Istorija, kao društvena i humanistička nauka, koja se bavi proučavanjem ljudske prošlosti, od Herodota do danas, malo ili nimalo govori o tome kako su se ljudi u prošlosti voleli. Ona je puna ratova, prevrata i nasilja svih vrsta, pa ako sudimo prema toj humanističkoj nauci, u ljudskoj prošlosti dominirale su emocije mržnje, gneva i straha. Ljubavi gotovo da nije ni bilo.
U istoriji filozofije možemo saznati kako su epikurejci ili stoici tumačili emocije, a kako Spinoza ili Niče. Istorija religije nudi odgovore kako je na emocije gledao budizam, judeizam, hrišćanstvo ili islam.
Kada proučimo opštu istoriju, istoriju filozofije i religije, neće nam biti teško da zaključimo da se pod uticajima različitih istorijiskih ideja, društvenih i religijskih pokreta, zajedno sa moralom i kulturom, menjali načini ispoljavanja, kontrole i samokontrole emocija. Međutim, to još uvek ne znači da su se i erotska osećanja menjala, odnosno, da su se žena i muškarac u postelji osećali različito pre nove ere, u srednjem veku i danas.
Stara Grčka - Strast je bolesno stanje. Ljubav je telesna i duhovna. Uvek je izvan braka. Priznaje se hetero i homoseksualna ljubav, prava je ljubav starijeg i mlađeg muškarca. Stari Rim - Ljubav je igra među partnerima, svako traži maksimalni užitak. Ljubav je izvan braka. Srednji vek - Ljubav je odvojena od braka. Ona je igra za aristokratiju. Posebna vrsta je dvorska ljubav, koju šire trubaduri u Francuskoj u 12. veku. Izmislile su je dvorske dame dok su im muževi ratovali. Razrađena strategija udvaranja nije se smela zaobići. Takvo gledanje na ljubav, izvan braka, trajalo je od 12. do 17. veka. Početkom 18. veka, sa industrijskom revolucijom, u Engleskoj se menjaju uloge muškaraca i žena. Muškarac radi van kuće, žene isključivo brinu o deci i mužu. Takva podela ima za posledicu emocionalnu odvojenost partnera. U braku se zajednički živi, ali osećaji nisu zajednički. Tek u 19. i 20. veku počinje shvatanje da je ljubav osnovni i integralni deo braka.
Definisanje ljubavi Platon je tvrdio da je ljubav ono što čovek želi, a nema, dok je Bodler verovao da je ljubav potrebna da se pobegne od sebe. Prva naučna definicija Votsona (1924), predstavnika bihejviorizma, glasi - Ljubav su osećaji koji nastaju kao posledica nadražaja erogenih zona. Frojd je govorio da je ljubav želja za seksualnim sjedinjenjem, a From da je sredstvo za smanjenje osećaja izolacije i usamljenosti. Sedamdesetih godina 20. veka nastaju prve definicije i operacionalizacija pojma ljubavi. Zik Rubin razlikuje sviđanje i ljubav, i pravi skalu za njihovo merenje. Pravi napredak nastaje kad se uočava postojanje različitih vrsta ljubavi - strastvene (romantične) ljubavi i prijateljske ljubavi.
Strastvena ljubav Hetfild i Valster definisali su 1978. da je strastvena ljubav „stanje intenzivne žudnje za sjedinjenjem s drugim bićem". Bitne karakteristike ove vrste ljubavi su veliko uzbuđenje, oscilacije u osećajima, euforija, sreća, ushićenje, očaj, anksioznost. Oscilacije objašnjavaju pomoću fizioloških promena koje nastaju u hipotalamusu. Nastaje iznenada, na temelju jake fizičke međusobne privlačnosti. Daton i Aron dokazali su 1984. da pojedinci u krizi izlaz iz teškoća vide u osobi u koju se strastveno zaljubljuju. Naučnici su otkrili skalu za merenje strastvene ljubavi.
Prijateljska ljubav Hetfild je 1988. definisao prijateljsku ljubav - duboke emocije prema onima s kojima je naš život najuže povezan. Naglasak je na intimnosti doživljaja, maksimalnom poverenju i seksualnim odnosima. Ta je ljubav bolja za trajnost braka nego strastvena u individualističkoj kulturi.
