Ulaznica za život

" Ako pogledate duboko u dlan svoje ruke, videćete svoje roditelje i sve generaqcije vaših predaka. Svi su živi u ovom trenutku. Svi su prisutni u vašem telu. Vi ste njihov nastavak".

Ovako je govorio Thic Nhat Hanh, vijetnamski budistički monah,
pesnik, mislilac...

Porodica jeste mesto gde smo se, ne samo rodili, već gde postajemo
ono što će nas celog života odredjivati. Ona je utočište gde se osećamo
bezbedni u svetu često bezdušnim. Osećaj pripadnosti nezamenljiv je
osećaj, - jer, "Ni jedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina...."
Porodica je jednostavno, - ulaznica za život.

Porodica, kao važna ćelija društva, suočava se u ovim vremenima sveopšte globalizacije
sa problemima i deli sudbinu trenutka u kome živi.

Sve srećne porodice nalik su jedna na drugu,
svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način.
(Lav Nikolajevič Tolstoj)

Prof. dr. Ivan Šijaković u svom tekstu: " Kuda ide savremena porodica",
ukazuje na jednu, nažalost, sve češću pojavu, čiji smo svedoci, - previše često:

Nasilje u porodici
Jedan od problema, svakim danom sve prisutniji, sa kojim se susreće savremena porodica, jeste problem nasilja. Porodice su ugrožene nasiljem kako unutar samih porodica, tako i nasiljem u neposrednom okruženju. Nasilje unutar porodica karakteristično je za sva savremena društva bez obzira na njihovu ekonomsku i ukupnu razvijenost. nasilničko ponašanje se ispoljava od strane supružnika međusobno (posebno muža prema ženi), od strane roditelja prema deci, kao i od strane dece prema roditeljima (Ewing Ch.P., 1997.) . Visok stepen nasilja u porodici ima svoje korene u frustracijama, strahu, neizvesnosti i teškoćama koje pojedini članovi doživljvaju u društvu i to prenose na porodicu. Neostvarene ambicije, namere, težnje i intersi pojedinih članova porodice, stvaraju “refleksno” nasilje koje se ispoljava u porodici kao neka vrsta emotivnog i socijalnog “ventila”. Kriminal, terorizam, ratne pretnje i ratovi predstavljaju posebne, otežavajuće uslove i stvaraju okruženje, socijalni i kulturni milje u kome se nasilje stalno širi i postaje “uobičajeni” način života i delovanja.

Istraživanja i izveštaji medjunarodnih organizacija za brigu o porodici i deci i nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava, ukazuju na visok stepen nasilja unutar savremanih porodica u svim sredinama, posebno u nerazvijenim zemljama i zemljama u trnziciji, kao i u društvima u kojima dominira tradicionalni sistem vrednosti. Mnoge studije koje analiziraju stanje odnosa unutar savremene porodice, alarmantno upozoravaju da je reč o “paklu u porodičnom gnezdu”. Kao najčešći nasilnik označava se muž, odnosno otac u porodici. U mnogim tradicionalnim porodicama nasilje muža nad ženom smatra se “normalnim” načinom komunikacije medju supružnicima. Muž zlostavlja ženu na različite načine: fizičkim nasiljem (batine), seksualnim nasiljem, ucenjivanjem, pretnjama, raznim oblicima verbalnog nasilja, ograničavanjem i zabranama kretanja, uskraćivanjem materijalnih i finansijskih sredstava. Muževi nasilnici su različitog obrazovnog profila, materijalnog stanja i socijalnog statusa, kulturnog, rasnog i etničkog porekla, različite starosne dobi. Prema podatcima “Viktimoloških organizacija” (organizacije za pomoć žrtvama nasilja) i žene različitog obrazovanja, profesionalnog i socijalnog statusa trpe nasilje muža, nemaju dovoljno odlučnosti, hrabrosti i umeća da prekinu sa takvim stanjem, da se izvuku iz ponižavajućeg i “modernog” robskog položaja. Zašto žene trpe toliki stepen nasilja i toliko dugo, pitanje je koje sebi postavljaju mnogi istraživaći (Weiss El., 2000.). Nekada to ne mogu da učine iz straha od osvete muža, nekada zbog dece, a nekada zbog stida i neprijatnosti koju nameću rodbina, socijalna i kulturna sredina u kojoj žena živi i na koju je neposredno upućena. Medju podatcima o nasilju nad ženama na prostoru balkanskih zemalja, posebno se ističe činjenica da žene trpe nasilje u višegodišnjem trajanju (čak 70% ispitanih) i u svakodnevnom ponavljanju (skoro 45% ispitanih). Posebnu težinu ovim podatcima daje činjenica da je takav visok stepen nasilja nad ženom u porodici prisutan u urbanim i ruralnim sredinama, u tradicionalnim i ”savremenim” sredinama i sistemu vrednosti.

Savremena istraživanja (posebno sociološka i psiholaška) o stanju, položaju, kretanjima i zbivanjima u porodici ukazuju na stalni trend rasta porodičnog nasilja čije su žrtve deca. Nasilje nad decom u porodičnom okruženju postaje veoma ozbiljna i složena pojava sa pravnog, sociološkog, psihološkog, etičkog i kulturnog stanovišta. Svakim danom se otkrivaju novi oblici i načini zlostavljanja dece. Mnogi od tih oblika se u svakodnevnoj komunikaciju pokušavaju prikriti podvodjenjem pod kategoriju “porodičnog vaspitanja” i “dovodjenja” u red porodičnog ambijenta. Nasilje nad decom u porodici ispoljava se kroz sve oblike kojima se narušava integritet deteta i sprečava njegov normalan razvoj: zanemarivanje i zapostavljanje dece, uskraćena i nedovoljna ljubav, sumnjičenje, nepoverenje, ismejavanje, omalovažavanje, zastrašivanje, zatim fizičko kažnjavanje[2] (batine, zatvaranje) i na kraju, seksualna[3] zloupotreba deteta. Mnogi elementi neodgovornog i nasilničkog odnosa prema deci, koji se u modernom shvatanju i razvijenim zemljama pravno kažnjavaju[4], u tradicionalnim društvima i pravno ne izgradjenim državama smatraju se kao elementi strogog kažnjavanja i “čvrstog” vaspitanja dece. Tu je na delu različito tumačenja položaja, uloge i značaja odgoja i vaspitanja dece, razvoja njihove ličnosti i sticanja samopouzdanja. Ono što se u razvijenom i demokratskom društvu smatra kao kršenje ljudskih (dečijih) prava, u nerazvijenim i tradicionalnim društvima se toleriše kao stvar porodičnih odnosa i vaspitanja, a reč je o blagonaklonom odnosu pravnih institucija prema “domaćem nasilju” (Djuričić,B.N., 2002.)

U savremenim uslovima u porodičnom nasilju sve češće susrećemo oblike nasilje dece nad roditeljima. Reč je, uglavnom, o odrasloj deci. Uzroci su različiti: osećaj teskobe u porodici, sukob oko odrastanja, porodičnih obaveza, odgovor na različite zabrane, materijalna situacija, kriminal, narkomanija, imitiranje i podražavanje filmskih junaka i slično. Raspon nasilja koje čine deca nad roditeljima je veoma širok. Od zanemarivanja i zapostavljanja starih i nemoćnih roditelja, preko iskorištavanja njihove blagonaklonosti, finansijskih sredstava i materijalnog bogastva do monstruoznog ubistva[5].

Prof.dr. Ivan Šijaković

Obezbediti u današnje vreme svom detetu ulaznicu za život, nije nimalo jednostavno. Već u prvom susretu sa životm, a to je škola, teško je detetu objasniti otkuda tolike socijalne razlike medju vršnjacima, naročito ako se zna da svako deseto dete u Srbiji živi ispod granice siromaštva.

U školama se pokušava uvesti uniforma, kako bi se, prividno, sakrile socijalne razlike medju decom, medjutim i tu nisu izjednačeni stavovi. Garderoba i najnoviji modeli mobilnih telefona su simbolni statusi deteta i ono će, nema sumnje, kad odraste ceniti čoveka po materijalnim a ne onim pravim, ljudskim vrednostima.

