3. rujna 1873. James Worson je pristao da obori rekord u trčanju od gradića Lemingtona do Coventryja - udaljenost kojih 35 kilometara. Njegova dva prijatelja su ga pratili na konjskoj zaprezi. Imai su i fotoaparat. Worsona nikad nisu ispustili iz vida, uvijek su mu bili za petama, čak su i međusobno pričali kad bi se dovoljno približili.

Odjednom je Worson zateturao, kao da će pasti, grotskno zavrištao i nesta. Nije pao, nije pobjegao, samo je nestao pred očima dva prijatelja. Zaprepašteni prijatelji su fotografirali mjesto nakon njegovog nestanka na kojem se vide tragovi, zatim mjesto spoticanja i ništa više.

Brzo su se vratili u selo te ispričali što se dogodilo. Organizirana je potraga. Pretražili su sve od Lemingtona do Coventryja, no nikakav trag o Worsonu nisu pronašli. Mjestu gdje je Worson nestao čak se ni psi nisu htjeli približiti. Worsona nitko više nikada nije vidio.

Priča se da se u mrklim noćima na tom mjestu može naići na duha trkača obavijenog zelenom maglom, koji trči rutu od Lemingtona do Covetryja.

Što se točno dogodilo Worsonu ostaje misterija koja se nikada nije riješila


mysterywithus.com

Početkom 19. stoljeća John Bell je kupio kuću i imanje i tu se preselio sa svojom obitelji. Dok je jednog dana obilazio svoje nasade kukuruza uočio je jednu vrlo čudnu životinju. Imala je tijelo psa i glavu zeca. Pucao je u tu životinju, no ona je samo nestala.

To je bio prvi čudan događaj koji se dogodio toj obitelji. Dok su večerali, čuli su zvukove kao da netko lupa po zidovima kuće izvana, odjekivali su cijelim imanjem. John i sinovi su brzo izašli iz kuće da bi uhvatili šaljivčinu, no bez uspjeha. Iz dana u dan zvukovi su postajali sve jači, a djeca su u svoijim sobama čuli zvukove cijuka štakora. Štakorima u kući nije bili ni traga.

Kako je vrijeme prolazilo, stvarnost je postajala sve bizarnije. Cijuke u sobi zanijemila je neka čudna sila koja je vukla pokrivače i baca ih na pod. Čuli su i šaate nerazumljivih riječi koji su odjekivali kućom.

Nedugo zatim taj se entitet obrušio na Bellom kćer Betsy, vukao je za kosu i udarao što je nerijetko ostavljalo tragovee u vidu modrica. Glas tog entiteta je postajao sve jasniji, pjevao je, govorio citate iz Biblije, držao dubokoumne razgovore, pa čak i govorio o trenutačnim događajim na udaljinim mjestima, za koje se ispostavilo da su bili točni.
General Andrew Jackson se jako zainteresirao za dom Bellovih. Odlučio je sa nekolicinom ljudi vidjeti što se događa u toj kući. Kad su se približavali kući, zaprega ja stala i koliko god su se konji trudili da krenu jednostavno nisu mogli. General je tada opsovao i optužio vještice da su ih začarale. U isti trenutak ženski glas im je rekao da mogu nastaviti dalje.



Tijekom večeri čekali su da se “vještica” pojavi, a kako se ona nije pojavljivala, ljudi su postajali nestrpljivi. Jedan od njih je tvrdio da zna kako se prizivaju vještice. Započeo je seansu. Napravio je gestu koja je pokazivala namjeru da će “ubiti” vješticu. U tom trenutku je počeo vrištati govoreći da ga probadaju igle te da ga nešto udara. Vidljivo je bio izudaran te je pobjegao. Glas je reako Jacksonu da je među njegovim ljudima jedan prevarant i da će saznati tko je sljedećeg jutra. Jackson je odlučio da ostanu jer ga je zanimao identitet te varalice. Jackson i njegovi ljudi su se sljedećeg jutra pokupili i otišli, jer navodno ne mogu više trpjeti konstantno štipanje i udaranje nevidljive sile.

Betsy se, uz blagoslov roditelja, zaručila za Josa Gardnera. Glas joj je govorio da se ne smije udati za njega. I kad su napokon razvrgnuli zaruke, entitet se sve manje pojavljavao, no mržnja prema Johnu je bila uporna i konstantna.

Kako je postajao sve stariji John je jednog dana pokleknuo i popio sadržaj bočice koju mu je entitet dao. Na njegoj sahrani 1820. godine odjekivao je smjeh i veselo pjevušenje.

Godinu dana poslije njegove smrti, entitet je opet posjetio obitelj te im je rekao da će ih posjetiti za 7 godina. I uistinu 1828. godine se vratio, ali bez brutalnosti. Razgovarao je sa ukućanima te im je rekao da sljedeći put dolazi za 107 godina.

Povratak se očekivao 1935. godine, no potomak te obitelji je rekao da nije imao nikakav susret, bar je tako tvrdio…….


mysterywithus.com

Woman of Dark Desires: Elizabeth Bathory


Elizabeth Bathory, rođena u Mađarskoj 1560. godine, bila je plemkinja, članica bogate i moćne obitelji. No, već u ranoj dobi razboljela se od jedne vrste epilepsije. Osjetljivo je dijete trebalo pažnju, no majka se nije bavila njome – sva je briga prepuštena dadilji, koja joj je u svemu povlađivala i ugađala. Prijelomni trenutak u razbuktavanju njene poremećenosti bio je kad je kao mala prisustvovala izvršenju smrtne kazne nad Ciganinom optuženim za izdaju – rasporili su jednom konju trbuh i ušili nesretnika unutra. Okrutnost tog čina nije je dirnula, naprotiv – shvatila je da može raditi što želi s onima koji nisu plemićkog roda.

Udala se vrlo mlada, s 11 godina (neki izvori kažu s 15), za 26-godišnjeg Ferencza Nadasdyja. Rodila je troje djece, dvije djevojčice i sina, koje je nedugo po rođenju predala dadilji. Unatoč tome što je potpuno ignorirala vlastitu djecu, u tome je bilo i nešto dobroga – nije ih uključila u mučenja kojima se «u slobodno vrijeme» bavila.

Mučila je samo mlade djevojke, one na pragu djevojaštva. Primjerice, između nožnih prstiju umetnula bi im papir i zapalila ga, smijući se dok bi one pokušavale mašući nogama ugasiti plamen. Slamala bi im vrat otvarajući im usta do krajnjih granica, dok im vratna kralježnica ne bi pukla. Ako je bila dobro raspoložena, morale su «samo» posluživati gole, među mnoštvom muškaraca. Što je bila starija, izmišljala je sve gora mučenja – namazala bi sluškinje medom i ostavila ih među kukcima i grabežljivcima, ili bi ih izbacila na najveću zimu i polijevala ledenom vodom dok se ne bi smrznule.

Nakon muževe smrti postala je opsjednuta svojom ljepotom i mladošću. Jednom ju je sluškinja pri češljanju slučajno počupala, na što ju je ošamarila do krvi. Učinilo joj se tada da joj je koža na ruci, na mjestu koje je bilo poškropljeno krvlju, mekša i glatka. Uputila se svojim savjetnicama, vješticama Darvuliji, Heleni Jo i Dorki, koje su joj rekle da može očuvati mladost ako se kupa u krvi djevica. Odmah je ubila nesretnu sluškinju i okupala se u njenoj još toploj krvi.

U godinama što su uslijedile iz sela u okolici dvorca nestale su stotine djevojaka. Elizabeth je imala posebne sprave za njihovo mučenje i "cijeđenje" krvi, a jedna je čak služila poput krvavog "tuša". Te su se strahote dugo zataškavale jer je tada plemić bio vlast u svom kraju, a mogao mu je suditi samo kralj. No, čak ni bogata i utjecajna Elizabeth Bathory nije mogla zataškati smrt više od 650 djevojaka, koliko ih je bilo na popisu nađenom u njenom pisaćem stolu.

Uhvatili su je kad joj je ponestalo žrtava u okolici pa je otvorila školu za mlade plemkinje nižeg ranga, koje se nakon dolaska u Csjethe nikad nisu vratile kućama. Nakon što je bio svjedok stravičnih prizora u dvorcu, grof Thurz ju je do suđenja stavio u kućni pritvor.

Suđenje se održalo 1610. godine, no ona mu nije prisustvovala. Njene savjetnice vještice osuđene su na smrt, dok su nju zazidali u jednu prostoriju kule njenog dvorca i ostavili joj samo jedan otvor za zrak, hranu i vodu. Umrla je 1614., u dobi od 54 godine, nakon što je prethodno odbila čitav niz svećenika koji su joj nudili posljednju pomast i odrješenje grijeha. Dokumenti sa suđenja, koji potvrđuju istinitost ove priče, čuvaju se danas u Budimpešti, u državnom arhivu.

Krvava je grofica pokopana u obiteljskoj grobnici, uz cvijeće i neke počasti, za razliku od stotina mladih žena koje je ubila, čije su kosti po šumama razvukli vukovi ili su istrunule u magli oko njene kuće strave i užasa.


Izvor:Net

Obećanje

U Ličkoj Rječici živjela su dva mladića koji su se zvali Marko i Stjepan. Oni su bili najbolji prijatelji, toliko da su jedan drugom obećali da će biti kumovi jedan drugom kada su budu ženili. Uzeli su nož i zarezali su ruku i spojili ih da to obećaju i krvlju.

Kada su odrasli, postali su jako različiti ljudi. Marko je bio dobar čovjek, radio je na imanju svoga oca, bio je vrijedan, uvijek je htio pomoći. Stjepan je bio nezaposlen, trošio je puno novaca svojeg oca u barovima i na kockanje. Marko ga je upozoravao da mu to nije dobro i da bi se trebao negdje zaposliti, ali mu je Stjepan rekao da se ne brine za njega. Jednog dana Stjepan je izgubio puno novaca na kartanju, a nije više imao od koga posuditi i sljedeće jutro je pronađen mrtav u jednoj uličici.

Marko je nekoliko mjeseci redovito posjećivao Stjepanov grob na malom lokalnom groblju nedaleko od grada. Marko je znao da mora nastaviti svoj život, što je i učinio. Godinu dana kasnije upoznao je jednu mladu djevojku koja se zvala Marija, koja se tek doselila u grad. Šest mjeseci poslije odlučili su se vjenčati.

Tada se Marko sjetio obećanja koje je napravio sa Stjepanom dok su bili djeca. Stjepan je bio mrtav, pa, jasno, nije mogao mu biti kum. Ali Marko je osjetio da barem treba poštivati svoje obećanje i pitati ga, bio on živ ili mrtav. A, osim toga Marko je bio i malo praznovjeran. I smatrao je da bi Stjepan mogao doći kao duh i uništiti njegov život ako ga ne pita.

