Sjedinjene Američke Države

Mejn

Мејн (енгл. Maine) је савезна држава смештена на крајњем североистоку САД. Према истоку и југу излази на Атлантски океан, према североистоку се граничи са канадском провинцијом Њу Бранзвик, а према северозападу са провинцијом Квебек, према западу се граничи са савезном државом Њу Хемпшир. Мејн је смештен у делу САД познатом као Нова Енглеска. Познат је по свом крајолику – разуђеној, каменитој обали, ниским планинама, густим шумама и живописним водотоцима. Такође је познат и по својој кухињи нарочито по јастозима и шкољкама.

Географија

Мејн је најсевернија и највећа савезна држава у Новој Енглеској јер заузима скоро половину површине те области. За Мејн је карактеристично то да се граничи са само једном савезном државом САД, Њу Хемпширом према западу. Мејн је најисточнија савезна држава САД а градови Истпорт и Лубек су два најисточнија места у Сједињеним Државама. Најсеверније насеље у Мејну је Есткорт Стејшон.

Језеро Мусхед је највеће језеро у Новој Енглеској. Острва Макијас Сил и Норт Рок спадају међу четири области око којих се споре САД и Канада.

Скоро деведесет посто Мејна је покривено шумом.[1] Шумске области су углавном ненасељене а неке нису ни политички организоване. Тако на пример Северозападни Арустук је неорганизована територија а простире се на површини од 6.910 km2 и има 27 становника или једну особу на 260 km2.

Мејн се налази у биому широколисних и мешовитих шума умерених предела. У пределима дуж централне и јужне обале налазе се Североисточне обалске шуме у којима преовлађује храст, док се у остатку савезне државе простиру Северноенглеске-Акадијске шуме. [2]

Обала Мејна је дугачка око 400 километара.[3][4] Најисточнија тачка Мејна а уједно и континенталног дела САД је Вест Кводи Хед (енгл. West Quoddy Head). Обала Мејна има много залива, ртова и литица. У унутрашњости се налазе језера, реке, шуме и планине.
Обала Мејна поред Националног парка Акадија.

Највећи део крајолика Мејна је створен услед снажне глацијалне активности на крају последњег леденог доба. У том периоду су настали мореуз Сомс и Бабл Рок. Мореуз Сомс се сматра јединим фјордом на источној обали САД и достиже дубину до 50 метара. Велика дубина овог мореуза омогућава бродовима да се крећу скоро целом његовом дужином. Такође је погодан и за бродоградилишта. Бабл Рок познат и као глацијално чудо је један велики камен натакнут на ивицу планине Бабл у Националном парку Акадија. На основу анализе гранита, геолози су утврдили да су глечери померили тај камен са удаљености од око 50 километара.
Бутбеј Харбор

Национални парк Акадија је једини национални парк у Новој Енглеској.

Историја

Током Леденог доба на подручју данашњег Мејна настало је на стотине залива, увала и живописних лука које постоје и данас. Приликом повлачења леда настало је близу две хиљаде острва код обале Мејна.

Првобитни становници

Првобитни становници ове области су били потомци ловаца из периода Леденог доба. О овим људима се мало зна, осим да су се развили знатно пре Микмак и Абнаки Индијанаца. Они су били познати као црвени људи због црвене глина коју су користили за обележавање гробова. Сматра се да најстарији гробови становника Мејна датирају од три хиљаде година пре нове ере.

Микмаки Индијанци у источном Мејну и Њу Бранзвику су углавном били ратоборно племе, док су бројнији Абнаки (или Вабанаки) Индијанци били мирољубиво племе, које се бавило пољопривредом и рибарством. Иако су некада десетине племена насељавала Мејн данас постоје само четири. Племе Пасамакводи броји око 1.500 припадника и живи у два резервата. Племе Пенобскоти броји око 1.200 припадника и живи на острву Индијан на реци Пенобскот. Племе Микмак има 482 припадника и живи у округу Арустук, док је племе Малисита са 554 припадника смештено близу Хаултона.

Откриће и колонизација

Претпоставка је да је пет стотина година пре Колумбовог „открића“ Америке, Лејф Ериксон са посадом од тридесет Викинга стигао до данашњег Мејна и покушао да оснује насеобину. Џон Кабот, италијански морепловац у служби енглеског краља Хенрија VII, је 1498. упловио је у воде Северне Америке и сматра се да је истражио обалу Мејна, иако не постоје конкретни докази о томе. Један век касније више европских бродова је накратко посетило ову област, неки од њих су пристајали због поправки и ради снабдевања храном.

Прва насеобина у данашњем Мејну је била основана 1607. године од стране компаније „Плимут“ у Попхаму, исте године када је основана колонија Џејмстаун у Вирџинији. С обзиром да колонија Попхам није успела да преживи сурове зиме у Мејну, Џејмстаун се сматра најстаријом трајном насеобином у САД.

Током 1620-их основане су бројне енглеске насеобине дуж обале Мејна, међутим због сурове климе, сиромаштва и напада Индијанаца већи број тих колонија уништен током наредних година. Почетак 17. века дочекало је само неколико колонија. Дотле је Масачусетс купио већи део територије Мејна, тај споразум је трајао све до 1820. када је Мејн постао савезна држава.

Ратови са Французима и Индијанцима

Питање управе над Мејном било је предмет спора између Енглеске и Француске током прве половине 18. века. Ово раздобље обележили су и бројни упади Индијанаца на насеобине белаца. Ови препади су били подржани од стране Француза јер су желели да отерају Енглезе са те територије. Прекретницу у ратним операцијама представљало је заузимање француске луке у Луисбургу у Новој Шкотској, 1745. године од стране трупа предвођених Вилијамом Пеперелом. Споразум у Паризу је потписан 1763. којим су се Французи одрекли претензија на ову територију. Смањење индијанских напада половином 18. века и поклањање земље од стране Масачусетса допринело је порасту броја становника у Мејну. Између 1743. и 1763. број становника се увећао са 12.000 на 24.000. До краја века број становника Мејна је порастао на 150.000.

Америчка револуција

Отпор британској пореској политици је почео још 1765. када је група људи запленила пореске маркице у Фалмуту, данашњем Портланду, док су напади на пореске службенике постали учестали. Годину дана после Бостонске чајанке, у Мејну се одиграо сличан догађај када је група људи запалила товар чаја који је био ускладиштен у Јорку. Након избијања оружаног сукоба у Лексингтону и Конкорду, стотине мушкараца из Мејна су се прикључили борби за независност. Доста борби је било и у унутрашњости Мејна. Британски бродови су 1775, под командом капетана Хенрија Мовата, бомбардовали и спалили Фалмут. Тим чином су Британци желели да казне становнике тог места због њиховог супротстављања британској Круни. Прва поморска битка током Америчке револуције догодила се у јуну 1775. када је група родољуба близу Макијаса заробила брод „Маргарета“. Касније те године група мушкараца из Мејна придружила се пуковнику Бенедикту Арнолду на његовом дугом маршу кроз северне шуме у покушају да заузме Квебек. Приликом покушаја америчке морнарице да 1779. године заузме британско утврђење Кастин дошло је до најкрвавије поморске битке током Америчке револуције. Током Америчке револуције Мејн је претрпео велике губитке, око хиљаду људи је погинуло, трговина је замрла, главни град је сравњен са земљом, а трошкови Мејна су били већи него касније у Америчком грађанском рату.

Државност

Након Америчке револуције колонисти у Мејну почињу да траже отцепљење од Масачусетса. Обалски трговци, који су у то време одржавали равнотежу политичке моћи, су се супротстављали покрету за отцепљење. Свој став су променили када је избио Рат из 1812. јер се Масачусетс показао као неспособан да заштити људе у овој ексклави од упада британских трупа.

Због појачаних захтева за добијање статуса савезне државе Конгрес САД је према одредбама Мисури компромиса 15. марта 1820. прогласио Мејн за 23. савезну државу САД. Због потребе да се одржи равнотежа између савезних држава у којима је било дозвољено робовласништво и оних у којима то није, након прикључења Мејна годину дана касније САД се придружује савезна држава Мисури, у којој је за разлику од Мејна било дозвољено робовласништво. Приликом ступања у Унију Мејн је имао скоро три стотине хиљада становника, састојао се од девет округа и 236 насељених места. Први гувернер Мејна је био Вилијам Кинг, угледни трговац и бродоградитељ. Као привремени главни град одабран је Портланд, да би престоница 1832. била пресељена у Огасту.

Проблем са североисточном границом

Граница између Мејна и Њу Бранзвика је често била предмет расправе годинама након Америчке револуције. Сукоб је тињао све до 1839, када је запретила опасност од избијања рата. Британци су ангажовали неколико стотина војника из Квебека, док је Конгрес САД одобрио десет милиона долара за војне трошкове уколико дође до избијања рата. Мобилисано је око педесет хиљада војника а генерал-мајор Винфилд Скот је послат да предупреди крвопролиће. Скот је успео да издејствује привремени споразум између две стране. Споразум Вебстер-Ешбартон је потписан 1842. између државног секретара САД Данијела Вебстера и енглеског специјалног министра лорда Ешбартона, којим је коначно решено питање североисточне границе Мејна.

Економски развој

Након добијања статуса савезне државе дошло је до развоја рударства и индустрије што је довело до снажног економског раста. Поред прераде дрвета процват је доживело и рибарство као и бродоградња. Такође се развила и производња леда, гранита и креча. Фабрике које је покретала вода су почеле да ничу поред бројних млинова који су већ били смештени дуж најзначајнијих река у Мејну. То доприноси развоју производње текстила, папира и производа од коже. Рибарство и пољопривреда су такође били веома важни али су били предмет великих економских флуктуација.

Грађански рат

У Мејну, који је постао савезна држава САД као држава у којој није дозвољено робовласништво, је постојала дуга традиција борбе против робовласништва. Удружења аболициониста су основана још 25 година пре почетка Америчког грађанског рата. Допринос Мејна у војсци Уније је био прилично велики. Око 73.000 хиљаде војника из Мејна је било ангажовано у војсци Уније а њих десет посто је погинуло током рата. Два генерала из Мејна су се истакла током овог рата. Оливер Отис Хауард се истакао и биткама код Гетисбурга и Бул Рана а Џошуа Л. Чемберлен у бици код Литл Раунд Топа. Чемберлен је командовао трупама Уније којима се предао генерал Роберт Ли код Апоматокса. Након рата изабран је за гувернера Мејна. Оба генерала су била привржена школству па је Хауард основао Универзитет Хауард (енгл. Howard University) и био је његов први председник, док је Чемберлен био председник Колеџа Боудин (енгл. Bowdoin College).

Три дива

Прохибиција и аболиционистички покрети омогућили су оснивање Републиканске странке у Мејну 1854. године. Ханибал Хамлин, сенатор САД из редова демократа, иступио је из своје странке због несугласица око робовласништва. Он је основао Републиканску странку у Мејну и био је први гувернер Мејна из редова те странке. Избором Абрахама Линколна за председника САД, Хамлин је постао потпредседник.

Током овог раздобља појавила се најзначајнија политичка личност Мејна у 19. веку, Џејмс Г. Блејн. Од средине 1860-их до краја века Блејн је практично владао националном а самим тим и политиком у Мејну јер је био председавајући Представничког дома САД, утицајан сенатор, три пута је био државни секретар. Био је кандидат Републиканске странке на изборима 1884. али је изгубио од демократе Гровера Кливленда.

Трећи значајни политичар из тог раздобља био је Томас Б. Рид члан Конгреса САД током последње четвртине 19. века. Три пута је био председавајући Представничког дома а због своје оштрине и одлучности да прогура одређене законе добио је надимак „Цар Рид“.

Индустријски раст

Након великих открића у производњи струје 1890-их, Мејн је почео да користи своје речне потенцијале за изградњу хидроелектрана. Електране су изграђене на рекама Андроскогин, Кенебек, Пенобскот и Сако. И током 20. века се наставио раст индустријске производње у Мејну али по знатно нижој стопи. Велике фарме на којима се узгајао кромпир, ћуретина и производили млечни производи заменио је велики број малих газдинстава. Велика економска криза током 1930-их одразила се и на економију Мејна. Током друге половине 20. века Мејн је имао проблем да усклади индустријски развој заснован на коришћењу природних ресурса и заштиту животне средине.

Данашња политика Мејна

Уз ретке изузетке, Републиканска странка владала је политичком сценом Мејна цео век, од оснивања странке 1854. до избора демократе Едмунда С. Маскија за гувернера 1954. Маски и мала група младих напредних људи је успела да Мејн учини истинском двопартијском савезном државом. Маски је 1958. постао сенатор САД. Постао је предводник у борби за чисту животну средину а такође се профилисао као стручњак за законодавство и контролу буџета. На изборима за председника САД 1968. био је кандидат за потпредседника заједно са Хубертом Хамфријем а четири године касније био је један од главних кандидата за председничку номинацију. Председник САД Џими Картер га је 1979. именовао за државног секретара

Становништво

Према процени Управе САД за попис становништва (енгл. United States Census Bureau) у Мејну је 1. јула 2011. живело 1.328.118 људи што је смањење до 0,01 посто у односу на попис који је обављен 2010.[5] Мејн је 2008. имао 1.321.504 становника што представља повећање од 6.250 људи или 0,5 посто у односу на 2007. годину. У односу на 2000. годину број становника се у том раздобљу повећао за 46.582 или 3,7 посто. Захваљујући природном прираштају број становника је повећан за 6.413 (71.276 рођених минус 64.863 умрлих), док су новопридошли становници допринели повећању од 41.808 људи. Од тог броја 5.004 су имигранти, док су 36.804 становника мигранти из других савезних држава.

Са 14,49 становника по квадратном километру Мејн је најређе насељена савезна држава САД источно од реке Мисисипи.

Шире подручје Портланда је најгушће насељени део са скоро 20 посто становника Мејна.[6] У 2009. Мејн је био једна од три савезне државе које су имале смањење броја становника.

Расе, етничко порекло и језик

Према попису из 2010. 94,4 посто становништва Мејна су чинили белци, 1,1 посто црнци, 0,6 посто Индијанци и аљашки домороци, један посто људи пореклом из Азије, 0,1 припадници неке друге расе и 1,4 посто мелези. Латиноамериканци и особе шпанског порекла су чинили 1,3 посто становништва Мејна.[8]

Према етничком пореклу највеће групе у Мејну су[9] :

   30,6 % Енглези
   25,0 % Франко-канађани
   18,3 % Ирци
   8,3 % Немци
   5,8 % Италијани
   4,8 % Шкоти
   2,6 % Шкоти-Ирци
   2,3 % Пољаци

Мејн је после Њу Хемпшира на другом месту међу савезним државама по броју Американаца француског порекла. Такође има и највећи проценат белаца који нису латиноамеричког порекла. Мејн има највећи проценат говорника француског језика у САД. Према попису из 2000. године 92,25 посто становника Мејна је говорило енглески код куће док је 5,28 посто говорило француски у поређењу са Луизијаном где је тај проценат 4,68 посто.

Религија

Према вероисповести становништво Мејна се може приказати следећим подацима:

   хришћани – 82%
       протестанти – 45%
           баптисти – 16%
           методисти[11] – 9%
           припадници епископалне цркве – 8%
           Уједињена црква Христа – 8%
           Пентекостална црква – 6%
           лутерани – 3%
           остале протестантске цркве – 10%
       римокатолици – 37%
       други хришћани – 1%
   остале религије – 1%
   нерелигиозне особе – 17%

Izvor: wikipedia.org

Мериленд

Мериленд (енгл. Maryland) је америчка савезна држава. Граничи се са Вирџинијом, Западном Вирџинијом и градом Вашингтоном на југу и западу, Пенсилванијом на северу и Делавером на истоку. Мериленд је седма савезна држава која је ратификовала Устав Сједињених Држава. Најнасељенији град је Балтимор а главни град је Анаполис.

Мичиген

Мичиген (енгл. Michigan, IPA изговор:/ˈmɪʃɨɡən/) је савезна држава на средњем западу Сједињених Америчких Држава. Мичиген је држава региона Великих језера. Име потиче од назива Мичиген језера, чије име је француска адаптација чипева речи мишигама, што значи „велика вода“ или „велико језеро“.