Načini voljenja Džon Li je 1988. na temelju istorijske građe opisao stilove voljenja kao eros, storge, ludus, manija, pragma, agape. Eros - Ljubav na prvi pogled. Erosu su skloni pojedinci koji su imali srećno detinjstvo, žele ekskluzivan odnos, ali nisu posesivni. Storge - polagani i postupni razvoj. Ova ljubav je najčešća u statičnim društvima. Pojedinci zajedno rastu i prijateljstvo postepeno prerasta u ljubav. Karakteristike pojedinaca - mirniji, opušteniji, sa slabijim izražavanjem osećanja. Obično su živeli u velikoj porodici, imaju mnogo prijatelja. S partnerom imaju zajedničke interese. Ludus - Od reči ludus, što znači igra, zabava. Vođenje ljubavi bez obaveze prema partneru. Pretpostavka je da oba partnera u tome uživaju. Obično ne postoje preference s obzirom na osobine partnera. Pojedincima je najvažnije da budu stalno u potrazi za novim doživljajima i zaljubljivanjem. Promiskuitet je izražen. Manija - Prema starogrčkom - theia mania, tj. ludost poslata od bogova. Grom iz vedra neba, intenzivna ljubomora, posesivnost, osećaj nesigurnosti, stalno traženje potvrde ljubavi, dominantnost, nastoje da manipulišu partnerom. Ljubav karakteristična za neiskusne ili za starije u bračnim krizama. Pragma - Svesno oprezno traženje partnera koji ima slične stavove, uverenja, ideologiju i životne ciljeve. Stalno proveravanje da li partner zadovoljava sve kriterijume. Ovakve osobe su imale normalno detinjstvo, smatraju da se zalaganjem može mnogo postići, pa i dobri partnerski odnosi. Agape - Vrsta ili način voljenja kao deo hrišćanske ideologije. Sastoji se u pomaganju i ljubavi bez očekivanja uzvraćanja. Izrazito retka u civilizaciji u kojoj svako gleda samo svoje interese.
Ni savremena psihologija ne poklanja naročitu pažnju istoriji emocija, mada je istini za volju bilo sporadičnih napora. Do sada je psihologija pokazala i dokazala da se naše emocije razvijaju i menjaju tokom života. Nisu iste u ranom detinjstvu i kasnije. Naravno, tu nam i nisu bili potrebni naročito uverljivi naučni dokazi. Sasvim je dovoljan kratak introspektivni uvid u vlastitu prošlost, ovlašno evociranje uspomena.
Kada filozofija i nauka ne daju odgovore, moramo se osloniti na književnost. Jer, istorija književnosti, a i umetnosti uopšte, nije ništa drugo nego istorija ljudskih emocija. Pogledajmo nakratko nekoliko, gotovo ad hock, odabranih stihova.
1.
Kako su lepe noge tvoje u obući, kćeri kneževska; sastavci su bedara tvojih kao grivne, delo ruku umetničkih.
Pupak ti je kao čaša okrugla, koja nije nikad bez pića; trbuh ti je kao stog pšenice ograđen ljiljanima.
Dve dojke tvoje kao blizanca srnčeta.
2.
Blažen bio dan, mesec i doba, godina i mesto predeo i vreme, kad su moje usne zadrhtale neme, a njene me oči svezale ko roba.
I blažena nek je moja prva patnja, s kojom me bjese ljubav izmučila, i luk i strela što me oborila, i rane što srcu mome postaše pratnja.
3. I odvedoh je na reku misleći da je devojka, a imala je muža.
Bilo je to u noći svetoga Jaga i kao po dogovoru - pogasili su se fenjeri i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice dodirnuh njene zaspale dojke i odjednom mi se otvoriše kao grane zumbula.
Prva dva stiha su napisana pre gotovo trideset vekova ( Pesma nad pesmama, Stari zavet), druga dva stiha u srednjem veku (6. aprila 1327.g. kada je nesrećni Petrarka u Avinjonu sreo madonu Lauru), a poslednji stihovi nedavno, u dvadesetom veku (Lorka, Neverna žena). Bez naročitih poteškoća i bez obzira na vreme nastajanja, čitalac prepoznaje da je reč o ljubavnim, erotskim osećanjima.