Jedne noći Marko je otišao na mjesno groblje. Otvorio je vrata groblja koja su glasno škripala dok ih je otvarao. Otišao je do Stjepanovog groba i rekao mu o planovima za vjenčanje. ''Sjećaš li se onoga što smo si obećali dok smo bili djeca?'', pitao je Marko. ''Bilo bi lijepo kad bi mi mogao biti kum, ali kad si mrtav i…….''

Ali prije nego što je Marko završio rečenicu, osjetio je da tlo počinje podrhtavati pod njim. Postajalo je sve jače i jače, i svjetlo se pojavilo na nebu. Otvorila se velika rupa tamo gdje je bio Stjepanov grob. Marku se krv sledila u žilama kad je se Stjepan počeo polako dizati iz zemlje, njegovo lice je bilo isto kao kada je sahranjen.

''Lijepo od tebe što si došao i pitao me.'', rekao je Stjepan. ''Mislio sam da nećeš nikad doći.'' Marko je jedva progovorio: ''Pa…….ti si bio mrtav, kako to da se nisi uopće promijenio?''

''Ne puštaju ljude u Raj tko je nešto obećao i nije ispunio.'', odgovorio je Stjepan. ''Tako sam ja ležao ovdje cijelo vrijeme. I bit ću i dalje prisiljen, ako mi ne daš da ispunim obećanje i budem ti kum na tvom vjenčanju.''

Marko je shvatio da ne može ništa drugo nego pomoći prijatelju. Tako je on njega odveo u grad. Ne moram ni reći kako su građani bili prestravljeni i začuđeni kada su vidjeli Stjepana, kojega su sahranili prije godinu dana, koji se vratio nazad živ. Kada su vidjeli da je isti kao što je bio, stanovnici su ga počeli ponovno prihvaćati, iako je već bio mrtav.

Došao je i dan vjenčanja, svi su se zabavljali do ranih jutarnjih sati. Dok je Marko uživao u sporom valceru sa Marijom, Stjepan ga potapšao po ramenu i rekao:

''Vrijeme je da idem. Bilo bi lijepo da me ti otpratiš do groblja. Tako se možemo oprostiti…''

Marko je poljubio Mariju i rekao: ''Vratit ću se ovdje, obećajem ti.''

Njih dvojica su krenuli na groblje, većinom su šutjeli. Stjepan je gledao u sjaj zvijezda s osmijehom na licu. Kada su došli do groblja Stjepan je otvorio vrata, a sada nisu bili s druge strane stari, kameni grobovi, nego zlatni put koji vodi kroz predivnu šumu sa šarenim voćkama. Pjesma ptica je bila nešto najljepše što je Marko ikad čuo.

''Da li je to Raj'', Marko je pitao Stjepana

''Mora biti'', odgovorio je Stjepan. ''Ali ti ne možeš ići, još nije tvoje vrijeme. A usto ti imaš i ženu koja te čeka u gradu.''

Marko je znao da mora ići nazad, ali nije mogao maknuti pogled s tih ljepota Raja. ''Mogu li ići s tobom?'', pitao je Marko. ''Izaći ću za nekoliko minuta, obećajem. Moram vidjeti kako je unutra.

Stjepan je znao da Marku duguje uslugu, pa mu je dopustio da ga slijedi unutra. Oni su šetali kroz predivne šume, livade i plaže, Marko je razmišljao o tome kako je to ljepše tisuću puta nego što su govorili da će biti. Marku su došle suze na oči od tih svih ljepota.

Kada je pogledao na sat, začudio se što je već prošao jedan sat otkako je on ovdje, a izgledalo je samo kao da je prošlo samo nekoliko minuta. Marko je htio nastaviti hodati, ali je ipak potapšao Stjepana po ramenu i rekao da mora ići.

''U redu onda.'', rekao je Stjepan s osmjehom. ''Možda ćemo se vidjeti jednog dana.''

Rekavši to, svijet oko njih je nestao i Marko se ponovno našao na mračnom groblju. Nije mogao dočekati da dođe u grad i kaže Mariji što ih čeka s druge strane. Ali dok je hodao grobljem primijetio je da se nešto čudno dogodilo. Staro, malo groblje sada je bilo popunjeno novim grobovima, velikim spomenicima i mauzolejima.

Kad je došao u grad, pomislio je da je skrenuo negdje s puta i došao u krivi grad, jer je grad bio pun visokih zgrada od stakla i čelika. Ljudi su bili čudno obučeni i gledali su u njega kao da je neko čudovište. ''Gdje sam ja?'', upitao je prolaznika. ''Ti si u Ličkoj Rječici.'', odgovorio mu začuđeno. ''Što je s tobom? Da li si pijan ili što?''

Marko je već bio prestravljen. Pitao je po gradu za Mariju, ali nitko nije čuo za nju. Pokušao je naći svećenika koji ih je vjenčao, ali bezuspješno. Tamo je naišao na jednog svećenika kojem je ispričao cijelu priču o tome kako je otišao na groblje odvesti mrtvog prijatelja i ostalo. Svećenik se počeo smijati i naravno nije mu vjerovao i rekao je:

''Nemoj govoriti gluposti. Čuo sam tu staru priču o duhovima već milijun puta.''

''O čemu govorite?'', pitao je Marko.

Svećenik je zapalio cigaru i tada je rekao Marku da je to stara priča o mladoženji koji je nestao na dan vjenčanja, a mlada, kada je vidjela da je on nestao, razboljela se i umrla.

''To nije moguće!!!'', vikao je Marko.

Svećenik je izvadio debelu, prašnjavu knjigu s vrha police. Otvorio je knjigu i rekao:

''Ne kažem da je to istinita priča, ali imam stare crkvene spise o tome.''

Našao je zapis o vjenčanju, pokazao ih Marku i rekao: ''Vidiš? Evo ih, vjenčani prije 150 godina.'' Marko je pogledao u zapis i ''smrznuo se''. Imena koja su pisala su bila Marija i Marko.

Marko nije ispunio ono što je obećao Mariji da će se vratiti, a nije se vratio. Marko nikad nije povjerovao da ga nije bilo 150 godina. Marko je otišao ponovno na groblje i nikad se više nije vratio. Nitko ne zna što je bilo s njime. Zapravo, govori se da njegov duh još uvijek luta starim dijelom groblja u Ličkoj Rječici, izvan Raja. Ako želite ići pomoći njemu da nađe Mariju, bolje nemojte, zbog toga što je već bilo desetak slučaja da je netko otišao na taj dio groblja i nikad se nije vratio.




Izvor:Net

Dijete

U jednom malom gradu je živio mladi bračni par, Marko i Ivona sa svojim petogodišnjim sinom Nikolom. Oni su često odlazili vikendom u svoju vikendicu na jezeru. Jednom Ivona nije mogla ići, pa su otišli sami Marko i njegov sin. Marko je malo previše popio i nije ni primijetio da se njegov sin utapa u jezeru. Kada je primijetio da nema njegovog sina, brzo je došao k sebi i odmah ga počeo tražiti. Kada je pogledao u jezero, vidio je beživotno tijelo njegova sina kako pluta po jezeru. Pokušao ga spasiti, ali više nije ništa mogao.

Kada je to doznala njegova žena, ona ga je zauvijek krivila za to. On je rekao da on nije ništa mogao učiniti i da ne može njega kriviti za tu nesreću. Njih dvoje više nisu mogli ostati u svom gradu, zbog toga što je tu bilo previše uspomena na sina, pa su se odlučili preseliti u drugi grad, Ličku Rječinu. Prodali su svoju staru kuću i vikendicu i kupili su jednu kuću u Ličkoj Rječini.

Nedugo nakon useljenja, često ih je noćima budio dječji plač. Ali nikako nisu uspjeli saznati odakle dopire taj plač. Kada bi krenuli da čuju odakle dolazi plač, on je brzo prestao. Oni su nastavili spavati. Mislili su da netko od susjeda ima dijete, i da ih njegov plač budi.

Nakon nekoliko dana kada im je to postalo već čudno, pitali su sve susjede da li imaju dijete ili da li čuju plač, ali nitko od susjeda nije imao dijete, a nisu ni čuli plač.

Jedne noći probudila se samo Ivona i ona se digla iz kreveta da vidi odakle taj plač dolazi, ali ovaj put nije prestajao brzo. Zvuk plača je vodio Ivonu do jedne male sobice na tavanu. Kada je otvorila vrata od sobe, u sobi je vidjela samo sjenu jednog djeteta. Ivona je upitala dijete zašto plače, a dijete je počelo glasnije plakati, a nakon toga počelo nešto nerazumno govoriti. To je postajalo sve glasnije i glasnije i već se moglo razumjeti da je dijete reklo:

''Tata je kriv! Tata je kriv! Tata je kriv! Tata je kriv! Tata je kriv!''

Kada je Ivona to čula, a već je sama krivila Marka za sinovu smrt, potpuno je izgubila kontrolu nad sobom i otišla je u kuhinju. Uzela je nož i otišla kod muža u sobu i počela ga je bosti nožem i vikala: ''Ovo je za Nikolu!!!''

Kada je Ivona vidjela što je učinila, znala je ne smije zvati policiju, jer bi ju sigurno osudili za ubojstvo. Odvukla je njegovo tijelo u podrum, izbacila svu hranu iz zamrzivača i stavila je njegovo tijelo unutra. Počistila je svu krv u kući. Sljedeći dan je rekla susjedima da je Marko otišao poslovno iz grada.

Sljedeću noć je ponovno čula dječji plač i ponovno otišla gore. Tamo je opet vidjela sjenu djeteta i ponovno je čula:

'' Tata je kriv! Tata je kriv! Tata je kriv! Tata je kriv! ''

Sada joj nije bilo jasno što sada dijete hoće. Ona je rekla: ''Osvetila sam se za tvoju smrt, što sada hoćeš da učinim?''. Dijete je odgovorilo: ''Učini mu ono što je on učinio meni.''

Ivoni nije bilo jasno što treba učiniti. Sljedeći dan dok je razgovarala sa susjedom saznala je da su bivši stanari imali dijete koje je nestalo i nikad nije pronađeno. Ako ju zanima više o tome, trebala bi pitati bivše stanare. Rekla joj gdje oni žive.

Ivona je odmah otišla kod njih i pitala ih što je bilo s djetetom, na što su oni odgovorili da ni oni ne znaju. Rekli su da ga je policija tražila godinu dana ali ga nije uspjela pronaći.

Ivona im nije vjerovala, pa se malo propitala kod susjeda. Oni su rekli da je otac često tukao dijete i zatvarao ga u sobu na tavanu. Majka je uvijek bila protiv toga, ali je on i nju tukao, pa se ona nije smjela previše buniti. I rekli su još da se govori da je otac ubio dijete.

