Oskar Davičo

Apoteka
Na ti ovaj pogled s tri baterije sna
i uzmi još krišku anarhije želja
namazanih puterom i medom. I na
ti još krišku ljubavi i krišku veselja.

Čekaj. Uzmi još tu krišku zazubice
s pljuvačkom bumbara, dugim postom gatke,
kap budućnosti s nenašminkanim licem
i krišku smrti, njene ruke glatke.

Još čekaj. Na ti krišku jedne teške tačke
u kojoj se ne sekući se već seku
snovi i dela krvi ubilačke.

Pomešaj to u sluhu, popij u mleku
i baci sve u reku.

Ćelija
Ćelija smradna, ćelija gadna.
Majko, majčice draga,
tvoja draganja, nežnog majkanja
željan sam. Izdaje snaga.

O, majko, muke. Ako me ruke
tvoje mrtvoga prime,
Hoće li suze, pasti na uze,
Hoćeš li reći: Sine?

- Sine, kuni me. Skote živote,
uze mi sve moje drago.
Možda je krao, možda je klao,
ipak, moje je blago.

Ne, nisam krao, ja nisam klao,
za slobodu ja sam bio,
za slobodu veću, za ljudsku sreću
za život o kom sam snio.

Za život mio o kom sam snio
u borbi ja sam pao,
za bolji život crni se život,
za život, život sam dao.

Žeđ
Žeđ sam, daj mi gutljaj oticanja reka.
Drhtaj sam, daj, srno, svoj pogled nečujni.
O, vetre što jedriš prazninom oseka,
glad sam što te s tisuć prstiju obujmi.

Ja sam sliv vrućina u sneg. Ne! U inja
pod plavim kapcima; Ja - romor riđilom
brega, o jeseni, pijana od kominja,
o strasti što prskaš s mog boka vedrilom.

Otud praviš ti, cvat iza krajnjih međa,
ko kriška ostva pod saćem ljubavi?
Peno žara što me, peteljkama veđa,
u krila leptira daždom zvezda zavi.

U Sumrak
Reci mi smeh koji ne zna grč gorčine?
— O ja sam muk i dubok vrč tišine.

Kaži mi noć što bolu zna broj stuba?
— O ja sam san koji nema dna ni ruba.

Mesec I Mraz
Mesec i mraz na rešetkama.
Smrt i robijaš na istoj stazi.
Pred njima Srbija, ko tama,
između dva žandara gazi.

Smrt otkida sate sa obraza.
Robija šamar za svakoga.
Sam protiv knjaza.
Sam protiv Boga.

Volovska kola u daljini.
Škripi, Srbijo, a sela piju.
Za rešetkom, na mesečini,
sam protiv sviju.

Kola spora, sve tanji snovi,
a dugi dani u gustoj vlazi.
Nikoga nema, ej, pustolovi...
- Stisni zube i smelo gazi!

Kažem Smrt Al Ljubim
Kažem — smrt, a ljubim usnom kao predeo.
Smrt ćuti, ja zvonim od starosti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

O, nikada takve strasti bilo nije
ko poljem te noći na ivici groba.
Ja nisam ljubio nikada silnije
tu rosu i tebe no u ono doba

kad su nam svrdlali meci i vrtlozi,
bol što je iz rana loptio na sve,
kad je brat prohodo na drvenoj nozi,
kad su nam vezali i oči i sne.

Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije.
Ljubav je kćer čiji je sin imao sina
da odagna stravu iz zemlje Srbije
i ljubi devojke u kucaj malina.

Dim za žar, mir za bol, muk za reč — ja neću.
Ja pucam da ljubim tvoja vita rebra.
I ranjen ja tražim, ko sloboda - sreću,
ko dan — taj smeh pod prokislim krovom neba.

Raduj se, o raduj, radujte se svi

Prošlost
S danima nije bilo lako.
Bilo je crnih suza mnogo
i bilo srcu naopako,
a što si hteo, nisi mogo.

Ej, kako biti i ne biti
kad za sve što si započeo
tvoj brat je morao tugu piti,
a što si morao nisi hteo.

O, krv na lišću mesto soka,
a mesto pesme i mesto trave,
i mesto dva vesela oka -
u lancima ruke krvave.

Mesto slobode smrt do glave.
Reč svaka svoju dušu laže.
Ej, grki dani, noći strave,
nad živim bdiju mrtve straže.