S druge strane, deca čiji su roditelji skromnijih materijalnih mogućnosti, osećaju odredjen animozitet prema vršnjacima, pa je čest slučaj da u želji da nadoknade svoje nezadovoljstvo, prelaze u delikventne osobe.

Škola, koja je oduvek predstavljala, pored svog edukativnog značaja, i mesto koje je simbolizovalo zajedništvo, gde su se razvijala drugarstva čak iza ceo život, danas je postala
poligon za razdvajanje, mesto gde se najčešće primećuju socijalne razlike.
U istim klupama i u istim školskim dvorištima sudaraju se dva svet: deca imućnih i onih koji doslovno "životare". Te dve socijalne grupacije često se ne razumeju; jedni, oni što nose firmiranu garderobu, oholo se ponašaju prema deci koja često dolaze u školu u iznošenoj i
jeftinijoj odeći i obući. Ovi drugi, često osećaju indisponiranost i teško je tim malih glavicama objasniti da odelo ne čini čoveka, već da ga odredjuju sasvim druge vrednosti.
U današnjim vremenima sve je teško; pa čak i dete biti.

" Žene nas čine pesnicima, a deca filozofima", rekao je Malkolm d' Šazal.
Koliko istine u rečima ovog mislioca. Zaista treba nači prave odgovore na pitanja deteta, treba objasniti okolnosti i razloge, za koje ponekad ni samo roditelji nemaju odgovor i da je život vrlo komplikovana pojava u kojoj neko ima priliku da živi, neko da tek životari. Treba detetu objasniti
da se ljudske vrednosti ne kupuju, one se uče i stiču, treba ih naučiti " umeću malih koraka", što reče Antoan de Sent Egziperi u "Malom princu".

Uciti, hodati putem sopstvenog zivljenja, dan po dan... Uz osmeh kao odbranu, sa saznanjem koje je samo sebi dovoljno... Voleti... voleti ljude, zivotinje, planetu, covecanstvo, znano i ne znano...
Biti zadovoljan, a zadovoljstvom dozivljavati sitne stvari, svakodnevne...
Biti zahvalan...

Smisao je u Evoluciji i sirenju svesti... Razumevanju...

U današnjim vremenima nije jednostavno biti niti roditelj - niti dete.
Koliko provesti vremena sa detetom, da li je važan kvalitet provedenog vremena ili količina?
O tome u članku Udruženja RODITELJ:


Brojne studije pokazuju da deca kojoj se posvećuje više pažnje izrastaju u samouverene i sposobne osobe, svesne toga da su voljene. Nama zaposlenim mamama ovakve konstatacije često mogu dodati novu među već nagomilanim frustracijama vezanim za “plivanje” kroz sve brige i probleme roditeljstva.
Da li će moje dete postati problematično u školi zato što mu sinoć nisam pročitala bajku pred spavanje, da li će ostati emotivno nezrela ako ne crtam barem pola sata s njom svaki dan?
Takva i slična pitanja muče i mene i druge mame koje poznajem. Niko ne želi da ih izgovori naglas ali činjenica je da savremeno društvo mamama nameće mnoge obaveze i očekivanja koja često nisu u stanju da ispune što izaziva osećaj krivice. Prema sebi samoj ali i prema onima koji najviše trpe zbog mnoštva obaveza a to su uglavnom deca.
Hajde da se na trenutak zato udaljimo od tradicionalnih načina posvećivanja detetu i hajde da vidimo kako sve možemo s njim provoditi više kvalitetnog vremena a da to ne uključuje crtanje, bojenje, pričanje priča, odlaske u park. Ono čime treba da se rukovodimo je pokušati da dete uključimo u što više naših svakodnevnih aktivnosti. Na prvi pogled tako nešto deluje teško izvodljivo ali uz malo truda i dobre volje uvidećete da nije tako.

KUVAJTE ZAJEDNO

Bez obzira na to imate li dečaka ili devojčicu, svakom detetu, posebno malom, će biti zabavno da pomaže u kuhinji, dodaje lonce, mesi testo… Kad ručak bude gotov, dajte detetu da savija salvete i ukrasi sto kako ono želi.
Što je dete starije, mogućnosti za ispoljavanje kreativnosti u kuhinji postaju veće. Osim što pomaže u samoj pripremi, dozvolite detetu da određenim danima samo osmisli šta ćete spremati a onda to spremite zajedno. Na taj način dete će imati osećaj da korisno doprinosi tako važnom ritualu kao što je spremanje porodičnog ručka ili večere. Odredite, ako ga već nemate, i dan za kolače i potrudite se da pravite samo one kolače u čijem pravljenju i dete može da učestvuje ili one koji smešno izgledaju. Neka dan za kolače bude i sladak i zabavan!
UKLJUČITE DETE U SVOJ HOBI

Ako imate hobi ili neku omiljenu aktivnost razmislite da li je izvodljivo povesti i dete sa sobom. Naravno, ako je omiljena aktivnost pilates posle radnog vremena to će biti nemoguće ali ako se bavite nečim kreativnim svakako upoznajte dete s tim što radite i naučite ga kako da vam pomogne. Ako se bavite izradom nakita ili perlica, angažujte dete da vam pomogne u sortiranju i nizanju, a kako biste te trenutke do kraja iskoristili, zamolite ga i da ih složi po bojama. Moja kćerka dugo nije mogla da nauči boje te ako je to slučaj i kod vas, koristite svaku priliku da se podsetite koja je koja boja.
ISKLJUČITE TV APARAT

Iako svi odavno znamo da i deca i mi provodimo i previše vremena gledajući TV program taj aparat i dalje u većini naših domova radi od ujutru do uveče. Deca mlađa od godinu dana već imaju svoje omiljene crtaće i crtane junake. Ako je vaše dete već naviknuto na gledanje televizije i ako ima ustaljen ritual gledanja crtaća u određeno vreme nemojte mu to uskraćivati kako ne biste stvorili otpor. Krenite da polako smanjujete vreme koje dete provodi u gledanju TV-a i zamenjujte ga nekom kreativnom aktivnošću ili jednostavno izvedite dete napolje.
SMANJITE BROJ SVOJIH OBAVEZA

Ovo nije lako ali sigurno da postoji neka aktivnost u toku vašeg radnog dana ili nedelje gde možete „ukrasti“ malo vremena kako biste bili s detetom i svojom porodicom. Probajte. Umesto svaki dan, kuvajte svaki drugi dan. Proredite velika spremanja – dete će svakako umeti da ceni to što su mu prozori u sobi besprekorno čisti ali će vam biti više zahvalno ako provedete vreme namenjeno pranju prozora u igri s njim.
Ovo su samo neke od ideja koje vam mogu poslužiti kao smernica kako da oplemenite vreme koje provodite s decom. Ne krivite sebe ako provodite s decom malo vremena, već dajte sve od sebe da i to vreme bude ispunjeno kreativnim i zabavnim aktivnostima.
Na kraju, nemojte se opterećivati oko same količine vremena koju provodite kod kuće i sa detetom. Nije strašno i ako nekad provedete s njim makar i pola sata ako ste posle tog vremena i vi i dete srećni i ispunjeni. Svakako je bolje tako nego provesti dan gde svako za sebe nešto radi, ne obraćajući pažnju na ono drugo – vi zatvoreni u kuhinji ili radnoj sobi, dete gledajući crtane filmove ceo dan. Koliko god vremena da ste zajedno ako radite nešto što oboma pričinjava zadovoljstvo to vreme je dragoceno. I uvek se setite naših baka i prabaka, žena sa velikim brojem dece i još većim brojem obaveza. Ako su one uspele da u često nemogućim uslovima kao što su rat, oskudica odgaje dobre ljude uspećete i vi. Sigurno.

izvor: net

Nemaju sva deca privilegiju da žive u srećnim porodicama. Srećnim u onom smislu da
odrastaju u skladnoj porodičnoj harmoniji i da im je porodica gde, uz osnovne materijalne
pogodnosti, pripada i ljubav oba roditelja. Deca su prečesto posmatrači nemilih scena
kojima svakodnevno prisustvuju, što se odražava i na njihovo odrastanje.
Na tu temu:
...



