Слава је православни обичај слављења породичног свеца. Овај обичај се највише повезује са Србима, који сматрају славу једном од специфичности своје културе, иако славе постоје (мада нису идентичне са српском славом) и у Македонији[1], деловима Бугарске у врло малом обиму у обе државе, у Бугарској само око Тимока.[2]. Слава се среће и код католика у Боки Которској, Конавлима, јужној Херцеговини, Далмацији и Босанском Грахову, код Албанаца католика, неких Муслимана у Босни и Санџаку, православних Влаха, Горанаца и Хрвата на Косову.
Поред породичне славе, постоје и црквене, градске, племенске, па чак и страначке или занатлијске славе.
Неки аутори сматрају да је слава остатак словенског паганизма који је имао велики број богова пре усвајања хришћанства. Пошто су Словени дуго живели у родовском друштвеном уређењу, разумљиво је што се код њих дуго очувао култ предака. Тако, на пример, обичај славе највероватније представља замену породичног, односно родовског паганског заштитника хришћанским светитељем заштитником.
Други верују да су Срби усвојили ову традицију у време христијанизације, негде крајем 9. века. Неки верују да се сам дан масовног крштења узимао као дан свеца заштитника, други тврде да је свако племе усвојило свог заједничког заштитника, док остали и даље тврде да слава само представља свеца који је заменио претходног паганског бога-заштитника (види ниже). Понекад би се десило да се нова слава усвоји када постоји веровање да се неки светац залагао за неку врсту спасења. Нови светац би био усвојен на месту старог, чији дан би се и даље обележавао паљењем свеће, али са много мање славља.

izvor:NET

Sveti Nikola, jedan je od najvećih svetaca koji se najviše proslavlja u srpskoj tradiciji.
Slaveći taj praznk, podsetimo se :

SVETI NIKOLA (NIKOLJDAN) – SRPSKA SLAVA
Nikoljdan je praznik posvećen Svetom Nikoli. Proslavlja se 19. decembra u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve. Srpske porodice, koje tog svetitelja smatraju svojim zaštitnikom, na ovaj dan proslavljaju svoju krsnu slavu i u krugu najbližih slave svetog Nikolu.
Sveti Nikola je rođen u gradu Patari, u oblasti Likije, na području Male Azije, kao jedinac bogatih i znamenitih roditelja, Teofana i None. Kao jedinca darovanog od Boga, oni su ga Bogu i posvetili. Sveti Nikola je umro 19. decembra 345. godine (prema Julijanskom kalendaru 6. decembra), pa se taj dan obeležava kao pomen svetitelju i jedna je od najčešćih srpskih slava. Pravoslavni vernici svetog Nikolu smatraju borcem za Hristovu veru, pobednikom zla za ceo svet, a njegovo ime znači narodni pobeditelj, jer grčka reč „niki“ znači pobeda, a „laos“ znači narod, vernici.
Nikolaj se duhovnom životu naučio kod svog strica, Nikolaja episkopa patarskog, koji je osnovao manastir Novi Sion, u kom se Nikola zamonašio. Po smrti roditelja, Nikola je imanje razdelio siromašnima ne zadržavajući ništa za sebe. Pročuo se zbog svog milosrđa kao sveštenik u Patari, ali je on brižljivo skrivao svoja milosrdna dela.
Potom, sveti Nikola biva izabran za arhiepiskopa u gradu Miru, u Likiji. Poučavao je narod veri i zakonu Božjem, obilazio bolesne, otkupljivao je zarobljenike, koji su tada bili prodavani kao robovi, i puštao ih na slobodu, obilazio gradove i sela.
Do dolaska na presto cara Konstantina, za vreme vladavine cara Dioklecijana, sveti Nikola je bio zatvoren u tamnicu, gde je i zatvorenike poučavao veri. Nakon toga vratio se na svoj arhiepiskopski presto. Sveti Nikolaj je odlučio da obiđe sveta mesta. Na putu obilaska, Nikolaju su se dešavala mnoga čuda. Posle obilaska svih svetih mesta, sveti Nikola unajmi nekog lađara da ga odveze u Likiju, ali lađar je, iako je uzeo novac, hteo da ide na neku drugu stranu. Tada se podigao vrlo jak vetar i okrenuo brod u pravcu Likije, a svi napori mornara koji su, po naređenju kapetana, pokušavali da vrate brod, bili su uzaludni. Punim jedrima brod je došao u Likijsko pristanište, gde se sveti Nikola iskrcao.
Svetog Nikolu poštuje sav hrišćanski svet. Umro je u Miru, 345. godine, a potom su nekoliko vekova njegove mošti počivale u sabornoj crkvi tog grada. 1096. godine, posmrtni ostaci svetog Nikole preneti su u Bari, koji se nalazi u južnoj Italiji, u crkvu svetog Jovana Preteče. I danas mošti svetog Nikole počivaju u Bariju, u crkvi svetog Nikole, koju su u njegovu slavu podigli građani, verujući i poštujući svetog Nikolu kao čudotvorca i iscelitelja.
Prema predanju se smatra da je sveti Nikola povratio vid Stefanu Dečanskom, te je stoga ovaj srpski kralj hram u kom su pohranjene mošti svetog Nikole okitio srebrom i slao bogate priloge za njegovu izgradnju i opremanje.
Sveti Nikola je pomagao siromašnima, tešio narod i spasavao ga od gladi, branio Likiju i ostale gradove od ratnih opasnosti i nesreća. Smatra se zaštitnikom moreplovaca i svih putnika. I danas se veruje da sveti Nikola pomaže na moru i svi pomorci hrišćanske vere ga slave kao svog zaštitnika. Tokom vekova, sveti Nikola je postao jedan od najpopularnijih Svetaca. U cilju sećanja na njega i za njegovo proslavljanje podignute su hiljade crkava i manastira. Na pravoslavnim ikonama Sveti Nikola se najčešće predstavlja sa omoforom arhiepiskopa i Jevanđeljem u ruci.
Veliki broj vernika pravoslavne veroispovesti obeležava svetog Nikolu kao svoju krsnu slavu, kojom prilikom se uz sveću i slavski kolač, kao i Očenaš okupljaju članovi porodice, mole Bogu i slave ovog svetitelja kao svog zaštitnika.



Izvor: Magazin "Ravnica"