Potpunija analiza književnih dela nastalih u različitim epohama mogla bi pokazati da se ljubavna, pa ni erotska, osećanja HeleneTrojanske i Parisa, Ane Karenjine i grofa Vronskog, ledi Četerli i šumara Parkina, bez obzira na vekove koji ih dele, nisu bitno razlikovala.
Nema ideje koja već nije bila u nečijoj glavi, nema priče koja nije ispričana, rekao bi Borhes, pa ni emocija koje već nisu doživljene, usudio bih se da dodam, mi smo samo bore na licu večnosti
Gost
Gost
Naslov: Re: Istorija ljubavi Sre 13 Maj - 17:27
„Da imam foto aparat“, rekao sam, „slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga života.“
„Izgledam isto.“
„Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sačuvao bih sve to.“
„Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?“
„Postala si malo srećnija i takođe, malo tužnija.“
„Kako znaš?“
„Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srećniji i srećniji svakoga dana. A neki ljudi, kao Bejla Aš, postaju samo tužniji i tuzniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje.“
„A šta je sa tobom? Da li si ti najsrećniji i najtužniji sada nego što si ikada bio?“
„Naravno da jesam.“
„Zašto?“
„Jer me ništa ne čini srećnijim i ništa me ne čini tužnijim više nego ti.“
Nikol Kraus: ISTORIJA LJUBAVI
Gost
Gost
Naslov: Re: Istorija ljubavi Sre 13 Maj - 17:31
Istorija ljubavi prema čitanju Kao student književnosti sam upisao kurs o Džejn Ostin – odličan kurs u čudnom pakovanju. Skoro svih sto polaznika su bile devojke (bilo je svega nekoliko nas mladića), a predavanja su bila zamišljena kao uzgajanje opsednutosti ovom književnicom. Profesorka se na prvom času predstavila kao Džejnita (Janeite), kako je BBC nazvao pripadnike “neobičnog američkog kulta Džejn Ostin”. Onda nas je pitala da li smo i mi Džejnite, na šta je masa ljudi podigla ruku. Uveravala nas je da ovaj kurs neće biti protraćen na fanatične ljubitelje. Čak i ako smo “Grodost i predrasude” pročitali 12 puta (prvi put verovatno u 10. godini), i dalje ima prostora za napredovanje: ako ne u posvećenosti, sigurno u pronicljivosti analize. Znanje će dopuniti naše ushićenje, razum će obogatiti našu osećajnost. Čak i “neznalicama” će se otvoriti više nivoa sofisticiranosti značenja. Tada mi je ovo bilo odbojno. Ali – što bi rekla Džejn Ostin – prvi utisci su često pojednostavljeni. Ubrzo sam shvatio da među opsednutima sa Džejn Ostin ima raznih ljudi. (Filozof Gilbert Rajli je na pitanje da li čita romane odgovorio: “Da, svih šest, svake godine”.) Otkrio sam i da skoro svaki stvarno poznati pisac ima svoj kult. Kult Džejn Ostin ima rivalske kultove: Dikensa, Tolstoja, Eliota, Džojsa, Hemingveja, Lorensa i Ficdžeralda… Danas čitaoci obožavaju Karla Ovea Knausgarda (Karl Ove Knausgaard) ili Elenu Ferante (Elena Ferrante). Džejnite možda jesu Trekiji (Trekkies; fanovi “Zvezdanih staza”) sveta književnosti, ali njihova strast je samo pojačana verzija strasti običnih knjiških moljaca. Ako ništa drugo, žar Džejnita ističe činjenicu, gotovo suviše očiglednu da bi se primetila: svet knjiga jeste romantičan svet. Romansa čini strukturu literarnog života, a biti čitalac često znači pratiti njenu koreografiju: od prijemčivosti i otkrića (“Baš sam je video u knjižari!”), do zanesenosti, intimnosti, identifikacije i opsesije. Sa knjigama se povezujemo na intelektualnom planu, ali najvrednija veza koju sa njima gradimo je emotivna; reći da se samo diviš knjizi ili da je poštuješ na nekom nivou