Девета је најмногољуднија држава САД (9.883.360, попис из 2012) и једанаеста (250,493 km²) од педесет највећих. Главни град је Лансинг (114.297, попис из 2010), а највећи Детроит (713.777, по попису из 2010). Састоји се од два полуострва (Горње и Доње), која раздваја канал Макинак, дугачак 8 км. Полуострва су повезана Макинак мостом. Четири од пет Великих језера налазе се у Мичигену. Такође има чак 64.980 језера и бара.

Мичиген има најдужу слатководну обалу од било које политичке јединице у свету, граничи се са четири од укупно пет Великих језера, плус са језером Сент Клер. 2005. године, Мичиген је био рангиран трећи по броју рекреативних чамаца, иза Калифорније и Флориде. Мичиген има укупно 64.980 унутрашњих језера. Мичиген је једина држава која се у потпуности састоји од два полуострва, од доњег и горњег полуострва.

Порекло имена

Име је добила по француској верзији чипевјанске речи mishigamaa, што значи „Велика вода“ или „Огромно језеро“

Географске одлике

Мичиген се састоји од два полуострва која леже између 82°30' и 90°30' западне географске дужине и одвојене су каналом Макинак. Са изузетком два мала дела који се празне реком Мисисипи путем до реке Висконсин на горњем полуострву и до Канаки-Илионис реке на доњем полуострву, Мичиген се празни вододелницом Великог језера Ст. Лоренс и једина је држава која се тако празни.

Горње полуострво је прекирвено шумама и и на запду се одликује планинским рељефом. Поркупинске планине су део једног од најстаријих планинских венаца на планети и високе 610 метара. Највећи врх државе налази се на Хјурону северозападно од Маркета и то је Маунт Арвон висок 603 м. Ово полуострво је велико као Конектикат, Делавер, Масачусетс и Роуд Ајланд заједно, али има мање од 330.000 становника.

Доње полуострво у облику је рукавца. Удаљено је 446 км од севера па до југа и 314 км од истока до запада. Највиша тачка је на Брајан Хилу и висока је 520 м, а најнижа је у низији језера Ири (174м).

Положај

Мичиген се састоји од два полуострва која се леже између 82°30' и 90°30' западне географске дужине и одвојене су каналом Макинак. Налази се у североисточном делу САД на граници са Канадом.

Рељеф и клима

Мичиген има континтенталну климу, иако постоје два различита региона. У јужним и централним деловима Доњег полуострва је топлија клима, са топлим летима и хладним зимама. Северни део Доњег полострва и цело Горње полострво има оштрију климу са топлим, али кратким летима и дугачким хладним до веома оштрим зимама. У неким деловима државе просечна температура од децембра до фебруара је испод нуле, а у севернијим деловима и до почетка марта. У Мисисипију у просеку пада 75 до 100 цм снега годишње, али у неким деловима падне и до 400 цм. Највећа температура била 44 °C у Мајоу 13. јула 1936. године, а најнижа је забележена 9. фебруара 1934. године када је у Вандербилту било -46 °C.

У целој држави годишње буде око тридесет снажних олуја. Могу бити оштре, поготово у јужним деловима државе. У просеку годишње буде око 17 торнада, до којих дође најчешће у јужним деловима државе, док су у на Горњем полуоству торнади реткост.

Хидрографија

У држави имали велики број језера и острва уз њих. Чувена Велика језера су Ири, Хјурон, Мичиген и Супериор, а острва су Северни и Јужни Манитоу, Бивер и Фокс на језеру Мичиген; Ројал и Гранде на Супериору, затим Маркет, Бојс Бланк и Макинак на језеру Хурон.

Реке у држави су мале, кратке и плитке и ретко погодне за пловидбу. Најпознатије су Детроит, Сент Мери и Сент Клер које спајају групу великих острва и велики број река које утичу у сама Велика језера.

Мичиген има другу најдужу обалу у САД, укупно дужине 5.292 км.[тражи се извор од 03. 2014.]

У држави постоји 11.037 копнених вода и још Велика језера која заузимају укупно 99.910 km². У било ком делу Мичигена да се нерка особа налази, у најгорем случају удасљена је свега 10 км од извора воде или 137 км од неког од Великих језера.

Историја

Када су први Европљани дошли, најмногобројнији народ били су Алгонквинци, међу које спада народ Оџибва (на француском Чипева), Отава и Потавотоми. Ова три народа живела су у миру у савезу, званом Савез три ватре. Најбројнији су били припадници Оџибва, којих је било између 25,000 и 35,000.

Народ Оџибва насељавао је горње полуострво, северни и централни Мичиген, Онтарио, северни Висконсин, јужну Манитобу и северне и централне делове Минесоте. Народ Отава живео је јужно од канала Макинак у северним, западним и јужним деловима Мичигена, такође и у јужном Онтарију, северном Охају и источном Висконсину. Потаватоми су живели у јужном и западном Мичигену, северној и централној Индијани, северном Илиноису, јужном Висконсину и јужном Онтарију.

Током Америчког револуционарног рата (1775–1783), Детроит је био центар за добављање намирница Британске војске. Већина становника били су Француски Канађани и Индијанци и били су у савезу са Француском. По договору из 1794. године, Британци су потпуно напустили Детроит и Мичиген 1796. године. Горње полуострво и Драмондска острва тек су 1818. и 1847. дошли под пуну контролу САД.

Демографија

Према пописном заводу САД, Мичиген је имао 9.938.444 становника у априлу 2000. године, док је по попису из 2010, у држави живело 9.883.635 становника, што је значи да је Мичиген једина савезна држава у којој се број становника смањио у поменутој деценији. Године 2010. у Мичигену је живело 592,212 становника рођених у иностранству или 6% од укупног броја. Према попису у Мичигену живи:

   Белих Американаца: 78,9 % (2,3 % Латиноси и 76,6 % остали)
   Афроамериканаца: 14,2 %
   Индијанаца: 0,6 %
   Азијских Американаца: 2,4 %
   Осталих раса: 1,5 %
   Аустралијских Амеркинаца: < 0,1 %
   Мешовитих: 2,3 %

Десет најмногољуднијих мањина у Мичигену су:

   Немци (22,3 %)
   Ирци (11,9 %)
   Енглези (10,1 %)
   Пољаци (9,0 %)
   Французи или Француски Канађани (6,7 %)
   Холанђани (5,1%)
   Шкоти (2,4 %)
   Швеђани (1,7 %)

Привреда

Биро за економску анализу проценио је 2010. године бруто државни производ Мичигена на 384,1 Б..[12] У априлу 2013. године, стопа незапослености била је 8.4%. ГМ и Форд, две највеће компаније у Мичигену, у топ 10 су фирми по приходу у целом САД. ГМ и Форд су од 2009. године започели структурну реорганизацију након пада берзи почетком 2000-тих година. Постигли су договор са унијом уједињених ауторадника и тим договором порасла је прерађивачка индустрија у држави на 6,6 % од 2001. до 2006.  али је проблем била висока цена нафте након економске кризе 2008. године.

Од 2002. године Мичиген је четврти у САД по броју радника у високој технологији. Укупно их је 568.000, од чега 70.000 ради у аутомобилској индустрији. Трећи су по укупној потрошњи на истраживању и развоју у САД, а тај развој и истраживања се углавном врше за аутомобиле, на којима су зарадили више од сваке државе у САД.

Мичиген је био трећи у држави по новим радним местима и повећавању броја истих,  међутим криза крајем 2000-тих година успорила је економију у држави. Аутомобилска индустрија у Деториту, добила је 1.36 Б из америчког министарства за енергетику, за производњу електронских возила, од које се очекује да одмах отвори 6.800 нових радних места, а до 2020. године очекује се чак 40.000.

Аеродром Метрополит у Детроиту један је од најновијих проширених аеродрома у САД, а уз то један је од најмодернијих и највећих. Држава води у САД по креативности посла од 2010. године.

Минесота

Минесота (енгл. Minnesota, IPA изговор:/mɪnɨˈsoʊtə/) је савезна држава на средњем западу Сједињених Америчких Држава.

Клима континентална, умерена са јачим зимама. Главни град је Сент Пол који има 287.151 становника. Минесота има око 5 милиона становника. Земљиште је прерија. Индустрија и пољопривреда веома развијена. Основне гране индустрије су машиноградња, прехрамбена, хемијска, металургија, графичка. Руде су манган, гвоздена руда. Главни пољопривредни артикли; пшеница, кукуруз, сунцокрет, кромпир. Савезна држава је од 1858. год.

Географија

Минесота је најсјевернија савезна држава САД после Аљаске. Држава је дио америчког региона познатог као Горњи средњи запад. Површина Минесоте је 225,181 km², што представља 2,25% од укупне површине САД. Са том површином Минесота је дванаеста по величини савезна држава.

Демографија

Број становника Минесоте је порастао са мање од 6.100, 1850. године на преко 1,7 милиона 1900. године. У наредних 6 деценија број становника се повећавао за 15% у току једне деценије, тако да је 1960. године Минесота имала 3,4 милиона становника. Раст броја становника је затим успорен, да би 2000. године тај број достигао 4,9 милиона. Према процјени из 2008. године, Минесота има 5.220.393 становника.

Мисисипи

Мисисипи (енгл. Mississippi) је савезна држава САД, која се налази у њеном централном делу. Површина Мисисипија је 125.443 km², а број становника по попису из 2000. је 2.697.243. Главни град је Џексон. Име државе је изведено из реке Мисисипи која тече западном границом, чије име потиче из Оџибванске речи misi-ziibi што у преводу значи Велика Река. Мисисипи је тридесет и друга по дужини и тридесет и прва по броју становника од педесет држава САД. Држава је густо пошумљена изван Делте Мисисипија. Ради обрађивања памука, шума је посечена у 19. веку. Симбол државе је дрво Магнолије.

Географија

Држава је смештена источно од истоимене реке на њеном доњем току. Подручје је највећим делом равно, с неколико мањих узвишења на крајњем североистоку. На југу држава има уски појас обале којом излази на Мексички залив. Мисисипи се граничи на северу с Тенесијем и Алабамом на истоку, док се на западној страни реке Мисисипи налазе Арканзас и Луизијана.

Држава Мисисипи је сачињена из низија, највиша тачка је планина Вудал, у подножју Камберландских планина 246 метара изнад нивоа мора. Најнижа тачка је на нивоу мора на Голфској обали. Већина Мисисипија је део Голфске Обалске Равни. Обалска Раван је претежно сачињена од ниских брда као што је Пајн Хилс на југу и Норт Сентрал Хилс. Понтоток Риџ и Фол Лајн Хилс на североистоку су колко-толко више. Лесно земљиште се може наћи на западу државе. На североистоку је плодна црница која се протеже до Црног Појаса Алабаме. Подручје државе састоји се од две плодне низије, речне долине реке Мисисипи и његове делте уз Мексички залив, као и брежуљкастог подручја на североистоку. Поред реке Мисисипи која доминира, одређено значење има њена притока Јазу. Највеће реке у Мисисипију су Велика Црна Река, Бисерна Река, Јазу, Паскагула, Томбигби. Највећа језера су Рос Барнет Резервоар, Аркабутла, Сардис и Гренада. Највеће од наведених је језеро Сардис.

На северозападу, држава се састоји из делте Мисисипија, дела алувијалне равни Мисисипија. Раван је уска на југу и постепено се шири северно од Викзбурга. Та регија има плодно земљиште, које се делом састоји из муља који је донешен поплавама Мисисипија. Мисисипи је претежно шумски предео са више од пола земље прекривено дрвећем, укључујући већином бор, памук, храст, орах, брест, хикори.

Клима

Мисисипи има влажну суптопску климу са дугим летима и кратким и благим зимама. Просечне температуре осцилирају од 95 °F (око 35 °C) у јулу, и око 48 °F (око 9 °C) у јануару. Температуре лети варирају мало широм државе, али зими, регија близу Мисисипи Саунда је знатно топлија него унутаркомпнени део. Измерена температура у Мисисипију је варирала −19 °F (−28.3 °C) 1966 на Коринту североисточно до 115 °F (46.1 °C) 1930 код Холи Спрингза северно. Могуће су обилне падавине снега широм државе као што је било током Новогодишње Снежне Олује 1963. Просечне годишње падавине се повећавају од севера ка југу, заједно са регијама у близини Голфског Залива. Дакле, Кларксдејл на северозападу има око 50 инча (око 1,270 mm) падавина годишње, а Билокси на југу око 61 инча (око 1,550 mm). Снег пада на северу и у централном делу државе, а повремено на југу. Крај лета и почетак јесени представља почетак ураганске сезоне. Урагани се крећу из Мексичког Залива, и долазе у унутруашњост Мисисипија, посебно у јужни део државе. Ураган Камила 1969 и Ураган Катарина 2005, који су побили 238 људи у држави, су најразорнији урагани који погодили државу. Просечно, Мисисипи има 27 торнада годишње. Два од пет најопаснијих торнада у америчкој историји су погодили Мисисипи. Око 7 торнада скале Ф5 су забележени у држави.

Екологија

Због сезонских поплава, могуће је да од децембра до јуна, река Мисисипи прави плодну плавну раван у делти Мисисипија, укључујући њене притоке. Да би контролисали поплаве, робови су направили насипе дуж реке Мисисипи. Попаве су одувек биле значајан део историје Мисисипија. Године 1879, Конгрес Сједињених Америчких Држава створио је Комисију Реке Мисисипи, чија одговорност укључује помагање одбора за насипе.

Историја

Oko 10,000 година пре Христа, амерички домороци или Палео-Индијанци су дошли у део који се данас сматра Југом. Палео-Индијанци су били ловци-сакупљачи, гонили су мегафауну која је изумрла при крају Плеистоцена. Неколико хилада година касније, напредме култура Вудланда и епохе мисисиписјске културе су развиле сложена и богата агрикултурална друштва, у којима је већина подржала развој специјализованих трговина. Њихови огромни земљани радови, који изражавају њихове политичке и верске концепте, који идаље постоје у Мисисипију и долинама Охајо. Потомци индијанскиј племена мисисипијске културе на југоистоку укључуу Чиксо и Чокто. Остала племена која насељавају територију Мисисипија (а чија су имена почаствована у локалним градовима) укључују Начез, Јазу и Билокси. Прва главна европска експедиција у територију која је основана као Мисисипи је предвођена шпанским истраживачем, Хернандо де Сото који је прошао кроз најсевернији део државе у 1540 у његовој другој експедицији за Нови Свет. У априлу 1699, француски колонисти су основали прво насеље Форт Маурепас (такође познат као Стари Белоки), изграђен на Оушн Спрингсу и населили Пјер Ле Моин д'Ибервиле. У 1716. французи су основали Начез на реци Мисисипију (као Форт Розели) постао је доминантни град и трговачко место на том подручју. Французи су већу територију назвали Њу Луизијана, Шпанци су наставили да присвајају део Голфске обале који је садашња јужна Алабама и Флорида. Следећих деценија та област је била под власти Шпанских, Француских, и Британских колониста. После америчке револуције, ова област је постала нови део Сједињених Америчких Држава.

Демографија

Укупан број становника се није значајно повећао, али је млад. Изгледа да одражава углавном становнике који су изабрали да се идентификују као више од једне расе, који су се у ранијим годинама идентификовали као припадници само једне националности што је преокрет у односу на раније дане сегрегације. Као што је демограф Вилијам Фреј напоменуо, "Мислим да се Мисисипи променио изнутра." Историјски гледано, после уклањања домородаца, главне групе су црне (Афроамериканци од којих су многи имали европско порекло) и беле (првенствено европско америчке) Према попису из 2000 највише староседеоца има:

   америчких (14,2%)
   ирских (6.9%)
   енглеских (6.1%)
   немачких (4.5%)
   француских (2.3%)
   шкотско-ирских (2.3%)
   италијанских (1.4%)
   шкотских (1.2%)

Под француском и шпанком владавином отпочелом у 17. веку, неколико Европљана која су живела на подручју које је данас Мисисипи, су били римокатолици. Раст културе памуке после 1815 довукао је десетине хиљада англо-америчких досељеника сваке године, од којих су многи протестанти из југоистолних држава. После миграције таквих размера, дошло је до рапидног раста у броју припадника протестантске цркве, посебно у методистичким, пресбетеријанским и баптистичким. Према подацима удружења религија за архиву података (АРДА) у 2010. Јужњачка Баптистичка Конвенција имала је 907,384 присталица и била највећа верска деноминација у држави, после које иде Сједињена Медотистичка Црква са 204,165 и Римокатоличка црква са 112,488. Остале религије имају мали број присталица у Мусисипију, од 2010, било је 5,012 Муслимана, 4,389 Хиндуса и 816 присталица Бахаизма.