Ivona je sljedeću noć otišla gore u sobu i pitala dijete što treba učiniti. Dijete je samo govorilo: ''Ruže u dvorištu. Ruže u dvorištu. Ruže u dvorištu.''

Sljedeće jutro Ivona je otišla u dvorište do ruža i tamo je sve izgledalo normalno, a onda je počela kopati kod ruža i našla je kosti. Odmah je posumnjala da su to kosti djeteta. Odnijela je kosti odmah policiji. Policija je otkrila da su to kosti nestalog djeteta. Policija je odmah uhitila majku i oca djeteta.

Ivona je otišla na tavan u sobu i dijete joj je samo reklo: ''Sada sam slobodan. Hvala.''

Nakon što je to rekao nastala je jaka bijela svjetlost u sobi i kada je nestala, soba je izgledala potpuno normalno.

Nakon što joj je umrlo dijete i nakon što je ubila svoga muža bez pravog razloga bila je u prevelikoj depresiji i uzela je onaj nož s kojim je ubila muža i počinila samoubojstvo.

Sljedećeg jutra stražari su pronašli u ćeliji oca djeteta očevo beživotno tijelo s veoma bolnim izrazom lica. Mrtvozornik je otkrio da je umro od nedostatka kisika, baš kao da je sahranjen u zemlju živ. Majka je puštena iz zatvora zbog nedostatka dokaza protiv nje.
Policija je pronašla tijela Marka i Ivone u kući.
Kuća je poslije prodana nekom mladom bračnom paru.



Izvor:Net

Sve je počelo jedne letnje noći kada je devojka otišla kod drugarice da prespava.Posle dužeg razgovora,dok je sat otkucavao ponoć,rešile su da spavaju u ustoj sobi. Dok je spavala, odjednom je osetila da je zahladnelo u sobi.U početku joj nista nije bilo čudno ali kako je mogla da vidi svoj dah, podigla se iz kreveta da dohvati jos jedno ćebe.
U tom trenutku vrata od ormana su se otvorila i ukazala se vrlo strašna utvara koja se kezila. Devojka je ugledala ženu, dugačke crne kose, bele haljine, krvavih očiju i skroz bele kože sa vrlo strašnim izrazom lica dok se smeje. Čudno joj je bilo što je imala vrlo dugačke prste, u strahu počela je da vrišti i da budi drugaricu ali ona je nije čula, spavala je tako čvrsto da nije mogla da se probudi???

Pokušala je da upali svetlo ali nije radillo,soba je bila čudna kao da je utonula u neki drugi mračni svet. Kada je utvara počela da izlazi iz ormana, devojka je otišla do kreveta i pokrila se ćebetom u nadi da je to samo košmar... U tom trenutku utvara je uhvatila devojku za nogu,što ioj je izazvalo strašan osećaj a cela noga na mestu dodira bila je hladna. Tada u napadu panike,drugom nogom je šutnula utvaru u predelu grudi i ona je pala.
A onda je sledilo ono što je devojci sledilo krv u žilama, utvara je krenula nazad u orman ali hodajući kao pauk i počela utanjati u gomilu odeće kao da je neka voda. Devojka nikada neće zaboraviti taj poslednji trenutak kada je utvara polako utanjala u odeću i gledala u nju zlim, strašnim pogledom,jezivo se cerekajući... Onda je sve utihnulo a devojka je dočekala jutro gledajući u orman i plašeći se da nešto opet ne izadje. Ujutru,njena drugarica se probudila kao da ništa nije bilo a i drugi ukućani su se ponašali uobičajeno.Nije htela više da ostane tu, drugarici nije rekla šta se desilo, nego je slagala da ima neke obaveze....

Posle ovog dogadjaja,noći ove devojke nikada nisu bile iste...

Radoznala devojka čuje da postoji vražbina koja pokazuje kako će izgledati budući muž. Otišla kod jedne stare bake i pitala je za tu vražbinu. Rekla joj baka kako se izvodi ta vražbina ali joj nije rekla negativnu stranu!!!

Otišla devojka kući srećna. Dočekala je ponoć i upalila 4 sveće ,po 2 sa leve i desne strane ogledala. Uzela je češalj i počela laganim pokretima da ispravlja kosu,izgovarajući vražbinu.Nakon nekoliko sekundi u ogledalu počinje da se stvara jarko žuta boja i silueta Telo u odelu sa šeširom okrenuto ledjima. Zapanjena devojka je nastavila da se češlja polagano usporavajući izgovaranje vražbine . Silueta je počela da joj se okreće! Nastavila je sa izgovaranjem ali prestala da se česlja od zapanjenosti i iščekivanja lika.U tom trenutku sveće se gase,u ogledalu se pojavljuje lice prekriveno ožiljcima i blještavih očiju. Ruka izleće iz ogledala ,ostavlja joj trajne duboke ožiljke na levoj strani lica i odnosi joj razum.

Studentkinja se jedne noći kasno vračala iz grada u sobu. Kada je ušla, svetlo je bilo ugašeno. U sobi se samo čulo tiho stenjanje i pokreti na krevetu. Pretpostavila je,da je to njena cimarka dovela dečka.Brzo je pomerila ruku sa prekidača za svetlo. Kako ih ne bi ometala, presvukla se u mraku, legla da spava i stavila slušalice na uši. Kada se ujutru probudila, okrenula se ka krevetu svoje cimerke..Na krevetu je bilo iskasapljeno i razapeto telo devojke, krvi na sve strane a na zidu natpis, ispisan krvlju:

"Zar ti nije drago što nisi upalila svetlo?"
Počinilac još uvek nije pronadjen.





Izvor:Net

10. Maja, 1951. u podne,ulice filipinskog glavnog grada Manile bile su pune prolaznika, jer su službenici u to vreme izlazili na pauzu za rucak. Usred najvece gužve, na aveniji Rizal, jedna mlada, tamnoputa devojka dozivala je u pomoc, mašuci rukama kao da se od nekog brani. Prolaznici su zacudeno zastajkivali, a onda odlazili dalje, jer pored mlade žene nije bilo nikoga, ona kao da se branila od nevidljivog napadaca. I dalje je zapomagala na sav glas : "Pomozite, preklinjem vas. Zar ne vidite da hoce da me ubije !". Ljudi su samo odmahivali glavom i, verovatno, zakljucivali da se radi o psihicki poremecenoj osobi u trenucima nervnog napada. Tada je devojka, kao da je na trenutak uspela da se otrgne necijim rukama, potrcala kroz gomilu, a onda uzasno vrisnula : "On me je ugrizao !". Na bledoj i napola onesvešcenoj ženi prolaznici su zaista ugledali jasne tragove zuba na koži i ranu iz koje je tekla krv.



Tog trenutka usledili su novi ujedi, a jedan od posmatraca,
ubedjen da je devojka histericna,
predložio je da je odvede u policijsku stanicu. Putem do stanice Filipinka se još tri puta bolno trzala, a novi tragovi zuba pojavljivali su se na razlicitim delovima njenog tela.
Kada je stigla do policije, i ruke i noge bile su joj krvave. Hitno je stigao lekar i poceo da ispituje devojku. Saznao je da se zove Klarita Viljanova, da ima 18 godina, da živi sa tetkom i da odnedavno radi kao bolnicarka. Pregledajuci rane, lekar je slušao njenu pricu kako se iznenada, niotkuda, pojavio neki strašan covek, bacio se na nju dok se oblacila i ugrizao je na nekoliko mesta. Pokušala je da se spase istrcavanjem na ulicu, ali on ju je i tamo sledio. Sada vec siguran da je pred njim bolesna osoba, lekar je ipak, tobože zainteresovano, upitao Klaritu kako je izgledao taj covek. "Bio je mali, užasan, velikih ociju. Imao je na sebi nešto kao pelerinu i ogromne bele zube". Još kada je covek koji je dopratio Klaritu u policijsku stanicu izjavio da nije video nikakvog napadaca, doktor je
dežurnom policajcu u pola glasa objasnio da je devojka epilepticarka i da je u trenucima napada sama sebe izgrizla. Iskusni policajac, navikao da zapaža detalje, samo je zavrteo glavom i pokazao na vrat Klarite Viljanove : "Kako je mogla da ugrize samu sebe i za leda i za vrat ?". Dok je sada i lekar zbunjen i zaprepašcen cutao, pred njihovim ocima devojka je zavriskala i cinila pokrete kao da se otima vicuci da je cudovište ponovo tu i da je opet napada. Lekar joj je pritrcao u nameri da je spreci da sama sebe povredi, ali je ugledao nove još vlažne ugrize na njenim obrazima i ramenu. Pozvao je još jednog lekara, pa su odlucili da Klaritu prebace u bolnicu, a policajac je o svemu obavestio gradonacelnika Manile Arsenija Laskona. Dok su je cetvrt sata kasnije kola hitne pomoci nosila u bolnicu, nesrecna devojka još se borila protiv nevidljivog napadaca. U posebnoj sobi psihijatrijskog odelenja prizor se ponovio još nekoliko puta, cak i u prisustvu lekara, gradonacelnika i nadbiskupa Manile.



Doktorka Marijana Lara uputila je na hitnu analizu tragove sline koji su ostali oko mesta ujeda.Analiza je pokazala ne samo da ne pripada Klariti, nego uopšte nije ni ljudskog niti bilo kakvog poznatog porekla ! Slucaj mlade Filipinke jedan je od najbolje dokumentovanih, jer ga je objavila sva filipinska štampa, kao i brojne intervjue sa doktorkom Marijanom Lara. Klarita Viljanova se do veceri kobnog 10. Maja vec potpuno smirila, a doktorka je morala da konstatuje da devojka ne pati ni od kakvih psihickih smetnji. Ostala je u bolnici dok joj rane nisu zarasle, a posle toga nikada više nije srela nevidljivog napadaca. Ko je bio mali ružni covek u pelerini, sa ogromnim belim zubima ? Doktor Vilijam Sotfel, ozbiljni britanski naucnik, nije se libio da se pozabavi ovakvim zbunjujucim slucajevima. Posle istraživanja u oblasti parapsihologije, on je zakljucio : "Stice se utisak da je sve ono što nazivamo nevidljivim nastanjeno bicima sposobnim da se prikažu osobama koje sami izaberu.



Možda su to bica koja nastanjuju paralelni svet uz nas, ili lutajuci pokojnici ?". Doktor Sotfel naveo je primer takozvanih "prekobrojnih" osoba na fotografijama, narocito na porodicnim proslavama, kada nakon
razvijanja filma clanovi porodice na slikama ugledaju i svoje davno pokojne rodake. Poznati istraživac okultnog, Carls V. Lidbriter, autor knjiga "Astralni svijet", "Nebeski svet", u prvoj govori o preminulima koji nastanjuju niži astral, a tu se radi o senkama okrutnih i surovih ljudi, ubica i samoubicama, pa cesto i o "vampirima" koji za produžavanje sopstvene egzistencije na onom svetu crpe i oduzimaju energiju živima. Po njemu, ova astralna bica, u slucajevima kada ne mogu naci pogodne medije, izvode manifestacije kao što su bacanje kamenja, zvonjava i slicno. U poglavlju o "neljudskim stanovnicima", kojih takode ima na astralu, Lidbiter navodi da oni, ako to iz nekog razloga žele, stvaraju privremeno telo od astralne materije, a ako i dodemo sa njima u dodir, "to je onda na cistoj fizickoj ravni".