je uvreda te knjige. Osećanja su toliko bitna za književni život da je teško zamisliti način povezivanja sa literaturom koji ne uključuje ljubav. Bez tih emocija, šta bi čitanje uopšte bilo? U knjizi “Voleti književnost – kulturna istorija” (Loving Literature: A Cultural History)Didra Šona Linč (Deidre Shauna Lynch), profesorka engleskog na Harvardu, pokazuje nam da nije uvek bilo tako. Književnost dugo nije bila voljena. Ljudi su čitali glavom, a ne srcem (ili su bar tako mislili) i bila im je odbojna ideja čitaoca koji se emotivno vezuje za knjige i pisce.Tek vremenom, piše Linč – negde između 1750. i 1850 – čitanje postaje “privatna i strastvena” aktivnost, u suprotnosti sa “javnom i racionalnom”. Kako biste razumeli ovaj “racionalni” pristup čitanju, Linč će vas zamoliti da se prebacite u vreme kada je umesto današnje književne kulture vladalo ono što naučnici nazivaju “retoričkom” kulturom. Sredinom 18. veka, tipična antologija poezije – na primer “Britanska muza” (The British Muse) iz 1738 – više je ličila na Bartletove “Poznate citate” (Familiar Quotations) nego na Nortonovu Antologiju. Pesme su bile organizovane prema temi (“Razdvojenost”, “Nesreća”, “Preljuba”) i nije postojala ideja da se one poštuju, već da njihova elokvencija impresionira čitaoca. Kada danas pretražujete BrainyQuote.com, ne zamišljate sebe kako lutate kroz drevno skladište osveštane mudrosti – vi samo preturate okolo tražeći nešto što dobro zvuči i izražava vašu ideju. U retoričkoj kulturi, piše Linč, “poezija se čitaocima nudi ne kao objekat ljubavi, već kao izvor uputstava o lepom izražavanju… kako da se dodvorite objektu svoje ljubavi i napredujete u svetu”. Baš kao – BrainyQuote. Neki čitaoci čitaju zato što žele da saznaju nešto o ovde i sada. Ali kada je mladoj osobi omiljena knjiga “Veliki Getsbi” ili “Džejn Er” u pitanju je nešto drugo. Ta osoba se, kako to kaže Linč, “trudi da premosti jaz između sebe i drugog, i sada i nekad”. A iz te težnje proističe čitav niz vrednosti. U retoričkoj kulturi najvažniji tekstovi su bili oni koji su u toku sa zbivanjima, a “najbolji” čitaoci su ih koristili da usavrše sopstvenu rečitost. Ali u vremenu kada se književnost poštuje, najznačajnije su one knjige koje su nadživele svoju eru, a “najbolji” čitaoci oni naročito prijemčivi za emanacije iz dalekih vremena i sa udaljenih mesta. Biti čitalac postaje identitet za sebe. On se ne zadovoljava prisutnim i žudi za još nečim. To nešto on pronalazi u intimnoj vezi sa srodnim dušama iz drugih vremena. Kako razumeti ovu novu kulturu čitalačke žudnje – to prodiranje osećanja u područje duha? Krajem 18. i početkom 19. veka metafore očaranosti, zavođenja i ljubavi već su bile pri ruci. Ubrzo su rečnici romanse i čitanja počeli da se stapaju. Semjuel Džonson je 1750. napisao da dobra biografija može “okovati srce neodoljivim interesovanjem”. (Mi i sada govorimo o knjigama na ovaj način: “Postoji očaravajuća nametljivost naracije kojoj je teško odoleti”, napisano je u Publishers Weekly prošle godine o romanu “Češljugar” (The Goldfinch)).Knjige su počele da zadobijaju neku pobožnu auru, povezane su sa privatnošću, osećanjima, nežnošću. Dospele su do najintimnijih mesta u našim kućama – do dečijih soba i noćnih ormarića u spavaćim sobama. U vreme kada je i sam brak postajao romantičniji, dugotrajna privrženost jednoj knjizi i njenom autoru postala je neka vrsta plemenite lojalnosti. (“Svih šest, svake godine.”)