Тинејџерска трудноћа

Данас, један од проблема у Мисисипију је тинејџерска трудноћа. Најновији подаци показују да Мисисипи има највећу стопу тинејџ трудноћа, износи 60% изнад просека САД.

Политика

Застава државе Мисисипи, као што заставе многих јужних америчких држава, укључује у себи нацрт заставе Конфедеративних Америчких Дрхава.

Привреда

Биро за економске анализе процењује 2010 да је укупан државни производ Мисисипија 98 милијарди долара. Пре грађанског рата, Мисисипи је била пета најбогатија држава у нацији, њено богатство полази из плантажа памука дуж река. Током грађанског рата, умрло је 30.000 углавном белих људи од болести и рана, а много обогаљених и рањених је напустило земљу. Промене у структури рада и пољопривредној депресији широм југа изазвало озбиљне губитке у богатству. У 1860 је процењена имовина у Мисисипију, била више од 500 милиона долара, од чега је 218 милиона долара (43 %) процењено као вредност робова. До 1870, укупан државни производ је смањена у вредности до око 177 милиона долара.

Федералне субвенције и потрошња

У Мисисипију постоји фискални конзерватизам због којег су медицинска помоћ, маркице за храну и други социјални програми су често ускраћени.

Главни град Џексон
Највећи град Џексон
Гувернер Фил Брајант
Службени језик енглески
Површина 125.443 km²
- Копнена 121.606 km²
- Водена 3.940 km²
Становништво 2008.
- Број 2.938.618
- Густина становништва 23,4 ст./km²
Временска зона Central: UTC-6/-5
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 10. децембар 1817.
- Поредак 20.
Географска дужина 88°7'W - 91°41'W
Географска ширина 30°13'N - 35°N
Ширина 275 km
Дужина 545 km
Висина
- Највиша 246 m
- Најнижа 0 m
Скраћенице
- Поштанска MS
- ИСО 3166-2 US-MS

Мисури

Мисури (енгл. Missouri) је савезна држава која се налази на Средњем западу САД. Према северу се граничи са Ајовом, према истоку са Илиноисом, Кентакијем и Тенесијем, према југу са Арканзасом а према западу са Оклахомом, Канзасом и Небраском. Према попису из 2010. Мисури је имао 5.988.927 становника, што га сврстава на 18. место у САД и пето место на Средњем западу. Мисури има 114 округа и један независан град. Главни град Мисурија је Џеферсон Сити. Четири највеће агломерације у Мисурију су Сент Луис, Канзас Сити, Спрингфилд и Коламбија

Главни град Џеферсон Сити
Највећи град Канзас Сити
Гувернер Џеј Никсон
Службени језик енглески
Површина 180.533 km²
- Копнена 178.590 km²
- Водена 2.101 km²
Становништво 2008.
- Број 5.988.927
- Густина становништва 31 ст./km²
Временска зона Central: UTC-6/-5
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 10. август 1821.
- Поредак 24.
Географска дужина 89°6′W — 95°46′W
Географска ширина 36°N — 40°37′N
Ширина 385 km
Дужина 480 km
Висина
- Највиша 540 m
- Најнижа 70 m
Скраћенице
- Поштанска MO
- ИСО 3166-2 US-MO

Монтана

Монтана (енгл. Montana) је савезна држава на западу Сједињених Држава. Западна трећина Монтане састоји се од бројних планинских венаца. Мањи, „острвски венци“ налазе се у централној трећини државе, што даје укупно 77 именованих венаца Стеновитих планина. Ова географска особеност осликана је и у имену државе које је изведено од шпанске речи montaña (планина). Монтана има неколико надимака, али ниједан званичан, међу којима су: „држава благостања“ и „земља великог неба“. По површини је четврта највећа савезна држава, али је по броју становника на 44. месту, а такође је и трећа најређе насељена савезна држава САД.  У Монтани се налази Национални парк Јелоустон.

Географске одлике

Монтана је четврта по величини савезна држава САД, после Аљаске, Тексаса и Калифорније. На северу Монтана се у дужини од 877 километара граничи са три канадске покрајине: Британском Колумбијом, Албертом и Саскачеваном.

Рељеф и клима

Рељеф Монтане је углавном планински. Међутим, између многих планинских венаца су богате речне долине које имају велике пољопривредне ресурсе и вишеструке могућности за туризам и рекреацију. Исток и север ове прелазне зоне су експанзивни и ретко насељени. У Монтани се налази Национални парк Глечер, и Јелоустон. Око 127.000 km², или 35 % Монтаниног земљишта управља федералним или државним органима. Постоји око 13.000 km² пустиње. Монтана је велика држава са значајним разликама у географији, а клима је, дакле, подједнако разнолика. Држава протеже испод 45. паралеле (линија на половини пута између екватора и северног пола), на 49. паралели, и узвишења у распону од 2.000 метара, испод 610 м на скоро 4.000 м изнад нивоа мора.

Хидрографија

Постоји најмање 3.223 именованих језера и акумулација у Монтани, укључујући језеро Флатхед, највеће природно слатководно језеро у западном делу Сједињених Држава. Највеће вештачко језеро у држави је Форт Пек на реци Мисури. Остала већа вештачка језера су Хангри Хорс на реци Флатхед, језеро Кукануса на реци Кутни, језеро Елвел на реци Маријас, Кларк Канјон на реци Биверхед, Јелоутај на реци Бигхорн, Канјон Ферија, Хаузер, Холтер, Рејнбоу и Блек Игл на реци Мисури.

Флора и фауна

Вегетација државе обухвата Лодгепол бор, Пондерос бор, Доуглас Фир, аршику, смрчу, јасику, брезу, црвени кедар, кукуту, јасен, јову; Стеновите планине јавора и памучастодрвенаста стабла. Шуме покривају око 25 % државе.

Историја

Разни староседелачки народи живели су на територији данашње државе Монтана хиљадама година. Земљиште у Монтани источно од континенталне поделе била је део Луизијане. Низ великих рударских открића у западној трећини државе почетком 1862. где је нађено злато, сребро, бакар, олово, угаљ (и касније нафта) привукао је десетине хиљада рудара на то подручје. Пре стварања територије Монтане (1864—1889), разни крајеви који данас чине Монтану били делови Територије Орегон (1848—1859), Територије Вашингтон (1853—1863), Ајдаха(1863-1864), и Дакоте (1861—1864). Монтана је постала територија САД 26. маја 1864. Први Европљани кји су истражили територију Монтане били су Французи. Монтана је била поприште великих ратова са Индијанцима.

Демографске одлике

Попис из 2010. представио је повећање од 87.220 људи, или 9,7 %, од 2000. Раст је углавном концентрисана у Монтани у седам највећих округа. Према попису из 2010. , 89,4 % становништва су белци (87,8 % нису хиспано бели), 6,3 % су Амерички Индијанци, 2,9 % су латино и Латиноамериканци било које расе, 0,6 % градјана су пореклом из Азије, 0,4 % су Црнци или Афроамериканци, 0,1 % су са Хаваја и других пацифичких острва, 0,6 % од неких других раса, и 2,5 % становника су од две или више раса највећих европских предака групе у Монтани од 2010 су:. Немачка (27,0 %), ирска (14,8 % ), Енглеска (12,6 %), а норвешка (10,9 %). Према америчком попису 2000, 94,8 % становништва старијег од 5 и старији говоре енглески код куће. Шпански језик јенајчешће говори код куће осим енглеског. Други језици који се говоре у Монтани (од 2013) обухватају Ассинибоине, Блекфут, Чејне, Кров, и тако даље. Одељење за образовање процењује да у 2009 5,274 ученика у Монтани говори још јдан језик код куће. Међу њима је индијански језик (64 %), немачки (4 %), шпански (3 %), руски (1 %) и кинески (мање од 0,5 %).

Монтана има већи број Индијанског становништво бројчано и процентуално у односу на већину америчких држава. Монтана има три округа у којима су Амерички староседеоци већина : Биг Хорн , Глејшер и Рузвелт.

Верска структура становништва у Монтани је следећа:

   протестанти 47%,
   католици 23%,
   Јевреји 0,5%,
   Јеховини сведоци 2%,
   Муслимани 0,5%,
   будисти 1%,
   Хинду 0,5% и
   нерелигиозни 20%

Велики број верника (мерено бројем присталица) укључује римокатоличку цркву са 169,250 од 2000; Евангелистичку лутеранску цркву у Америци са 50,287 од 2000; и (на дан 31. децембра 2012) Цркву Исуса Христа - 47.854.

Главни град Монтане је Хелена.

Главни град Хелена
Највећи град Билингс
Гувернер Стив Булок
Службени језик енглески
Површина 381.156 km²
- Копнена 377.295 km²
- Водена 3.862 km²
Становништво 2008.
- Број 967.440
- Густина становништва 2,39 ст./km²
Временска зона Mountain: UTC-7/-6
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 8. новембар 1889.
- Поредак 41.
Географска дужина 104° 2′W — 116° 3′W
Географска ширина 44° 21′N — 49°N
Ширина 410 km
Дужина 1015 km
Висина
- Највиша 3901 m
- Најнижа 549 m
Скраћенице
- Поштанска MT
- ИСО 3166-2 US-MT

Привреда

Монтана је углавном рударско-индустријско-пољопривредна држава са добро развијеним туризмом. Монтана има велике резерве нафте, каменог угља, природног гаса, сребра, злата, цинка и других руда. Монтана има добро развијену прераду нафте, хемијску индустрију, металургију. У пољопривреди Монтане главни производи су: пшеница, јечам, зоб, шећерна репа, кромпир и велике сточарске фарме, на којима се велика стада крава слободно узгајају. Монтана је богата шумама, које су углавном четинарске тако да је развијена и дрвна индустрија.

Политика и администрација

Политика у држави је конкурентна, демократе обично држе предност, захваљујући подршци међу синдикалним организацијама, рудара и железничких радника. Између 1988 и 2006, било је више вероватно да ће бирачи изаберати конзервативце у федералним канцеларијама. Ту су се појавиле дугорочне смене под партијском контролом. Од 1968 до 1988, државом доминира Демократска странка, уз демократског гувернера у периоу од 20 година. Избори су почели 1988, када је зз Монтану изабран републички гувернер, по први пут од 1964 био послат као републиканац у америчком Сенату, по први пут од 1948. Држава је последњи пут подржала демократу за председника у 1992, када је Бил Клинтон освојила већинску победу. Монтана тренутно има само једног представника у америчком дому. Као и другим државама, Монтана има два сенатора.

Небраска

Небраска (енгл. Nebraska) је савезна држава САД смештена у области Великих равница и америчког Средњег запада. Главни град је Линколн, а највећи је Омаха. Савезна држава постала је 1867. године. Небраска се према северу граничи са Јужном Дакотом, према истоку са Ајовом и Мисуријем, према југу са Канзасом и према западу са Колорадом и Вајомингом. Небраску карактеришу велике варијације између зимских и летњим температура, и снажне олује и торнада. За Небраску су карактеристичне прерије на којима нема дрвећа, што погодује развоју сточарства. Претежно је рурална савезна држава. Највећи број становника је немачког порекла а поред њих има и највећи број људи чешког порекла по становнику.

Главни град Линколн
Највећи град Омаха
Гувернер Дејв Хајнеман
Службени језик енглески
Површина 200.520 km²
- Копнена 199.099 km²
- Водена 1247 km²
Становништво 2011.
- Број 1.842.641
- Густина становништва 9,25 ст./km²
Временска зона Central: UTC-6/-5

Mountain: UTC-7/-6
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 1. март 1867.
- Поредак 37.
Географска дужина 95°25'W - 104°W
Географска ширина 40°N - 43°N
Ширина 340 km
Дужина 690 km
Висина
- Највиша 1653 m
- Најнижа 256 m
Скраћенице
- Поштанска NE
- ИСО 3166-2 US-NE

Невада

" />

Невада је савезна држава на западу САД, коју окружују савезне државе Калифорнија, Орегон, Ајдахо, Јута и Аризона. По величини је 7. у САД. Главни град јој је Карсон Сити, а највећи Лас Вегас. Невада је по броју становника 35. у САД. Простире се на површини од 286.585 km², на којој живи 2.600.167 становника (2008). Преко 2/3 популације Неваде живи у околини и у Лас Вегасу. Име је добила по планини Сијера Неваде које се кроз њу простиру. Невада има неколико надимака један он њих је Сребрна држава због велике улоге сребра у историји Неваде, такође је зову Држава рођена у борби зато што је постала савезна држава за време Америчког грађанског рата.

Невада је већински пустињачка и сува, са највећим делом у Великом басену. Регије јужно од Великог Басена се налазе у оквиру пустиње Мохаве, док језеро Тахо и Сијера Невада леже на западној ивици. Приближно 86% од државине земље припада надлежностима федералне владе САД, и цивилних и војних.

Невада је позната по својим либертаријанистичким законима. Установљење легализованог коцкања и благих процедура брака и развода у двадесетом веку је трансформирало Неваду у велику туристичку дестинацију. Невада је једина америчка држава у којој је проституција легална (мада је забрањена у окрузима Кларк и Вошо, који садрже Лас Вегас и Рино). Туристичка индустрија је Невадин главни послодавац, а рударство од великог значаја за сектор економије, с тим да је Невада четврти највећи произвођач злата на свету.

Етимологија

Име Невада на шпанском значи „покривено снегом“. Добила је име по Сијери Невади што значи „планине покривене снегом“. Године 2004. је изговор „Невада“ постао званичан након што је председник Џорџ Буш на једном од његових говора изјавио „Одлично је бити овде у Невади." , наглашавајући изговор са кратким „а“.

Географске одлике

Положај и рељеф

Невада се налази на западном делу САД, и окружују је савезне државе Јута, Ајдахо, Орегон, Калифорнија и Аризона. Већи део северне Неваде је у оквиру Великог Басена, благе пустиње која лети има топле температуре а зими хладне. Повремено у овом делу Неваде влага из Северног америчког монсуна изазива летње олује и грмљавине.

Планински венци овог дела Неваде, који имају врхове преко 4.000 m, имају бујне шуме изнад пустињских равница, стварајући небеска острва за ендемске врсте. Долине су углавном испод 910 m надморске висине.

Јужни део државе, где се налази Лас Вегас, је унутар пустиње Мохаве. У овом региону падне мање кише зими, али је зато је лети ближа Северном америчком монсуну. Такође је и тло ниско, углавном испод 1.200 m, даје услове за вреле летње дане и хладне зимске ноћи (због температурне инверзије).

Невада и Калифорнија имају највећу дијагоналну линију као границу која износи 640 km. Ова линија почиње код језера Тахое и наставља до реке Колорадо, где се спајају границе Неваде, Калифорније и Аризоне, 19 km југозападно од Лофлина.

Највећи планински венац у јужном делу Неваде је планински венац Спринг, западно од Лас Вегаса. Најнижа тачка је јужно од Лофлина, код реке Колорадо.

Невада има 172 планинска врха са 610 m. Невада је друга по реду у САД што се тиче планина, иза Аљаске, и испред Калифорније, Монтане и Вашингтона. Ово чини Неваду државом са највише планина.

Клима

Невада важи за најсувљују државу САД што по природи и географији и јесте. Суву климу употпуњавају пустињски и полу-пустињски предели који чине већи де површине саме државе. Неваду одликују високе дневне летње температуре које иду и до 52 °C али насупрот њима веома ниске ноћне температуре чак -46 °C. зиме у северним крајевима Неваде су дуге и веома хладне, док у јужним крајевима су кратке и не тако хладне.