Izvor:Net

Groblje



Neki tinejdzeri smatraju kako je zanimljivo i zabavno noću se vukljat po groblju - na taj način utažujući žed za paranormalnim ili možda navalom adrenalina ili na kraju krajeva da bi ispali "face" (da, ima i takvih slučajeva). No, osim jeze, straha od pokoje sjenke moguće je da vas s groblja "nešto" i doprati kući. Nešto takvo se dogodilo jednoj tinejdzerki u Engleskoj. Pošto njeno ime nije navedeno nazvat ćemo je "po naški" Ema.
Dogodilo se to prije kojih 30ak godina kada je Ema zajedno sa svojih par prijatelja, iz onog zadnjeg navedenog razloga, odlučila malo svojim veseljem narušiti mir i spokoj obližnjeg groblja. Na njenu žalost, "groblje" nije mirno i spokojno reagiralo na taj vandalizam.
Jeza u njenom domu započela je tek nekoliko dana kasnije. Prvi znak da nešto ne valja bilo kad se probudila jedne noći, a prikaza starice sjedila je na stolici kraj njenog kreveta. Prema njenim pričama nije se radilo o poluprozirnom entitetu već o jasnom liku, a u tom trenutku nije osjetila da joj želi ikakvo zlo. Naravno da je ujutro kad se probudila na to gledala kao na čudan san. No taj njen "čudan san" nažalost je pokazao kako je više od produkta njene REM faze, jer se ta starica ponovo javljala, ponekad čak i usred bijela dana. Ponekad ju je lik starice pratio po kući lebdeći iznad tla, samo ju promatrajući, ne predstavljajući nikakvu prijetnju. Bar ne u početku.
Jednog dana dok je spremala čaj, nevidljiva sila joj je u ruci "zavrnula" posudu u kojoj je bila pripremljena vruća voda za čaj s namjerom, kako Ema tvrdi, da ju polije tom vrućom vodom. Kako su pojavljivanja starice postala mnogo opasnija od one "faze" kada ju je samo promatrala - Ema je rekla svojoj majci što joj se događa. Nevjerica njene majke vrlo brzo je nestala kada je sama vidjela staricu u hodniku svoje kuće. Pratila ju je do sobe u kojoj je starica jednostavno nestala. No ne zadugo. Kada je Emina majka usisavala kuću nevidljiva sila joj je otela usisavač iz ruku, ponekad bi gurala vrata u suprotnom smjeru kad bi ih netko pokušao otvoriti ili zatvoriti, a noću bi jednoličan zvuk poput vrlo glasnog kapanja budio cijelo kućanstvo. No to nije bio zvuk kapanja u što ih je razuvjerio vodoinstalater pošto je pregledao cijelu kuću i nigdje nije našao curenje. Maltretiranje je postajalo sve intenzivnije. Od neobjašnjivih zvukova preko predmeta koji su se naočigled sami pomicali do događaja koji je prelio čašu. Dok je jednog dana sjedila sa svojim ocem, Ema je odjednom upala u stanje transa te počela pričati o nekom drugom životu kao kćer francuskog doktora iz 19. stoljeća. Nakon tog bizarnog događaja Ema je dobila i neke neobjašnjive psihičke moći - savijala je vilicu (baš interesantno kako se ne radi o, u ovakvom slučaju, vrlo često spominjanoj žlici) kad bi ju dodirnula. Nikakve istrage nisu uspjele dokučiti što se događalo u tom domu, a Emina obitelj se iselila.
Čisto iz znatiželje, jednog dana Ema se vratila u svoj prazni dom. Stražnja vrata bila su razvaljena te je tuda ušla. Podignula je telefon koji je ležao na podu, a tada ju je nešto zgrabilo za vrat. Hladni, nevidljivi prsti su je gušili. Nekako se oslobodila i pobjegla glavom bez obzira, a takva znatiželja joj se nikad više nije javila.
Jednom mi je prijatelj rekao da ako ćemo govoriti o dušama mrtvih koje se zadržavaju na Zemlji poslije smrti, zasigurno ih ne bi bilo na groblju pošto je tu tijelo doneseno nakon što ga je duša napustila. Ova priča očito pokazuje suprotno. Narušite im mir i neki bi vam se mogli i osvetiti.

Krvava Meri




Krvava Meri je duh koji se pojavljuje u ogledalu nakon sto se njeno ime izgovori 3 puta. Cesto se ova igra igra na zurkama. Vecina ljudi koji su upoznati sa ovom legendom se zaustave prije nego sto izgovore ime posljednji put.
U nekim verzijama, ime duha je drugacije kao i broj koliko puta ime mora biti izgovoreno. Kao ime duha spominju se Black Agnes ili Hell Mary.
Igra ide ovako: Stane se ispred ogledala u zamracenoj sobi. Ime Krvave Meri se izgovori 3 puta nakon cega se njen lik pojavljuje u ogledalu. U nekim verzijama dozivanje Meri moze uspjeti: samo u ponoc, za vrijeme punog meseca, onaj ko je doziva mora se vrtiti u krug, njeno ime se mora izgovoriti 13 puta i pritom se mora drzati upaljena svijeca.
U nekim verzijama, Meri je duh majke, cesto udovice, koja je ubila svoju djecu. Takodje u nekim verzijama, Meri je duh mlade majke cija je beba ukradena. Ona je zatim poludjela od bola i na kraju se ubila. Tada osoba koja priziva Meri mora reci: "Krvava Meri, ubio sam tvog sina." ili "Krvava Meri, ubio sam tvoju bebu."
Postoji i verzija price u kojoj se duh naziva Mary Worth. U ovoj verziji Meri je greskom optuzena da je ubila svoju djecu. Prizivac mora izgovoriti reci: "Vjerujem u Meri Worth."
Ove igre su cesto test hrabrosti za onog ko je odredjen da priziva duha. Po legendi, Krvava Meri ce poslije prizivanja ubiti onoga ko ju je prizvao. ubojstvo je uvijek opisano kao prilicno nasilno: Meri ce prizivacu iskopati oci, dovesti je do ludila ili je cak uvuci u ogledalo.
U nekim legendama osoba koja je priziva, ne smije gledati direktno u Meri. Meri se pojavljuje iza prizivaca, pa je ta osoba moze gledati samo preko ogledala. Tada ce Meri toj osobi otkriti buducnost, posebno detalje vezane za brak i dijecu.
Mnogi veruju da je Krvava Meri povezana sa engleskom kraljicom Meri I. Ona je u poviseti poznata kao Krvava Meri. Kraljica je imala mnogo djece (17-oro), ali su sva umrla jos u djetinjstvu. Po vjerovanjima, Meri je izludjela zbog gubitka djece.
Krvava Meri se spominje u filmovima, crtanim filmovima i serijama. Sam ritual prizivanja je uzet za slicna prizivanja likova. Npr: Kendimen (Candyman) ili Bitldjus (Beetlejuice).

Ljudi senke




Da li vam se ikad dogodilo da dok mirno sjedite, nešto radite, krajičkom oka primijetite neke obrise koji se pomiču, a kad pogledate nema ničega, a kako se to češće ponavlja znate da ne umišljate? Ili još famozniji osjećaj da vas neko promatra?
Po svoj mogućnosti najvjerovatnije vas neko i promatra osim znatiželjnog susjeda. Ne, ne radi se o shizofreniji. Ljudi diljem svijeta svjedoče ovom fenomenu. Kažu da ih obično vide krajičkom oka na par trenutaka, no u zadnje vrijeme pojavljuju se čak i kada ih se direktno gleda na nekoliko desetaka sekundi. Mogu prolaziti kroz materiju kao da ona ne postoji. Iako uglavnom ljudi tvrde da su to neki nedefinirani humanoidni oblici, više poput magle, i uvijek su tamni čak i u tamnoj prostoriji (tamniji su od same tame) neki tvrde da im se mogu vidjeti crvene oči. Zovu ih «shadow people» ili ljudi sjene po naški.

Dakle što su ljudi sjene? Postoji dosta teorija, a evo par glavnih:

Prvo šta će svi skeptici izjavit je da je sve to plod mašte. Naša mašta se poigrava s nama, ili možda je to sjena uzrokovana farovima automobila. Naravno ovo bi se moglo primijeniti u većini susreta, ali ne može objasniti baš sva viđenja ljudi sjene.

Druga teorija je teorija o duhovima (koja je i meni prva pala na pamet), no ta teorija nije baš kompetentna jer postoje mnoge razlike duhova i ljudi sjene. Pojave duhova uvijek su bjelkaste, transparentne, i dobro definirane ljudskim oblikom, često odjeveni, dok su ljudi sjene tamni, više poput sjene (kako im samo ime govori), i iako imaju čovjekoliku konturu, zbog tame nije moguće uočiti ikakve detalje na njima, osim crvenih očiju. Dakle ova teorija bi se možda mogla i eliminirati, no opet možda je to neka nova vrsta duhova.

Da su demoni ili drugi entiteti osim duhova moglo bi se pretpostaviti zbog njihove tamne boje. No ukoliko su to demoni, moramo se zapitati koja je svrha ovakvog prikazivanja? Prema predajama oni su zli, straše i muče, no demoni mogu biti mnogo strašniji od neke tamne maglice.

Možda su astralne projekcije, dio nas koji napušta naše tijelo dok npr. spavamo, no astralne projekcije osoba obično nalikuju tim osobama, zbog čega je došlo do deformacije oblika? Možda zbog neuvježbanosti?

Teorija o putnicima kroz vrijeme kaže da su možda naši potomci našli način za prevladat prepreku vremena, no kako svaki pomak u prošlost donosi promjenu vremenskog toka u budućnosti, moguće da je to način da prolaze i promatraju bez nekog većeg utjecaja. Ovo bi moglo objasnit zašto ljudi na njima uglavnom vide samo definirane oči.

Bića iz drugih dimenzija – čak je današnja znanost uvjerena da postoji više od 3 naučene dimenzije. Ukoliko postoje druge dimenzije moguće je da nekakva bića nastanjuju te dimenzije. Po jednoj teoriji dimenzije postoje paralelno s našom što želi reći da su svuda oko nas, a ta «bića» možda znaju kako prolaziti iz njihove dimenzije u našu. Kad bolje promislim ova teorija mi najviše leži. Jer i kod opisivanja svemira percipiram ga poput višedimenzionalnog prostora. Ali ova teorija, za razliku od ostalih, najmanje je proučena te postavlja najviše pitanja.