Neki čitaoci i kritika su se pobunili protiv ovog novog koncepta književnosti. Ona je organizovana oko ličnosti pisca, tvrdili su oni, i zato se manje pažnje poklanja kvalitetu knjige. (Opijeni čitaoci, pisao je Džonson, ne uspevaju da procene vrednosti knjige; njima se one “sviđaju ako im se dopada autor”.) I zaista, nije sve bilo med i mleko. Ljubav prema književnosti je po sebi zlokobna; kanon je, kako to kaže Linč, “kulturni prostor zagrobnog života”. Viktorijanski čitaoci odlazili su da posete “domove i duhove” mrtvih pisaca koje su voleli. Osećajući, piše ona, kako se “književnost nikad ne može voleti više nego kada je na pragu smrti”, oni su objavili – kao i mi danas – smrt čitanja. Izgledalo je da će e-knjige i internet oduzeti romantičnost čitanju. Ali iako je naš romantični odnos sa književnošću još daleko od iščezavanja, može biti da se preliva u druge sfere kulturnog života. Vezivanje za TV serije i filmove na primer – gde se velikodušna naklonost pretvara u prezir kada je izneverena – liči na produžetak naše ljubavne afere sa knjigama. To je način na koji se u današnje vreme poštuje kanon. Ostaje nam problem nastavnika književnosti. Sudeći po knjizi Šone Linč, oni su u dvostrukoj zamci. Njihova duboka ljubav prema knjigama nije samo neuzvraćena – ona je i neiskaziva. Čak i kada govore o piscima koje vole, nastavnici moraju da ostanu profesionalni, što samo pojačava podelu između ljubavi prema književnosti i razmišljanja o njoj. Linč pokazuje da je voleti književnost neka vrsta performansa, proigravanje vekovima stare metafore. Ako je ovo tačno, onda je i suprotno – hladno, nepristrasno, akademsko umovanje – takođe performans. To nastavnike književnosti dovodi u težak položaj. Ne želeći da se prepuste kič kulturi ljubitelja knjiga, oni često ostaju usamljeni naspram svojih učenika.
Joshua Rothman,02.02.2015.
Gost
Gost
Naslov: Re: Istorija ljubavi Sre 13 Maj - 17:44
Odlomak iz knjige ''Istorija ljubavi":
''Prvi jezik kojim su se ljudi sluzili bili su pokreti.Nije bilo niceg primitivnog u ovom jeziku koji je glatko tekao s ljudskih ruku,nista sto sada izgovorimo nije nemoguce reci u beskonacnom nizu pokreta omogucenih finim kostima prstiju i zgloba.Pokreti su bili slozeni i domisljati,ukljucujuci i delikatnost pokreta koja je od tog doba izgubljena. Tokom ''Doba tisine'' ljudi su komunicirali vise,ne manje.Osnovni opstanak zahtevao je da ruke skoro nikad ne budu mirne,i tako jedino tokom sna(a nekad cak ni onda) ljudi nisu govorili.Nikakve posebne razlike nije bilo izmedju pokreta koji su predstavljali jezik i pokreta koji su predstavljali zivot.Napor podizanja kuce,recimo,ili pripreme hrane nije bio nista manje izrazajan od znaka za VOLIM TE ili OSECAM SE OZBILJNO.Kada je ruka sluzila da zakloni necije lice od straha zbog velike galame,nesto je receno,i kada su prsti sluzili da podignu nesto sto je neko drugi ispustio,nesto je bilo receno.Naravno,bilo je nesporazuma.Bilo je vtremena kada je prst ppodignut da pocese nos,i ako bi se pogled ljubavnika uzgred sreo bas tada,ljubavnik bi slucajno mogao da taj pokret protumaci,potpuno drugacije,kao SADA SHVATAM DA SAM POGRESIO STO SAM TE VOLEO.Ovakve greske su slamale srca.A opet,posto su ljudi znali kako lako moze da se pogresi,jer nisu isli unaokolo ubedjeni da su tacno protumacili ono sto je neko drugi rekao,imali su obicaj da prekidaju jedni druge i pitaju da li su se dobro razumeli.Ponekad su takve greske bile pozeljne,posto su davale ljudima povoda da kazu OPROSTI MI,SAMO SAM CESAO NOS.NARAVNO DA SAM ODUVEK BIO U PRAVU STO TE VOLIM.Zbog ucestalosti ovakvih gresaka tokom vremena pokret kojim se trazi oprostaj razvio se u najednostavniju