KRITIČKA POHVALA OTICANJU VREMENA

Iako roditeljska dvojina
utraja svaku jedinku na svetu,
ja nisam od onih koji će bez roptanja dojiti budući
bol, iako se izdaje za sreću utvrđenog i priznatog
pedigrea. Mužjači se zato i moj duh, sin vanvremenlja,
nepoznate majke samo. Otud mi sitniš sekundi zvecka
u džepovima skupa s nedžeparcem probušenim na razne načine;
otud se i ne smeškam dvosmisleno pocrneo
kao škriljci na ohrapavelom krovu; otud i, pritisnut
nevremenima previranja, ne sklanjam rado glavu
poda nj; otud su i lake glave ukućana što me čine,
često preužasnute nerazumevanjem; otud sam se,
brže no što sam očekivao, i vratio s trga;
otud sam tamo, na tren samo uspravan, i bio
razdrljio prvo košulju, pa grudi pred trocevnim oružjem
vremena; otud sam se i tako hitro vratio
međ sustanare; otud sam najednom osetio gnev
protiv onih međ njima koji spremno hvataju
bačene pojaseve za nespasavanje budućnosti
od grčeva još nerođene smrti; otud i nisam ostao
onako prav kako sam hteo pred cevima od čije se buke
kada: (otkud mi vremena za akanje s vanremenljem?);
otud sam i postao protivnik palijativnih kolekvi
kojima se ne rešava nijedan problem kiseonika
razblaženog azotom i vodonikom; otud i palim
na tihoj vatri dane za danima, mesto da planem
sav odjednom, raznesen rodnim vanvremenljem: otud
i sažižem, vežbajući se, most nad kanjonom
u kom sam ispuštao stravične uzdahe ljubavnog
zadovoljstva što uživa u patnji; otud sam se
i činio nekim ljubavnicama presurov za nužne kapi nežnosti;
otud su mi potpazusi ostajali nedezinfikovani
a namirisani samo vonjem svežih jaja; otud sam tako
odbijao da išta posedujem; i roditelje; otud
i nisam imao vremena da se hvatam u kosti
s tropoljnim vremenom: otud je i njega i mene
činilo to nemanje vremena ni za neveru što je
krvožedno rotirala oko moje osovine; mada me je
zahvatala svojim zupcima; naslepo; otud
mi je i bivalo tako često zlo pred njihovim
izviksanim pogledom s tri polarne kape
na zauške, kojima mi je mahalo ginući;
otud mi je, u polarnoj tropolnosti, i ostajalo
fiksno pričvršćeno za sećanje; otud je ono i bilo tako
pritisnuto uprkos brojnijim dimenzijama; otud sam se i
osećao tako slab kad bih, zaplivavši s rekom,
prsnim perajima samo, ugledao te slepe oči, nizvodno
iscurele, skupa sa strašću i ikrama; otud
sam i bivao u stalnoj zavadi sa leđima voljene
žene, izrezbarene radom duboko pritisnutih
opruga na nekim površnim posteljama, što bi dugo
drhtale dahćući pod dvojinom iz koje se utrajala
jedinka, nedeljiva kao prst na svoja tri članka;
otud sam se i dizao bezbroj puta pobunjen; ali otud,
u strahu od smrtnih zaraza, i nisam naduže ostajao
dosledan sebi: predugo me zadržavalo pranje svih
tačaka mog tela koje su kontaktnule telesnost
protivnice: otud su mi sirene i najavljivale
opasnost tek pošto bi prošla potreba da se sačuva
neizbežna glava; otud i nisam uspevao, ugrožen,
da valjano izbrojim damaranja metronoma ugrađenog
u dvojnice; otud sam, prkosu uprkos, neponosan na nj,
prodirao, kao i smrt, bez kucanja na vrata, pod onaj krov;
otud bi mu tad i cvokotnuli škriljci truneći se;
otud su me i prepoznavali postepeno; otud se za mnom
i otvarala neprestana rupa mojeg oblika
i veličine; otud je, u mislima, ona i pristala
da, prestajući, traje u nastalom gutljaju zraka;
otud nijedna nije ostajala za mnom da bi obeležila
moje ili čije bilo odsustvo.

Da li si sestro, rasla na livadi
s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće
pa ti je lice kao da ga gladi
krilom senke leptir sto usnu proleće.

Da li si sestro rasla kraj žala
pa su ti oči šumne kao more,
pa su ti dojke kao dva vala
što igranja ne umore.

Ili si došla iz topih ruda
iz bakarnih žica, iz tamne lave
pa ti je glas tunel pun čuda
a suza tela, nemir poplave.

Ili si rasla međ peskom zlata,
na dnu reke, u korenju vode
pa su ti ruke oko mog vrata,
dva mala izvora žedna slobode.

Oskar Davičo

O, Što Volim Rosu

O, što volim rosu, njene prste fine,
puckavice providne još ne videh take,
kapi rose na obrazu deteline,
šumne ko zvečarke, ali lake, lake.

O, što volim vidik, dubok kao čelo,
velik ko čuđenje što širi zenicu
kroz jutro kom rezi gledanje veselo
dok sunce u skoku grli oranicu

A sjaj iščašuje magli rub doline
i senke s mašica humova podiže,
da otud ko stabla dohuknu stotine
pijanih obzorja niz sve čulne riže.

Volim, volim čuda vida zahuktala,
vidika života ko zraka sam željan,
ko da sam sad vešan stoput, i s vešala
još sto puta svakog časa opet streljan.