Deca razvedenih roditelja pokazuju lošiji uspeh iz matematike, društveno su neprilagođeniji, podložniji su anksioznosti i stesu i imaju manje samopouzdanja, pokazala su istraživanja američkih stručnjaka koja danas prenosi agencija Rojters.


Posledice na ponašanje dece počinju da se uočavaju tek posle započinjanja procedure razvoda, objašnjava član istraživačkog tima Huin Sik Kim sa univerziteta Viskonsin-Medison.

"U početku sam i sam, kao većina ljudi, smatrao da deca osećaju negativne posledice razvoda pre nego što počne brakorazvodna parnica, ali moja istaživanja su pokazala do to nije tačno", rekao je Kim.

Istraživanja su vršena na uzorku od 3.685 dece od predškolskog uzrasta pa sve do završetka osnovne škole. Pokazalo se da deca iz stabilne porodice postižu bolji uspeh u školi dok se posledice razvoda osećaju na deci i posle konačnog razilaženja roditelja.

Deca posle razvoda najčešće pokazuju slabije rezultate iz matematike dok im čitanje ne predstavlja tako veliki problem.

Stresna suituacija razdvajanja roditelja, česti egzistencijalni problemi i primoranost da parcijalno provodi vreme sa roditeljima utiču na ponašanje deteta. Stručnjaci savetuju roditeljima da, posle razvoda, pruže punu pažnju svom detetu koje se često oseća zanemareno i odbačeno u tim okolnostima.

Izvor TANJUG

Ne znam zašto, ali nekako o praznicima, naročito o praznicima, ne mogu da se
otrgnem mislima na one, čija je uaznica za život već sada preskupa.
U Srbiji preko 6.400 dece ( kaže statistka) živi bez roditeljskog staranja.
Umesto odrastanja u atmosferi roditeljskg doma, svoje detinjstvo već od rodjenja provode
o ustanovama namenjenih toj svrsi. Nisu gladni, nisu žedni, ali da li je to dovoljno da
osete toplu majčinsku reč, da čuju uspavanku pred pred spavanje....
Tradicija je već ustaljena da humanitarne organizacije obilaze ustanove gde odrastaju budući
ljudi, da im bar tih prazničnih dana pokažu da nisu sami.A sreća je u malim stvarima; osmehu, blagoj reči, zagrljaju...Nepravedno je da deci čija je adresa stanovanja neki dom za decu bez roditelja, da upoznaju te male-velike stvari kao osmeh, blaga reč, zagrljaj - tek o praznicima.

Razvod nije obeležje samo današnjegvremena. Jdnostavno, nisu se našli na
istoj talasnoj dužini, što se načešće dogadja onda kad već imaju potomstvo.
Svako ima pravo na ispravku "greške" i ne mali je broj slučajeva da se takve
osobe ostvare u drugom pokušaju, trećem, kako već....
Ali, kako to utiče na decu? Razumeju li uvek razloge i kako se navikavaju na "nove mame i tate"?
Interesantan članak o tome u nastavku.
....


Kako sačuvati novu porodicu?
- Nema specifičnog odgovora. Isto je kao i sa porodicom koja nema očuha ili maćehu. Možemo da prepoznamo izazove koji se nameću u početnom planiranju, i u periodu adaptacije u novoj porodici, i da pokušamo da što bolje odgovorimo na njih.
Život u novim porodicama svakako donosi veoma razgranatu mrežu odnosa. Članovi ove porodice grade međusobnu kohezivnost, ali su istovremeno povezani sa roditeljem sa kojim dete ne živi, često i sa njegovom novom porodicom, kao i sa porodicom očuha ili maćehe.
Raznolikost ovih iskustava može da bude i obogaćujuća za svakog člana.

Kada se rodi «novo» dete u takvoj porodici, u koju situaciju ulazi dete iz prethodnog braka?
- I «prva» porodica će se u nekom periodu nositi sa ljubomorom starijeg deteta, koju će ono uz roditeljsku pomoć da prevazilazi. Jako je važno da se događa sve ono što bi i inače trebalo - da se dete uključi u planiranje, razgovore, da mu se daje prilika da učestvuje u nečemu, da se ne oseća kao autsajder. Kada o tome razgovaramo sa detetom, možemo da iznosimo i primere o tome kako smo se sami snašli u situacijama u kojima smo delili sa braćom i sestrama, kao i da deliti ne znači dobiti duplo manje. Roditeljska ljubav se ne menja, a novi član ne može da ugrozi postojeće veze.

Da li je veliki teret na leđima mame? Kako ona treba da se postavi?
- Mama može da kaže svom novom mužu: «Očekujem da poštuješ moju decu». Takođe, deci će reći: «Očekujem da poštujete mog muža». Ona ne nameće odmah - «našu» decu, već je naglasak na - «moju». To je početak, jasna poruka da polazimo od nečeg što sada imamo, a gradimo dalje. Ako novi roditelj prebrzo krene da «vaspitava» decu, mnogo važnih odnosa može da se poremeti. Bolje je početi sa nedvosmislenim porukama i postepeno graditi odnos.

Koliko je važna komunikacija između biološkog roditelja i novog partnera?
- Ponekad je potrebna pomoć terapeuta, ali porodice izlaze sa tim na kraj. Dobar je primer bivšeg muža koji je pomagao «novom» mužu u izgradnji kuće, zato što je rekao da boljeg očuha za svoju ćerku nije mogao ni da zamisli. Posle kriznih situacija, stvari legnu kako treba, pa piju kafu zajedno i vidite da ona razgovara sa njegovom «novom» ženom, a on sa njenim bivšim mužem. Takve situacije danas nisu retke.

Milica Gacin
YUMAMA.com.

Vreme i praznika i vreme darivanja.
Imamo li uvek meru kad želimo da obradujemo svoju decu
poklonima ? Ima roditelja koja, kupujući detetu skupocen
poklon, žele da nadomesto ono vreme koje nisu proveli s
njima, nemajući vremena za njihovo odrastanje pravdajući se
nedostatkom vremena.
A dečju ljubav svakako ne treba kupovati poklonima.
Evo nekoliko razloga- zašto.
....


Činjenica je da svaki roditelj želi da pruži deci uzbuđenje, radost i iščekivanje trenutka u kome je dozvoljeno otvoriti poklone, ali previše poklona nije uvek najbolja ideja, i to iz više razloga. Toga smo svi svesni, ali tradicija kupovine poklona, sa jedne, i agresivne marketinške kampanje prodavaca, sa druge strane, često nas dovedu u situaciju u kojoj deca u mnoštvu poklona izgube interesovanje i entuzijazam, a „džep“ mesecima nakon praznika oseća posledice. Zbog svega ovoga pozivamo vas da se pre kupovine poklona za decu podsetite 5 najvažnijih razloga zbog kojih ne treba preterivati sa poklonima.


Ukoliko napravite prazničnu tradiciju koja podrazumeva beskonačan broj poklona dok su deca mala, postavićete standard očekivanja istog za sve godine pred vama. Niko ne želi da se nađe u poziciji da se muči da održi isti nivo ili premaši prošlogodišnje poklone, a još manje da dete očekuje ili još gore smatra da zaslužuje da svake godine dobija sve više poklona. Izbegavanjem kupovine previše poklona činite uslugu sebi, deci i porodičnom budžetu.

Objasnite deci jednostavno i direktno: praznici se ne svode samo na poklone, igračke i ostale stvari koje nam nameće potrošački duh društva u kome živimo. Poenta je da treba da se prisetimo smisla praznika koje proslavljamo. Podsetite mališane na to, bez obzira da li vaša porodica smisao nekog praznika vidi kroz veru, povezivanje i druženje ili priliku da uradite nešto lepo za svoje bližnje. U svakom slučaju ni jedan praznik se ne svodi na poklanjanje i primanje poklona!