Већина делова Неваде има минималне падавине током године.

Највећа забележена температура је 52 °C измерена 26. јуна 1937. код Лофлина, а најнижа -46 °C код Сан Џакинта исте године. Невадиних рекордних 52 °C је трећа највиша температура забелећена у историји САД, иза Аризониних 53 °C и Калифорнијиних 57 °C.

Хидрографија

Површина Неваде је веома сува, 0,69 % Неваде је вода. Најзначајније реке које протичу кроз Неваду су река Колорадо и река Хумболт. Река Колорадо је река на југозападу Сједињених Америчких Држава и северозападу Мексика, дуга је око 2330 километара. Извире на западним падинама Стеновитих планина и утиче у Калифорнијски залив. Река Хумболт тече на северу Неваде, дуга је 530 километара. Најзначајнија језера у Невади су Пирамид, Вокер и Тахо.

Историја

Историја пре 1864.

Историја Неваде је почела открићем великих количина ретких метала (злата и сребра) 1859. године.

Присједињавање САД

Права историја Неваде почиње одвајањем посебне државе Неваде од Јуте 1861, име је добила по планини која се кроз њу простире — Сијера Неваде (у преводу са шпанског - снежна планина). Године 1864. уз залагање председника САД Невада је присједињена као 36. савезна држава. Статус државе је био пожуриван за 31. октобар како би се помогло да се осигура поновна победа Абрахама Линколна 8. новембра и послератна Републиканска доминација конгреса,[тражи се извор од 01. 2014.] јер је Невадина рударски фокусирана економија везала за више индустриализовану Унију. Међутим, како се испоставило, Линколн и републиканци су победили на изборима лако, и није им требала помоћ Неваде.

Статус Неваде као рудом богате земље је помогло Унији у својој индустријализацији. Невада је забележена као једна од једине 2 земље које су значајније прошириле територију после присједињавања Унији (Друга је Мисури, која је стекла додатну територију 1837. године куповином земље од Индијанаца.). Разлог томе је било само богатство Неваде у виду злата и сребра које је било преко потребно Унији за опорављање од грађанског рата који се тек завршио, Невада је проширена на рачун Јуте и Новог Мексика. Рударство је обликовало како економију тако и историју Неваде.

Невада је стекла стоју садашњу јужну границу 5. маја 1866. године, када је апсорбовала округ Пах-Уте из Територије Аризоне западно од реке Колорадо, у суштини сву садашњу Неваду јужно од 37. паралеле.

Трансфер те територије је био изазван открићем злата у том региону, и веровало се од стране званичника да би Невада била боља у надгледању очекиваног становничког бума. Овај регион укључује углавном оно што је сад округ Кларк. 1868. још један део западне Територије Јуте, чији су становници избегавали мормонску доминацију, је био припојен Невади, постављајући данашњу источну границу.

Рударство је обликовало Невадину економију доста година, а такође и њену историју. Оно је веома повољно утицало на економију државе, настајали су многи мањи и већи градови. У овом периоду појам Дивљи запад је стварно добио на значењу зато што је та златна грозница привукла не само поштене раднике него и лопове и бандите који су у целој држави стварали проблеме. Али како су се откривале све веће и веће наслаге злата дошло је до трансформације некада малих рударским места у праве градове. Када је Марк Твен живео у Невади током периода описаног у његовом аутобиографском делу, рударство је довело велику спекулацију и огормно богатство. Међутим, и рударство и становништво је опало у другом делу 19. века. Али, откриће сребра у Тонопи 1990. године и открића злата у Голдфилду и Ријолиту су утицале на пораст популације Неваде.

Коцкање и рад

Нерегулисано коцкање, у малим рударским градовима у којима су обогаћени рудари коцкали и пијанчили зарађени новац по баровима, које је било незаконито 1909. као део владиног националног пројекта антикоцкарског похода. То је проузроковало пад рударских активности и успоравање аграрног сектора, за време велике депресије Невада поново легализује коцкање од 1931. Одобрење је стигло осам дана после владиног уговора о изградњи Хуверове бране (која је требала помоћи да се САД извуче из кризе отварањем нових радних места).

Нуклеарне пробе

У Невади су за време Хладног рата тестиране многе нуклеарне бомбе. Место за тестирање се налазили 105 км северозападно од Лас Вегаса. То место је обухватало отприлике 3.500 km² пустиње. Тестови су почели 27. јануара 1951. бацањем нуклеарне бомбе од од једне килотоне ТNТ-а. Последњи атмосферски тест је урађен 1962, а подземно тестирање оружја се наставило до 23. септембра 1992. Ова локација је позната по томе што има највећу концентрацију нуклеарних оружја у САД. Мерењем радијације у земљи на тој локацији, та локација је позната као локација која има највише нуклеарних детонација у САД.

Преко 80% територије државе је у поседу федералне владе. Главни разлог овога је ти што фарме нису биле дозвољене у толико великим величинама да издрже температурне услове које преовладавају кроз пустињу Неваде. Уместо тога, рани досељеници су правили фарме у близини извора воде, па би стоку водили на испашу у јавну територију поред, која је бескорисна за пољопривреду без извора воде.

Демографија

Према попису Сједињених Америчких Држава у јулу 2012. године, процењено је да у Невади живи око 2.759.000 људи. Попис који је извршен у 2006. години је проценио да је Невада осма чланица Сједињених Америчких Држава по порасту становништва. Од 1940. Године до 2003. Године, Невада је имала највећи пораст становништва у Сједињеним Америчким Државама. Њена популација се повећала за 66,3 %, док се популација Сједињених Америчких Држава повећала за 13,1 %. Више од две трећине популације Неваде живи у округу Кларк, на југу државе.

Раст популације
година -- поп. -- %±
1860 -- 6,857 -- -
1870 -- 42,941 -- 526.2%
1880 -- 62,266 -- 45.0%
1890 -- 47,355 -- −23.9%
1900 -- 42,335 -- −10.6%
1910 -- 81,875 -- 93.4%
1920 -- 77,407 -- −5.5%
1930 -- 91,058 -- 17.6%
1940 -- 110,247 -- 21.1%
1950 -- 160,083 -- 45.2%
1960 -- 285,278 -- 78.2%
1970 -- 488,738 -- 71.3%
1980 -- 800,493 -- 63.8%
1990 -- 1,201,833 -- 50.1%
2000 -- 1,998,257 -- 66.3%
2010 -- 2,700,551 -- 35.1%

Порекло становништва

У 2009. години, становници неваде су пореклом били 20,8 % из Мексика, 13,3 % из Немачке, 10% из Ирске, 9,2 % из Енглеске, 6,3 % из Италије, 1,4 % из Норвешке, 1,4 % из Шведске, 0,8 % из Данске. У 2000. години, 16,19 % популације старије од 5 година у Невади код куће прича шпанским језиком, 1,59 % прича филипинским и 1% прича кинеским језиком.

Вероисповест

Становници Неваде су 27% Католици, 26% Протестанти, 11% Мормони, 2% Муслимани, 1% Јевреји, 1% Хинду, и 0,5 % Будисти. Становници Неваде најмање иду у цркву у односу на остале чланице Сједињених Америчких Држава. У 2009. години, 30% становника Неваде је потврдило да иде у цркву сваке недеље, док у осталим чланицама у просеку 42% посто становништва иде у цркву.

Градови

Главни град неваде је Карсон Сити, има популацију од 55.000 људи. Највећи град Неваде је Лас Вегас, најпознатији по коцкању и врхунским ресторанима. Лас Вегас себе назива престоницом забаве јер поседује много касина. Налази се на тридесетом месту по броју становништва у Сједињеним Америчким Државама. Има око 580.000 становника, а са широм околином има око 1.951.000 становника. Остали већи градови су Хендерсон, Рино, Санрајс Мејнор, Парадајс, Спринг Вали, Ентерпрајз, Спаркс.

Привреда

Многи од високих планинских делова Неваде су одлични за испашу, а гајење стоке и оваца су важне индустрије. Због преовладавајуће сувоће и стрмих падина, пољопривреда није високо развијена, али је углавном посвећена гајењем сточне хране; мада кромпир, лук и неке друге житарице се такође гаје.

Невадина богатства не расту из њене земље, већ се налазе испод површине. Иако је копање бакра није више доминантно као пре, Невада је главни произвођач злата, сребра и живе у Америци. Такође се производе гејминг машине и производи, ваздушна опрема, и машине за надгледање сеизмичких активност. Складиштење и вожња камиона су такође битне индустрије Неваде.

Али у ствари Невадина привреда највише зависи од туризма, посебно коцкања (легализована 1931. године) и индустрије одмаралишта са центром у Лас Вегасу, и у мањем степену у Рину, реци Тахо и Лофлина. Таксе коцкања су примаран извор државног прихода. Закони о разводу су направили од Рина „главни град развода света“, док нису слични закони донети у другим градовима.

Политика и администрација

Државна политика

Због великог пораста становништва на југу Неваде, направила се уочљива разлика у политици северне и јужне Неваде. Северна регија Неваде је дуго држала под контролом кључне политичаре Неваде, иако је југ Неваде већи по броју становништва. Јужна Невада гледа северну Неваду као „бившег браниоца“ који покушава да влада као мањина. Политичарима са севера Неваде којима се ближи крај амандмана ће бити замењени политичарима са југа Неваде јер је југ Неваде више насељен, те ће имати више гласова. То ће оставити северну Неваду са мање утицаја на дешавања у држави. 43,10 % Невађана гласају за Демократску партију (укупно око 580.000 људи). 35,33 % Невађана гласају за Републиканску партију (укупно око 475.000 људи). 15,84 % Невађана не излази на изборе, док 5,72 % Невађана гласају за мањинске партије.

Нови Мексико

Нови Мексико (енгл. New Mexico) је савезна држава која се налази на југозападу Сједињених Држава. Нови Мексико се обично сматра једном од планинских држава. Са густином насељености мало изнад 6 становника по квадратном километру, Нови Мексико је шеста најређе насељена држава у САД.

Нови Мексико је вековима био насељен народима америчких урођеника, а осим тога је био део шпанског царског вицекраљевства Нове Шпаније, део Мексика, и територија САД. Међу савезним државама САД, Нови Мексико има највећи проценат хиспано популације коју чине потомци шпанских колониста и скорији имиранти из Латинске Америке. Такође има и други највећи проценат популације америчких урођеника (после Аљаске) и пети највећи укупан број америчких урођеника (после Калифорније, Оклахоме, Аризоне, и Тексаса. Племенска популација се састоји углавном од припадника Навахо и Пуебло. Последица тога је да су демографија и култура Новог Мексика јединствени због јаких урођеничких и хиспано утицаја. На застави Новог Мексика се налазе црвена и златна боја, што представља Шпанију, као и симбол Зиа, древни урођенички симбол за Сунце.

Порекло имена

Нови Мексико је добио своје име 1563. и опет 1581. од стране шпанских истраживача који су веровали да је тај простор настањен Индијанцима који су слични онима у Мексику.

Географија

Укупна површина Новог Мексика износи 314,460 km². На истоку се граничи са Окалохомом а на западу са Тексасом. Главни град је Санта Фе. Популација износи 2,086 милиона становника. Пејзаж Новог Мексика се креће од широких пустиња до планинских врхова покривеним снегом, па до делова потпуно покривених шумом. Нови Мексико има бројне националне паркове.

Клима

Клима Новог Мексика је полу сува иако постоје области где је заступљена континентална и планинска клима и то је област где преовладавају планине и пустиње. Просечна количина падавина износи 350мм годишње. Температуре се крећу од 18 °C на југоистоку до 4 °C на северу. Током летњих дана просечна дневна температура износи 38 °C. Највиша забележена температура износила је 50 °C, а најнижа −46 °C.

Хидрологија

Најважније реке Новог Мексика су Рио Гранде, Пекос, Канадска и Хила. Рио Гранде је повезана са 4 најдуже реке у САД.

Флора и фауна

У Новом Мексику су заступљене разне врсте биљака и животиња, нарочито у пустињама. Северни део државе је дом многим врстама дрвећа као што су разне врсте бора, јасике, јеле... Од животиња живе црни медведи, којоти, кугуари, мексички сиви вукови, јелени, веверице, разне врсте птица...

Историја

Први насељеници Новог Мексика били су Палео-Индијанци. После њих населили су се амерички Индијанци и Анасази, преци Пуебло народа. До времена када је дошао у контакт са Европом у 16. веку, ову територију су насељавали Пуебло народи и групе народа Навахо и Уте. Име Нови Мексико је први употребио Франциско де Ибара који је истраживао север Мексика 1563. и тада га открио. Име је званично прихваћено када је Хуан де Оњате изабран за првог гувернера Провинције Новог Мексика 1598. године.

Становништво

Број становништва у Новом Мексику износи 2.086 милиона становника. Густина насељености је 6 становника по километру квадратном. Језик који се највише користи је шпански, као и енглески. Највећи део становништа је католичке вероисповести око 42%, око 28% су протестанти. Главни град Новог Мексика је Санта Фе. Највећи градови су Албукерки, Лас Крусис, Рио Ранчо, Санта Фе, Розвел...

Политика и администрација

У Новом Мексику постоје две политичке странке-демократска и републиканска.

Главни град Санта Фе
Највећи град Албукерки
Гувернер Сузана Мартинез
Службени језик енглески, шпански
Површина 315.194 km²
- Копнена 314.590 km²
- Водена 607 km²
Становништво 2009.
- Број 2.059.179
- Густина становништва 6,27 ст./km²
Временска зона Mountain: UTC-7/-6
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 6. јануар 1912.
- Поредак 47.
Географска дужина 103°W — 109°3′W
Географска ширина 31°20′N — 37°N
Ширина 550 km
Дужина 595 km
Висина
- Највиша 4011 m
- Најнижа 866 m
Скраћенице
- Поштанска NM
- ИСО 3166-2 US-NM

Њу Хемпшир

Њу Хемпшир је једна од 13 првих америчких држава. Налази се на северу и граничи се са Канадом. Главни град је Конкорд, а највећа популација становништва је у Манчестеру који има отприлике 100.000 становника.

Интересантно је да на таблицама Њу Хемпшира пише „живи слободно или умри“, што је и мото државе. Број становника државе је нешто изнад 1.200.000 становника. Њу Хемпшир је погодан за скијање, лов и риболов.

Главни град Конкорд
Највећи град Манчестер
Гувернер Меги Хасан
Службени језик енглески
Површина 24.217 km²
- Копнена 23.227 km²
- Водена 989 km²
Становништво 2008.
- Број 1.315.809
- Густина становништва 53,20 ст./km²
Временска зона Eastern: UTC-5/-4
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 21. јун 1788.
- Поредак 9.
Географска дужина 70°36′W — 72°33′W
Географска ширина 42°42′N — 45°18′N
Ширина 110 km
Дужина 305 km
Висина
- Највиша 1917 m
- Најнижа 0 m
Скраћенице
- Поштанска NH
- ИСО 3166-2 US-NH

Њу Џерзи

Њу Џерзи (енгл. New Jersey) америчка је савезна држава на источној обали САД. Према попису из 2010, у Њу Џерзију је живело 8.791.894 становника. По величини је 47. а по броју становника 11. међу савезним државама САД, док је по густини насељености на првом месту у Сједињеним Америчким Државама. Име је добила по острву Џерзи у Ламаншу. Према северу се граничи са Њујорком, према истоку излази на Атлантски океан, према југозападу са Делавером и према западу са Пенсилванијом. Делови Њу Џерзија припадају ширем подручју Њујорка и Филаделфије.