formu.Samo da otvorite svoj dlan znacilo je:OPROSTI MI. Osim jednog izuzetka,skoro da ne postoje zapisi o prvom jeziku.Izuzetak,na osnovu kog potice sve znanje,predstavlja zbirku od sedamdeset devet fosila pokreta,otisci ljudskih dlanovazamrznuti u pola recenice i smesteni u mali muzej u Buenos Ajresu.Jedan pravi pokret za PONEKAD KAD PADA KISA,drugi za POSLE SVIH OVIH GODINA,sledeci za DA LI SAM POGRESIO STO TE VOLIM?Pronasao ih je u Maroku 1903.argentinski lekar Antonio Alberto de Bijedma.Krstario je po planinskom vencu Visoki Atlas kada je otkrio pecinu u kojoj je sedamdeset devet pokreta utisnuto u skriljac.Godinama ihje proucavao,a da se nije makao s pocetka,sve dok jednog dana,kada je vec bolovao od dizenterije koja ce ga ubiti,odjednom shvatio da moze da odgonetne znacenje delikatnih pokreta pesnica i prstiju zarobljenih u kamenu.Ubrzo posle toga odveden je u bolnicu u Fesu,i dok je umirao,ruke su mu se micale kao ptice koje prave hiljade [pokreta,neiskoriscene sve te godine. Ako na velikim okupljanjima i zabavama,ili dok ste okruzeni ljudima s kojima ne osecate bliskost,vase ruke ponekad cudno vise,ako shvatite da ne znate sta s njima da radite,preplavljeni osecajem tuge koja se javlja kada prepoznate otudjenje od sopstvenog tela,to je zato sto vase ruke pamte doba kada su prepreke izmedju tela i duha,mozga i srca,sta je unutra,a sta napolju,bile mnogo manje.Nije to da smo u potpunosti zaboravili jeziuk pokreta.Navika da gestikuliramo dok pricamo ostala je iz tog perioda.Pljeskanje,pokazivanje,podizanje palca:sve su to artefakti pradavnih pokreta.Drzanje za ruke je,npr,nacin da se setite kakav je osecaj kada nista ne kazete jedno drugom.I nocu,kada je previse mracno da bi se ista videlo,imamo potrebu da se sklupcamo uz neko telo kako bismo bili shvaceni.''
Jesmo li zaboravili taj jezik pokreta,ceznemo li za dodirima?
Gost
Gost
Naslov: Re: Istorija ljubavi Sre 13 Maj - 17:48
Ljubav,pokretač,smisao...u svakom živom biću postoji.A čovek je pisao,slikao,vajao i pevao o njoj..
Gost
Gost
Naslov: Re: Istorija ljubavi Ned 21 Jun - 16:16
DALIJEVA I GALINA BAJKA NA JAVI: "Genijalni ludaci" u najbizarnijoj ljubavi ikada! "Zovem svoju ženu Gala, Galuška, Gradiva, Oliva - zbog ovalnog oblika njenog lica i maslinaste boje njene kože... Ponekad i Oliveta, Oliueta, Oriueta, Buribeta, Buriueteta, Suliueta, Solibubuleta, Oliburibuleta, Siueta, Liueta. Takođe je zovem Lajonet, zato što kada se naljuti reži kao lav." Tako je Dali voleo svoju suprugu - ludački, opsesivno, krvavo, do bola, do smrti, opraštajući joj sve, idealizujući je, poklanjajući joj dušu, telo, nebesa i carstva... Veliki Španac poživeo je 84 godine, a čak 53 godine delio je sa Galom - jedinom ženom u svom životu. [You must be registered and logged in to see this image.] Preskočiću dosadne uvode i biografske podatke, svako ko voli i ceni rad legendarnog Dalija, zna ih, makar u načelu. Ali, ljubavna priča koju "krije" Dalijev život - to je nešto o čemu niste čitali. To je istinista bajka o dva svojevrsna "ludaka" spojenim u neodvojivu jedinku, to je najpikantnija, najbizarnija, najromantičnija, najinteresantnija i "najljubavnija" ljubav 20. veka.
Ko je bila Gala?
Gala je zapravo bila Elena Ivanovna Diakonova, prelepa Ruskinja iz Kazana, tajanstvena, strastvena i intuitivna žena, atraktivna dama sa maslinastom kožom i crnim očima, omiljena u krugovima intelektualne elite. Umela je da "namiriše" kreativnog genija na kilometar, rado je provodila dane i sate sa njima, šarmirala ih i inspirisala. Sudbinu intrigantne Ruskinje skrojila je i njena zvezda vodilja i vizija - smatrala je da život uvek treba da predstavlja osvetu, osvajanje ili konačnu pobedu.