Ljubav prema deci se ne meri brojem kutija upakovanih u šareni ukrasni papir ispod jelke, toga smo svi svesni. Ali ipak, kad kupujemo poklone za decu, veoma je lako pokleknuti pred idejom kako će se ono strašno obradovati ako dobije još tu posebnu igračku i zamisliti radost na dečjem licu dok otvara još jedan pored svih planiranih poklona.

Bez ikakve sumnje, poklon će obradovati dete, ali jednako tako može da ga obraduje i vreme provedeno sa porodicom, prepričavanje doživljaja ili ušuškavanje na kauču uz šolju tople čokolade i omiljeni porodični film. Pokloni obraduju decu u momentu kad ih dobijaju, ona bez sumnje osećaju zahvalnost za poklon, možda čak i više ljubavi prema osobi koja im poklanja nešto, ali pokloni nikako ne mogu da zamene roditeljsku ljubav ili služe kao način izražavanja tog osećanja



Izvor: Najbolja mama na svetu.com.

Iz delatnosti UNICEF:a:

.....
Na dvadeset drugu godišnjicu Konvencije o pravima deteta, UNICEF je 20.11. o.g. udružio snage sa Svetskim danom molitve i akcije za decu na pokretanju trogodišnje inicijative u više od 30 zemalja sa ciljem da se deca zaštite od nasilja.

Svetski dan molitve i akcije za decu jeste pokret koji koristi prednosti izuzetno značajne uloge koju imaju religijske zajednice da poveća bezbednost za decu kroz promovisanje afirmativnih mera kao što su upis u matičnu knjigu rođenih i pozitivno roditeljstvo, kao i borbu protiv praksi koje mogu biti potencijalno štetne za decu kao što su dečiji brakovi.

Iako je značajan napredak postignut u smanjenju stope smrtnosti dece i poboljšanju dečijeg zdravlja, širom sveta su milioni dece izloženi nasilju, eksploataciji i zlostavljanju.

„Nasilje ne bira svoje žrtve,” rekao je Entoni Lejk, izvršni direktor UNICEF-a. „Ono prevazilazi kategorije rasne i verske pripadnosti, klasnog položaja i kulture.“

Jedan od najvažnijih načina na koje roditelji mogu pomoći svojoj deci jeste kroz upražnjavanje pozitivnog roditeljstva. Roditeljski uticaj i zaštita igraju najznačajniju ulogu u dobrobiti deteta i mogu se postići bez pribegavanja nasilnim disciplinskim merama koje štete deci i nisu efikasne.

Drugi među ključnim koracima u zaštiti dece jeste upis u matične knjige rođenih. Ovaj jednostavni dokument utvrđuje postojanje deteta pred zakonom i daje osnovu za zaštitu mnogih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava dece. Deca koja nisu upisana u matičnu knjigu rođenih mogu imati problema prilikom pristupa zdravstvenim uslugama, obrazovanju i socijalnoj pomoći. Ona prvo osete nedostatke u sistemu zaštite, a postoji i bojazan da će kršenje njihovih prava proći neopaženo.

Svetski dan molitve i akcije za decu stavlja naglasak na nepovoljan uticaj dečijih brakova kojima su devojčice daleko više pogođene. Devojčice neveste u većem su riziku od nasilja, zlostavljanja i eksploatacije, a takođe su podložnije i polno prenosivim bolestima nego starije žene.

„Da bi se stalo na put ovakvom nasilju, potreban je zajednički rad - koji prevazilazi kategorije verske i političke pripadnosti, i sve ostale razlike – rad na podizanju nivoa svesti, na pomaganju u okvirima lokalnih zajednica i jačanju sistema koji štiti decu,“ rekao je gospodin Lejk. „Neka sve počne molitvom, a završi se akcijom.“

UNICEF ima dugu tradiciju saradnje sa verskim vođama svih religija na pitanjima koja se tiču dece: od partnerstva sa imamima u Mauritaniji na eliminisanju telesnog kažnjavanja, preko saradnje sa budističkim sveštenicima u Butanu na pomaganju deci zaraženoj virusom HIV-a i Sidom, sve do rada sa crkvama u Ekvadoru na zdravlju dece i njihovih majki.

Aktivnosti koje se u nastupajućim nedeljama organizuju u okviru Svetskog dana molitve i akcije za decu, a u saradnji sa UNICEF-om, obuhvataju:

U Nigeriji je predviđena radionica na nacionalnom nivou sa najznačajnijim verskim vođama u okviru Svetskog dana molitve i akcije za decu, a sa ciljem da se oni angažuju na promovisanju upisa u matične knjige rođenih za svu decu. Efikasnost intervencija verskih vođa procenjivaće se kroz redovno izveštavanje sa lica mesta uz pomoć RapidSMS tehnologije.

U Panami će se bilten o Svetskom danu molitve i akcije za decu pojaviti u novinama Rimo-Katoličke crkve tokom novembra meseca, pismo katoličkog nadbiskupa biće pročitano tokom svih bogosluženja 20. novembra, a nadbiskup će lično služiti misu u živom televizijskom prenosu i govoriti o prestanku nasilja nad decom. I razne druge verske zajednice će proslaviti Svetski dan molitve i akcije za decu u okviru različitih verskih ceremonija.

U Avganistanu, UNICEF i Ministarstvo vere planiraju radio i televizijske razgovore sa mulama tokom nedelje koja prethodi Danu molitve i akcije za decu, dok će i druge medijske kuće emitovati informacije namenjene deci, a koje se tiču dečijih prava. Mule koje sarađuju sa Ministarstvom će u petak, 25. novembra tokom molitvi poslati jasne poruke u vezi sa nasiljem nad decom.

Svetski dan molitve i akcije za decu uspostavljen je 2008. godine da bi se poboljšao život svakog deteta. U 2010. godini, ovaj dan je proslavljen u 46 zemalja širom sveta.
Za više informacija, posetite internet stranicu: http://dayofprayerandaction.org/

Izvor. UNICEF

UNICEF . Fondacija  Ujedinjenih nacija, sa sedištem u Njujorku, svakodnevno radi na tom da svet učini boljim mestom za život deteta.
Deluje u više od 15o zemalja sveta.
Finansira se iz priloga vlada i fondacija,
partnerstvom sa preduzećima, dobrovljnim
prilozima gradjana i prodajom čestitki.
Znate li da ste kupovinom samo jedne čestitke
možda obezbedili makar jedan obrok nekom
gladnom detetu u svetu?
" Osigurajmo svakom detetu zdravlje, obrazovanje,
zaštitu, jednakost. Unapredimo čovečanstvo"
- to je slogan UNICEF-a.

Ništa na svetu nije dragocenije od deteta, tog malog Velikog Čoveka.
Kakav mu svet u nasledje ostavljamo? Jesmo li uvek svesni kolika ja
odgovornost i težak put od deteta do Čoveka?
Kako je o tome lepo govorio Duško Radović:

"Deca se mogu smatrati narodom, pa je i knjizevnost za decu kao narodna, razumljiva za sve, jednostavna, naivna i vedra. Vedrina! Ona je za mene, najpre, znak detinjstva, zatim znak duhovnog i dusevnog zdravlja, i, dalje, vedrina je i povod i smisao mog bavljenja literaturom. Vedro misliti i vedro pisati, u smislu - jednostavno, bistro, pregledno, citko, kratko i jasno, to, bezmalo, znaci biti saradnik Sunca."