Главни град Трентон
Највећи град Њуарк
Гувернер Крис Кристи
Службени језик de facto енглески
Површина 22.608 km²
- Копнена 19.231 km²
- Водена 3.378 km²
Становништво 2008.
- Број 8.682.661
- Густина становништва 438 ст./km²
Временска зона Eastern: UTC-5/-4
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 18. децембар 1787.
- Поредак 3.
Географска дужина 73°54′W — 75°34′W
Географска ширина 38°56′N — 41°21′N
Ширина 110 km
Дужина 240 km
Висина
- Највиша 550 m
- Најнижа 0 m
Скраћенице
- Поштанска NJ
- ИСО 3166-2 US-NJ

Њујорк
New York City

Њујорк (званично име Њујорк Сити; енгл. New York City) је град са највише становника у Сједињеним Америчким Државама, и у центру је међународних финансија, политике, забаве и културе. Првобитно се звао Нови Амстердам, а 1664. године Енглези су му дали име Њујорк (Нови Јорк) у част војводе од Јорка. Њујорк је један од највећих градова света, и седиште је великих музеја, галерија, међународних корпорација и берзи. Град је и седиште свих међународних амбасада при Уједињеним нацијама, чије се седиште такође налази у Њујорку. По попису становништва из 2010. у њему је живело 8.175.133 становника, на 800 km². Њујорк је најгушће насељени међу већим градовима у САД. Близу 800 језика је у употреби, што га сврстава на прво место међу градовима света по језичкој разноврсности. Према проценама из 2012. године на ширем градском подручју живи приближно 19,8 милиона становника.

Данашњи симболи Њујорка су: Вол стрит, Кип слободе (поклон Француске, подигнут је 1886), Бруклински мост (који спада у највеће и најдуже мостове света и спаја Менхетн и Бруклин), Емпајер стејт билдинг, Крајслер зграда итд. Ту је био и Светски трговински центар, који је срушен 11. септембра 2001. у терористичком нападу. Позната места су и Пета авенија, Тајмс сквер, Сентрал парк, Метрополитен музеј и Бродвеј, булевар који се протеже од југа до севера Менхетна, а у чијем централном делу (Midtown) се налазе многа позоришта.

Град Њујорк се налази у држави Њујорк. Уже градско језгро се састоји из пет градских општина: Бруклин, Бронкс, Менхетн, Квинс, и Статен Ајланд — од којих би свака била велеград да се не налази у Њујорку. Оне су се ујединиле у један град 1898. године.

У граду се налазе бројни универзитети и колеџи, међу којима су најпознатији: Универзитет Колумбија, Њујоршки универзитет, Рокфелеров универзитет, који се налазе међу првих 35 у свету.

Када је Њујорк преузет од Холанђана, промењен му је првобитни назив, Нови Амстердам, у Њујорк, по енглеском војводи од Јорка и Олбенија (који је био брат енглеског краља Чарлса II), 1664. Њујорк је био енглеска колонија, док није стекао независност, 4. јула 1776.

Географија

Њујорк се налази у североисточном Сједињеним Државама, на југоистоку савезне државе Њујорк и то отприлике на пола пута између Вашингтона и Бостона. Положај на ушћу реке Хадсон значајно је допринео да град постане значајна трговачка лука. Већи део Њујорка је изграђен на три острва: на Менхетну, Стејтен Ајланду и Лонг Ајланду, што је утицало на то да је град данас има велику густину насељености.

Река Хадсон протиче кроз истоимену долину и улива се у Њујоршки залив, а такође она га раздваја од Њу Џерзија.

Историја

Острво Менхетн било је насељено Ленапе Индијанцима у време када је откривено. Открио га је Италијан Ђовани Верацано. Тек 1609. године Енглез Хенри Хадсон нацртао је мапу острва. Насељавање Европљана почело је тек са оснивањем холандске трговине крзном. Насеље је 1613. названо Нови Амстердам, а налазило се на југу острва Менхетн. Петер Минојт је 1626. године откупио острва Менхетн и Стејтен Ајланд од Индијанаца за ђинђуве у вредности од 24$. Иако је ова легенда доста оспоравана, ова трансакција сматра се најуспешнијом у области некретнина свих времена. Године 1664. Енглези су током Другог англо-холандског рата освојили град и преименовали га у Њујорк (New York), у част енглеског Војводе од Јорка и Олбанија. Холанђани су га поново освојили 1673. у Трећем англо-холандском рату и граду дали ново име - Ново Орање. Годину дана касније, Холађани су коначно предали целу колонију Нова Холандија Британцима. У граду је 1712. године дошло до побуне тамнопутих робова у којој су страдала 9, а повређена су још 6 белаца.

Током 19. века, град се трансформише под утицајем прилива емиграната. Визионарски план за развој града, предвиђао је грађење мреже улица које ће се простирати широм Менхетна, што је и остварено 1811. године. Затим је 1819. године отворен и Ири канал који је повезивао атлантску луку са пољопривредним тржиштем САД и Канаде. До 1835. град Њујорк престигао је Филаделфију и постао највећи град САД. Чланови старе трговачке аристократије подржали су планове за изградњу Сентрал парка, који је постао први рељефни парк у неком америчком граду. Сентрал парк је изграђен 1857. године.

У другој половини 19. века стално је растао и број усељеника, Ираца, Италијана, Немаца и других који долазе у нади за бољим животом. Међутим, већина их пуно година остајала у сиротињским четвртима попут Фајв Појнтса или Бауерија. Размирице међу досељеницима повремено су прерастале у насилне сукобе, на пример у побуни око новачења, најгорим немирима у историји града.

Снажан раст условио је и промјене у управљању градом: године 1898. пет четврти – Менхетн, Бруклин, Ричхмонд (Стејтен Ајланд), Квинс и Бронкс – споразумно се уједињују у Велики Њујорк. Бронкс је делимично припадао градском подручју Њујорка већ од 1874, а Бруклин је до уједињења био један од највећих градова у САД. Ових пет четврти имају и данас одређени степен самоуправе, а њихови становници осећају припадност свом делу града, често повезану с етничким пореклом.

20. век

У првој половини 20. века град је постао светско индустријско и трговачко средиште. Велики берзански раст током „лудих двадесетих“ нагло се завршио крахом берзе на „црни уторак“, 24. октобра 1929. Привредна криза тридесетих година тешко је погодила Њујорк, а неспособна и корумпирана градска управа под водством градоначелника Џимија Вокера није успевала да се, упркос великом задуживању, носи са проблемима. Стопа незапослености прешла је 25 %, а људи су губили не само радна мјеста него и станове па су широм града изникла насеља страћара. Прекретница је био избор градоначелника Фјорела Лагвардије који је покренуо програме помоћи и јавних радова. У овом су раздобљу изграђени и неки од познатих њујоршких небодера, нпр. Емпајер Стејт Билдинг и Крајслер зграда.

После Другог светског рата и кратког раздобља оптимизма ствари су убрзо опет кренуле низбрдо. Припадници средње класе исељавали су се у предграђа, а и индустрија је напуштала град. Током шездесетих Њујорк су, као и многе друге америчке градове, потресали расни немири. У седамдесетима је дошло до експлозије криминала, а 1975. је због лоше фискалне политике град морао да прогласи стечај. Градоначелник Едвард Кох успео је да за време свог мандата (1978. – 1989) санира градске финансије. Волстрит је током привредног узлета у осамдесетима повратио водећу улогу у финансијском свету. Нови њујоршки градоначелник Рудолф Ђулијани је деведесетих политиком нулте толеранције и јачања полицијских снага успео да драстично смањи стопу криминала и врати граду ауру пожељног места за живот.

21. век

Њујорк је претрпео највећа разарања током терористичких напада 11. септембра 2001. године. Највиши градски небодери, близанци Светског трговачког центра су срушени и том приликом је близу 3000 људи изгубило своје животе. На месту срушених небодера предвиђена је изградња „Торња слободе“, заједно са још три пословне зграде, као и меморијалним центром и музејом.

Изглед града

Архитектура

Изглед Њујорка је један од најпрепознатљивијих у свету. Он заправо има три одвојена, подједнако позната, изгледа: Средњи Менхетн, Доњи Менхетн и центар Бруклина. Њујорк поседује архитектонски значајне зграде, изграђене у различитим стиловима: стил другог француског царства (The Kings County Savings Bank Building), готички (Вулворт билдинг), Арт Деко (Емпајер стејт и Крајслер билдинг), интернационални стил (Њу скул и Левер хаус) и пост-модерну (AT&T Building).

Стамбени делови града имају препознатљив изглед и разликују се од солитера и пословних четврти. Чине их елегантне куће од опеке и стамбене зграде грађене током наглог проширења града од 1870. до 1930. Камење и цигле су постале главни грађевински материјал пошто су дрвене конструкције забрањене након Великог пожара 1835. године. За разлику од Париза, који је вековима користио сопствену камену подлогу, Њујорк је увек морао да довлачи грађевински материјал са великих удаљености. Захваљујући томе, њујоршке стамбене зграде обилују различитим текстурама камена.

Градске области

Њујорк се састоји од пет градских општина. Свака општина припада одговарајућем округу државе Њујорк као на слици испод. У самим општинама постоје на стотине градских четврти и многе од њих поседују значајну историју. Ако би општине Бруклин, Квинс, Менхетн и Бронкс биле независни градови, свака од њих би могла бити међу десет најмногољуднијих градова у Сједињеним Државама.

   Менхетн (Округ Њујорк; процена (2009. године) број становника: 1.629.054) је најгушће насељена градска општина и место где се налази већина градских облакодера, као и чувени Сентрал парк. Општина је финансијски центар града и ту су седишта многих великих корпорација, Уједињених нација, бројних важних универзитета, као и многе културне атракције. Може се рећи да је Менхетн подељен на Горњи, Средњи и Доњи. Сентрал парк дели Горњи Менхетн на Горњу источну страну и Доњу источну страну а део према Бронксу назива се Харлем.
   Бронкс (Округ Бронкс; број становника: 1.397.287) је најсевернија њујоршка општина, место где се налази стадион Јенкија. Овде се налази и Кооп сити. Осим мале четврти на Менхетну познате под називом Марбл Хил, Бронкс је једини део града Њујорка који је се налази на копну Сједињених Америчких Држава. Овде је и највећи зоолошки врт у САД који се простире на 265 хектара (1,07km²) и у коме се налази 6.000 животиња. Бронкс је место где је настала реп и Хип хоп култура.
   Бруклин (Округ Кингс; број становника: 2.567.098) се налази на на западном рту Лонг Ајланда и представља најмногољуднију општину Њујорка. Био је независан град до 1898. године. Бруклин је познат по својој културној, социјалној и етничкој разноликости, независној уметничкој сцени, четвртима и препознатљивом архитектонском наслеђу. Ово је такође и једина општина ван Менхетна која има свој центар. Општина има дугу обалу и Кони Ајланд који је основана 1870-их као једно од првих места за забаву у земљи.
   Квинс (Округ Квинс; број становника: 2.306.712) је највећа општина Њујорка по површини и представља округ САД који је етнички најразноврснији. Предвиђа се да би Квинс могао да престигне Бруклин по броју становника и тако постане најмногољуднија градска општина. Историјски гледано, Квинс је настао спајањем малих градова и села које су основали холандски досељеници а данас је то стамбени део Њујорка где живи средња класа. Ово је једини већи округ у САД, где је просечан приход међу афроамериканцима, око 52.000 $ годишње, већи него међу белцима. Овде се налази Сити филд, дом Њујорк метса, као и терен на коме се одржава Ју ес опен. Поред тога, овде су и два од три главна њујоршка аеродрома: Ла Гвардиа и Аеродром Џон Ф. Кенеди (трећи је аеродром се налази у Њу Џерзију).
   Стејтен Ајланд (Округ Ричмонд; број становника: 491.730) од свих пет њујоршких општина највише подсећа на приградску. Стејтен Ајланд је повезан са Бруклином преко Verrazano-Narrows моста, а на Менхетн се путује трајектом. Овај трајект под називом Трајект Стејтен Ајланда је једна од најпопуларнијих туристичких атракција у Њујорку, јер пружа добар поглед на Кип слободе, острво Елис и доњи Менхетн.

Становништво

Њујорк је најнасељенији град у Сједињеним државама. Према процени из 2012. године у њему живи 8.336.697 становника, што је више него у два следећа највећа града заједно (Лос Анђелес и Чикаго). Према цензусу Сједињених Америчких Држава из 2010. године[1] у град се уселило више становника него што је емигрирало.

Статистичари који се баве демографијом су 2006. године проценили да ће Њујорк имати између 9,2 и 9,5 милиона становника 2030. године. Градску популацију је 2010. године чинило 44% белаца (од којих 33,3% није имало латиноамеричко порекло), 25,5 % афроамериканаца (од којих 23% није имало латиноамеричко порекло), 0,7% су били Индијанског порекла а 12,7% азијског.

Латиноамериканци чине 28,6 % укупне градске популације. Највећи процентуални раст популације града Њујорка између 2000. и 2010. године, забележили су Азијски Американци. Број белаца се смањио за 3%, што представља најмањи пад белог становништва деценијама уназад. Афроамериканци су забележили пад своје популације и то је прва деценија када се то десило још од Грађанског рата. Густина становништва према подацима из 2010. године износила је 10,630 по км², а највиша је била у градској области Менхетн- 25,846 по км², што је чини најгушће насељеном области у САД.

Година Бр. становника
1790. 33.131
1800. 60.515
1810. 96.373
1820. 123.706
1830. 202.589
1840. 312.710
1850. 515.547
1860. 813.669
1870. 942.292
1880. 1.206.299
1890. 1.515.301
1900. 3.437.202
1910. 4.766.883
1920. 5.620.048
1930. 6.930.446
1940. 7.454.995
1950. 7.891.957
1960. 7.781.984
1970. 7.894.862
1980. 7.071.639
1990. 7.322.564
2000. 8.008.288
2008. 8.363.710

Туризам

Туризам је једна од најважнијих индустријских грана у Њујорку са више од 40 милиона домаћих и страних туриста који посете град сваке године (овај статистички податак важи за претходних пет година). Главне туристичке атракције су Емпајер стејт билдинг, Кип слободе, Острво Елис; Бродвејска позоришта, музеји као што је Метрополитен, зелене површине као што су Сентрал парк и Вашингтон Сквер парк, Рокфелер центар, Тајмс сквер, луксузни шопинг центри дуж Пете и Медисон авеније и догађајима као што су парада за Ноћ вештица у Гринвич Вилиџу, Мејси парада за Дан захвалности и парада на дан Светог Патрика. Ту су још и сезонске активности попут клизања у Сентрал парку, зими на Трајбека филмском фестивалу, као и низ бесплатних представа. Поред главних туристичких подручја, посетиоце привлаче још и зоолошки врт у Бронксу, Кони Ајланд и Њујоршка ботаничка башта.

У 2010. години, Њујорк је посетило скоро 49 милиона туриста, а тај број је превазиђен са рекордних 50 милиона туриста у 2011. години.

Медији

Њујорк је центар телевизијске, маркетиншке, музичке, и издавачке (новине и књиге) индустрије, а такође је највеће медијско тржиште у Северној Америци (после њега следе Лос Анђелес, Чикаго и Торонто). Неки од градских медијских конгломерата укључују Тајм Ворнер, Томсон Ројтерс корпорацију, Њуз корпорацију, компанију Њујорк тајмс, НБС јуниверзал, Херст корпорација и Виаком. Седам од осам највећих светских агенција за рекламирање имају своја седишта у граду. Две музичке издавачке куће из Велике четворке се налазе у Њујорку, Sony Music Entertainment и Warner Music Group. Universal Music Group и EMI такође имају велике канцеларије овде. Једна трећина свих независних америчких филмова је произведена у Њујорку.

Више од 200 дневних и недељних листова, као и 350 часописа имају своја представништва у граду. Издавачи књига запошљавају 25.000 људи. Две од три националне дневне новине у Сједињеним Државама су из Њујорка: The Wall Street Journal и Њујорк тајмс, који је освојио највише Пулицерових награда за новинарство. Главни таблоиди у граду су: Њујорк дејли њуз и Њујорк пост. У граду се издаје 270 новина и часописа на више од 40 језика, што је резултат велике етничке измешаности.

Телевизијска индустрија која је веома развијена у Њујорку запошљава значајан број радника. Четири главне америчке телевизијске мреже имају седиште у Њујорку: Еј-Би-Си, Си-Би-Ес, Фокс и Ен-Би-Си. Многи кабловски канали се такође налазе у овом граду, укључујући МТВ, Фокс њуз, ХБО и Комеди сентрал. Године 2005, више од 100 телевизијских емисија се снимало у Њујорку. Департман за информациону технологију и телекомуникације града Њујорка управља јавним радиодифузним сервисом nyctv, који је произвео неколико емисија који су освојили Еми награду.