Gala je uplovila u bračne vode sa francuskim pesnikom Polom Eduardom, sa kojim je dobila i ćerku Sesil, ali umesto mirne luke za nju je ova veza predstavljala samo "kartu" za poznanstva sa najvećim umetnicima tog vremena. Bila je koketna žena, uvek želja pažnje, seksa, otvorenog flerta i udvaranja, pa su afere predstavljale sastavni deo njenog života - povezivana je sa Maksom Ernstom,Rene Ččarom, Rene Krevelom... A, onda je srela 25-godišnjeg Salvadora Dalija, sasvim neobičnog, ekscentričnog i čitavu deceniju mlađeg od nje.
Dali je u svom dnevniku opisao taj prvi trenutak, taj eksplozivan susret koji je odredio njihove živote i obojio ih ludilom, uspehom i strašću. "Ona je suđena da bude moja Gradiva (junakinja iz romana V.Džensena), ona koja me gura napred, moja pobeda, moja žena", napisao je on. I zaista, od tada pa do same smrti Gala je bila Dalijeva do srži, do kostiju, ona je bila izbor njegovog života i neophodnost - kao vazduh ili hrana.
Za Salvadora poznanstvo sa Galom bila je kao udar groma - ona se tačno uklapala u sliku nepoznate, elegantne žene koja ga je često "proganjala" u snovima. Imala je dobro držanje, male grudi, kožu kao svila, i izgledala jeizrazito mladoliko za svoje godine (tada je inala 36); znao je da ima muža i ćerku, ali je isto tako znao da će ona odgovoriti na njegova osećanja. Jedina stvar koja je Dalija mučila u tom trenutku bila je što je još uvek bio nevin kada je upoznao divnu Galu Postojao je svojevrstan mit, za koji je godinama kasnije Dali priznao da je istina, o ludilu koje ga je obuzimalo kada je upoznao Galu. Priča kazuje kako se legendarni slikar, pre nego što je krenuo na sastanak sa lepom Ruskinjom, namazao sopstvenom krvlju, pocepao odeću i premazao se odvratnim ribljim lepkom.
- To je bio trenutak slabosti i ludila, i to je opisivalo kako sam se ja osećao pre nego što sam upoznao Galu. Da, ja sam bio potpuno lud pre nje, moj mozak je bio blizu mozga jednog patološkog bolesnika. Ona je od mog života stvorila pravi misticizam i pravi klasicizam. Sada sam više od 20 godina sa njom i volim je više nego na početku. Možda niko neće verovati u to, kao ni u to da nikada nisam vodio ljubav ni sa jednom drugom ženom osim sa njom - rekao je Španac u jednom intervjuu.
[You must be registered and logged in to see this image.] I name my wife: Gala, Galushka, Gradiva; Oliva, for the oval shape of her face and the colour of her skin; Oliveta, diminutive for Olive; and its delirious derivatives Oliueta, Oriueta, Buribeta, Buriueteta, Suliueta, Solibubuleta, Oliburibuleta, Ciueta, Liueta. I also call her Lionette, because when she gets angry she roars like the Metro-Goldwyn-Mayer lion"- Dali Za Dalija Gala je bila nepresušna i večna inspiracija, tajni sastojak poleta i sreće u njegovom životu. O tome kolika je njegova ljubav bila svedoči i podatak da su svi ženski likovi na Dalijevim slikama inspirisani upravo njom, a većinu svojih slika potpisao je sa Gala-Salvador Dali. Ona se postavila kao njegov verni pratilac, saveznik i prijatelj, ali i dobar organizator, sjajan asistent i zastupnik, zapravo jedna vrsta menadžera. Ona je njegovu umetnost pretvorila u mašineriju za zgrtanje novca, i u trci za bogatstvom bila je lukava, predana i direktna - nikada se nije stidela da traži još nova za dela svog muža. Često mu je čitala dok je slikao, ali mu i govorila šta da slika, koje boje da koristi i koje greške da ispravi.
