Mevlana Džalaludin Rumi

Budi kao sneg koji se topi,
operi se od sebe samoga.- Rumi

Oni koji ne osjećaju ovu Ljubav
kako ih nosi poput rijeke,
oni koji zoru ne piju
kao da je čaša izvorske vode
i koji zalazak sunca ne večeraju,
oni koji se ne žele promijeniti,
neka spavaju.
Ova Ljubav nadilazi izučavanje teologije,
te stare prevare i licemjerja.
Želiš li tako razvijati svoj um,
spavaj dalje.
Ja sam od svog uma odustao.
Razderao sam odjeću
i bacio je.
Ako još nisi sasvim gol,
svoj lijepi ogrtač od riječi
omotaj oko sebe…
i spavaj.

„Vaš zadatak nije da tražite ljubav, nego samo da tražite i pronađete sve barijere u sebi koje ste izgradili protiv nje... ” — Mevlana Dželaluddin Rumi

КУРАН НА ПЕРСИЈСКОМ


Мевлана Џелалудин Руми (1207–1273) рођен је у Балку у Авганистану, тада делу Персијског царства. Потицао је из породице учених богослова која је побегла пред монголском најездом, да би се после неколико година скрасила у Конји у Анадолији, тада у саставу Селџучког султаната.


Већ са 24 године наследио је оца на месту шеика у дервишкој заједници која је уочила да је изразито обазован. С места угледног судије, врсног познаваоца шеријатског права, на стазу мистицизма повео га је лутајући дервиш Шемсудин од Табриза чије име помиње у многим својим делима. Руми је за живота говорио да тражи уво које ће га правилно разумети тако да је духовно сродну душу после Шемсудина од Табриза, нашао у још само две особе: златару Саладину Закрубу и ученику Хусаму Челебију. Име Руми добио је због тога што је живот провео у Руму (Румском султанату), данашњој средњој Анадолији, а Мевлана на персијском значи „наш водич” или „наш господар”. Женио се два пута, прва супруга Говхар Катун умрла је млада пошто му је родила синове Султана Велада и Аладина. И са другом женом, Киром Катун, имао је двоје деце, сина Мозафера и кћи Малеки. Румијево најпознатије дело је „Масневија”, која се састоји од шест књига и бави се разним темама, често у облику парабола или анегдота написаних у сликовитом стиху. Међу муслиманским мистицима позната је као „Куран на персијском” .

Руми каже да човека представљају ставови и ствари са којима се поистовећујемо. Због тога ваља брижно да водимо рачуна о обликовању сопствене личности. Животиње жудње – петао похоте, патка наметљивости, коњ жестине, паун жеље за признањем, врана стицања ствари, лав с титулом величанства – не треба да буду осујећене него проживљене, преображене и присаједињене. Ако пустимо те снаге да делују у нама, можемо да увидимо да та задовољења нису оно за чиме жудимо. Постоји још нешто, нешто веће!



Његов гроб-турбе у Коњи и данас посећују хиљаде поштовалаца

Да би се запамтиле поуке Румија и других великих песника у Ирану је смишљена игра по имену мошерех, што значи „дружење с поезијом”. Учесник каже један Румијев стих, после чега следећи мора да изусти неки нови стих који почиње оном речју којом се претходни завршио. Тако је породица или група пријатеља понекад сатима играла ту игру, бар пре него што је телевизија све игре узела своје.

Већ осам векова његови стихови путују светом те не чуди да је био један од Гетеових узора. Био је, на свој начин, и претеча тумачења атома

Силан свет слегао се 18. децембра 1273. године у град Конју како би са сузама испратили упокојеног Мевлану Џелалудина Румија. Један од највећих песника и мистика који је стварао на персијском језику оставио је аманет да га молитвама у исто време испрате муслиманске хоџе, јеврејски рабини и хришћански свештеници. Чин сахране назван Ноћ сједињења (Себул Арус) и дан-данас славе суфи дервиши из реда мевлана који је по њему и добио име. У времену када нас бомбардују подацима о сукобима у којима се немилосрдно убијају људи друге вере или „издајници-секташи” из сопствених редова, добро је сетити се речи које је Руми неустрашиво изговарао у јеку крсташких ратова и жестоких сукоба различитих учења у оквиру сваке од великих вероисповести:

„Ја одлазим у муслиманску џамију и у јеврејску синагогу и у хришћанску цркву и свугде видим један олтар.”

Једна од основних мисли Румијевих стихова јесте потрага за праисконском домовином која није на овом свету. Мевлана, како га називају на персијском језику, недвосмислено је истицао да се свако ко сматра вероисповест или националну припадност важним људским категоријама налази у опасности да своје срце лиши способности да поступа с љубављу и саосећајно према другим људским бићима. Руми није крио да је надахнуће црпео из, рецимо, аскетизма и посвећености хришћанских монаха. У цркви у Ширазу (Иран), изнад улаза, у камену је уклесан његов катрен:
„Тамо где је Исус живео окупљају се храбри и великодушни. Ми смо врата која никада нису закључана. Ако те мучи било каква врста бола, застани поред ових врата и отвори их.”
Данас се такве речи, о другим верама, ретко чују.



