio i u onome što se o tome piše...
 
Danas se pažljivijem čitaocu učini da mnogi sporovi nisu vođeni za potrebe poetike osporavanja.
 
Ako je čovek pisac i ima sreću da preživi, onda pobedi literatura, a ne politika", odgovorio je na pitanje o sukobima na književnoj levici.
 
U piščevom domu susrećemo se mesec dana kasnije, na autorizaciji razgovora.
 
Veliki pesnik, značajan romanopisac, vrsni esejista, ljuti polemičar, je pažljivi domaćin.
 
Ovaj kratki zapis je pomen na Oskara Daviča, iskazan na desetu godišnjicu od njegove smrti.

Mr Slobodan Radović, Užice
Objavljeno u časopisu "Svitak", 1999. godine

OSKAR DAVIČO — POVERENJE U REČ

U SUSRET NOVEMBARSKOM OMAŽU OSKARU DAVIČU — 2012 — koji organizuje  SKD — Francuska 7.    
Povodom 100 godina od rođenja pesnika  i 20 godina od smrti pesnika. — 1909—2009

Kod Oskara Daviča nema nepoetskih i poetskih reči. Svedoci smo da se kod nas u akademskim književnim krugovima često forsiraju kao veliki pesnici oni koji se koriste redukcijom reči i izraza. A bogatstvo reči i zamah koji pesnik ima se gotovo smatraju manjkavošću. Davičo se ne plaši reči i ne piše sa predumišljajem da osigura za sebe odobravanje "kritike".
 
Davičo je pravi primer na kome se slamaju predrasude raznoraznih kritičara i teoretičara. Jedna od tih predrasuda je da je umetnost nešto uzvišeno i da je kod nje presudno ono "lepo", pa je i izbor reči prikladan, oskudan, primeren "umetnosti".
 
Odavno se u savremenoj umetnosti nametnulo drugačije vrednovanje umetnosti. Kod ekspresionista eto drugačije estetike "ružnog", napr. u ekpresionističkom filmu "Kabinet doktora Kaligarija". Gledajući slike Kirhnera, Pikasa, Dalija jasno je da umetnost ima daleko razuđenija sredstva izražavanja nego što bi to iko pretpostavio. Pravi dokaz za to je i umetnost Pop-arta. Treba žaliti za vremenima kada su pesnici pisali o slikarima i obrnuto. Apoliner je pisao o Pikasu i shvatao njegovu originalnost. Andre Breton je govorio o Maksu Ernstu. U opštoj pojavi i pomami skribomanije zaboravlja se koliko su daroviti ljudi retki. Treba se setiti i da je Pikaso rekao: "Tajna umetnosti leži u činjenici da čovek ne traži već pronalazi".
 
Druga krajnost gde odlaze kritičari i teoretičari je nemoć da se "čuvenim" starijim književnicima ponekad kaže da su objavili lošu knjigu. A čudni su i hvalospevi o napisanim banalnostima koje su bez ikakve umetničke dimenzije.
 
Ali tu dolazimo do novog problema — nedostatak svesti da je poezija umetnost. Ne treba podsećati da je po mnogim slavnim ljudima, pre svega filozofima, poezija — umetnost. Kao umetnost ona ima neraskidivu vezu sa likovnom i muzičkom umetnošću. Pre svega pravi pesnik, rođeni pesnik je uvek moćan u svojoj pesničkoj slici. A ne treba podsećati da se gotovo svaki doživljaj muzike vizuelizuje. U našoj sredini zaobilaze se svi veliki estetičari  i filozofi (čast izuzecima). Zaobilaze se Baumgarten, Hartman, Foht, Kroče, Lalo, Desoar, Taljabue, Ingarden. Zaobilaze se Sartrova, Hegelova, Šelingova, Hajdegerova, Lukačeva razmatranja o umetnosti i poeziji. Time se zaobilaze i mnoga određenja bez kojih se o savremenoj poeziji ne može ni govoriti. Pojmovi — novo, originalnost, slika, savršenstvo, dar, suština, igra, mašta, sloboda, ontologija i ontološki status pesme, prirodno i umetnički lepo, intuicija, pseudoestetsko, sud ukusa, fenomenologija, estetske vrednosti, istina, slojevi u pesništvu, sigurnost, ravnodušnost, nesloboda itd, to su pojmovi i teme koje van granica Srbije nisu zaobiđene u govoru o poeziji i umetnosti.
 
Pojam originalnosti je mnogo značajniji za umetnost nego što se uobičajeno smatra. Gotovo da neko ne može da se nazove umetnikom ako nije originalan, bar u onoj meri u kojoj predstavlja novo i jedinstveno ljudsko biće.
 