Њујорк је и главни центар у некомерцијалних образовних медија. Најстарији телевизијски канал са јавним приступом у Сједињеним Државама је Manhattan Neighborhood Network, основан 1971. године. WNYC је јавна радио-станица која је била у власништву града до 1997. године и она има највећу слушаност међу јавним станицама у САД.

Привреда

Њујорк је глобални центар међународног бизниса и трговине, и заједно са Лондоном и Токијом, најзначајнији је центар светске привреде. Средиште је банкарства и финансија, трговине, саобраћаја, туризма, некретнина, нових и традиционалних медија, оглашавања, правних услуга, рачуноводства, осигурања, позоришта, моде, и уметности у Сједињеним Државама. Њујоршка градска област је 2010. имала бруто друштвени производ од 1,28 билиона долара, што представља највећу регионалну економију у САД и, према IT Week, другу по величини јачину градске привреде иза јапанске престонице. Према Cinco Dias, Њујорк је контролисао 40 % светских финансија, чинећи га највећим финансијским центром у свету.

Многе велике корпорације имају седиште у Њујорку, укључујући и њих са 45 листе Fortune 500. Њујорк је такође, јединствен међу америчким градовима по великој броју страних корпорација. Једно од десет радних места у приватном сектору града је у иностраној компанији. Средњи Менхетн је највећи централни пословни дистрикт у Сједињеним Државама. Доњи Менхетн је трећи по величини централни пословни дистрикт у Сједињеним Државама и дом Њујоршке берзе, која се налази на Волстриту, а Наздак, представља прву и другу берзу по величини у свету, када се мери просечан обим дневног трговања укупна тржишна капитализација. Финансијске услуге доносе више од 35% прихода запосленима у граду.

Некретнине чине главну ставку у градској привреди, јер је укупна вредност све имовине у Њујорку била 802,4 милијарди долара 2006. године. Тајм Ворнер центар је имао највећу тржишну вредност у граду и она је износила 1,1 милијарду америчких долара. Њујорк је место где се налазе неке од највреднијих некретнина у САД, али и у читавом свету. У улици Парк авенија број 450, налази се пословна зграда која је продата за 510 милиона долара или 17.104 $/m² у јулу 2007. године.

Телевизија и филмска индустрија града је друга по величини у земљи, после Холивуда. Креативне индустрије попут нових медија, оглашавања, моде, дизајна и архитектуре рачунају на запошљавање нових радника, јер је велика конкуренција у овим привредним гранама у Њујорку.

Индустрије високе технологије попут биотехнологије, развоја софтвера, дизајна видео игара и интернет услуга су такође у порасту, захваљујући и томе што је град полазна/завршна тачка неколико трансатлантских магистралних линија оптичких каблова. Друге значајни сектори укључују медицинска истраживања и технологију, непрофитне организације и универзитете. Текстил, хемикалије, производи од метала, обрађена храна и намештај су неки од главних производа. Индустрија хране има вредност од око 5 милијарди долара и запошљава више од 19.000 становника. Чоколада је водећи прехрамбени извозни производ, са 234 милиона долара прихода сваке године.

Градови побратими

Њујорк има 11 градова побратима:

Јапан Токио, Јапан, 1960
   Кина Пекинг, Кина, 1980
   Египат Каиро, Египат,1982
   Шпанија Мадрид, Шпанија, 1982
   Flag of the Dominican Republic Санто Доминго, Доминиканска Република, 1983
   Мађарска Будимпешта, Мађарска, 1992
   Италија Рим, Италија, 1992
   Израел Јерусалим, Израел, 1993
   Уједињено Краљевство Лондон, Уједињено Краљевство, 2001
   Јужноафричка Република Јоханезбург, Јужноафричка република, 2003
   Бразил Бразилија, Бразил, 2004

Држава Застава Сједињених Америчких Држава САД
Савезна држава Застава Њујорка Њујорк
Округ Бронкс, Квинс, Кингс, Њујорк, Ричмонд
Основан 1624.
Статус града 1898.
Становништво (2012) 8.336.697
Агломерација (2011) 18.897.109
Густина становништва 10,606 ст/км²
Координате 40°42′N 74°00′W
Временска зона UTC-5, лети UTC-4
Надморска висина 10 м
Површина 1.214,4 км²
Градоначелник Мајкл Блумберг
ЗИП код 100xx–104xx, 11004–05, 111xx–114xx, 116xx
ФИПС код 36-51000
ГНИС код 975772

Оклахома

Оклахома је савезна држава у средишњем делу САД која се простире на око 180.000 km², претежно брежуљкастог краја, смештеног северно од Црвене реке. Главни водени токови Арканзас, Симарон и Канадијан теку из смера северозапада и припадају атлантском сливу. Кроз Оклахому је први прошао шпански истраживач Коронадо 1541. године, у потрази за Изгубљеним златним градом, а под власт САД је дошла тек Куповином Луизијане, коју су 1803. купиле од Француске, чиме су добиле отворен приступ пацифичкој обали. Овај крај испрва је био познат као Индијанска територија и на њега је раних 1820-их пресељено Пет цивилизованих племена, а касније и остала надвладана племена. Тек 16. новембра 1907. године Оклахома је постала држава. Многобројни индијански резервати су укинути, а Индијанци су постали грађани САД, па им се земља дели појединачно, а остатак отвара за насељавање белог становништва. Данас је Оклахома држава са великим рафинеријама нафте и развијеном индустријом (аутомобили, металургија). Град Оклахома Сити (506,132; 2000) саобраћајно је чвориште државе и њен главни град, а остали значајнији градски центри су (2000): Енид (47,045), Едмонд (68,315), Лотон (92,757), Талса (393,049) и други.

Највећи градови

Град Округ Број становника
1. априла 2000. Stanovnici
1. јула 2004.
Оклахома Сити Оклахома 506.132 528.042
Талса Талса 393.049 383.764
Норман Кливленд 95.694 100.923
Лотон Команчи 92.757 88.214
Броукен Ароу Талса 74.859 84.399
Едмонд Оклахома 68.315 73.080
Мидвест Сити Оклахома 54.088 54.822
Енид Гарфилд 47.045 46.626
Мур Кливленд 41.138 46.208
Стилвотер Пејн 39.065 40.731

Главни град Оклахома Сити
Највећи град Оклахома Сити
Гувернер Мери Фолин
Службени језик нема
Површина 181.195 km²
- Копнена 178.023 km²
- Водена 3.173 km²
Становништво 2008.
- Број 3.642.361
- Густина становништва 20,3 ст./km²
Временска зона Central: UTC-6/-5 (већи део)
Mountain: UTC-7/-6 (Кентон)
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 16. новембар 1907.
- Поредак 46.
Географска дужина 94°26'W — 103°W
Географска ширина 33°37'N — 37°N
Ширина 370 km
Дужина 480 km
Висина
- Највиша 1515 m
- Најнижа 88 m
Скраћенице
- Поштанска OK
- ИСО 3166-2 US-OK

Орегон

Орегон (енгл. Oregon, IPA изговор:/ˈɒrɨgən/) је савезна држава на западу Сједињених Америчких Држава на Тихом Океану. Граничи се са Калифорнијом, Вашингтоном, Ајдахом и Невадом. Северна граница је река Колумбија, а источна је река Снејк.

Два планинска ланца који се протежу линијом север-југ — Обалне Пацифичке планине и Каскадне планине окружују долину Виламет, један од најобрађенијих и пољопривредно најпродуктивнијих региона у свету.

Земљиште Орегона је једно од најразноликијих у САД. Држава је добро позната по својим равним, густим шумама и линији обале дуж Пацифика. Поред тога ту су још и прерије и пустиње које покривају скоро половину државе на истоку и северу. Ово је и једно од неколико места на северној хемисфери где је могуће скијање, са обезбеђеном услугом ски лифтова, током целе године.

Број становника према попису становништва из 2000. износио је 3.421.399, што је повећање од 20,4% у односу на 1990. Институције надлежне за попис сматрају да је број становника у 2008. досегао број од отприлике 3.790.060 особа.

Већи градови су: Јуџин, Портланд, Медфорд и Сејлем.

Главни град Салем
Највећи град Портланд
Гувернер Џон Кицхабер
Службени језик ниједан[1]
Површина 255.026 km²
- Копнена 248.849 km²
- Водена 6.177 km²
Становништво 2008.
- Број 3.790.060
- Густина становништва 13,76 ст./km²
Временска зона Pacific: UTC-8/-7 (већи део)
Mountain: UTC-7/-6 (округ Мелхијер)
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 14. фебруар 1859.
- Поредак 33.
Географска дужина 116° 28′W — 124° 38′W
Географска ширина 42N — 46° 18′N
Ширина 420 km
Дужина 580 km
Висина
- Највиша 3425 m
- Најнижа 0 m
Скраћенице
- Поштанска OR
- ИСО 3166-2 US-OR

Охајо

Охајо (енгл. Ohio) је савезна држава на средњем западу Сједињених Држава По површини је 34. савезна држава, а по броју становника је 7. најнасељенија савезна држава са скоро 11,5 милиона становника. У Охају се налази неколико највећих америчких градова и седам градских области са преко 500.000 становника. Главни град је Коламбус. Англизирано име „Охајо“ долази од ирокеске речи ohi-yo’, што значи „велика река“. Охајо је примљен у Унију као 17. држава 1. марта 1803.

Власт у Охају се састоји од извршне гране, коју предводи гувернер; законодавне гране, коју чини Генерална скупштина Охаја и судске гране, на чијем челу је Врховни суд Охаја.

Главни град Коламбус
Највећи град Коламбус
Гувернер Џон Касич
Службени језик de facto енглески
Површина 116.096 km²
- Копнена 106.154 km²
- Водена 10.044 km²
Становништво 2008.
- Број 11.485.910
- Густина становништва 107,05 ст./km²
Временска зона Eastern: UTC-5/-4
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 1. март 1803.
- Поредак 17.
Географска дужина 80°31′W — 84°49′W
Географска ширина 38°24′N — 41°59′N
Ширина 355 km
Дужина 355 km
Висина
- Највиша 472 m
- Најнижа 139 m
Скраћенице
- Поштанска OH
- ИСО 3166-2 US-OH

Пенсилванија

Пенсилванија (енгл. Pennsylvania), званично Држава Пенсилванија (енгл. Commonwealth of Pennsylvania), је савезна држава Сједињених Америчких Држава. Налази се у регионима Великих језера, Североистока и Средњег Атлантика. Граничи са са Делавером на југоистоку, Мерилендом на југу, Западном Вирџинијом на југозападу, Охајом на западу, језерима Ири и Онтарио који чине границу са Канадом на северозападу, Њујорком на северу и Њу Џерзијем на истоку. Планине Апалачи се простиру дуж целе државе. По подацима из 2008. Пенсилванија је имала 12.448.279 становника. Пенсилванија је на 33. месту по величини, на 6. месту по броју становника и на 9. месту по густини насељености међу 50 савезних држава. Главни град је Харисбург, а највећи град је Филаделфија. Остали већи градови су Питсбург, Алентаун и Ири.

Географија

Пенсилванија је 33. држава по величини у United States. Границе су Mason–Dixon line на југу, Twelve-Mile Circle тачно на граници Pennsylvania-Delaware, река Делавер на истоку. Пенсилванија се граничи са 6 других држава, а то су: Њујорк на западу, Њу Џерзи на истоку, Делавер и Мериленд на југоистоку, Западна Вирџинија на југозападу и Охајо на западу.

Она има градове: Рединг, Лебанон и Ланкастер на југоистоку, Питсбург на југозападу, три града Алентаун, Бетлехем и Истон у центру (иначе познат као Lehigh Valley).

Клима

Пенсилванија има разноврсну климу, иако цела држава има хладне зиме и влажна лета. Већи део Филаделфије има неке карактеристике влажне суптропске климе, па прекрива велики део Делавера и Мериленда на југу.

Кретањем ка планинској унутрашњости државе, клима постаје хладнија, број облачних дана се повећава. Западне области државе, посебно локације близу језера Ири, може да прими више од 250 цм падавина годишње. Пенсилванија може бити предмет временских непогода од пролећа до лети у јесен.

Историја

Прије него што су се Европљани доселили у ове просторе, у њима су живјели припадници домаћих племена Индијанаца: Делавери, Ирокези, Сасквеханок, Шони, Ири и други.

Године 1681, Чарлс II од Енглеске додијелио је ове просторе Вилијаму Пену, у замјену за 20.000 фунти (сразмјерно око 30 милиона америчких долара 2007) које је дуговао његовом оцу, адмиралу Вилијаму Пену. То је била једна од највећих додјела земље појединцу у историји. Простори су названи именом Пенсилванија, што је значило „Пенове шуме“, у част адмирала Вилијама Пена. Вилијам Пен је хтио да се простор назове само Силванија, пошто се бојао да ће људи помислити да га је назвао по себи, али тадашњи краљ Енглеске Чарлс није дозволио промјену имена.

Пен је основао владу са двјема иновацијама, које су се доцније често користиле у земљама „Новог свијета“: основао је окружну комисију и загарантовао право вјероисповијести.

Будући да није имала ни злата ни сребра, Пенсилванија је, иако колонија, штампала сопствену папирну валуту у периоду од 1730. до 1764. када је ступио на снагу Закон о валути. Тај папирни новац је био познат као енгл. Colonial Scrip (дословно „колонијални папирић“).

На Првом континенталном конгресу 1774. 12 колонија је послало своје представнике. Први континентални конгрес се састао у Филаделфији, гдје је и потписана Декларација о независности САД. Међутим, када су британске снаге напале и заузеле град, Континентални конгрес се повукао ка западу, у Ланкастер, у Пенсилванији, гдје се поново састао у суботу, 27. септембра 1777. а потом у Јорк. Ту је написан уговор о конфедерацији, којим су 13 независних колонија постале нова нација. Касније је написан и нови устав САД, и за то је поново изабрана Филаделфија.

Пенсилванија је била друга држава која је ратификовала амерички устав, 12. децембра 1787, пет дана након Делавер.

Демографија

Пенсилванија је имала 12.763.536 становника 2012. године. Од 2010. број становника се повећао за о.5%.

Од људи који живе у Пенсилванији, 74,5 % је ту и рођено, 18,4 % у дургој Америчкој држави, 1,5 % у Puerto Rico, САД или су рођени у иностранству, а родитељи су им Американци, док је 5,6% рођено у иностранству.

81,9 % су белци, 11,3% су Црнци или Афроамериканци, 0,3 % Амерички Индијанци, 2,9% су Азијског порекла, а 1,9% су остале расе (према попису из 2010. године). 5,9 % од укупног становништва је било Hispanic или Латино порекла ( могу бити било које расе).

32,1 % деца млађа од 1. године су била мањина у Пенсилванији ( по попису из 2011. године).

Демографија Пенсилваније[1]
Боја Бијелци Црнци ИЕ* Азијати ХП*
2000 (укупан број) 87,60% 10,71% 0,43% 2,04% 0,07%
2000 (само латино-американци) 2,74% 0,44% 0,06% 0,03% 0,02%
2005 (укупан број) 86,83% 11,20% 0,45% 2,46% 0,09%
2005 (само латино-американци) 3,52% 0,53% 0,07% 0,05% 0,02%
Раст 2000–05 (укупан број) 0,32% 5,83% 5,64% 22,23% 18,99%
Раст 2000–05 (без латино-американаца) -0,64% 5,21% 2,77% 21,86% 14,13%
Раст 2000–05 (само латино-американци) 29,86% 20,24% 23,61% 45,64% 35,44%
* ИЕ означава Индијанце и Ескиме, а ХП означава Хавајчане и потомке домородаца острва Пацифика

Економија

Пенсилванија је 2010. године укупан број државних производа од $570 милијарди долара и са тим заузима 6. место у нацији. Када би Пенсилванија била независна држава, њена економија би била веома добра и заузела би 18. место по величини у свету.

