Nova potraga za Lorkinim grobom

Veliki deo španske javnosti smatra da pesnik zaslužuje dostojanstveno grobno mesto, dok porodica tvrdi da mrtve treba ostaviti na miru


Lorka

U ZORU, 18. avgusta 1936, Federiko Garsija Lorka streljan je pored maslinjaka na putu ka Alfakaru, blizu Granade. Bio je to tragičan kraj jedne istorije pune političkog rivaliteta u gradu u kome živi “najgora buržoazija Španije”, prema rečima pesnika. Bio je to ujedno i početak neke druge istorije pune ćutnje, tajnih grobova preko kojih se nataložilo kamenje, zaborav i sram.

“Kada umrem ostavite balkon otvoren” - čuveni stihovi jednog od najpoznatijih svetskih pesnika podsećanje su i na njegovu tužnu sudbinu. Autor “Ciganskog romansera” streljan je na početku Španskog građanskog rata, u 38. godini, a njegov grob izgubljen u masovnom stratištu falangista generala Fransiska Franka. Iako je pre dve godine pokrenuta velika akcija pronalaženja grobnog mesta, prekopavanje terena u opštini Alfakar nije dalo rezultate. Saznalo se samo - gde nije sahranjen Lorka. Ipak, poklonici njegovog lika i dela ne odustaju, pa je pre desetak dana istoričar i hroničar Lorkinog života Migel Kabaljero dobio odobrenje države za novu pretragu terena.

Kabaljero je, na osnovu godina opsežnog istraživanja i na desetine svedočanstava, grobno mesto locirao nekoliko kilometara dalje od prethodne potrage. On tvrdi da je Lorka ubijen na mestu poznatom kao El Karakolar, koji je za vreme građanskog rata bio kamp za obuku falangista. Da li će Kabaljero imati više sreće, saznaćemo za nekoliko meseci, ali jedna istorija se ponavlja.

Čim je najavljena nova potraga za Lorkinim posmrtnim ostacima, zahuktale su se akademske, kulturne, istorijske, porodične i svakolike druge rasprave, a sve na istu temu - da li tragati ili ne? Veliki deo šire javnosti smatra da pesnik takvog renomea zaslužuje dostojanstveno grobno mesto. Pomenuti Kabaljero letos je objavio knjigu “Poslednjih 13 časova u životu Garsije Lorke”, u kome je dao potresno svedočanstvo o tragičnom kraju čuvenog pesnika.

- Lorkino ubistvo bila je sramota i veliki i nenadoknadivi gubitak za celu Španiju - zaključak je ove knjige, u kojoj su Lorkini dželati prvi put prozvani imenom i prezimenom.
Lorkina porodica, međutim, već decenijama ima isti stav - ne žele potragu za njegovim telom.

- Zbio se veliki zločin u Granadi i mi znamo ko ga je počinio. Mrtve treba ostaviti na miru... Lorka je svojom smrću podigao spomenik svim nevino ubijenim - poručuje iznova Aurora Garsija Lorka, ćerka pesnikovog brata Fransiska, direktor Fondacije i osnivač Memorijalnog centra u Granadi posvećenog njenom stricu.

Zbog ovakvog stava porodice mnoge “teorije zavere” dobile su na zamahu. Po jednoj, najraširenijoj, Lorkina porodica je, u najstrožoj tajnosti, nakon ubistva preuzela telo slavnog pesnika i sahranila ga na porodičnom imanju. “Lorkin grob je, u stvari, samo jedna dobro čuvana porodična tajna”, smatraju pristalice ove teorije.

- Španija koja zna tako strasno da voli i da mrzi, trebalo bi da ostavi pesnika na miru, da ne čeprka po starim ranama. Mi Španci, međutim, volimo da naše mrtve izvedemo u šetnju - izjavio je svojevremeno andalužanski pesnik Pedro Sevilja Gomes protiveći se pomeranju Lorkinih kostiju i optužujući “tragače grobova” za senzacionalizam.
I sam pesnik često je objašnjavao “kulturu smrti” svog rodnog kraja.

- Španija je jedina zemlja u kojoj je smrt nacionalni spektakl. U svim zemljama smrt je kraj. Stiže i spuštaju se zavese. U Španiji nije!

Najpoznatiji Lorkin biograf Jan Gibson smatra da je za novu vlast pesnik bio opasniji sa perom nego sa puškom. Kada je vojna hunta preuzela vlast, Lorkina smrt bila je samo pitanje vremena.

- Zavideli su mu na talentu, uspehu, slavi i novcu. Homoseksualac, liberal, slavan, pesnik - takav čovek nije se mogao tolerisati u Frankovoj Španiji - zapisao je Gibson.

“Ubili ste pesnika” - optužujuće reči stizale su na adresu generala Franka iz svih krajeva sveta i od najeminentnijih ličnosti, čim se pročulo za ubistvo. “Stradao je u borbi”, bio je prvi zvanični odgovor vlasti, a onda je odmah posle rata na mestu masovnih grobnica zasađeno na hiljade borova. Humke je prekrila šuma i korov, ali ne i zaborav. Uprkos Frankovoj cenzuri, Lorka je hvaljen, slavljen i prevođen širom sveta.

Zato ne treba da čudi što danas ceo svet iščekuje vest o otkriću Lorkinog groba, da se pokloni pesniku Meseca, Cigana, Andaluzije... koji je i sam živeo sa slutnjom da neće dočekati pozne godine. “Umreti znači ne stići, jer nas smrt uvek iznenadi na pola puta i svaka smrt je, u neku ruku, ubistvo!”.



TRAGIČNE SUDBINE

Čini se da Lorkinim poetskim kraljevstvom, svetlim i mračnim u isti mah, vlada jedna jedina sila koja nema rivala - smrt! “Nasilje je pravo lice smrti”, smatrao je Garsija Lorka, što donekle objašnjava tolike tragedije i nasilne smrti u pesnikovom delu. Njegovi junaci, baš kao i on sam, nisu umrli u krevetu, smrt ih je presrela, iznenadila, zaskočila... Iznad zaljubljenih i potencijalnih ljubavnika u Lorkinim pesmama, ali i iznad samog života uvek se nadvija senka smrti.

“Ta konstantna pretnja kojoj ne možemo pobeći veliko je čovekovo razočaranje”, govorio je slavni pesnik.

“Romansa o žandarmeriji”
“Njihovi su konji crni.
Potkovica crn je metal.
Mrlje voska i mastila
sijaju im sa plašteva.
Lobanje im od olova
pa nijedan suze nema.
Sa dušom od laka crnog
drumom primiče se četa...”

(iz “Ciganskog romansera” Federika Garsije Lorke)