Flamansko raspoloženje

Slikar koji je poznavao dubinu važnosti ličnog prostora i promenu koja pojedinca može da zadesi u njoj bio je Johanes Vermer (poznatiji kao Vermer iz Delfta). Kompozicionu i hromatsku harmoniju njegovih platna (često na ivici dokolice i monotonosti), meditaciju likova koje portretiše često razbija jedva primetna dramatičnost i lični sukob. Štur je u korišćenu svetlosti (iako ne toliko koliko njegov amstersdamski kolega Rembrant), vrlo temeljan u pronalaženju izvora svetlosti na svojim platnima, dobro naučen tehnikama; poigravanje iluminacijom je najzabavnija i "najnevaljalija" odlika njegovih platna. Vermer slika uvek u onom trenutku kada se subjekat okreće ka izvoru svetlosti, u trenutku kada se spaja sa tim svetlom. Pastelna mutnost njegovih slika je dozirana, prostor koji Vermer koristi na svojim delima je širok, ne dubok, a balansiranost kompozicije ga čini baroknim slikarem sans parallele.


Svi ovi elementi zajedno sačinjavaju atmosferu koja izdvaja njegova dela od ostalih nastalih u istom periodu i na istom prostoru (Vermerov poantile miran je i ujednačen).
Značajni detalji koji prepliću konce Vermerove naracije, slični priči u priči su slike koje se nalaze na zidovima na njegovim platnima. Vrlo je jasno da se ne nalaze tu slučajno i da često govore o naznačenom, ali  suptilno prikazanom psihološkom stanju subjekta platna. Takođe, zanimljiv je i čest nedostatak religijskih motiva (čak ni u naznakama). Neka njegova platna odlikuje i neobičan ugao posmatranja, posebno kada treba da prikaže čest barokni motiv pisanja, ili primanja ljubavnog pisma. Nekada umetnik kao da delimično skriva prizor koji slika draperijom, ili zavesom, što daje na teatralnosti.



O prostoru u koji Vermer smešta svoje scene treba i spomenuti da se radi uvek o iste dve prostorije (slučajno, baš one u kući u kojoj je živeo i stvarao), o podu sa crno-belim romboidima (koji ostavlja značajan efekat) i jednom jedinom prozoru (skoro uvek prisutnom), čak i kada slika prostor izvan kuće.
Osvetljenje često dolazi od prozora, ponekad od posmatrača, a ponekad od samog simboličnog čina stvaranja koje neki od likova čine (na Devojci sa bisernom minđušom je vrlo neobično jedini izvor svetla naslovna minđuša). Čest je motiv muzike, ljupko prikazan prisustvom muzičkih instrumenata , ne samo zato što je muzika bila integralan i važan deo svakodnevnog života, već možda i kao simbol nadahnuća.Dokaz za to je na njegovom platnu: Slikar i njegova inspiracija (navodni autoportret) vrlo eksplicitno naglašen - svetlost dolazi sa one strane na kojoj je model, materijalizovana Muza - verovatno ne slučajno.



[You must be registered and logged in to see this image.]Onome šta njegovi likovi misle i osećaju, teško se može pristupiti. Umetnik ima dovoljno veštine da postavi sebe kao barijeru između intimnosti sveta koji slika i posmatrača. U oči pada njegova sposobnost da uhvati fotografski trenutak, gotovo impresionistički; skoro svaki drugi barokni slikar bi takav  žanrovski trenutak učinio patetičnim, banalnim, čak dosadnim. Predostrožnost sa kojom on to radi daje posmatraču utisak opominjućeg.
Vermerov efekat leži u suprotnosti poručivanja posmatraču da je na granici sa voajerizmom i da treba da skrene pogled, ostavi ga u svojoj tihoj drami i posmatrača kome ovakav prikaz u intimni svet upravo privlači pažnju i tera ga da ne skrene pogled. Ipak, nigde se ni na jednom njegovom platnu ne pokazuje diskontinuitet, ni jedan njegov lik ne prekida sa onime što čini (čak ni Devojka sa bisernom minđušom koja gleda direktno u posmatrača).


Mnogo pažnje Vermer posvećuje prikazivanju muzičkih instrumenata na svojim platnima - značajan broj njegovih platna su upravo scene muziciranja.
U isto vreme kada je Vermer slikao, stvarao je jedan lautista, francuskog porekla Fransoa Difo. O njemu se, osim činjenice da je mnogo putovao i da je imao izvrstan ugled u svom zanimanju širom cele Evrope ne zna gotovo ništa, a muzika mu se čuva u malm broju slučajno sačuvanih  i nasumčnih rukopisa.
Najveći deo svoga života proveo je u Nizozemskoj, možda baš u Delftu, gde je mogao da susretne Vermera. Tamo je stvorio svoja najbolja dela (od onih malobrojnih što su danas sačuvana).