Vreme praznika, vreme darivanja. Tako je odvajkada. Nekada, kada su životne prilike bile drugačije, pokloni su bili primereni situacijama. Sećam se svog najranijeg detinjstva i kako sam se radovala novim ispletenim rukavicama, šalom, džemperićem koji je sa puno ljubavi plela moja baka, mama ili tetka...Ili ponešto kupljeno, uglavnom praktično; lutke i igračke manje, njih sam dobijala za rodjendan a kako sam odrastala to su bile knjige primerene mom urastu...
Danas, gledam, po velikim trgovačkim molovima, organizuju se programi za decu uz dodelu poklončića, verovatno kupljenim u tim istim molovima....Spojeno lepo sa korisnim nema šta, vreme je advertajzinga, svi zadovoljni... deca i vlasnici trgovačkih lanaca.
Jesu li baš svi zadovoljni? Na ulici, na kartonu, sedi dečak čiji roditelji ne posećuju trgovčke centre, nemaju platne kartice, gotovine još manje, snalaze se na način samo njima znan.
Dete što sedi na kartonu i čeka da mu se u kartonskoj kutiji ispred sebe, o praznicima češće čuje zvuk žutog dinara...A i za njega je praznik, samo što on ne poznaje Deda Mraza; poznaje tek ruke ljudi koji se i ne saginju dok ubacuju u kutiju od kartona neki dinar što tako glasno opominje. "Ruka koja prima uvek je ispodone koja daje" kažu. Ne kažu uzalud.

Kada je pravo vreme da se počinje sa decom
razgovarati o sexu?
....
Razgovor o seksu sa decom za većinu roditelja je tabu tema, iako mladi žele da pričaju otvoreno o tome sa roditeljima. Zanimljivo je da o temama – kako odbiti seksualni odnos ili primeniti neki oblik kontrole začeća, deca žele da nauče baš od njih. Jedno američko istraživanje je pokazalo da tri četvrtine dece uzrasta od 11 do 14 godina, žele da njihove mame i tate sa njima razgovaraju o ovoj osetljivoj temi.



Takođe, istraživanje je pokazalo da je 40 odsto adolescenata već imalo seksualni odnos, a tek onda razgovaralo i dobilo praktična objašnjenja svojih roditelja o seksualnosti, kontroli začeća i seksualno prenosivim bolestima.

Ovaj trend zabrinjava, tvrde stručnjaci, jer tinejdžeri koji razgovaraju sa svojim roditeljima o seksualnosti imaju veću šansu da se u seksualne odnose upuste kasnije i praktikuju sigurni seks kad jednom postanu seksualno aktivni.



Prilagodite razgovor uzrastu
Pokazalo se i različito shvatanje razgovora o seksualnosti kod roditelja i dece.

- Većina roditelja misli da su o seksu već razgovarali sa decom, ali se deca toga uopšte nisu sećala. Roditelji nekad o seksu pričaju tako zamagljeno i na brzinu jer im je neprijatno, a kasnije misle da su sve objasnili deci, a deca nisu ni shvatila o čemu su to oni govorili – kaže dr Karen Soren.

Razgovor bi, dakle, trebalo obaviti pažljivo i razložno. Zapravo, ne radi se o jednom razgovoru već nizu razgovora koji će pratiti razvoj deteta i biti prikladni za njihov uzrast.

- Dvanaestogodišnjaci gledaju na seks drugačije nego oni od 15 ili 18 godina. Rrazgovor mora da bude prilagođen uzrastu, tako da trinaestogodišnjaku ne morate govoriti o detaljima kontrole rađanja – kaže doktorka Soren.

Prilike kada se o seksualnosti može započeti spontani razgovor i brzo preći preko početne nelagode, mogu biti scene seksa na TV-u, odlazak kod lekara u doba puberteta ili kakva vest u novinama.

Istraživanje je pokazalo da većina roditelja koristi upravo teme koje obrađuju ljubavni filmovi kako bi prvi put sa svojom decom pričali o seksu i tako probili led.

(Beta)

Da li dete, pored literature koja je obavezna u osnovnim škoalma,
treba da čita i druge knjige, koje i zašto ?
...
Pomozite detetu da izabere knjigu primerenu uzrastu

Nesporan je značaj koji knjige imaju za decu i obogaćivanje njihovog rečnika i izražavanja. Zbog toga čitanje treba negovati od najranijeg uzrasta, a raspust je idealan period za knjige koje interesuju decu, a ne samo školsku lektiru. Veoma je važno i odabrati pravu knjigu, jer pogrešna literatura ponekad može imati više štete nego koristi.

Do tinejdžerskog uzrasta deca bi trebalo da ovladaju veštinama donošenja odluka i biranja, što se odnosi i na izbor knjiga. Ali, dok su u osnovnoj školi trebalo bi da im pomognete. Mališani uglavnom žele da čitaju popularne knjige, ili one za koje čuju od vršnjaka, starijih braće i sestara.

Najvažnije pravilo kada birate knjigu jeste da vodite računa da detetu ne bude „preteška“, odnosno da je razume na pravi način i da je prilagođena njegovom uzrastu i interesovanjima. Detetu obavezno objasnite šta je „preteška“ knjiga, kao i šta je „primerena“, jer je bitno da shvati kriterijume izbora kada kasnije samo bude biralo. Recite mu, na primer, da će knjiga koja je trenutno „preteška“ uskoro biti „primerena“ i da to što sada nije preporučljiva ne znači da nikada neće moći da je pročita. Objasnite detetu da će nerazumljive reči i komplikovane jezičke konstrukcije knjigu učiniti dosadnom i da je to jedini razlog zašto mu ne date da je čita. Ako mališan i dalje insistira na određenom naslovu dozvolite mu, a ukoliko je zaista knjiga „preteška“, dete će brzo izgubiti interesovanje.

Dete treba da čita knjige koje razume, ali ukoliko se dogodi da neku reč ne zna, treba ga motivisati da pita za njeno značenje. Nije dobro, savetuju stručnjaci, da dete čita „prelake“ knjige. To su one koje je pročitalo više puta, koje zna napamet. Ne treba da mu branite da ih čita, ali one ne bi trebalo da budu i jedine. Ukoliko niste sigurni u koju kategoriju spada knjiga koju dete želi da čita, pustite ga da počne, pa proverite da li razume o čemu se radi i da li shvata radnju. Ako je odgovor potvrdan, dozvolite mu da nastavi.

*izvor: novosti.rs

Kontrolišite šta deca rade za računarom

Povedite računa koliko vremena provode pred monitorom i s kim komuniciraju preko društvenih mreža, savetuje roditeljima Milan Radovanović, specijalni pedagog i direktor Defektološkog savetovališta „Entera“.

Srednjoškolci, osnovci, a poslednjih godina i deca predškolskog uzrasta sve više vremena provode ispred računara, prvenstveno zbog video-igrica, surfovanja internetom i komuniciranja preko „Fejsbuka“. Sedenje za kompjuterom i život u virtuelnom svetu ostavljaju, kažu stručnjaci, ozbiljne posledice po psihički i fizički razvoj mališana koji mogu da zapadnu i u nevolju zbog „prijateljstava“ sklopljenih na društvenoj mreži.
Dugo sedenje za kompjuterom, ističe Milan Radovanović, specijalni pedagog iz Defektološkog savetovališta „Entera“, koje je prvo u Beogradu počelo s lečenjem internet zavisnosti, dovodi do krivljenja kičme, kvari im vid i sluh. Deca postaju nervoznija nego inače, povlače se u sebe i sve manje komuniciraju sa članovima porodice i s vršnjacima.

RODITELJI, POMOZITE

Deca realni svet menjaju za virtuelni. Umesto da se s drugarima druže napolju ili da bar razgovaraju telefonom, oni se odlučuju za onlajn komunikaciju. Pri tom nisu ni svesni da ništa ne može da zameni čari živog razgovora, ukazuje Radovanović i ističe da nekontrolisano i neoprezno druženje na internetu može decu da uvuče i u razne problematične situacije.
– Prema zamisli medijatora „Fejsbuka“, pristup ovoj društvenoj mreži ne bi smela da imaju deca mlađa od 13 godina, i to nije slučajno. Nažalost, nema načina da se mlađima zabrani otvaranje profila, što ona masovno i rade jer je internet „država bez policije“. Upravo zato roditelji treba da vode računa o deci i da ih kontrolišu – kaže naš sagovornik.
Ako ne znaju šta da kažu deci, evo osnovnih pravila:
Na mrežu ne treba da stavljaju fotografije snimljene ispred kuće ili zgrade u kojoj žive, ili škole koju pohađaju jer kriminalci i pedofili koji vrebaju na „Fejsbuku“ na taj način mogu da saznaju gde potencijalna žrtva živi i u koju školu ide.