Te na kraju dolazimo do famoznih vanzemaljaca. Pošto je sve uz pojavu, viđenja ovih bića bizarno, i na rubu svake lucidnosti, lako je pretpostaviti da su oni (ili bar jedna vrsta od njih ukoliko ih ima više) došli u obliku ljudi sjene. Prema svjedočenjima «Grey-i» mogu prolaziti kroz zidove, zatvorene prozore, mogu se samo pojaviti iz ničega i opet tako nestati… Ali nekako sumnjam u ovu teoriju, mali zeleni, sivi kojegod da su boje – da se pojave ili bi pokušali stupit u kontakt s nama ili bi se bolje sakrili ili bi izgledali puno strašnije.

Naravno da se neke od ovih teorija preklapaju, duhovi i vanzemaljci mogu biti bića iz drugih dimenzija, ili putnici kroz vrijeme. No problem je što ne postoji efikasan način da se dokaže ili odbaci niti jedna od ovih teorija. Bar ne za sad.

Moguće da smo u kontaktu s nekim novim bićima, i da smo na pragu otkrića nekog interdimenzionalnog prolaza.
A opet moguće je da su sve to samo sjene.

Let 401




Kada govorimo od duhovima opsjednutim mjestima, najčešće se radi o kućama, hotelima i sličnim građevinama. No nisu svi duhovi kućen osobe, neki preferiraju malo egzotičnije mjesto svog opsjedanja.


Kada se 29. prosinca 1972. godine let 401 Eastern Airlinesa, sa 176 putnika približavao svojoj destinaciji Miamiju, pilot Bob Loft i kopilot Don Repo nisu očekivali ništa van svakodnevne rutine, no ovaj put rutinu je prkeinulo svjetleće upozorenje kako postoji problem sa opremom za slijetanje. Zaokupljeni tim problemom nisu primjetili da im se avion spušta nekih 60-ak m po minuta brže nego što je predviđeno, te nisu bili svjesni opasnosti sve dok im tlo nije stalo na put. Avion se srušio u močvarno tlo južne Floride tolikom silinom da je na mjestu preminuo 101 putnik. Loft i Repo su preživjeli prvotni udar, no imali su smrtonosne ozlijede kojima su podlegli, Loft još u olupini, a Repo dan kasnije.Dijelove olupine koji nisu bili potpuno uništeni,Eastern Airlines je iskoristio kao zamjenske na drugim avionima svoje flote - i tu slučaj počinje poprimati dozu bizarnosti.Uskoro su članovi posade aviona, koji su imali ugrađene dijelove leta 401, dojavljivali viđenja Lofta i Repoa. No prikaze nisu bile obične izmaglice uhvaćene krajičkom oka, već se radilo o naizgled stvarnim osobama, koji su se sa posadom upuštali u razgovore, najčešće o sigurnosti aviona. Repoa su viđali u kokpitu i prostoru za stjuardese, gdje je posadi ukazao na neke probleme s potencijalnim požarom i u hidraulici.

Loft je češće viđen među putnicima u prvoj klasi. Jednom prilikom stjuardesa ga je upitala što on tu radi pošto ga nije vidjla pri ukrcaju; kako nije dobila odgovor prijavila ga je kapetanu koji je odmah prepoznao preminolog Lofta. U tom trenu prikaza je nestala pred njima, čemu je svjedočilo još desetak putnika.Djelatnici Eastern Airlinesa su nakon izvještaja, ne vjerujući da je nešto takvo moguće, putnicima sugerirali posjet psihoterapeutu na račun njihve firme, no unatoč što su uzroke tih viđenja tražili u nekakvom poremećaju samih svjedoka, svi dijelovi nesretnog leta 401 su uklonjeni iz aviona, čime su viđenja Lofta i Repoa prestala.

Koliko se može sumnjati u svjedočastvo koje je identično svih prisutnih događaju. Uzevši u obzir da su svi vidjeli istog čovjeka koji je na kraju ispario - da li je moguće da je njihova percepcija na neki način manipulirana? Ili su se Loft i Repo uistinu javili iz zagrobnog života?

Ukleta kuća




U davnoj prošlosti, živjela je jedna lijepa i vrlo dobra djevojka po imenu Grace. Imala je sestru i oba roditelja, koji su jedne noći otišli obiteljskim prijateljima, a njena sestra kod dečka da tamo provede noć. Budući da Grace nije imala nikog da je čuva, a nije željela poći s roditeljima, ostala je sama kod kuće.
Već je bilo jako kasno ( oko ponoći) kad se vani na ulici čuo zastrašujući zvuk. Grace se prepala pa je pokušala nazvati majku na mobitel, no nije se javljala. Isto je bilo i s tatinim mobitelom. Odlučila je nazvati fiksni telefon tih ljudi kod kojih su otišli. Dok je u ladici tražila papirić s brojem njihovog telefona, učinilo joj se da netko vani zaziva njeno ime. Trnci su je proželi cijelu, a onda je osjetila naglu hladnoću. Ljudi inače kažu, da u trenutku kad te obuzme hladnoća, zapravo neki duh prolazi kroz tebe. Bila je šokirana i izvan sebe. Nakon 7 minuta jedva se nekako primirila i nastavila tražiti onaj broj. Kad ga je našla , pokušavala je zvati, ali opet se nitko nije javljao. Tad je odlučila otići u svoju sobu, no kad je pokušala otvoriti vrata svoje sobe, nisu se mogla otvoriti...A bila je uvjerena da ih je ostavila otključana. U tom je trenutku zapala u šok, totalno ju je ovladalo ludilo. Začula je škljocanje u bravi i otvorila vrata i cijela njezina soba je bila u neredu, a prozor otvoren. Mislila je da će se onesvijestiti. Tada je zazvonio telefon koji uopće nije radio. Podigla je slušalicu i čula jeziv glas koji je rekao: "Opet se susrećemo!" Grace je bila potpuno izvan sebe počela je vrištati, potpuno je poludjela. Tada se sjetila da joj je prije 4 godine umrla prabaka. I te noći je čula isti zvuk u ponoć na ulici. I tada je išla provjeriti što je to i našla je poruku na hladnjaku na kojoj je pisalo: "Prvi put se susrećemo...P.S. Susretat ćemo se i dalje!" Danas je Grace odrasla, već stara i živi u ludnici jer su je se roditelji odrekli kad im je ispričala što se te noći dogodilo u Connecticutu.


Jezive stvari

Greškom Mrtav



Ovu pricu sam procitala na jednom forumu. Decko je pricu cuo od svog dede koji mu je rekao da se to sigurno desilo i da celo selo zna za taj dogadjaj. Pricu mu je potvrdilo jos nekoliko ljudi iz sela.

Jedan mestanin je umro. Samo sto je proslo bdenje, covek je pred svima ustao iz kovcega. Ljudi su se naravno zestoko uznemirili, a kada su se smirili covek je ispricao sta mu se desilo. Posle smrti je isao kroz neki tunel, a na kraju tunela ga je sacekao covek koji ga je poveo dalje. Dok su isli video je coveka kome je ruka bila u plamenu. Pitao je svog vodica zasto coveku gori ruka a on mu je objasnio da je to covek koji je tokom zivota tukao svoju majku pa je sada osudjen da pati. Zatim su sreli devojku kojoj je neprestano iz ociju tekla voda. Vodic mu je rekao da je to bila konobarica koja je gostima sipala vodu u pice. Sreli su dva psa koja su se klala, a vodic je rekao da su to braca koja su se u zivotu svadjala oko hrane i medja... Na kraju je covek dosao pred coveka sa ogromnom belom bradom koji je u rukama drzao debelu knjigu. On je zatim pogledao u knjigu i vodicu rekao nesto kao "Zasto ste njega doveli, njemu jos nije vreme, vratite ga brzo". On se tada probudio.

Ipak, najzanimljivije je da su coveku rekli kada ce umreti - tacan mesec i godinu. On je to zapamtio i svima rekao.

Umro je tacno kada su mu rekli, naravno prirodnom smrcu.

Sotona ostavlja tragove ???



Sotona ostavio tragove kopita u snijegu u Velikoj Britaniji

PENZIONERKA iz grada Devona u Velikoj Britaniji tvrdi kako je Sotona ostavio tragove u njezinom dvorištu, nakon što se probudila i vidjela otiske nalik na kopita u snijegu iza kuće.

Zadnji put kad je taj fenomen zabilježen u toj regiji, bio je davne 1855. godine, a Jill Wade, koja je tragove pronašla, nada se kako će se taj misterij sad napokon riješiti, piše The Sun.

"Nisam mogla vjerovati, jer su tragovi bili u obliku kopita. U snijegu nije bilo nikakvih drugih tragova. Uistinu bi željela znati o čemu se zapravo radi", kazala je Wade. Znanstvenici iz Centra za kriptozoologija pregledali su otiske dugačke oko 12 centimetara i međusobnim razmakom između 25 i 45 centimetara.
Pronađeni otisci podudaraju se s onima koji su pronađeni prije 154 godine u Devonu. Tadašnji puk je za trag dugačak čak 100 milja, okrivio Sotonu. Kriptozoolozi vjeruju kako je rješenje misterija jednostavnije i kako je moguće da se radi i o jelenjim tragovima te intenzivno rade na rješenju tog misterija.