Novo se do renesanse gotovo uvek negativno vrednovalo. I ta negativna recepcija novog traje i do današnjih dana. Novo se smatralo izopačenim, provokacijom, incidentom, udesom, nečim štetnim po samo društvo ili neko umetničko okruženje. Pesnik Davičo intuitivno svestan toga daje jednoj svojoj pesmi naziv "Udes".
 
Novo asocira i na početak. A ta igra početka i kraja stalno je prisutna kod Daviča u večnom nadopunjavanju i klackalici života i smrti.
 
Insistiranje na raznim linijama i pravcima te nerarazumevanje različitih poezija koje sve postoje (isključivost), dovelo nas je do toga da se poezija počela u našoj maloj, lokalnoj sredini svoditi na stvar ukusa (relativizam, hipersubjektivizam). Tamo gde je sve stvar ukusa, sve i svašta se može proglasiti za vrednost, a ako sve može biti vrednost iz toga sledi da ništa nema vrednost. Svako ima svoju istinu, svoj ukus, svoju nagodbu sa savešću.
 
Odnos prema prirodi i pojmovi kojima se Oskar Davičo koristi u skladu su sa sledećim idejama: "U geniju (darovitom čoveku) umetnost i priroda postaju zamenjive i nerazdvojive. To je jedna igra skrivanja i pretvaranja u kojoj se uvek vara: skida se maska prirode da bi se ispod nje prepoznala umetnost i podiže se maska umetnosti da bi se pod njom prepoznala priroda. Tako priroda upućuje na umetnost a umetnost upućuje na prirodu i ta igra se nastavlja do u beskraj" (Mirko Zurovac — "Tri pojma lepote").
 
Oskar Davičo je dinamičan pesnik, kod njega se uvek nešto događa, u njegovoj poeziji se zaista nešto zbiva. Osećanje smrti nije slučajno (smrt sina, zaklani Mirko D., izbeglištvo,  dva svetska rata, smrt žene, logor, robija, pogibije mladih ljudi, umiranja tokom ratova).
 
Davičo je svedok svoje epohe, čije delo je neverovatno slojevito. Slojevitost dela je karakteristika svih velikih pisaca. Rešenja i razrešenja koje ima Davičo u poeziji su očaravajuća, zapanjujuća i samo su za one hrabre koji umeju da ga slede.
 
I da završim rečima Sartra: "Reči nisu više sredstvo za komunikaciju, već magično oruđe koje dozvoljava pesniku da ga koristi i kao stvari i kao značenje. Kada je značenje reči oslabljeno počinje da se ogleda fizički aspekt reči. Tako shvaćene reči predstavljaju značenje, ali ga ne izražavaju. Primarni zadatak pesnika nije da se izražava, već da iz sebe rodi novi krug zbivanja. U pesmi su strasti umetnika apsorbovane, izgubljene u imaginarnom delu njegovog rada".

Sanda Ristić-Stojanović

LJUBAV

Da li si, sestro, rasla na livadi
s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće
pa ti je lice kao da ga gladi
krilom senke leptira što u snu proleće.

Da li si, sestro, rasla kraj žala
pa su ti očii šumne kao more,
pa su ti dojke kao dva vala
što se igranja ne umore.

Ili si došla iz toplih ruda,
iz bakarnih žila, iz tamne lave
pa ti je glas tunel pun čuda
a suza tela, nemir poplave.

Ili si rasla međ peskom zlata,
na dnu reke, u korenju vode
pa su ti ruke oko mog vrata,
dva mala izvora žedna slobode.

TRAGOVI

Tragao sam tragom grožđa što zri od tvoje vreline
za čigrama grudi koje su moje bile,
kroz okna ulazio u tamu planine
i dizao prostirke senki koje su te krile.

Ne gledaj me crnog od bola, crnjeg od katrana
što kaplje preko leša dana i nedelja.
Uđi mi u zenicu, ona je maglom protkana.
Dve godine se tu beli tvoja prazna postelja.

Uđi, rasporio sam lisicu, u njoj sam zbunio pticu.
U ptici sam zaklao smrt u trbuhu pauka.
U pauku ujeo vuka, uplašio bauka
i skršio mu nogom rogatu desnicu.

I krv pitao: Gde je, gde je, gde je
ta neman, ta neman što smrt seje.

Osećam tu noć
koja nadolazi
i plavi
proletnu dolinu dragih stvari,
kao vojnik
ranu staru
koja iznova
krvari.