Ne treba da ostavlja e-adresu, broj telefona i slične podatke.

Ukoliko dete odluči da se sretne s nekim koga je upoznalo preko „Fejsbuka“, o tome mora da obavesti roditelje. Na sastanak ne sme da ide samo.
Osim kontrole „boravka“ na društvenim mrežama roditelji bi trebalo da znaju da li su igrice primerene detetovom uzrastu. Igrice pune nasilja, ubijanja i krvi mogu da naprave darmar i u glavi odraslog čoveka, a kamoli deteta, pa se mališanima preporučuju strategije ili igrice sa sportskim sadržajima.

ZAVISNICI SU AGRESIVNI

Jedna od težih posledica koje nekontrolisano i prekomerno korišćenje kompjutera može da napravi jeste zavisnost od kompjutera. Kod dece se najviše ispoljava u vidu igranja video-igrica, besomučnog surfovanja po internetu, dopisivanja preko društvenih mreža.
Svetska zdravstvena organizacija, kaže naš sagovornik, ovu vrstu zavisnosti još nije zvanično priznala kao bolest, ali ona postoji i leči se.
– Da je dete zavisno od kompjutera, može se reći kada igranje igrica ili surfovanje netom postane njegova dominantna aktivnost u slobodnom vremenu i kada ono više ne može da kontroliše sopstvenu upotrebu globalne mreže – kaže Radovanović
On objašnjava da zavisnici od kompjutera imaju lošu koncentraciju, pate od nesanice, tromosti, izolovani su, sebični i agresivni.
Često mešaju vizuelni i realni svet, počinju da zanemaruju svoje obaveze, što kod dece znači zanemarivanje škole.
– Najviše internet zavisnika regrutuje se u uzrastu između 16. i 26. godine, a u poslednje vreme na lečenje nam dolaze sve mlađi i mlađi, čak i učenici sedmih i osmih razreda – priča Radovanović i dodaje da ih na tretman najčešće dovode majke.

ZAKLJUČAJTE KOMPJUTER

Roditeljima koji sumnjaju da su i njihova deca postala zavisnici ili su na putu da to postanu naš sagovornik savetuje da se prvo obrate školskom psihologu ili onom u domu zdravlja.
A da se to ne bi desilo i dete prešlo granicu zavisnosti, roditelji treba da razgovaraju sa decom, da im ukažu na moguće štetne posledice prekomernog „rada“ na kompjuteru i da im ograniče vreme korišćenja računara.
– Svaki operativni sistem ima opciju „roditeljska kontrola“ koju bi roditelji trebalo da koriste. Međutim, oni se plaše da tako mogu da pokvare kompjuter. Zato bi i sami trebalo više da se obuče za rad na računarima i da se bolje informišu o zavisnosti od kompjutera jer, kada mi recimo organizujemo predavanja na ovu temu, dođe malo ljudi, a nema dana da ne dobijemo i po nekoliko poziva za pomoć – kaže Radovanović.

VIŠE LOŠEG NEGO DOBROG

Na simpozijumu „Igrice za učenje“ koji je nedavno održan u Njujorku nekoliko učesnika ocenilo je da su ljudi koji igraju brze igrice pronicljiviji, bolja im je pažnja kao i moć razumevanja. Čulo se takođe i da igrice, osim toga što su zabavne, testiraju memoriju igrača, koordinaciju oka i ruke, sposobnost uočavanja i reagovanja na dešavanja na ekranu. Dafni Bavelije sa Univerziteta u Ročesteru izjavila je da se igrač igranjem uči da uči i da se prilagođava zahtevima, i uverena je da će igrice postati deo školskog programa, mada će za to trebati dosta vremena. Ni protivnici igrica nisu ostali dužni, pa su ocenili da su negativni efekti nasilnih igrica toliko jaki da oni pozitivni nisu ni vredni pomena.

Izvor: Blic žena

Koliko sna je potrebno deci

Nedostatak sna, kao i poremećaji u spavanju kod dece mogu da izazovu posledice po fizičko i psihičko zdravlje. Što su deca manja, toliko je važnije da dovoljno spavaju. Bečka klinička psihološkinja Kristina Zon-Rankl smatra da je odojčadima dnevno potrebo do 18 sati sna. Razlog: Pored potrebnog oporavka koji se dešava tokom sna, u snu se odvijaju i neophodni procesi razvoja i rasta. U slučaju nedostatka sna, kod dece, ali i kod odraslih, kao posledica se veoma često javljaju problemi sa koncentracijom i promenljivost u raspoloženju. Kvalitetniji san, s druge strane, ima pozitivan uticaj na psiho-fizičko zdravlje dece. Stručnjaci polaze od toga da zahvaljujući kvalitetnom snu školska deca, na primer, postižu bolje rezultate u školi i mnogo bolje i brže pamte školsko gradivo.

Prema rečima bečke psihološkinje, pravilno spavanje je nešto što se uči. Posebno u slučaju dece. „Roditelji bi trebalo da budu ti koji u skladu sa detetovim potrebama određuju vreme odlaska na spavanje, koje bi uvek trebalo da bude isto. Maloj deci je potrebno između 10 i 11 sati sna, dok je deci mlađoj od tri godine neophodno i popodnevno spavanje. Pri tome je važno paziti da popodnevno spavanje ne traje do kasnih poslepodnevnih časova kako bi se ispoštovalo večernje vreme odlaska u krevet.“

Izvor: Poslovna žena

Nema više kupanja po rođenju!




U porodilištima u Srbiji bebe se ubuduće neće više kupati po rođenju. Ni tokom boravka u bolnici to neće biti običaj, već će se tek rođena deca stavljati u tople sterilne komprese.

U početku je dovoljno zapirati bebu jednom do dva puta nedeljno,
kaže načelnica pedijatrije u „Narodnom frontu“ dr Lidija Avramović

Ovo su novine koje su propisane Vodičem za osnovno i specijalizovano zbrinjavanje novorođenčadi, prvog ovakve vrste u našoj zemlji. Prema tim preporukama, savetuje se da se deca ne kupaju u prve dve nedelje života, a kasnije roditelji to mogu da rade na svaka četiri dana, saznaje „Blic”.

Vodič je trenutno u štampi i očekuje se da bude gotov do kraja meseca, kada će biti prezentovan stručnoj javnosti. Za sada se ove promene primenjuju samo u pojedinim porodilištima, poput „Narodnog fronta” i porodilišta u Zvezdari.

- Radi se o malim promenama dosadašnjih stavova, ali baziranim na dokazima – kaže za „Blic” prof dr Borko Janković iz Instituta za majku i dete, pisac ovog vodiča.

Kako to izgleda u praksi i šta se radi po rođenju deteta, objašnjava dr Lidija Avramović, načelnica pedijatrije u GAK-u „Narodni front”.

- Po rođenju dete prihvatamo u tople sterilne komprese i stavljamo ga na majčine grudi, ne bi li se ostvario prvi kontakt kože na kožu. U tom času ne kupamo novorođenče, niti skidamo takozvanu sirastu mast kojim je obložena koža. Ta mast je inače štitila bebu u majčinom stomaku od vodene sredine – ističe dr Lidija Avramović.

Ova mast je, nastavlja doktorka, dobra termička izolacija, učestvuje u zaštiti novorođenčeta od eventualnog naseljavanja patoloških bakterija i štiti od infekcije. Zbog toga se ne preporučuje kupanje deteta od četiri do šest sati po rođenju.

Dobra kolonizacija kože, tvrdi doktorka, smatra se da traje do dve nedelje. To je period kada je dete već kod kuće.
Da li će roditelji kupati bebu u to vreme ili ne, ostavljeno je njima da izaberu.