Ovu jednostavniju tvrdnju lako pobiva činjenica da su otisci nadjeni na krovovima kuća !

blogger.ba

Nestao pred svjedocima



Dogodilo se to u jednom trenu, 23.rujna 1880.g, sunčanog poslijepodneva na farmi Davida Langa, nekoliko kilometara od mjesta Galatin, drzava Tenesi, SAD.
Sudbina je htjela da se ova misterija odigra u prijatnoj okolini. Langov dom je bila velika kuca od cigle i sastojala se od vise dijelova, sva obrasla lozicom. Ispred je bio veliki pašnjak, koji je stoka uredno popasla a sada je postao smeđi od dugotrajne ljetne suše. Toga poslijepodneva dvoje djece Langovih, osmogodišnji George i jedanaestogodišnja Sarah, igrali su se igračkom koju im je otac tog jutra donio iz Neshwilla - drvenim kolicima koja su vukli drveni konjici. Djeca su vukla igračku po dvorištu a roditelji su ih gledali.
Gospodin Lang je posao prema ogradi pogledati svoje konje sa kojima se je ponosio. Stao je uz ogradu i pogledao na svoj veliki džepni sat kada mu žena doviknu: “Vrati se brzo, Davide, htjela bih da me odvezeš u grad prije nego se trgovine zatvore”. David mahnuvši rukom reče: “Evo me za par minuta”.
Ali, nije se nikada vratio, jer je David Lang bio samo trideset sekundi udaljen od sastanka sa sudbinom, ma kakva da je ona bila!
Djeca su se prestala igrati jer su ugledala laku dvokolicu kako se priblizava iz daljine. Dolazio je sudac August Pack koji im je uvijek donosio darove. Gospođa Lang je također vidjela dvokolicu, i David isto tako, jer je mahnuo sucu i krenuo prema kuci.
David Lang nije učinio vise od pet-šest koraka, kada je nestao na očigled svih prisutnih. Gospođa Lang je vrisnula. Djeca su ostala zabezeknuta. Svi su instinktivno potrčali prema mjestu gdje je Lang bio viđen posljednji put prije par sekundi. Sudac i njegov zet, koji je bio u dvokolici, potrčaše preko polja istog trena. Nije bilo ni grma ni stabla ni rupe koji bi narušavali površinu. Niti ikakvoga traga koji bi pokazivao sto se je desilo sa Davidom Langom. David Lang je nestao pred očima supruge, dvoje djece i dvoje ljudi u dvokolici.
Naknadna ispitivanja svjedoka pokazala su da su svi vidjeli iste stvari u isto vrijeme i na istom mjestu. Mjesni geodet je pregledao teren i izjavio da nema nikakvih podzemnih šupljina ni rupa te da je sav teren vrlo čvrst. Nikada nije bilo pogreba niti zadušnica za gospodina Langa. Njegova žena, koja je poživjela još mnogo godina, živjela je u nadi da ce se on, David Lang, jednom vratiti. Najzad je dozvolila sucu Packu da iznajmi cijelu farmu osim pašnjaka ispred kuće. Pašnjak je ostavila da bude nedirnut dok je ona živa.
Koliko je bio čudan nestanak toliko je čudno i ono sto je primijetilo dvoje Langove djece jedne tople večeri u travnju 1881.g, sedam mjeseci poslije događaja.
Djeca su zapazila da se na onom mjestu gdje je otac bio zadnji put viđen nalazi krug zakržljale žute trave od nekih pet metara u promjeru. Jedne večeri dok su stajali pored tog kruga jedanaestogodišnja Sarah je pozvala oca i na njihovo iznenađenje čuli su njegov glas koji je zvao u pomoć… ponovo i ponovo… sve slabije, dok nije utihnuo, zauvijek.

Tajna ukletog ranča
Vrata u drugi svet



Staza za drugi svet - ukleta farma u Juti

Piše Spomenka Milić

Milijarder Robert Bigelou deset godina istraživao je ranč Šermanovih u Juti, u potrazi za već viđenim tunelom koji vodi u paralelni svet
Farmom i dalje lutaju opasna bića koja ubijaju životinje, plaše domaćine i radoznalce


Šta znaju Indijanci

Hotelski magnat Robert Bigelou odavno je poznat kao fanatik kosmičkih istraživanja. Pre nekoliko godina obećao je nagradu od 50 miliona dolara onome ko napravi brod sa pet mesta koji će moći, poput nekog svemirskog kombija, redovno da vozi putnike između Zemlje i Meseca. Drugi ekscentrični projekat je - hotel u Zemljinoj orbiti. Hotel "Nautilus" trebalo bi da otvori svoja vrata za goste 2015. U saradnji sa NASA, Bigelou je već otpremio u kosmos umanjena kopiju hotela.

Svi priznaju da su zamisli milionera, iako grandiozne - potpuno izvodljive. No, ovoga puta, čini se, suočio se sa zadatkom koji ne spada u domen lako ostvarivog: poželeo je da se poveže sa - drugim svetom. A da bi to realizovao, kupio je komad zemlje poznat kao “Pakleni ranč”.

Nesrećna kupovina

Priča o ranču datira iz 1994, kada je izvesni Teri Šerman kupio zapuštenu farmu u Juti (SAD). Porodica još nije stigla ni da se useli, prevozili su nameštaj u svoj novi dom, kada im je prišao ogroman vuk. Bio je tako blizu da je do farmera dopro zadah "mokrog psa". Teri je pucao na zver. Vuk je ostao na mestu. Još dva hica.... Životinja je ustuknula, no nije bilo rana niti krvi. Tek posle šestog pogotka zver je odjurila. Dve nedelje kasnije Gven, Šermanova surpuga, ponovo je srela vuka - tako velikog, da su mu leđa dopirala do vrha prozora kola, a sa njim je bila životinja nalik na psa.

U proleće 1995. Šermanovi su počeli da primećuju zagonetne objekte. Gven je videla ogroman trougao, okružen svetlima, koji je nečujno lebdeo nad farmom. A Teri je ugledao srebrnasti disk, koji je iščezao ka planinskom grebenu. Svi članovi porodice desetine puta posmatrali su narandžaste krugove, koji su “nicali” na zapadnoj strani nebeskog svoda uvek na jednom te istom mestu. Jedne večeri Teri je u, sada već uobičajenom, krugu ugledao nešto što mu se učinilo kao izlaz "na drugo nebo". Kroz dvogled je jasno video plavo nebo: narandžasti krug izgledao je bukvalno kao prozor u svet u kojem je bio dan.

Zagonetne životinje nastavile su da se pojavljuju. Prolazeći farmom usred bela dana, Teri i Gven videli su omaleno, mišićavo stvorenje riđe boje kako napada konja. Šerman je prišao bliže i grabljivac je jednostavno iščezao na njegove oči. Dokaz da je uopšte bio tu bili su tragovi kandži na konjskim nogama. Farmom su se šećkale raznobojne ptice, naravno, one koje ne pripadaju tom podneblju, a bilo je i susreta sa mračnim stvorenjima, koja su podsećala na "snežnog čoveka".
Kod farmerskih pasa razvila se paranoja. Po čitav dan sedeli su i stražarili. Jedne noći čak šest mačaka nekud je nestalo, a uskoro je počela da iščezava i stoka. Jedna krava jednostavno je "isparila" sa livade, Teri tvrdi da je bila nekako "uzneta" na nebo. Drugi put, jedna krava nađena je mrtva pet minuta pošto ju je Šermanov sin video živu i zdravu. Nešto je napravilo duboku brazdu na sapima mrtve životinje, a ni na kravi ni na zemlji nije bilo tragova krvi. Ukupno 14 životinja je ubijeno ili nestalo.

Uzaluno prikrivanje

Teri je dugo ćutao, smatrajući da će teško prodati farmu bude li se saznalo šta na njoj dešava. No, novinari lokalnog lista nekako su “prokljuvili” tajnu, i od tada je život Šermanovih postao još teži: noću su iz uznemiravale čudne pojave, a danju - horde radoznalaca.

Nekim posetiocima desilo se da vide i više nego što su želeli. Juna 1996. kod Terija je došao visok čovek, koji se zanimao nekim vidom meditacije. Zatvorio je oči i podigao ruke. U obližnjoj šumi nešto je tada počelo da se kreće. Teri, koji je bio nedaleko odatle, nije mogao da razluči formu objekta, osim da se radi o nečemu velikom. To “nešto” izašlo je iz šume i krenulo ka "meditantu". Stavši ispred njega, "to" je ispustilo životinjski krik, koji je zvučao kao mešavina medveđe i lavovske rike. Po Terijevim rečima, to “nešto” bilo nešto skoro prozračno, kao biće u filmu “Predator”. Preplašeni "meditant" je pobegao.

Uskoro se razjasnilo su čudna zbivanja na farmi već dugo poznata Indijancima koji žive u dolini. Govorili su da se ta zemlja nalazi na "stazi za drugi svet”.

Radoznali milijarder

Robert Bigelou kupio je farmu Šermanovih za kojih dvesta hiljada dolara – znatno manje nego što ju je svojevremeno platio Teri. Šermanovi su se se preselili na manju farmu dvadesetak milja od "proklete". Verovatno su zemlju mogli da prodaju i skuplje, no, želeli su što pre da se nađu na bezbednijem mestu.

Bigelou je organizovao stalno dežurstvo naučnika i bivših oficira policije, a sve pod pokroviteljskom National Institute for Discovery Science, koji je 1995. Bigelou osnovao specijalno za proučavanje NLO i anomalnih fenomena, dok je grupu predvodio biolog Kolm Keleher.

Milijarder je učinio sve da izbegne radoznalce. U jednom lokalnom listu objavljeno je upozorenje: "Posetioci na Šermanovoj farmi nisu potrebni. Rančem se patrolira 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, i objavljujemo da će narušitelji biti uhapšeni i zatvoreni po sili zakona."
Jedan od uslova prodaje bio je da Šerman i njegova supruga dolaze na farmu i pomažu naučnicima, jer je Keleher podozrevao da zapravo Teri i Gven "privlače" anomalije.

Istraživanja počinju

Od kraja 1996. do leta 2006. grupa pod rukovodstvom Kelehera vredno je radila. Napravili su komandni punkt, postavili videokamere i i druge “alatke”. Uprkos skeptičnim predviđanjima, anomalne pojave nisu nestale pod naučnom prismotrom:
- Sretao sam se nekim pojavama koje je teško objasniti Lično sam video nekoliko neobjašnjivih letećih svetlećih krugova i bio na nekoliko metara od naučnika kada je opisivao objekat koji nisam mogao da vidim.. Jednom sam primetio bezvučni leteći objekat koji dolazi sa severa, velikom brzinom opisuje pravilnu petlju nad komandnim punktom i i vraća se na sever" - izjavio je Keleher.
Međutim, pokušaji da se bilo šta fotografiše ili snimi bili su bezuspešni. Kroz nekoliko meseci ekipa je shvatila o čemu se radi: to “nešto” bilo je sposobno da predvidi delovanje naučnika. Ako su oni razmeštali kamere na južnom delu, aktivnost se dešavala na severnom. Ako bi se usmerili na centralni deo, aktivnost se premeštala na greben koji se nalazio iznad ranča. Dešavanja su sve više ličila na igru mačke i miša. Po Keleherovim rečima, sve je izgledalo tako, kao da se "fenomen sve vreme igrao, ostavljajući posetnice u obliku neobičnih tragova”.

Pucanje na dinosaurusa

Jedne večeri lavež pasa upozorio je da se nešto dešava na drvetu pored kuće. Šerman, koji se zatekao u svom starom domu, uzeo je pušku i krenuo ka mestu dešavanja, a dvojica naučnika krenula su za njim. Kroz granje su videli ogromne žućkaste oči reptila, a glava životinje bila je metar širine. U podnožju drveta nalazilo se još nešto: ogromno, dlakavo stvorenje sa masivnim, mišićavim prednjim nogama i glavom nalik na pseću.

Šerman, inače odličan strelac, počeo je da puca sa daljine od 35 metara. Stvorenje na zemlji je nestalo, a ono sa drveta palo je na zemlju, što se jasno čulo. Sva trojica potrčala su, misleći da će naći ranjenu životinju, no nisu našli ni "reptila" ni tragove krvi. Sutradan je došao profesionalni ispitivač tragova, ni ni on ništa nije otkrio. No, jedan trag ipak je ostao. Otisak na snegu ukazivao je na ogromnog troprstog stvora oštrih kandži. Veoma je podsećao na velociraptora - dinosaurusa proslavljenog u filmu "Park iz doba Jure".