У 13. веку, кад је живео, суфизам је, као заједнички назив за разне мистичке покрете у исламу који на прво место стављају одрицање, љубав и јединство с Творцем, обогатио новим редом. Мевлевије, дервиши који се врте, надахнути су Румијевим духовним увидима о суштини света. Око 650 година пре него што је дански физичар Нилс Бор (1885–1962) поставио модел атома, Руми је дошао до закључка да је појавни материјални свет у сталном кретању.

Због тога је сам почео и потом обучио ученике да се сатима окрећу око властите осе истовремено кружећи кроз простор. Десна рука окренута је увис како би се примила божја милост која пролази кроз срце и преко леве руке окренуте надоле преноси у земљу. Док једна нога остаје чврсто на земљи, друга се пребацује преко ње и плесача покреће укруг. Дервиши током кретања непрекидо понављају божје име. Такав плес, праћен посебном музиком у којој преовлађују бубњеви, таламбаси и цимбали, води мевлана дервише, како тврде, кроз три етапе: освешћење, виђење и сједињење с богом.

Велики немачки песник Јохан Волфанг фон Гете (1749–1832) својевремено је изјавио да су му духовни пријатељи и узори били персијски песници Руми, Сади и Хафиз под чијим утицајем је написао збирку песама „Западно-источни диван”. Унеско је 2011. годину прогласио за годину Румија, а његов гроб–турбе у Конји посећују хиљаде поштовалаца.

Obožavam mjesec.
Pričaj mi o nježnom sjaju svijeće
i kako sladak je moj mjesec.

Ne pričaj mi o žalosti
već o takvom blagu,
ali ako ti je nedokučivo,
onda samo ostani u tišini.

Sinoć mi je stvarnost pobjegla
i prigrlio sam ludost.
Ljubav je to vidjela i reče mi,
Evo me!
Obriši suze i ostani u tišini.

Rekoh joj, Ljubavi,
bojim se,
a to nisi ti.
Ljubav mi reče,
nema toga što ja nisam.
Ostani u tišini.

Na uho ću ti šaptati tajne,
a kada ih prepoznaš ti samo glavom kimni
i ostani u tišini.

A mjesec duše
ukaza se na putanji moga srca.
Toliko je dragocjeno to putovanje.

Rekoh... Ljubavi,
kakav je to mjesec?
Ljubav mi reče,
ne trebaš se to pitati.
Ostani u tišini.

Rekoh... Ljubavi,
je li to lice anđeosko ili ljudsko?
Ljubav mi reče,
ništa što bi tebi bilo poznato.
Ostani u tišini.

Rekoh, molim te objasni mi,
umrijet ću od iščekivanja.
Ljubav mi reče,
tu sam te čekala!
Budi uvijek na rubu
i ostani u tišini.
Ti u ovoj dvorani
prikaza i iluzija stanuješ,
a sada išetaj iz kuće
i ostani u tišini.

Rekoh... Ljubavi,
reci mi...
zna li Gospod da ovako
sa mnom postupaš?
Ljubav mi reče,
o da, On zna...
samo budi potpuno...
potpuno... u tišini.

"Mogu da budem bez svih, ali ne mogu da budem bez Tebe..."

"Kada iz srca govor nesmetano potekne, znak je to prisnosti među
dušama; bez prisnosti, protok je blokiran.
Kada srce ugleda voljenu, kako ono da ostane gorko ?
Kada slavuj ugleda ružu, kako on da ne zacvrkuće ?"

ŠTO GOD DA JE RUŽA ČULA ...

Što god da je ruža čula, pa se otvorila...
Čuo sam i ja, ovdje u grudima.

Ono što je čempres čuo, pa postao čvrst i uspravan,
onaj šapat koji je jasmin učinio tako mirisnim,
ono što je šećernu trsku zasladilo...

Što god da su stanovnici gradova čuli,
pa se tako lijepo nose,
zbog čega god da se cvat nara
zarumenio poput lica djevojke...

to je ono što i ja sada čujem.

Zarumenio sam se.

Što god da je riječi učinilo lijepima,
to se i ovdje događa.
Vrata velikog spremišta su otvorena...

Ispunjen zahvalnošću, sladim se ljubavlju
Jednote kojoj sve to pripada!

PONOĆNA VATRA POD VEDRIM NEBOM

Uzvik se začuo iz sobe
u kojoj sam bio držan pod ključem.
Posle sveg mog bluda i jalovog življenja ipak mogu da živim
sa tobom, jer ti to želiš.
Pripremaš mi i donosiš jelo.
Zanemaruješ kakav sam bio.

Okean se pokreće i talasa u podnevnoj jari,
u ovoj usijanoj misli.
Kako to da svi ljudski otpori ne sagore od ove misli?

To je bubanj i mahanje ruku.
To je ponoćna slavljenička vatra na samom vrhu brda,
ovaj ponovni susret s tobom.