- Ne treba decu kupati agresivno, kao što smo to nekada radili. Svako veče puni se kadica, pravi se pena. Dovoljno je da se beba zapere, i to jednom do dva puta nedeljno. Bez sapuna, samo toplom vodom. Obično savetujemo sapun ili penu za kupanje sa neutralnom Ph vrednošću – savetuje doktorka Avramović.

U GAK-u „Narodni front” već godinu dana se deca ne kupaju nakon rođenja. Dosadašnja iskustva stručnjaka pokazuju da deca mnogo manje imaju ojede i osipe.

- To ne znači da decu ne treba prati. Agresija prema koži koju smo primenjvali dovodila je do toga da se koža odmašćuje, skida se korisni površinski sloj. Takva koža je podložnija svim mogućim promenama, uključujući infekciju, a kasnije u životu i pojavu alergija – kaže doktorka Avramović.

Međutim, ima i oprečnih mišljenja. Dr Nedeljko Radulović, pedijatar iz Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj, kaže da su mišljenja svetskih lekara podeljena.

- Naš vodič su pisali eminentni stručnjaci, tako da ne treba sumnjati u njihove preporuke. Lično mislim da neće škoditi svakodnevno kupanje dece, ali ne ribanje već, blago zapiranje – kaže dr Radulović.

S druge strane, dr Dejan Jonev, pedijatar u Domu zdravlja Čukarica, smatra da decu ne treba kupati da se ne bi skinula prirodna zaštita kože.

- Sve novo što sam primenio u praksi ispalo je povoljno za decu. Stvari u medicini se menjaju, a ovo je ispravna odluka, jer je važno ne isušivati bebinu kožu – ističe dr Jonev.

Izvor:blic.rs

Novo doba, nove navike. Naša svakodnevnica gotovo da i ne može da se zamisli bez
upotrebe interneta. Kod dece naročito. Vršena su istraživanja kako deca reaguju kad im internet nije dostupan, kako se osećaju tog momenta....
Interesantan članak sledi:

....

Istraživanje je pokazalo da je taj procenat još veći među tinejdžerima starosti od 12 do 16 godina. Njih 60 odsto bi bilo tužno, a 48 odsto usamljeno kada ne bi mogli da surfuju po netu, piše londonski "Telegraf" (Telegraph).

"Jaka emotivna veza koju deca uspostavljaju sa Internetom se često smatra negativnom pojavom, ali to je potpuno prirodno za generaciju čiji se društveni život uglavnom odvija onlajn. To je isto kada biste starijim osobama oduzeli telefon. I one bi se osećale tužno i usamljeno", objašnjava Pol Hadson, direktor kompanije "Interspirijens" koja je sprovela istraživanje.

Anketa je pokazala da su deca mlađa od 12 godina "veoma vešti korisnici Interneta" - 74 odsto njih igra onlajn igrice, 65 odsto koristi Internet za domaće zadatke, a više od trećine da bi nešto kupili ili prodali.

Deca, takođe, često koriste Internet da bi proverila cenu pojedinih proizvoda, posebno odevnih predmeta.

U studiji se ističe da deca starosti od osam do 11 godina obave dnevno daleko širi spektar aktivnosti na netu nego odrasle osobe.

Iako su roditelji mahom zabrinuti zbog jake emotivne veze koju danas mladi imaju sa Internetom, istraživanje je pokazalo da deca i dalje najviše vole da razgovaraju sa svojim vršnjacima lično.

(Tanjug)

DA LI VAM JE DETE RAZMAŽENO

Ukoliko traži novu igračku, recite: „Znam da to želiš, ali to sad nije moguće. Možeš da plačeš, besniš i moliš, ali ti je neću kupiti Ukoliko vaš mališan kaže da silno želi neku igračku, nemojte popuštati ako kod kuće već ima mnogo sličnih

Nema popuštanja!
Imate dete koje stalno zahteva da bude u centru pažnje? Kada razgovarate s nekim upada vam u reč i insistira da sva pažnja bude usmerena ka njemu? Ne poštuje ograničenja i traži čokoladu, a ukoliko mu nešto ne dozvolite, plače i besni, a onda vi popustite? Kada treba da skloni igračke, ignoriše vas, pa ih na kraju vi vraćate na mesto.

Ako ste na sva ova pitanja odgovorili potvrdno, imate razmaženo dete. Ali, nije prekasno da popravite situaciju.

Ukoliko traži novu igračku, recite: „Znam da to želiš, ali to sad nije moguće. Možeš da plačeš, besniš i moliš, ali ti je neću kupiti.“

Ako vas često prekida, izdržite najmanje minut pre nego što obratite pažnju na njega. Recite: „Znam da imaš nešto važno da mi kažeš, ali sačekaš dok završim svoju priču“ i ignorišite ga.

Ukoliko kuka da mu date kolač onda kada ne sme da ga jede, držite se odričnog odgovora. To što uči da se lepo ponaša kada nešto ne može da dobije izgrađuje njegov karakter.

Kada odbije da skloni igračke, insistirajte da to ipak uradi. Možete da ponudite svoju pomoć, ali nemojte to uraditi umesto njega. Najvažnije je da ne mešate povlađivanje i pažnju.

Možda će vam biti teško da se odviknete od dosadašnjih navika, ali to će se dugoročno isplatiti i vama i vašem mališanu.

(Kurir -Stil)

I to nam se dešava dok pokušavamo da se snadjemo na pozornici što se zove, - Život:



Oni dodaju da ih ne štiti za­kon ni di­rek­to­ri.

Od­nos iz­me­đu na­stav­ni­ka i ro­di­te­lja đa­ka je sve go­ri, po­ka­zu­ju ne­zva­nič­ni po­da­ci iz osnov­nih i sred­njih ško­la Sr­bi­je, a to­me sve­do­če i go­to­vo sva­ko­dnev­ni na­slo­vi o pro­svet­nim rad­ni­ci­ma ko­ji sa ka­te­dri za­vr­ša­va­ju u bol­ni­ca­ma, piše "Politika".

Jasmina Stanković, potpredsednica Foruma beogradskih osnovnih škola, kaže da su podaci iz poslednjeg istraživanja, koji govore da su 40 odsto nastavnika žrtve nasilja svojih učenika, a isto toliko njih da su pretrpeli nasilje od roditelja - sada sigurno još gori.

"Činjenica jeste da se odnos nastavnik-roditelj pogoršao, a razlog za nasilje, bilo verbalno ili fizičko uglavnom su ocene. Roditeljima je jako teško objasniti da je važnije znanje od ocene. Njih naprotiv, ne interesuje kakvo znanje stiču njihova deca, važna je samo ocena u knjižici", objašnjava Stanković.

Iako podaci govore da je nasilje u školi postalo svakodnevna pojava, ona kaže da su takvi slučajevi ipak pojedinačni. Na pitanje da li se roditelji odazivaju na roditeljske sastanke, ona odgovara potvrdno, ali…

"Dolaze roditelji dobre dece, a tamo gde imamo problem, roditelji se ne odazivaju. Mi ih uporno pozivamo, lično, preko pedagoga i psihologa, ali nemamo nikakve druge mogućnosti na raspolaganju, pa ne možete ih na silu dovesti u školu", dodaje Jasmina Stanković.

Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola kaže da je ovaj problem izražen tamo gde dete nije upisalo željeno zanimanje.

"Vi imate dete koje je želelo da upiše medicinsku, a bilo je prinuđeno da upiše tekstilnu koja je bila 15. na listi želja i tu onda nastaje ogroman otpor prema školi i nastavnicima i to se vidi i po ocenama. Roditelje s druge strane ništa drugo i ne zanima osim ocena i obično do ekscesnih situacija dolazi na kraju školske godine, kada imate i psovke i vike i pretnje i guranja na hodniku", priča Antić.

On priznaje da u svojoj dugogodišnjoj karijeri nije imao ni jedan fizički obračun, ali da zna mnoge svoje mlađe kolege, naročito koleginice koje ne mogu da izdrže pritisak i napuštaju školu.