Par dana kasnije, Teri i Gven žigosali su telad. Udaljili su se od životinja kojih dvesta metara, i jedno tele je rastrgnuto. Utroba i kosti bili su rasuti po zemlji, a meso pojedeno. Krvi opet nije bilo. Naučnici su poslali ostatke u dve patologoanamotomske laboratorije. Zaključci su bili identični – tele je isečeno sa dva različita instrumenta: jedan sličan teškoj mačeti, a drugi oštrim makazama. A kako je “seckanje” obavljeno usred bela dana na otvorenom pašnjaku, naočigled farmera, ostalo je zagonetka.

Drugo tele nestalo je jutro posle žigosanja i uopšte nije pronađeno. Ukupno 12 životinja pobijeno je ili “isparilo” od trenutka kada je Bilegou kupio farmu zajedno sa stadom...

Kontrolišu i kamere

Dvojica članova grupe bili su noćnoj straži na delu imanja iznad pašnjaka. Oko 2h i 30' primetili su slabo svetlo iznad zemlje. U moćnom binoklu za noćno osmatranje videli su nešto poput tunela prečnika 1, 2 metra. A u njemu - crno stvorenje nalik na čoveka. Kada je “humanoid” izmileo iz osvetljenog tunela, prolaz u drugi svet počeo je da se sužava i konačno je iščezao.
Izmeran je nivo radijacije i magnetnih polja, no, nije se pokazalo ništa neobično. Događaj je fotografisan, ali snimci su razočarali: na jednom od kadrova vidi se samo bledo, rasplinuto svetlo, a na drugom - baš ništa.

Zatim su naučnici postavili na pašnjak tri stuba sa videokamerama. Tačno u 8.30 ujutru tri kamere na zapadnom stubu prestale su da rade. Kada su nadzornici došli, videli su da su instalacije iščupane, kao i da je nestao deo kabla dužine 30 cm. Vratili su se na komandni punkt, nadajući se da će videti počinioca na snimku kamera koje su nalazile na drugom stubu. No, ničega nije bilo.
Postalo je jasno da su istraživanja došla u ćorsokak. Jedan od naučnika rekao je: "Ne možemo jednostavno reći da to rade nezemaljske ili vanzemaljske civilizacije. Jedino znamo da se radi o nekom razumnom biću koje reaguje na ljude i opremu. Mislili samo da će ranč postati poligon za naučne metode, no nauka, nažalost, nije sposobna da reši ovu vrstu problema”.
Iako su prošle godine istraživanja završena, i sada retko ko sme da se približi ulazu na kojem piše "Keep out". No, narandžasto svetlo, koje se izdiže nad brežuljcima, pokazuje da se vrata u drugi svet i dalje otvaraju, puštajući u ovaj naš čudnovata bića...


30k0

Русија је земља која је од свог настанка до данас једна велика мистерија, и готово да се може гледати као беочуг између оних који су привржени метафизичком и оних који га не љубе. Мистерија је њен настанак, мистериозна су њена беспућа, њени људи, њене династије, од Рјуриковича до Романових, мистерија је вера у њену круну, мистерија је њена душа. Руски је медвед сам по себи мистерија.
Али ово није мистерија која спада у тај домен. Овог фебруара обележава се 55. годишњица од никада разјашњене несреће у којој је страдало девет скијаша и планинара у Дјатловом превоју на Уралу, који је чак и име добио по вођи несрећне групе Игору Дјатлову.
Совјетске власти су донеле закључак да је “несавладива природна сила” била узрок несреће. Приступ целом подручју је три године након тога био забрањен.
СМРТ НА УРАЛУ
Групу тог јануара 1959. године чинило је осам мушкараца и две жене, већином студената Уралског политехничког института, са циљем да се попну на планину Отортен (на језику племена Манси које у овој области живи ово значи “не иди тамо”). Један од њих, Јури Јудин, вратио се кући после два дана због болести. Сви су били искусни скијаши и планинари. Међутим, крећући се преко превоја схватили су да су залутали услед слабе видљивости и погоршаних временских услова, због чега су одлучили да се улогоре на планинској коси до јутра. Премда се нису јавили 12. фебруара када је било договорено, потрага за њима је покренута тек 20. фебруара, а ускоро су се укључили и војска и милиција.
Њихов шатор је пронађен тек 26. фебруара. Био је ножем исечен изнутра, прекривен снегом. Био је празан, и у њему су биле ципеле свих чланова експедиције и одећа већине. Изгледало је да су га напустили у журби и по сопственој вољи. Није било и није ни сада, јасно зашто су изашли практично голи на температури од 30 степени испод нуле. Један од њих је логор напустио без опреме али са камером. Мистериозну последњу слику коју је начинио можете видети испод.
Осам или девет босоногих трагова у снегу водило је ка километар и по далеком другом превоју, где су испод једног кедра пронађени остаци ватре и прва два тела, изгорелих дланова, боса и само у доњем вешу. Гране су биле поломљене, што значи да су се планинари пели на дрво. Три одвојена тела су пронађена између кедра и логора, на различитим местима, у позама које сугеришу да су покушавали да се врате у логор. За преостала четири путника трагало се више од два месеца. Пронађени су у мају испод четири метра снега, дубље у шуми. Утврђено је да су били обучени у гардеробу претходно откривених чланова екипе, која је имала трагове насилног скидања и цепања.
ИСТРАГА
На првих пет лешева нису пронађени трагови насиља, иако је један имао мању и не-фаталну фрактуру лобање, па се веровало да су умрли од смрзавања. Међутим, тела пронађена у мају су све променила. Троје њих су имали фаталне повреде: један мушкарац је имао тешку повреду главе, а други мушкарац и једна жена су имали фрактуре грудног коша. Лекар који их је испитао тврди да је сила која је могла да нанесе такве повреде морала да буде огромна. Да све буде још мистериозније, премда су имали ове унутрашње повреде споља се то није видело; као да их је повредио високи притисак. Косе свих жртава су биле седе: фрапантно ако се зна да је најстарији члан екипе имао 37 година, а да су сви остали били у својим 20-им.

Ипак, четврта жртва откривена у мају је имала спољне повреде: другој жени у експедицији су недостајали језик, очи, делови усне, делови лица и део кости лобање. Полиција је тврдила да ју је пронашла у потоку, са лицем на доле, те да су све те повреде настале пост мортем и да нису узрок њене смрти већ путрефакције од воде. Међутим, слике са лица места показују да је пронађена како клечи на шљунку, далеко од воде.
ТЕОРИЈЕ
Прва теорија о њиховој смрти је тврдила да су их урођеници из племена Мансија побили јер су крочили на њихову земљу, али истрага није пронашла никакве трагове осим трагова самих чланова експедиције, нити су пронађени трагови борбе.
Друга теорија каже да је лавина одговорна за несрећу, али никакви знаци лавине нису поменути у извештају са увиђаја; поред тога, јасно су се видели знаци отисака стопала како напуштају логор. Трећа теорија каже да су ветрови са планине Холачахл створили Карманов вортекс који је резултирао у инфразвуцима који имају психолошки ефекат на људе.

Новинари који су извештавали са лица места су тврдили, поред онога што смо већ навели, да се по отисцима стопала види да су сви чланови експедиције напустили логор одвојено и својевољно, да су умрли од шест до осам сати након последњег оброка, да сила која је нанела смртоносне повреде људима чија су тела пронађена у мају није људска, да је забележен висок ниво радијације на гардероби страдалих, као и да објављени подаци ништа не говоре о стању њихових унутрашњих органа. Они који су присуствовали сахранама преминулих се сећају да су тела била тамно-смеђе боје.
Сва документација је проглашена за државну тајну; досије је отворен током деведесетих, али многи делови недостају. Пре свега, мистериозна коверта која се помиње на списку доказног материјала.
Оно што свему даје додатни мистериозни призвук је и чињеница да је друга група планинара, педесетак километара од места несреће, тврдила да је те ноћи у том правцу видела велике наранџасте сфере на небу, а од фебруара до марта те године било је још неколико независних очевидаца (метеоролошка станица и војска). Има и извештаја који показују да је на самом лицу места било много металних остатака, што је неке навело на закључак да је војска вршила неку пробу у тој области. Има оних који сматрају да су пили отопљени загађени снег због чега су полудели.

Касније је потврђено да су у то време трајала пробна лансирања супертајне интерконтиненталне ракете Р-7, али пошто није било никаквих кратера на лицу места, не може се рећи да су страдали од тога, а и околности у којима су се налазили непосредно пре страдања и саме околности у којима су пронађени смрт од пројектила не објашњава. Лав Иванов, који је водио тим инспектора, обзнанио је да му је наређено да обустави истрагу након што се појавила прича о наранџастим сферама. Он лично верује да је за смрт био одговоран НЛО, односно ванземаљци.
Сматра се да је белешка у дневнику експедиције, која каже да “сада знамо да постоји снежни човек” и да се “може срести на северном Уралу, близу планине Отортен” била шала и да су говорили о себи.
Древна легенда племена Манси каже да је на том истом месту, које они зову Планина смрти, на исти начин страдало девет припадника њиховог народа који су се ту сакрили од поплаве. Да ли је планинаре на Дјатловом превоју убила нека мистериозна паранормална сила, или ванземаљци, или су се нашли усред тестирања неког војног оружја, остаће тајна. Или можда неће?