Svoje svite za lautu je stvarao velikom harmonijskom slobodom u registru i raspoloženju koji bi mnogo češće ipak najbolje odgovarao teorbi. Difo se drži novoutemeljene barokne hromatike i teži kamernoj muzici, što prati različite događaje u slabo osvetljenom dnevnom životu Nizozemske sedamnaestog veka. Njegova muzika nije deskrpitnivna i nema narativnost, ali je veoma razrađena i taktilna, koherentna i stilizovana. Iako vremenska veza ova dva umetnika, jednog slikara i jednog muzičara nije nužnost koja spaja njihov opus, niti je moguće dokazati da direktne veze između njih postoje, oseća se izvesna  proračunatost zakulisana strujom građanskog baroka i nenametljivost oba umetnika koja će čekati još neko vreme, pre nego što je proučavaoci ove umetnosti otvore.

Johanes Vermer je tako tih i introspektivni umetnik da je bilo potrebno stotinu godina da bilo ko primeti da je genije. Danas je, pak, toliko uvažavan i poštovan da je teško pojmiti koliko je nepoznat nekada bio.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Detalj slike "Podvodačica", 1656. Veruje se da je ovo Vermerov jedini autoportret

Njegova slika, "Devojka sa bisernom minđušom" (oko 1665), inspirisala je Trejsi Ševalije da 1999. napiše istoimeni bestseler (po kojem je kasnije snimljen i film gde Vermera igra oskarovac Kolin Fert)

Johanes (Jan) Vermer van Delft (1632-1675) rođen je u protestantskoj porodici u Delftu, gde je proveo čitav svoj život. Godine 1653. on se preobratio u katolicizam i oženio Katarinu Bolne, katolkinju buržoaskog porekla, sa kojom je imao jedanaestoro dece.

Za života nije bio priznat umetnik i živeo je na ivici siromaštva. Nije bio zvezda poput zemljaka Rembranta, ali je sebe i svoju umetnost shvatao ozbiljno, što "Alegorija slikarstva" i pokazuje.

Za bogate naručioce slikao je uglavnom kućne enterijere i obične, svakodnevne scene iz domaćeg života. Kolaps umetničkog tržišta u to vreme bio je izazvan ratom sa Francuskom; kako su darežljivi buržoaski patroni ostajali bez svog imetka, tako je i slikar zapadao u sve veće dugove.

Umro je 1675, u 43. godini, najverovatnije od moždanog ili srčanog udara izazvanog stresom. Iza sebe je ostavio porodicu na ivici siromaštva i ne više od 35 dela sa svojim potpisom.

Nedokučivost i prefinjenost Vermerove umetnosti odudarala je od raskošnog baroknog vremena u kojem je živeo. On je svojim savremenicima (i kasnijim generacijama) verovatno ostavljao utisak još jednog predstavnika žanr slikarstva, skromnog hroničara svakodnevnog života.

Zanimljivo, Vermer ima samo 37 dela, pogledajte tekst :

15. decembra 1675. godine umro je holandski slikar Johanes Jan Vermer (Johannes Vermeer),
jedan od najvećih majstora 17. veka.
Johanes Jan Vermer je tokom života bio neshvaćen, a dvesta godina kasnije, svrstan je među
najveće umetnike u istoriji slikarstva. Njegove slike dostigle su astronomske cene (Pogled na
Delft, Žena sa pismom, Devojka sa đerdanom…). Celokupan zbir Johanesa Vermera je mali i
obuhvata 37 danas poznatih dela.
Vermer je proizvodio efekte providnih slojeva boje, tehnikom zrnastih nanosa.  Istoričari umetnosti
smatraju da je Vermer koristio aparat kamera opskura (optička sprava koja se koristila kao pomagalo
za crtanje), da bi precizno pozicionirao objekte u prostoru. Do ovog zaključka su došli posmatrajući
izvesne optičke disproporcije na njegovim slikama.
Ne postoji umetnik tog doba koji je sa takvom veštinom upotrebljavao lapis lazuli (poludragi plavi kamen,
koristio se kao najskuplja boja svih vremena, poreklom iz Avganistana), prirodni ultramarin. Vermer nije
ovu dragocenu boju izdašno koristio samo za plave površine, već i kao podlogu za druge boje, recimo za
senke na zidu. Smatra se da su ga na ovaj pristup inspirisale ideje Leonarda koji je tvrdio da predmeti
preuzimaju deo boje od susednih objekata…

navidiku

Možda najveći majstor svetla među slikarima...