Kad su cvetale tikve je naziv romana Dragoslava Mihailovića, objavljenog 1968. godine. Ovaj prvi Mihailovićev roman, od tada objavljen u više od dvadeset izdanja, zauzima značajno mesto u srpskoj književnosti i kulturi poslednjih decenija XX veka. Roman je u vreme izdavanja izazvao značajnu reakciju socijalističkog režima. Danas se roman „Kada su cvetale tikve“ preporučuje u srednjoškolskom obrazovanju Republike Srbije i preveden je na trinaest jezika.


Fabula

“Kad su cvetale tikve” kratki je roman sa prilično jednostavnom fabulom. Narator je Ljuba Sretenović Šampion, nekadašnji prvak u boksu, a sadašnji jugoslavenski emigrant u Švedskoj. Ljuba priču počinje predstavljanjem i opisom trenutnog stanja, a onda priču vraća u prošlost i priča je bez prekida i većih digresija do kraja. Iz perspektive sadašnjosti, života u senci ili privida života, Ljuba se retrospektivno okreće prošlosti, Dušanovcu 50-ih godina. Njegova ispovest je naročitog tipa.

Prva rečenica priče je: “Ne, neću se vratiti”. Po njoj možemo zaključiti da je lik u dilemi da li da dođe ili ne dođe u domovinu. U njemu se bore dve sile – nostalgija, koja ga vuče nazad, i strah od kazne zbog ubistva, koja ga sprečava da se vrati. Po prvoj rečenici može se zaključiti da je njegova konačna odluka da se ne vrati i da ta sila pobeđuje. Ali po zadnjem pasusu, u kome se obraća naratoru, vidi se da mu ta odluka i nije tako jednostavna: “A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava – plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda – jedino u rat.” Ovde on misli na jedan “mali pametan rat” kad bi domovina pozvala dijasporu i ponudila mu amnestiju, a on se “čist” borio za nju...........