Као у САД и у већини држава, највећи приватни послодавац је Wal-Mart, пратећи Универзитет у Пенсилванији.

Стопа незапослености Пенсилваније је 7,4% ( од Априла 2012. године).

Главни град Харисбург
Највећи град Филаделфија
Гувернер Том Корбет
Службени језик нема
Површина 119.283 km²
- Копнена 116.074 km²
- Водена 3.208 km²
Становништво 2008.
- Број 12.448.279
- Густина становништва 105,80 ст./km²
Временска зона Eastern: UTC-5/-4
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 12. децембар 1787.
- Поредак 2.
Географска дужина 74°41′W — 80°31′W
Географска ширина 39°43′N — 42°16′N
Ширина 455 km
Дужина 255 km
Висина
- Највиша 979 m
- Најнижа 0 m
Скраћенице
- Поштанска PA
- ИСО 3166-2 US-PA

Северна Дакота

Северна Дакота (енгл. North Dakota) је савезна држава САД смештена на Средњем западу. Према северу се граничи са Канадом, према истоку са Минесотом, према југу са Јужном Дакотом и према западу са Монтаном. Северна Дакота је по површини на 19. месту међу савезним државама САД, док је према попису из 2010. са 672.591 становником на последњем месту. Северна Дакота је постала савезна држава САД 2. новембра 1889. заједно са Јужном Дакотом, поделом Територије Дакота. Главни град је Бизмарк а највећи је Фарго. Најважнији државни универзитети се налазе у Гранд Форксу, Фаргу и Дикинсону.

Главни град Бизмарк
Највећи град Фарго
Гувернер Џек Далримпл
Службени језик енглески
Површина 183.272 km²
- Копнена 178.839 km²
- Водена 4.432 km²
Становништво 2010.
- Број 672.591
- Густина становништва 3,67 ст./km²
Временска зона Central: UTC-6/-5 (већи део)
Mountain: UTC-7/-6 (југозападни део)
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 2. новембар 1889.
- Поредак 39.
Географска дужина 96°33′W — 104°03′W
Географска ширина 45°56′ NN — 49°N
Ширина 340 km
Дужина 545 km
Висина
- Највиша 1069 m
- Најнижа 229 m
Скраћенице
- Поштанска ND
- ИСО 3166-2 US-ND

Северна Каролина

Северна Каролина (енгл. North Carolina) је савезна држава САД, која се налази у њеном источном делу. Површина државе је 139.509 km², а број становника по попису из 2000. је 8.049.313. Главни град је Рали. Северна Каролина је ступила у САД 1789, и то као 12. држава чланица.

Главни град Рали
Највећи град Шарлот
Гувернер Пет Макрори
Службени језик енглески
Површина 139.509 km²
- Копнена 126.256 km²
- Водена 13.227 km²
Становништво 2008.
- Број 9.222.414
- Густина становништва 63,80 ст./km²
Временска зона Eastern: UTC-5/-4
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 21. новембар 1789.
- Поредак 12.
Географска дужина 75°28′W — 84°19′W
Географска ширина 33°50′N — 36°35′N
Ширина 240 km
Дужина 900 km
Висина
- Највиша 2038 m
- Најнижа 0 m
Скраћенице
- Поштанска NC
- ИСО 3166-2 US-NC

Тексас

Тексас је друга по величини и по броју становника савезна држава САД. Смештен је на југу централног дела САД, према југу се граничи са Мексиком, према западу са Нови Мексиком, према северу са Оклахомом, према североистоку са Арканзасом и према истоку са Луизијаном. Простире се на површини од 696,241 km² и у њему живи преко 24,7 милиона људи. Тексас је познат и као Држава усамљене звезде (енгл. Lone Star State), јер је после отцепљења од Мексика 1836. па све до 1845. био независан. Та „усамљена звезда“ се налази на застави и грбу Тексаса.

У Тексасу се могу срести све одлике америчког Југа и Југозапада. Иако се Тексас углавном доживљава као предео где преовлађује пустиња, што је карактеристика југозапада САД, она заузима мање од десет посто територије. Становништво је сконцентрисано првенствено у пределима бивших прерија, пашњака, шума и дуж обале Мексичког мора. Идући са истока на запад срећу се мочваре, шуме борова, равнице, брда и на крају пустиња и планине у области Биг Бенд.

С обзиром да је Тексас после америчког грађанског рада постао центар говедарства веома честа асоцијација за ову савезну државу САД су каубоји. Међутим већ почетком XX века привреда Тексаса се променила захваљујући откривеним налазиштима нафте. Долази до економског бума који је допринео развоју образовања а самим тим се и привреда диверсификује. Данас је Тексас у самом врху у области петрохемије, електронике, пољопривреде, енергетике, авио – индустрије и биомедицине. Тексас од 2002. године остварује највеће приходе од извоза у САД и на другом је месту по величини бруто друштвеног производа (БДП). Међутим ако се гледа БДП по становнику онда је Тексас тек на 29. месту у САД.

Историја

Период пре доласка Европљана

Југозападна и област Равница су две најзначајније културне сфере претколумбовске Северне Америке између којих је смештен Тексас. Открића археолога указују на присуство три значајне домородачке културе на овој територији које су свој зенит достигле пре доласка Европљана. То су:

   Пуебло, која се налазила у горњем току реке Рио Гранде;
   Мисисипијска култура, позната и као градитељ хумки, која се протезала долином реке Мисисипи источно од Тексаса; и
   Мезоамеричка цивилизација, смештена на југу Тексаса.

На подручју данашњег Тексаса у то време су живела племена Алабама, Апачи, Атакапан, Бидај, Кадо, Коавилтекан, Команчи, Чокто, Кушата, Хасинај, Хумано, Каранкава, Кикапу, Кјова, Тонкава и Вичита. Једна од претпоставки везана за име Тексаса јесте да је оно настало од речи táysha која на језику Кадо, племена Хасинај, значи пријатељ или савезник. Индијанска племена су се према белим досељеницима различито односила. Нека су била пријатељски расположена и њихови припадници су помагали Европљанима у лову и у обради усева. За разлику од њих нека племена су била крајње непријатељски настројена према дошљацима.

Колонизација

Заставе шест нација које су владале Тексасом

Стивен Остин је био први амерички емпресарио који је добио дозволу да оснује колонију у Мексичком Тексасу.

Први историјски докуменат који се односи на Тексас је мапа обале Мексичког залива из 1519. коју је направио Алонсо Алварез де Пинеда. Европске силе се нису интересовале за Тексас све док 1685. Робер Кавелије де ла Сал није грешком основао колонију Форт Сен Луи у заливу Матагорда уместо на реци Мисисипи. Колонија није успела да се одржи дуже од четири године због тешких услова живота и проблема са Индијанцима. Шпанске власти, забринуте због тежњи Француске, шаљу 1690. неколико мисија у источни Тексас. Због сукоба са Индијанцима шпански мисионари се враћају у Мексико. Пошто је Француска почела да настањује Луизијану, углавном на југу, шпанске власти 1716. поново упућују мисије у источни Тексас. После две године основан је Сан Антонио, први шпански град у Тексасу.

Непријатељство индијанских племена и удаљеност од других шпанских колонија обесхрабрила је колонисте да се настањују у Тексасу. Самим тим је Тексас био једна од најслабије настањених провинција Нове Шпаније.

Године 1749. склопљено је примирје између Шпаније и племена Липан Апача. Тај споразум је разљутио друга племена, првенствено Команче, Тонкаве и Хасинаје. Команчи су склопили пакт са Шпанијом 1785. а касније су им помогли да поразе племена Липан Апача и Каранкава. Повећањем броја мисија долази и до превођења Индијанаца у хришћанство, па је до краја XVIII века остало само неколико номадских племена која нису примила хришћанство. Приликом куповине Луизијане од Француске 1803. америчке власти су инсистирале да тим споразумом буде обухваћен и Тексас. Граница између Нове Шпаније и Сједињених Америчких Држава је установљена на реци Сабин 1819.

Крајем Мексичког рата за независност 1821, конфликт са Шпанијом се проширио и на територију Тексаса. Мексико га је након тога присвојио и укључио у састав савезне државе Коавила и Техас.

Ради успешније одбране од напада Команча, власти Мексичког Тексаса су либерализовале политику усељавања за особе које нису из Мексика и Шпаније. Та политика је омогућавала доделу великих површина земље тзв. предузетницима (шп. empresario), који су за узврат доводили колонисте из САД, Европе и из унутрашњости Мексика. Прва особа која је добила земљу на тај начин био је Мозиз Остин.

С обзиром да је убрзо умро, колонизацију наставља његов син Стивен Остин. Он насељава колонисте поред реке Бразос током 1822. Поред њега још 23 предузетника доводе колонисте у Тексас, углавном из САД. То доприноси убрзаном повећању броја становника. Године 1825. Тексас је имао око 3.500 становника углавном Мексиканаца, да би 1834. у њему живело око 37.800 становника од којих је било само 7.800 пореклом из Мексика. Знатан број досељеника није поштовао мексичке законе, посебно забрану робовласништва.

Због намера САД да купи Тексас, мексичке власти су 1830. одлучиле да забране досељавање из САД. Немири у Анахаку током 1832. представљају прво неслагање са мексичком влашћу и поклапају се са незадовољством у самом Мексику против председника. Досељеници заједно са противницима актуелне власти протерују све мексичке војнике из источног Тексаса. На Конвенцији из 1832. досељеници разматрају могућу независност од Мексика. Следеће године понављају захтеве на Конвенцији из 1833.

Република

Република Тексас

Унутар Мексика је настављена напетост између федералиста и централиста. Почетком 1835. досељеници оснивају Комитете за преговоре и безбедност. Крајем 1835. немири прерастају у оружани сукоб у бици код Гонзалеза. Она уједно представља почетак Тексашке револуције, која ће довести до независности Тексаса. Током наредна два месеца досељеници су поразили све мексичке трупе. Након тога досељеници су изабрали делегате за привремену владу. Привремена влада је убрзо брзо пала због унутрашњих несугласица, па је у Тексасу владало безвлашће током прва два месеца 1836. године.

Предаја мексичког председника Санта Ане после битке код Сан Хасинта

За време политичких превирања мексички председник Антонио Лопез де Санта Ана је лично предводио армија у покушају да оконча побуну. У почетку су Мексиканци имали успеха јер је генерал Хосе де Уреа поразио досељенике на свим местима дуж обале Мексичког залива где су пружали отпор. Санта Анине снаге су после тринаестодневне опсаде поразиле досељенике у бици код Алама.

Након тог догађаја делегати на Конвенцији из 1836. потписују, 2. марта, Декларацију о независности и оснивају Републику Тексас. После избора чиновника Конвенција је распуштена. Новоформирана влада придружује се осталим колонистима који се повлаче пред надолазећом мексичком војском. После неколико недеља повлачења, војска досељеника под заповедништвом Сема Хјустона је напала и поразила Санта Анине снаге у бици код Сан Хасинта. Санта Ана је заробљен и присиљен да потпише Споразум у Веласку којим је окончан рат.

По стицању независност долази од политичког сукобљавања између две струје: националистичке, коју је предводио Мирабо Б. Ламар, и унионистичке, предвођене Семом Хјустоном. Националисти су заговарали независни Тексас, протеривање Индијанаца и ширење према Пацифичком океану. За разлику од њих струја коју је предводио Сем Хјустон се залагала за прикључење Тексаса Сједињеним Држава и миран суживот са Индијанцима. Допринос струји коју је предводио Сем Хјустон дао је Мексико када је током 1842. у два наврата заузео Сан Антонио и поразио Тексашане у бици код Досона. Немогућност Републике Тексас да се самостално брани је допринела каснијем прикључењу САД.

Сем Хјустон, први председник Републике Тексас

Мирабо Б. Ламар, други председник Републике Тексас

Државност

Почетком 1837. представници Тексаса су у неколико наврата преговарали о прикључењу САД. Приступање Тексаса САД су успоравали националисти из тексашке опозиције као и заговорници робовласништва унутар САД. Тексас је прикључен САД после избора Џејмса К. Полка за председника САД 1844. Конгрес САД је 29. децембра 1845. признао Тексас за савезну државу САД.

Након прикључења Тексаса, Мексико је прекинуо дипломатске односе са Сједињеним Државама. Спор између две државе је настао око границе с обзиром да су САД тврдиле да је граница на реци Рио Гранде док је Мексико сматрао да је граница на реци Нуесес. Ове несугласице су довеле до избијања Мексичко–америчког рата 1846. Прве битке су вођене у Тексасу: опсада Форт Тексаса, битка код Пало Алта и битка код Ресака де ла Палма. После три убедљиве победе Сједињене Државе нападају територију Мексика и тиме окончавају борбе у Тексасу.

После низа америчких победа склопљен је Споразум у Гвадалуп Идалгу и тиме је окончан двогодишњи рат. Према том споразуму САД су Мексику платиле 18.250.000 долара и за узврат добиле неограничену контролу над Тексасом, као и уступање територија које обухватају данашње савезне државе Калифорнију, Неваду, Јуту, делове Њу Мексика, Аризоне и Колорада. Граница је установљена на реци Рио Гранде.

Компромисом из 1850. Тексас је добио границе које има и данас. Тексас је уступио делове своје територије федералној влади у замену за отпис дуга који је настао за време постојања Републике Тексас. Од тих територија ће касније бити формиран добар део савезних држава Нови Мексико и Колорадо, као и мањи делови Канзаса, Оклахоме и Вајоминга.

Грађански рат и Реконструкција

Споменик посвећен учесницима Америчког грађанског рата у Галвестону.

Након избора Абрахама Линколна 1860. за председника САД, Јужна Каролина проглашава отцепљење од САД и убрзо избија Амерички грађански рат. Тим поводом је 28. јануара 1861. у Тексасу почела конвенција на којој су делегати разматрали отцепљење од САД. Првог фебруара 1861. са 166 гласова за насупрот 8 против на конвенцији је усвојен Пропис за отцепљење од САД. Тексашки гласачи су одобрили овај Пропис 23. фебруара 1861. Месец дана касније 23. марта Тексас прихвата устав Конфедеративних Америчких Држава и постаје њихов члан. Отцепљењу од САД се успротивио гувернер Сем Хјустон, па је због одбијања да прихвати новоформирану државу смењен са места гувернера.

Иако су се најважније битке одиграле далеко од Тексаса ова држава је веома допринела Конфедерацији како у опреми тако и људством. Тексас је имао велику улогу у трговини током Америчког грађанског рата јер се трговина Конфедерације, због блокаде држава Уније, одвијала преко границе са Мексиком. Конфедерација је током прве две године рата успешно одбијала све покушаје Уније да пресече овај правац, међутим када је војска Уније средином 1863. заузела целокупан ток реке Мисисипи значај Тексаса за снабдевање Конфедерације је минимизиран.

Након капитулације Конфедерације Тексас је запао у анархију. Она је трајала два месеца све док генерал Гордон Грејнџер, послат од стране Уније, није завео ред. Ендру Џонсон, председник САД, је 1866. прогласио обнову цивилне власти у Тексасу. Иако нису испуњени циљеви Реконструкције, Конгрес САД је 1870. донео одлуку о поновном чланству Тексаса у Унији. Овај период је обележило социјално незадовољство у Тексасу, с обзиром да су се јавили проблеми у пољопривреди и на тржишту рада.

Тексас у XX веку

Налазиште нафте Спиндлтоп

Почетком XX века откривено је прво значајније налазиште нафте Спиндлтоп, јужно од Бомонта. Поред овог откривена су и друга налазишта у источном и западном делу Тексаса као и дуж обале Мексичког залива. Врхунац у производњи нафте, од три милиона барела дневно, је достигнут 1972.

Нафтни бум који је омогућио убрзани развој Тексаса није спречио проблеме настале током Велике депресије и периода великих суша тридесетих година XX века. Овај период карактерише и велика миграција црнаца ка Калифорнији и североисточним државама САД.[4]

Током Другог светског рата у Тексасу су изграђене војне базе, фабрике муниције, логори за ратне заробљенике и војне болнице. Око 750.000 Тексашана је мобилисано за рат. У овом периоду долази до убрзаног развоја градова услед изградње индустријских погона и миграције сеоског становништва у урбане центре.