The Dyatlov Pass Incident: SCARIER THAN FICTION!! - Tech2

Telegraf

Užasne i jezive smrti koje su se zaista desile

Ovih 13 stvarnih životnih priča ljudi koji nisu uspeli da prevare smrt, zapravo čine ubedljiv slučaj za sujeverje

Film "Poslednja Ekskurzija" pokazao nam je neke od najkrvavijih i najbizarnijih načina kako su ljudi došli do kraja svog puta nakon što su jednom izbegli bliski susret sa smrću.
Nažalost, ponekada je realnost gora i od fikcije. Ljudi na ovoj listi prkosili su smrti i preživeli potresna iskustva, samo kako bi se našli na pragu smrti nedugo posle - obično preko nekog naizgled benignog i nepovezanog događaja.
Koliko je realna ideja da ćemo prevarom smrti zapravo učiniti da nas ona proganja?
Ovih  13 stvarnih životnih priča ljudi koji nisu uspeli da prevare smrt, zapravo čine ubedljiv slučaj za sujeverje.

foto Profimedia

1. Smrtonosno spasavanje

2013. godine, 16 godišnja Kineskinja Je Meng Juan putovala je iz Južne Koreje za San Francisko. Ona je bila na letu Asiana Erlajns Flajt 214 koji se srušio na pistu međunarodnog aerodroma u San Francisku.
Ona je bila jedina od 305 putnika koja je preživela, mada je bila povređena. Dok je čekala na spasavanje kola vatrogasne pomoći koja su jurila da pomognu nisu je videla i usmrtila su je na licu mesta.

foto therichest

2. Smrt na sahrani

U nizu bizarnih događaja u 2011. godini, 49-godišnja Fagilju Mukhametzjanov našla se na sopstvenoj sahrani. Ruskinja je pogrešno proglašena mrtvom od doktora nakon što je imala srčani udar. Dok su je spremali za sahranu, ona se navodno probudila i čula kako se ljudi mole za njenu dušu, zatim je počela da vrišti kada je shvatila da se nalazila na sopstvenoj sahrani.
U tom trenutku doživela je još jedan srčani udar od šoka i umrla. Njen muž je tada rekao da su joj se zakovitlale oči i odmah su je odvezli u hitnu pomoć, ali živela je još samo 12 minuta pre nego što je "opet" umrla, ovaj put zauvek. Besni muž tužio je bolnicu što su prvi put proglasili njenu smrt.
foto therichest
3. Katastrofalna avionska nesreća postala je još gora
13. decembra 1977. godine, užasne vesti proširile su se širom Amerike. Muški košarkaški tim Univerziteta u Evansvilu imao je avionsku nesreću dok su poletali sa regionalnog aerodroma u Indijani. Avion je ubrzo izgubio kontrolu i srušio. 29 ljudi je poginulo, ceo košarkaški tim, osim jednog čoveka.
Dejvid Fur je bio jedini preživeli, a to je bilo samo zato što je propustio let.
Dve nedelje kasnije, spletom užasnih okolnosti, Fur i njegov brat su poginuli u saobraćajnoj nesreći od strane pijanog vozača.
foto therichest
4. Dupla avionska nesreća
Kada su teroristi napali Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. godine, Hilda Jolanda Mejol uspela je da pobegne iz restorana u prizemlju, gde je radila.
Dve meseca kasnije, 26-godišnja Mejol je išla kući u Dominikansku republiku na odmor sa svojom majkom i dvoje dece, koji su već otišli tamo 2 nedelje ranije. 
Ona se ukrcala na baksuzni let Amerikan Erlajns let 587, a avion se srušio u Njujorku, ubivši 259 osoba.
foto the richest
5. Glava na pogrešnom mestu
Liftovi su uvek bili omiljena destinacija za jezive smrti u filmovima, kao u "Poslednjoj ekskutziji 2", kada lik Nora Karpenter gubi glavu dok se vozi liftom. Taj film je odraz realne situacije koja se dogodila iste godine kada je film objavljen. Hirurgu pripravniku u Hjustonskoj bolnici odsečena glava neispravnim liftom. 
Ramena doktora bila su prikovana za vrata, omogućavajući plafonu da mu hirurški odseče glavu kada je lift nastavio na gore. Hitoši Nikaido bio je zaglavljen u liftu sa odsečenom glavom najmanje sat vremena.


(The Richest)

Misterija Davida Langa

Dogodilo se to u jednom trenu, 23.rujna 1880.g, suncanog poslijepodneva na farmi Davida Langa, nekoliko kilometara od mjesta Galatin, drzava Tenesi, SAD.

Sudbina je htjela da se ova misterija odigra u prijatnoj okolini. Langov dom je bila velika kuca od cigle i sastojala se od vise dijelova, sva obrasla lozicom. Ispred je bio veliki pasnjak, koji je stoka uredno popasla a sada je posmedjio od dugotrajne ljetne suse. Toga poslijepodneva dvoje djece Langovih, osmogodisnji George i jedanaestogodisnja Sarah, igrali su se igrackom koju im je otac tog jutra donio iz Neshwilla - drvenim kolicima koja su vukli drveni konjici. Djeca su vukla igracku po dvoristu a roditelji su ih gledali.

Gospodin Lang je posao prema ogradi pogledati svoje konje sa kojima se je ponosio. Stao je uz ogradu i pogledao na svoj veliki dzepni sat kada mu zena doviknu: "Vrati se brzo, Davide, htjela bih da me odvezes u grad prije nego se ducani zatvore". David mahnuvsi rukom rece: "Evo me za par minuta".

Ali, nije se nikada vratio, jer je David Lang bio samo trideset sekundi udaljen od sastanka sa sudbinom, ma kakva da je ona bila!

Djeca su se prestala igrati jer su ugledala laku dvokolicu kako se priblizava iz daljine. Dolazio je sudac August Pack koji im je uvijek donosio darove. Gospodja Lang je takodjer vidjela dvokolicu, i David isto tako, jer je mahnuo sucu i krenuo prema kuci.

David Lang nije ucinio vise od pet-sest koraka, kada je nestao na ocigled svih prisutnih. Gospodja Lang je vrisnula. Djeca su ostala zabezeknuta. Svi su instinktivno potrcali prema mjestu gdje je Lang bio vidjen posljednji put prije par sekundi. Sudac i njegov zet, koji je bio u dvokolici, potrcase preko polja istog trena. Nije bilo ni grma ni stabla ni rupe koji bi narusavali povrsinu. Niti ikakvoga traga koji bi pokazivao sto se je desilo sa Davidom Langom. David Lang je nestao pred ocima supruge, dvoje djece i dvoje ljudi u dvokolici.

Naknadna ispitivanja svjedoka pokazala su da su svi vidjeli iste stvari u isto vrijeme i na istom mjestu. Mjesni geodet je pregledao teren i izjavio da nema nikakvih podzemnih supljina ni rupa te da je sav teren vrlo cvrst. Nikada nije bilo pogreba niti zadusnica za gospodina Langa. Njegova zena, koja je pozivjela jos mnogo godina, zivjela je u nadi da ce se on, David Lang, jednom vratiti. Najzad je dozvolila sucu Packu da iznajmi cijelu farmu osim pasnjaka ispred kuce. Pasnjak je ostavila da bude nedirnut dok je ona ziva.

Koliko je bio cudan nestanak toliko je cudno i ono sto je primjetilo dvoje Langove djece jedne tople veceri u travnju 1881.g, sedam mjeseci poslije dogadjaja.

Djeca su zapazila da se na onom mjestu gdje je otac bio zadnji put vidjen nalazi krug zakrzljale zute trave od nekih pet metara u promjeru. Jedne veceri dok su stajali pored tog kruga jedanaestogodisnja Sarah je zazvala oca i na njihovo iznenadjenje culi su njegov glas koji je zvao u pomoc... ponovo i ponovo... sve slabije, dok nije utihnuo, zauvijek.

AKO MISLITE DA ČUDOVIŠTA NE POSTOJE: Posle ovoga ćete sigurno pre spavanja pogledati ispod kreveta

Autor: EPK

Ispod kreveta mogu da se pronađu razne stvari, neke jezive i strašne, a neke mogu da vam promene život iz korena, pitanje je samo na koje ćete naleteti

Svako od nas je bar jednom u svom detinjstvu proverio ispod kreveta da vidi da li ima nekoga ili nečega. Ali, kada odrastemo nekako zaboravimo to da uradimo, mada bi možda i trebalo. Možda nakon čitanja ovog teksta o čudnim i pomalo ludim slučajevima koje su se nalazile ispod kreveta, nećete oklevati da to uradite.

1. Telo pronađeno ispod kreveta u hotelskoj sobi

Ovo verovatno zvuči kao scena iz nekog Tarantinovog filma, ali ne, ovo je stvarna situacija. Pre desetak godina osoblje u motelu u Kanzas Sitiju, pronašlo je raspadnuto telo ispod dušeka. Možete samo da zamislite užas. Lokalna televizijska stanica izvestila je da je policija saopštila da je čovek bio mrtav već neko vreme (dovoljno dugo da počne da se raspada), ali telo je nekako prošlo nezapaženo sve dok neko u hotelu nije prijavio nepodnošljiv smrad. Osoblje hotela podiglo je dušek u sobi i pronašli su telo. Veruju da su drveni paneli sa strane kreveta sprečili da ga neko otkrije ranije.

2. Rupa bez dna ispod kreveta

Koliko često čujete ovako nešto? Inosenta Hernandez, državljanka Gvatemale probudila se jednog jutra uz zvuk glasne eksplozije 2011. godine. Hernandezova je prvo pomislila da je zvuk prozrokovan nekom nesrećom spolja. Otišla je da vidi odakle buka dolazi, ali joj je komšija rekao da buka dolazi iz njene kuće. Možete samo da zamislite užas i iznenađenje koje je osetila kada je videla ponor širok 1 metar i dubok 12 metara ispod svog kreveta. Ponor se formirao usled prirodnih podzemnih erozija. Pravo je čudo da i nju ponor nije povukao dole i da ona nije uopšte povređena.


3. Vlasnik stana koji je pronašao milion dolara ispod kreveta bivšeg stanara

Ovo definitivno nije kao pronalaženje mrtvog tela ili ponora, ali je definitivno mnogo bolje. U oktobru 2013. godine, stanodavac u Kini čistio je stan nakon što je jedan od njegovih stanara napustio mesto. I dok u većini slučajeva vlasnici pronalaze raznu štetu na podu ili zidovima, ovaj čovek je pronašao pare. Ispod jednog kreveta u stanu pronašao je oko milion dolara u gotovini koje je bivši stanar ostabio u kutijama. Bivši stnar živeo je tu nekoliko godina, ali je jednostavno nestao i prestao je da plaća kiriju. Kada je stanodavac pripremao mesto za nove stanare, otkrio je 4 kartonske kutije u potpunosti napunjene gotovinom. Novac je stavljen u policijski sef sve dok policija ne završi sa istragom stanara. Da ste vi na njegovom mestu, da li biste pozvali policiju?


4. Čovek pronašao krokodila ispod kreveta

Zaboravite na Babarogu ili na strašna čudovišta koja tražite ispod kreveta. Ovaj slučaj pobeđuje svaku strašnu situaciju. 2013. godine, Gaj Vital odlučio je da provede noć na Humani ranču u Zimbabveu. Smešna stvar jeste da je spavao 8 sati ne shvatajući da je imao neočekivanog gosta. kada je otkrio, usledio je pravi horor kada se setio da mu je noga stalno visila sa kreveta. Praktično kao da je stavljao svoje noge u usta predatora. kako je otkrio svog velikog drugara ispod kreveta? Doručkovao je u kuhinji kada je čuo jeziv vrisak svoje sobarice koaj je otkrila reptila ispod kreveta. On je ostao miran i odmah je pozvao svoje saradnike koji su pomogli da se ukloni krokodil iz sobe. Nešto kasnije je rekao da je bio prilično siguran da svi na ranču proveravaju šta se nalazi ispod kreveta. Pa, i bolje im je.

(Trendingpost.net)