Vremenom od ucenjaka presao u vernika,
a evo kao je zapisano da se to dogodilo:


Rumi je bio veoma cijenjen i nadaleko poznati ucenjak svog vremena.
Ipak, imao je jednu manu:
bio je prepotentan, umisljen i arogantan.

Jednog dana, dok je prelistavao knjige u Carskoj biblioteci, jedan covjek ga upita:
- Jesi li ti veliki Dzelaluddin Rumi?
- Jesam - suho odgovori Rumi i ne pogledavsi covjeka.
- Sta to citas? - upita covjek
- To je nesto sto ti ne razumijes - arogantno i nevoljno je Rumi odgovarao.

U tom momentu, polica sa knjigama se zatrese i knjige popadase. Rumi ustuknu i vidno uplasen progovori:
- Sta je to?
Starac mu odgovori - E to je nesto sto ti ne razumijes!
Taj stari covjek je bio dervis Tabrizi, i od tada zapocinje Rumijevo interesovanje za
za sufizam.

Dvojnost sam napustio, oba svijeta sjedinio,
Jednog tražim, Jednog znam, Jednog vidim, Jednog sanjam.

Postoje dvije vrste pameti: jedna je naučena,
kao što dijete u školi pamti činjenice i pojmove
iz knjiga i iz onoga što učitelj kaže,
skupljajući podatke iz klasičnih nauka
kao i iz novih.
Sa takvom pameću napreduješ u svijetu.
Svrstavaš se ispred ili iza drugih
s obzirom na svoju sposobnost zadržavanja
podataka. Sa tom pameću švrljaš
po oblastima znanja i izvan njih, dodajući sve više
recki u svoju bilježnicu.

Postoji i druga vrsta zapisa, ona
koja je uveliko završena i sačuvana u tebi.
Opruga koja upravo iskače iz kutije. Čilost
u središtu grudi. Ta druga pamet
ne žuti i ne zaustavlja se. Pokretljiva je,
ali se ne kreće spolja ka unutra
kroz vodovodne cijevi obrazovanja.
Ovo drugo znanje je izvor
unutar tebe, koji izbija napolje.

Ti znaj da lijepa vanjština sa lošim osobinama
ne vrijedi ni koliko jedna para.

Ako je kod jednog čovjeka vanjština neprivlačna
a lijepo mu ponašanje,
takvom se čovjeku pod noge stavi.

Dokle ćeš ti svoju ljubav iskazivati kroz šaru na testiji;
pređi sa slika, bavi se vodom u testiji.

Ti gledaš slike, a nehajan si prema značenju,
uzmi zrno bisera iz školjke, ako si pametan.

Školjke su samo kalupi na ovome svijetu,
i svaka živi sa srcem iz mora.

Ali, u svakoj školjci nema bisera, otvori oči!

Vetar sam, a ti si list
Što moju želju pije
Zar možeš da ne treperiš
Zar možeš da se ne sviješ
Pod mojim dlanom
Bacio sam kamen
Krhak krčag on razbi lako
I kad na lomljivost tvoju pane
Opet si vredniji neg' zlato
Neg' stotinu dragih kamenova
Vredniji od stotinu mora

KO MOJIM USTIMA KAZUJE REČI?

Čitav dan mislim na to, pa noću i kažem.
Odakle sam došao, i šta bi trebalo da radim?
Pojma nemam.
Moja duša je iz nekog drugog mesta, siguran sam u to,
i nameravam da tamo završim.
Ovo pijanstvo počelo je u nekoj drugoj krčmi.
Kad prođem okolo i vratim se na to mesto
biću potpuno trezan. A dotle,
kao ptica sam s drugog kontinenta,
u ovoj ogromni krletki.
Bliži se dan kad ću prhnuti,
ali ko mi je to sad u uhu, ko sluša moj glas?
Ko mojim ustima kazuje reči?
Ko mojim očima posmatra svet? Šta je duša?
Ne mogu da prestanem sa pitanjima.
Kada bih okusio srk odgovora
mogao bih uteći iz ovog zatvora za pijance.
Ne dođoh ovde svojom voljom, i ne mogu tako da odem.
Ko god da me je doveo ovamo, moraće da me odvede kući.
Ovo pesništvo. Nikada ne znam šta ću reći.
Ne smišljam. Kada me prođe,
postajem gotovo nečujan i retko išta kažem.

Tihost

Unutar ove nepoznate ljubavi, umri. Tvoj put počinje na drugoj strani. Postani nebo. Kreni sa sekirom na zatvorski zid. Spasi se. Izađi kao neko ko se iznenada rodio u boji. Učini to sada. Pokriven si crnim oblakom. Klizni postrance. Umri, i bidi tih. Tihost je najsigurniji znak da si umro. Tvoj stari život bio je mahnito bežanje od tišine. Ćutljivi pun mesec pojavljuje se sad.

Dođi, dođi, tko god da jesi,

bilo nevjernik, bilo da se moliš vatri.

Naša karavana nije karavana očaja.

I ako si hiljadu puta prekršio svoja obećanja,

dođi, dođi, i jos jednom dođi.