"Nastavnici nemaju zaštitu, svako može da ih pljune ili gađa. Vi možete da mi lupite šamar i za to platite kaznu, mislim 30.000 dinara po Zakonu o osnovnom obrazovanju. Mi možemo da prijavimo roditelja direktoru i policiji, ali to je onda opet veće maltretiranje nastavnika i bez pravog rešenja. A rešenje bi bilo kada bi nastavnik imao status službenog lica, kada bi roditelji potpisivali ugovor sa školom i kada bi kao u Medicinskoj školi Beograd bila transparentna pravila - od oblačenja do ponašanja", smatra Milorad Antić.

Sami prosvetni radnici retko govore pod punim imenom i prezimenom o nasilju koje trpe u školi. Razlozi za to su mnogobrojni: od straha da bi time bila narušena reputacija škole i mogućih problema sa direktorom, do neke vrste stida i nemoći što se mire sa takvom situacijom.

"Roditelji najčešće smatraju da nismo objektivno ocenili znanje njegovog deteta. Uz mnogo vike i žuči, uglavnom uspevam na kraju da rešim problem, ali sam imala situaciju i kada je jedan roditelj prevrnuo sto za kojem smo sedeli. Ja sam bila paralisana u tom trenutku, ostala sam da sedim dok su papiri leteli na sve strane i molila se da otac izađe iz učionice, što je i uradio, na sreću", priča profesorka matematike u jednoj beogradskoj srednjoj školi.

Na pitanje kako rešiti problem nasilja nad prosvetnim radnicima, ona odgovara slično kao i većina njenih kolega - potrebno je da bolje budu zaštićeni zakonom (45 odsto). Petina anketiranih se zalaže za dobijanje statusa službenog lica. Da bi se situacija poboljšala promenom vrednovanja prosvete od vlasti, medija i društva u celini smatra 17 odsto nastavnika, a sličan procenat se zalaže za razvijanje tolerancije uvođenjem preventivnih programa i radionica, razgovorom s učenicima i boljom saradnjom s roditeljima. Prosvetni radnici smatraju i da bi saradnja sa psihološko-pedagoškom službom trebalo da bude bolja.

"Nažalost, učenici i roditelji nasilnici imaju podršku direktora i prosvetnih vlasti, koji u velikom broju slučajeva odobravaju da se poništi ocena. Potom se formira komisija koja često da mnogo višu ocenu nego što je bila prvobitna i tako ponizi i poništi čitav trud nastavnika. I onda se pitamo kako je nastavnička profesija degradirana, kako gubi ugled, poštovanje i autoritet i kakve poruke onda društvo prenosi budućim građanima ove države", kaže na kraju Milorad Antić.

Izvor:Net

Novosti iz obrazovanja:

Obradović: Školska godina počinje na vreme
Ministar prosvete je rekao da pokušava rešiti višak zaposlenih davanjem otpremnina, svake godine se u maju upućuje uputstvo za formiranje odeljenja i, u dogovoru sa sindikatima, do 15. avgusta prave spiskovi tehnoloških viškova


BEOGRAD - Ministar prosvete i nauke Žarko Obradović izjavio je da će ova školska godina početi na vreme i da u svom resoru ne očekuje potrese, i poručio da će u avgustu pozvati na razgovor sve predstavnike sindikata obrazovanja.

"Ne očekujem probleme, jer ćemo svi dobiti kompetentne odgovore. Uveren sam, protesta neće biti", kazao je Obradović.

Kad su u pitanju udžbenici, Obradović je kazao da su u protekle tri godine đaci uvek "zaticali udžbenike na klupama 1. septembra", i da ni sada nema nikakvih problema.

"Od jeseni će i učenici četvrtog razreda imati besplatne komplete udžbenika", poručio je on.

Što se tiče viška zaposlenih, ministar prosvete je rekao da se to pokušava rešiti davanjem otpremnina, svake godine se u maju upućuje uputstvo za formiranje odeljenja i, u dogovoru sa sindikatima, do 15. avgusta prave spiskovi tehnoloških viškova.

Oni se potom upućuju u škole gde postoji potreba za tim kadrom, a tek onda se raspisuju konkursi samo za kadrove koji nedostaju, kazao je on i dodao da od školske 2014/2015. "prelazimo na finansiranje po glavi učenika i u 16 opština napravili smo pilot-projekat kako bismo videli koji je to optimalan broj zaposlenih u odnosu na broj dece", Novosti.

"Malo se zna da je do ogromnog povećanja broja zaposlenih došlo od 2003. do 2007. godine, kada je promovisan veliki broj izbornih predmeta, smanjen broj časova fizičkog, a uvedeno 60-70 novih stručnih profila u srednjim školama. Rezultat je da, od 80.000 nastavnika, 51.000 ima pun fond časova, a 29.000 nema", kazao je on.

Ministar je kazao da je apelovao "svih ovih godina" na fakultete i visoke škole da ne povećavaju školarine, navodeći da od 134 fakluteta u Srbiji, čak 130 nisu povećali cene, dva jesu pa su vratili iznose.

"Školarine se neće menjati. S druge strane, mi svake godine povećavamo iznos namenjen fakultetima za materijalne troškove", naveo je on.Obradović je najavio da će u septembru predložiti izmene Zakona o visokom obrazovanju, kako bi i ove godine 48 bodova bilo osnov za upis godine, jer "prolaznost nije onakva kakvu bismo želeli".



Izvor:Net

KAKO IZABRATI PRAVI SPORT ZA DETE

Velika sportska takmičenja i uspesi naših sportista u svetu kod dece bude želju za bavljenjem sportom, a kod roditelja ambicije da odneguju budućeg šampiona. Ipak, popularni sportisti i njihov status u društvu ne bi trebalo da budu jedini kriterijumi za izbor sporta kojim će se dete baviti, jer pogrešno usmeravanje može da ugrozi dečje zdravlje. Prevelik fizički napor, slab talenat, a prevelika očekivanja mogu detetu činiti više štete nego koristi. Problem predstavlja i činjenica da se danas sve više trenira u klubovima što je za većinu roditelja preskupo. Kako onda izabrati pravi sport?

Malu decu treba usmeravati na sportove za koje nisu stvoreni na prvi pogled. Tako, gojazno dete bi trebalo da pliva ili vozi bicikl, a dete koje je slabe koordinacije uživaće na treninzima džudoa, karatea ili tekvondoa, koji će mu pomoći da poboljša određene veštine. Stidljiva deca koja se teško uklapaju, idealna su za fudbal, košarku, rukomet - timske sportove koji će im pomoći da se uklope. Kada dete ovlada nekom veštinom uglavnom poželi da nauči nešto novo i to mu treba omogućiti, pa ga treba uputiti na drugi sport, ukoliko talenat nije toliko očigledan da bi mu promena škodila. Nikada nemojte forsirati dete i nametati mu vlastite ambicije, jer će zbog toga zamrzeti određenu vrstu sporta i fizičku aktivnost uopšte.
Najidealnije vreme da se dete uvede u sport je polazak u školu. Izuzetno je važno dete ne grditi ukoliko ne može nešto što njegovi vršnjaci mogu. Roditelji bi trebalo da poštuju dečje želje i mogućnosti, ali i da ličnim primerom pokažu kako se treba baviti sportom bez velikih očekivanja i planova.
Stručnjaci smatraju da dete tek od dvanaeste godine može da počne ozbiljne i redovne treninge i da tek u tom dobu pokazuje svestan afinitet prema određenom sportu.
Zbog toga ne žurite, pustite dete da uživa, razvija se i sport shvata kao igru. Pustite ga da igra fudbal na poljani sa vršnjacima, basket na terenu ispred zgrade, vaterpolo na letovanju, hokej na zaleđenom školskom dvorištu u društvu svojih vršnjaka. Rezultat ne treba da mu bude bitan, važni su trud i zalaganje. Kada dete to bude shvatilo, ukoliko uz želju poseduje i talenat, nije isključeno da će se jednog dana kući vratiti s medaljom.


Izvor: Net