Шездесетих година у Тексасу се повећава број високо образовних институција а њихов развој је углавном потпомогнут нафтним приходима.

Џон Ф. Кенеди, председник САД, је убијен у Даласу 22. новембра 1963.

Географија

Границе Тексаса се као и код већине америчких савезних држава поклапају са географском ширином и дужином, међутим на три места реке формирају природну границу са другим савезним државама. Тако је према југу река Рио Гранде природна граница са мексичким савезним државама Коавила, Чивава, Нуево Леон и Тамаулипас. Црвена река Југа је природна граница према северу, односно савезним државама Оклахома и Арканзас, док је према истоку и Луизијани природна граница река Сабин.

Поред 10 климатских области, 14 типова земљишта и 11 екорегиона, регионална класификација је компликована због разлика у земљишту, топографији, геологији, количини падавина и разноврсности биљног и животињског света. Према једном систему класификације Тексас се може поделити од југоистока ка западу на следећи начин: област равница поред Мексичког залива, унутрашње низију, велике равнице и област „Транс-Пекос“. Област равница поред Мексичког залива обухвата југоисточни део Тексаса и одликује се густим шумама борова. Подручје унутрашњих низија карактерише како песковито тако и земљиште са тврдом и црвеном глином. Област великих равница се протеже од централног дела ка северу Тексаса. У овој области су доминантне прерије и степе. Далеки запад Тексаса или област Транс – Пекос има најразноврснији рељеф, ту се могу срести планине, пустињске долине, пашњаци, шуме и највиши врхови Тексаса.

Тексас има 15 важнијих река од којих је највећа Рио Гранде. Остале битније реке су Пекос, Бразос, Колорадо и Црвена река Југа. Иако нема ни једно веће природно језеро у Тексасу је направљено око 100 мањих вештачких језера.

Клима

Тексас се налази на месту укрштања више климатских зона. Најсевернији део државе карактеришу хладније зиме у односу на делове који се налазе јужно од реке Ред. Дуж обале Мексичког залива зиме су благе. Несразмера у количини падавина је такође карактеристична за Тексас па тако у Ел Пасу, на западу државе, годишње падне нешто више од 200 mm кише по квадратном метру, док у Хјустону, на југоистоку Тексаса, падне око 1400 mm, а у северним и централним деловима падне око 940 mm падавина по квадратном метру.

Снег пада неколико пута током зиме на крајњем северу државе и у планинском делу на западу Тексаса, једном или два пута годишње у делу Тексаса јужно од реке Ред и једном сваких неколико година у централном и источном делу Тексаса. Снежне падавине се ретко могу видети јужно од Сан Антонија или у приобаљу Мексичког залива.

Највише температуре током летњих месеци се крећу од 26 °C у планинским пределима на западу државе до 38 °C у долини реке Рио Гранде. Највиша летња температура на највећем делу Тексаса је око 32 °C.

Олује су карактеристичне за подручје Тексаса, нарочито у источним и северним деловима државе. Долина торнада обухвата северни део Тексаса. Ово је уједно и савезна држава САД са највећим бројем налета торнада, у просеку 130 годишње. Торнадима су највише погођени северни делови државе а најчешће се јављају током априла, маја и јуна.

Целокупна обала Тексаса је изложена налетима урагана и мањих тропских олуја током лета и јесени. Највећа опасност од ових непогода прети током августа и септембра када сезона урагана у Мексичком заливу достиже врхунац. Урагани погађају тексашку обалу у просеку на сваке три године, док у унутрашњости територије узрокују штету стварајући снажне ветрове, укључујући торнада, и плавећи земљиште услед обилних киша.

Тексас је савезна држава САД са највећом емисијом гасова који доприносе ефекту стаклене баште. У Тексасу се годишње пошаље у атмосферу око 680 милиона тона угљен-диоксида. Разлог томе је велики број термоелектрана које користе угаљ а поред њих ефекту стаклене баште доприносе рафинерије и индустрија.

Административна подела

Тексас је подељен на 254 округа:

   Округ Андерсон
   Округ Анџелина
   Округ Аптон
   Округ Апшер
   Округ Аранзас
   Округ Армстронг
   Округ Арчер
   Округ Атаскоса
   Округ Ајрион
   Округ Бандера
   Округ Бастроп
   Округ Бел
   Округ Бер
   Округ Берлесон
   Округ Бернет
   Округ Бејли
   Округ Бејлор
   Округ Би
   Округ Бланко
   Округ Борден
   Округ Боски
   Округ Бразорија
   Округ Бразос
   Округ Браун
   Округ Бриско
   Округ Брукс
   Округ Брустер
   Округ Буи
   Округ Вал Верди
   Округ Ван Зант
   Округ Вајз
   Округ Веб
   Округ Викторија
   Округ Виласи
   Округ Вилбаргер
   Округ Вилер
   Округ Вилијамсон
   Округ Вилсон
   Округ Винклер
   Округ Вичита
   Округ Вокер
   Округ Волер
   Округ Ворд
   Округ Вортон
   Округ Вошингтон
   Округ Вуд
   Округ Галвестон
   Округ Гарза



   Округ Гвадалупи
   Округ Гејнс
   Округ Гилеспи
   Округ Гласкок
   Округ Голијад
   Округ Гонзалес
   Округ Грајмс
   Округ Грег
   Округ Греј
   Округ Грејсон
   Округ Далам
   Округ Далас
   Округ Девит
   Округ Делта
   Округ Дентон
   Округ Деф Смит
   Округ Дикенс
   Округ Димит
   Округ Донли
   Округ Досон
   Округ Дувал
   Округ Едвардс
   Округ Ектор
   Округ Ел Пасо
   Округ Елис
   Округ Ендруз
   Округ Завала
   Округ Запата
   Округ Ират
   Округ Јанг
   Округ Јоукум
   Округ Јувалди
   Округ Истланд
   Округ Калахан
   Округ Калберсон
   Округ Калхун
   Округ Камерон
   Округ Карнс
   Округ Карсон
   Округ Кас
   Округ Кастро
   Округ Кемп
   Округ Кендал
   Округ Кенеди
   Округ Кент
   Округ Кер
   Округ Кимбл
   Округ Кинг



   Округ Кини
   Округ Клеј
   Округ Клејберг
   Округ Кокран
   Округ Колдвел
   Округ Колин
   Округ Колингсворт
   Округ Колман
   Округ Колорадо
   Округ Комал
   Округ Команчи
   Округ Кончо
   Округ Коријел
   Округ Котл
   Округ Коук
   Округ Кофман
   Округ Крејн
   Округ Крозби
   Округ Крокет
   Округ Кук
   Округ Лабок
   Округ Лавака
   Округ Лавинг
   Округ Ламар
   Округ Лампасас
   Округ Лано
   Округ Ласал
   Округ Лајв Оук
   Округ Лајмстоун
   Округ Лем
   Округ Ли
   Округ Либерти
   Округ Лин
   Округ Лион
   Округ Липском
   Округ Маверик
   Округ Макалок
   Округ Макленан
   Округ Макмален
   Округ Марион
   Округ Мартин
   Округ Матагорда
   Округ Мајлам
   Округ Медина
   Округ Медисон
   Округ Менард
   Округ Мејсон
   Округ Мидланд



   Округ Милс
   Округ Мичел
   Округ Монтејг

   Округ Монтгомери
   Округ Морис
   Округ Мотли
   Округ Мур
   Округ Наваро
   Округ Накодочес
   Округ Нокс
   Округ Нолан
   Округ Нуесес
   Округ Њутон
   Округ Окилтри
   Округ Олдам
   Округ Оринџ
   Округ Остин
   Округ Пало Пинто
   Округ Панола
   Округ Паркер
   Округ Пармер
   Округ Пекос
   Округ Полк
   Округ Потер
   Округ Пресидио
   Округ Рандал
   Округ Ранелс
   Округ Раск
   Округ Ред Ривер
   Округ Рефјурио
   Округ Рејган
   Округ Рејнс
   Округ Ривс
   Округ Рил
   Округ Робертс
   Округ Робертсон
   Округ Роквол
   Округ Сабин
   Округ Самервел
   Округ Сан Џасинто
   Округ Сан Огастин
   Округ Сан Патришио
   Округ Сан Саба
   Округ Сатон
   Округ Свишер
   Округ Скари
   Округ Смит
   Округ Стар



   Округ Стерлинг
   Округ Стивенс
   Округ Стоунвол
   Округ Тарант
   Округ Тајлер
   Округ Тајтус
   Округ Терел
   Округ Тери
   Округ Тејлор
   Округ Том Грин
   Округ Травис
   Округ Тринити
   Округ Трокмортон
   Округ Фанин
   Округ Фејет
   Округ Фишер
   Округ Флојд
   Округ Фолс
   Округ Форд
   Округ Форт Бенд
   Округ Френклин
   Округ Фрио
   Округ Фристоун
   Округ Хадспет
   Округ Хамилтон
   Округ Хансфорд
   Округ Хант
   Округ Хардеман
   Округ Хардин
   Округ Харис
   Округ Харисон
   Округ Хартли
   Округ Хаскел
   Округ Хауард
   Округ Хачинсон
   Округ Хемпхил
   Округ Хендерсон
   Округ Хејз
   Округ Хејл
   Округ Хидалго
   Округ Хил
   Округ Хокли
   Округ Хол
   Округ Хопкинс
   Округ Худ
   Округ Хјустон
   Округ Чероки
   Округ Чејмберс



   Округ Чилдрес
   Округ Џаспер
   Округ Џек
   Округ Џексон
   Округ Џеф Дејвис
   Округ Џеферсон
   Округ Џим Велс
   Округ Џим Хог
   Округ Џонсон
   Округ Џоунс
   Округ Шеклфорд
   Округ Шелби
   Округ Шерман
   Округ

Демографија

Процена Бироа за попис становништва за 2009. годину је да у Тексасу живи 24.782.406 становника, што представља пораст од 1,97 % у односу на претходну годину и 16,1 % у односу на 2000.[9] Број становника се захваљујући природном прираштају повећао за 1.389.275 од последњег пописа становништва, имиграцијом број становника је повећан за 801.576 а миграција становништва из остатка САД је допринела порасту становништва за 451.910 људи.

Током 2004. Тексас је имао 3,5 милиона особа које су рођене ван САД или 15,6 % становништва, процењује се да је међу њима око 1,2 милиона илегалних имиграната. Тексас је у периоду 2000—2006 имао најбржу стопу раста илегалних имиграната у САД. У 2010. илегални усељеници су чинили отприлике шест посто становништва, чиме је Тексас сврстан на пето место у САД по уделу илегалних имиграната у становништву државе иза Неваде, Аризоне, Калифорније и Њу Џерзија.

Густина насељености у Тексасу је 34,8 становника по квадратном километру, што је нешто више од америчког просека који износи 31 становник по квадратном километру. Две трећине Тексашана живи у некој конурбацији као што је Хјустон. Конурбација Далас – Форт Ворт је највећа у Тексасу. Иако је Хјустон највећи град у Тексасу и четврти по величини у САД, конурбација Далас – Форт Ворт је знатно већа од конурбације Хјустон.

Година Број становника Промена
у процентима
1850. 212.592 -
1860. 604.215 184,2
1870. 818.579 35,5
1880. 1.591.749 94,5
1890. 2.235.527 40,4
1900. 3.048.710 36,4
1910. 3.896.542 27,8
1920. 4.663.228 19,7
1930. 5.824.715 24,9
1940. 6.414.824 10,1
1950. 7.711.194 20,2
1960. 9.579.677 24,2
1970. 11.196.730 16,9
1980. 14.229.191 27,1
1990. 16.986.510 19,4
2000. 20.851.820 22,8
2010. 25.145.561 20,6

Највећи градови

Привреда

Привреда Тексаса је друга по величини у САД. Друштвени производ ове савезне државе у 2008. години је износио 1224 милијарде долара. Што се тиче друштвеног производа по становнику у 2009. години је износио 36.484 долара и сврстао је Тексас на 29. место у САД. Тексас је познат по малим порезима и малој администрацији и једна је од седам савезних држава које немају државну стопу пореза (енгл. state income tax), самим тим је признат као веома погодно место за инвестирање. Највећи број компанија са чувене листе Fortune 500 се налази у Тексасу.

Пољопривреда и рударство

Тексас има највише фарми и највеће обрадиве површине у САД. Такође је савезна држава са највећом производњом стоке. Узгој говеда представља најважнији део пољопривреде, јер Тексас производи 20 % говедине у САД[13]. Поред тога Тексас је водећи и у узгоју оваца и коза у САД. Производња житарица је веома заступљена док је у производњи памука на првом месту у САД.

Рибарство и прерада рибе је веома развијена. Што се минералних сировина тиче Тексас се може похвалити да је први по производњи цемента, ломљеног камена, креча, соли, песка и шљунка у САД

Енергетика

Према подацима Управе за информисање о енергији (енгл. Energy Information Administration), Тексашани троше највише енергије по становнику, а и укупно је Тексас савезна држава са највећом потрошњом енергије у САД. Тексас има слободно тржиште електричне енергије.

У супротности са својим именом, Железничка комисија Тексаса (енгл. Railroad Commission of Texas) надзире производњу нафте и гаса, предузећа за дистрибуцију гаса, безбедност цевовода, течног нафтног гаса, као и експлоатацију угља и уранијума. Комисија је до 1970-их контролисала цену бензина јер је управљала нафтним резервама Тексаса. Она је послужила оснивачима ОПЕК-а као модел контролисања цена нафте.

Процењене резерве нафте у Тексасу износе пет милијарди барела што је отприлике 790.000.000 m3, то чини негде око једне четвртине укупних резерви нафте у САД. [16] Рафинерије у Тексасу могу да дневно прераде око 4,7 милиона барела (730.000 m3) нафте. Рафинерија Бејтаун у близини Хјустона је највећа у САД. Тексас обезбеђује 30 % природног гаса који се производи у САД. Познатије нафтне компаније које имају седиште у Тексасу су: Коноко-Филипс, Ексон-Мобил, Хелибартон, Валеро и Маратон Ојл.

Тексас је водећи и по производњи енергије из обновљивих извора, с обзиром да производи највише енергије у ветроелектранама. У месту Роско налази се највећа фарма ветрењача на свету са капацитетом од 781,5 мегавата. Поред енергије ветра Тексас има велике могућности и у искоришћењу биомасе с обзиром на развијену пољопривреду у држави а има и највеће потенцијале за искоришћење сунчеве енергије.

Високе технологије

Захваљујући сарадњи између универзитета и фондова за подстицај предузетништва и науке, Тексас обилује предузећима која се баве високом технологијом. Област око Остина се популарно назива Силицијумска брда а северни део Даласа је познат под именом Силицијумска прерија. У Тексасу се налазе седишта бројних високотехнолошких предузећа, као што су Дел, Тексас инструментс, Перо системс, Еј-Ти енд Ти, Електроник дејта системс, као и бивше седиште Компака (који је сада у склопу Хјулет-Пакарда).

У југоисточном делу Хјустона, смештен је Космички центар Линдон Б. Џонсон, док је у Форт Ворту, у близини Даласа, Локид Мартинов огранак за производњу војних авиона.

Главни град Остин
Највећи град Хјустон
Гувернер Рик Пери
Службени језик енглески
Површина 696.241 km²
- Копнена 678.051 km²
- Водена 17.574 km²
Становништво 2008.
- Број 24.782.302 [1]
- Густина становништва 30,75 ст./km²
Временска зона Central: UTC-6/-5 (већи део)
Mountain: UTC-7/-6 („врх“ западног дела Тексаса)
Проглашење за савезну државу САД
- Датум 29. децембар 1845.
- Поредак 28.
Географска дужина 93°31′W — 106°;39′W
Географска ширина 25°50′N — 36°30′N
Ширина 1244 km
Дужина 1270 km
Висина
- Највиша 2667 m
- Најнижа 0 m
Скраћенице
- Поштанска TX
- ИСО 3166-2 US-TX