- Gala i ja radili smo mnogo. Ja sam radio, a ona mi je pokazivala grudi što mi je bila velika motivacija. Ponekad sam ih i mazio, a ponekad i sisao, to mi je bila nagrada za dobro obavljen zadatak. Obožavao sam te naše male igre, pisao sam joj i pesme u kojima sam je mrzeo i tukao i kidao sa nje odeću, grebao je i čupao, sve ono što sam želeo stvarno da joj radim, a nisam mogao - govorio je Dali.
Ljubav Dalija i Gale bila je velika, ali i krajnje suluda, neobuzdana, puna greha i kontradiktornosti - baš onakva i kakvi su oni sam bili. Gala je bila kontroverzna, misteriozna, brzopleta žena, teška za komunikaciju, i veliki kontraš - uvek je govorila potpuno suprotno od drugih, čak i onda kada nije to zaista mislila. I bila je jednostavno rečeno bludnica, uvek gladna muške pažnje i uvek okružena mlađim ljubavnicima. Dali je kasnije objasnio da joj je on dozvoljavao prolazne afere, čak je i podsticao na to, što je ona oberučke prihvatila, pritom poklanjajući novac, slike, čak i automobile svojim usputnim partnerima. Verovali ili ne, ona je i u dubokoj starosti - u svojim 70-im i 80-im godinam imala ljubavnike! Sa druge strane Dali je bio takođe bio okružen mladim lepoticama, iako od njih nije želeo ništa, osim lepotu. U javnosti ih je predstavljao kao ljubavnice, ali to je bila samo iscrpljujuća igra za njega - u stvarnosti on je bio odan i voleo je Galu više od života. [You must be registered and logged in to see this image.] U svom tom ludilu i opasnim igrama, pojavila se i mračna strana čuvenog slikara - on je tukao Galu, tukao je toliko da joj jednom slomio dva rebra. Kako bi ga obuzdala i smirila, ona mu je često davala velike doze valijuma ili druga sredstva za smirenje, da bi kasnije biografi Dalijevog života tvrdili da je to izazvalo trajno neuronsko oštećenje. Međutim, Španac je već tada bio samo olupina čoveka koja je živela u stalnom strahu da ga supruga ne ostavi zbog drugog muškarca, iako je ona tada bila već bakica u devetoj deceniji.
Galu mnogi nisu voleli - opisivali su je kao "ženu loše naravi, odvratnu i grubu, koja je kao besan pas" koju je Salvador voleo samo zato što bi bez nje njegova histerija postala morbidna. Ali, ova fascinantna dama preživela je samo u očima drugih, nema dokumenata, pisama, zapisa ili intervjua koji bi posvedočili o tome kako se ona osećala i šta je stvarno mislila. Činjenica je da je elegantna Ruskinja bila žena koja je dopustila Daliju da bude šoumen, pažljivo vukući konce iza ekrana, bila je jedina koja je mogla da ga prati, razume, bila je njegova snaga, muza, temelj kreativnosti...
Ovaj arogantni ekscentrik tvrdio je da bi bio mizeran genije sa halucinacijama da se nije pojavila Gala, ali u nastupima besa umeo je i da kaže da su svi njegovi ispadi, nerazumni postupci i farse bili zapravo njegova tragična želja da se afirmiše pred Galom koja je za njega bila otelotvorenje Boga.
Za njega najveća životna kazna i tragedija bila je što je morao da živi još sedam godina nakon Galine smrti. Sahranio ju je u njenoj omiljenoj, crvenoj Dior haljini u dvorcu Pubol, koji je bio njeno voljeno sklonište i njegov poklon njoj. Bez nje, Dalijev život izgubio je smisao i smer, on više nije imao kompas - postao je siv, nije jeo, grebao je lice, stalno je vrištao i plakao, nikada više nije ništa naslikao. Lutao je po kući u delirijumu, izmoren halicunacijama, pričajući samo o Gali. Često su ga noću pronalazili na njenom grobu kako se trese na kolenima i ispušta životinjske jauke. U jednom trenutku je čak verovao da je puž.
- Želeo sam da svoj um dovedem u takvo stanje da mogu da pričam sa njom, da se naši mikrosvetovi ponovo negde sretnu. Kada nisam pio vodu, mogao sam da je vidim, stajala je ispred mene tako prkosno kao što je samo ona umela, košulja joj je bila razdrljena, a desna dojka mi se smejala gromoglasno- opisivao je Salvador svoje halucinacije.
Sub 14 Jan - 23:45