Poznajem tu dugačku noć
koja će da nas
u dvojne redove svrsta,
tu padavičarku,
koja će zariti
kljun svog gvozdenog prsta
u srca puna glasova,
u grla puna krvi.
O, poznajem tu staru noć
koja će da podivlja
tek
kada se ostrvi.

Pašću prvi.
A ona će
iz braće,
iz voća,
iz pesama,
iz stada
iscediti suzu
veću no ikada.

Oskar Davičo

Ti si još dete, o, nasmejana,
i tako puna ptičijih šala,
igračku grla si mi dala
i šljive oka mokre od grana.

Sviralo živa, tako si čista
i žena, žena uzdrhtala ….
Na usni si mi ugledala,
mesto poljupca, dva vrela lista.

Oskar Davičo

Ćelija smradna, ćelija gadna.
Majko, majčice draga,
Tvoja draganja, nežnog majkanja
Željan sam. Izdaje snaga.
O, majko, muke. Ako me ruke
Tvoje mrtvoga prime
Hoće li suze, pasti na uze,
Hoćeš li reći: Sine?
– Sine, kuni me. Skote živote,
Uze mi sve moje drago.
Možda je krao, možda je klao,
Ipak, moje je blago.
Ne, nisam krao, ja nisam klao,
Za slobodu ja sam bio,
Za slobodu veću, za ljudsku sreću
Za život o kom sam snio.
Za život mio o kom sam snio
U borbi ja sam pao,
Za bolji život crni se život,
Za život, život sam dao.

Oskar Davičo

— Reci mi smeh koji ne zna grč
gorčine?
— O ja sam muk i dubok vrč
tišine.

— Kaži mi noć što bolu zna
broj stuba?
— O ja sam san koji nema dna
ni ruba.

Oskar Davičo

Ljubavi, poplavo preko brega dana,
kurjak tvojih reka rasple se u more
naglo, ko grom što se iznad gromobrana
kao rog zario u šumne ponore.

O, ljubavi, šta sam, ne znam šta sam bio,
da l’ pio, ljubio, o, uporednici,
brodim li, o, slutnje, jesam li brodio
morem kojim plove svetlu ljubavnici,

pa sam posto ljubav, posto cilik rose,
reski izvor snage klonućima mesa,
ženi koju volim – zanosi što nose
mene ko njen udes pod granom nebesa.

Oskar Davičo

Mirišem cveće snega, ja sočim trave mlade
i ne ištem zrelih kiša materinje sise.
Ja bitke zmija i lignji gledam: ljubav rade:
iz mečke ris izvlači teških žena obrise.

Ja — golobrado mleko, ja — gibak, ja — šilježe,
usta su mi slatka kada me dan iz sna baci
među sene i njenim nogama skoči sa sveže
postelje vičući: — Lišću je dobro, zemljaci!

Gube se u prangumi neba zadriglog stabla.
Koren je srca — sunčan; drugi je razlog tugi.
Ja sam bikovski vrat, ja — iz njeg sevnula sablja,
do balčaka zariven u sve boje dugi.

Čekam, ja — uzidan, ja — nagli, ja — rekalija,
u jarmu svog temelja podmetnut planinama.
Izvučem li vrat užasni svetu iz kapija, oblak mi nije avlija,
gde ti sediš pod jabukom. Često, vrlo sama.

Oskar Davičo

Tragao sam tragom grožđa što zri od tvoje vreline
za čigrama grudi koje su moje bile,
kroz okna ulazio u tamu planine
i dizao prostirke senki koje su te krile.

Ne gledaj me crnog od bola, crnjeg od katrana
što kaplje preko leša dana i nedelja.
Uđi mi u zenicu, ona je maglom protkana.
Dve godine se tu beli tvoja prazna postelja.

Uđi, rasporio sam lisicu, u njoj sam zbunio pticu.
U ptici sam zaklao smrt u trbuhu pauka.
U pauku ujeo vuka, uplašio bauka
i skršio mu nogom rogatu desnicu.

I krv pitao: Gde je, gde je, gde je
ta neman, ta neman što smrt seje.

Oskar Davičo

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

Oskar Davičo

Detinjstvo

Odjednom,
kao kad otvoriš prozor
uletela je u mene lasta jedne devojčice,
kao kad digneš zavesu
polila me svetlost u suknjici
odjednom …
Ja joj nisam video lice
a tako sam je mnogo,
tako sam zavoleo
odjednom,
kike
njenih prstiju na klaviru kome je krivo
da mi se činilo
da svi dečaci
od blagosti,
u mene, reke, uviru
i da mi posle
iza oka
čisti i meki
mali dečaci
izviru.