Naslov: Re: Istorija koju niste učili u školi Pon 30 Jul - 10:42
- Najviše supruga srpskih vladara nosilo je ime Jelena. To ime nosile su supruge kraljeva Uroša, Milutina i Vukašina, cara Dušana, despota Stefana Lazarevića, Lazara Brankovića i Stefana Tomaševića, kao i supruga vožda Karađorđa. Sledeće najbrojnije bile su Ane. Tako se zvalo pet supruga srpskih vladara: Stefana Nemanje, Stefana Prvovjenčanog, Radoslava i Milutina kao i žena cara Uroša.
- Od svih srpskih vladara najviše puta se ženio kralj Milutin. Za četrdeset godina vladavine podigao je četrdeset zadužbina, a ženio se pet puta. Kralj Stefan Prvovjenčani ženio se tri puta, dok su se ostali srpski vladari ženili uglavnom samo jednom. Jedini srpski vladar koji se nikada nije ženio bio je knez Milan Obrenović, stariji brat kneza Mihaila, koji je umro u dvadesetoj godini, ne stigavši da se oženi. Vladao je Srbijom svega 27 dana, primivši vlast već bolestan i na samrtničkoj postelji.
- Među suprugama srpskih vladara najviše je bilo onih grčkog (vizantijskog) porijekla, čak deset. Njih osam bile su Srpkinje, četiri Bugarke, tri Mađarice, dvije Italijanke i tri Rumunke. Među vladarskim ženama bila je i jedna albansko-grčkog porijekla i jedna Francuskinja. Od trideset i tri supruge srpskih vladara samo četiri iz novije istorije nisu bile plemkinje, već građanke. To su bile supruge vožda Karađorđa - Jelena, i kneza Aleksandra Karađorđevića - Persida. Supruga kneza Miloša, kneginja Ljubica, takođe je bila građanka. Poslednji srpski vladar koji se oženio ženom koja nije plave krvi bio je kralj Aleksandar Obrenović.
- Srpski vladari od 12. do 20. vijeka imali su ukupno 94 zakonita potomka - 53 sina i 41 kćer. Vanbračni potomci srpskih vladara poznati su uglavnom kada je riječ o novijoj srpskoj istoriji, dok se o onim srednjevijekovnim malo zna. Kralj Milutin je iz pet brakova imao samo četvoro djece, a knez Aleksandar Karađorđević i kneginja Persida imali su desetoro. Djece nisu imali kralj Radoslav i Ana Komnina, car Uroš i carica Ana, kao ni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga.
Пред сам крај опсаде угарског града Сигета, у ноћи 5/6. септембра 1566. преминуо је османски султан Сулејман I Величанствени. Како би спречио побуне у војсци, немире у провинцијама и обезбедио да се на престолу мирно устоличи Селим II, велики везир Мехмед-паша Соколовић је четрдесет осам дана успешно прикривао смрт султана Сулејмана.
Мехмед-паша Соколовић
Османлије су 1565. претрпеле неугодан пораз у покушају да заузму Малту. Заузврат, султан Сулејман I је прекинуо све везе са Хабзбурзима и најавио нови поход на Угарску. Стари и костоболни султан је у пролеће 1566. повео огромну војску, први пут лично после 11 година, не би ли тако демонстрирао своју моћ и виталност. Османска војска, која је била опремљена и да нападне Беч уколико се прилика укаже, заустављена је 6. августа када се упустила у опсаду тврдог града Сигета (данас у мађарском делу Барање). Месец дана касније, током припрема за коначно покоравање тврђаве, султан Сулејман је преминуо у ноћи 5/6. септембра, у својој 72. години живота.
Како се престолонаследник Селим налазио чак у малоазијском граду Кутахији, а османска војска изморена ратовањем на непријатељској територији, велики везир Мехмед-паша Соколовић је одлучио да прикрије султанову смрт. Султаново тело је тајно балзамовано и пресвучено у сјајну владарску ношњу, док је десетак хафиза непрекидно читало куранске суре султану који је и мртав морао да влада. Мехмед-паша је затим упутио поверљивог чауша у Малу Азију да позове Селима да крене у сусрет војсци мртвог султана. Султан је редовно стављан поред прозора владарског чадора, а хафизи су му доносили храну и убрусе којима су га опслуживали. Велики везир је уз помоћ писара слао поруке у Сулејманово име османским војсковођама и Сигет је уз велике жртве најпосле заузет 7. септембра. Поново су у султаново име разаслате објаве о великој победи, а изморена војска запослена на обнови порушенe тврђавe и на претварању локалне цркве у џамију. У ноћи 13/14. септембра Соколовић је дискретно обавестио о султановој смрти и остале везире Порте. Вести о победама другог везира Порте, Пертев Мехмед-паше на средњем току Тисе омогућиле су да део војске буде послат у даље походе по Угарској.
У међувремену, везиров чауш Хасан је за свега осам дана превалио пут од Сигета до Кутахије у Малој Азији. Селим је већ 26. септембра полутајно ушао у престони Цариград где су топовски плотуни означили да је стари султан мртав и да царство има новог владара. У строгом складу са поруком искусног великог везира, Селим II је одмах затим продужио у Београд где је уместо за петнаест, стигао већ за десет дана. Одатле је отпутовао до Вуковара где му је стигла нова порука од Соколовића који је новом монарху препоручио да исцрпљену војску сачека у удобнијем и сигурнијем Београду са припремљеним богатим наградама у новцу. Најпосле, 21. октобра Сулејманова победоносна војска је кренула још увек необавештена о смрти султана. Велики везир је уредио да кочија, у којој се налазило тело преминулог султана, увек буде окружена величанственом пратњом везира и њихових свита, јаничара, чауша и музичара. Како је султаново тело већ било у јако лошем стању, Соколовић је у кочије посадио извесног Хасан-агу, дворанина родом из Босне, који је веома личио на преминулог султана Законодавца. Хасан-ага је повремено отпоздрављао војсци из кочија, док би Соколовић прилазио „султану“ да му поднесе извештаје или прими наредбе. Уз пут, провинцијски одреди спахија отпуштани су кућама, мада су уз царску пратњу остали увек немирни јаничари.
Најзад, 24. октобра, на четири конака пре Београда, четрдесет и осам дана после смрти Сулејмана Величанственог, успавану војску почеле су да буде гласне молитве хафиза упућене за душу преминулог султана. Да би опсена била до краја изведена везири су јавно почели да изјављују саучешће великом везиру. Соколовић је затим на коњу подсетио војску на султанове заслуге и њихове обавезе, али и на дарове који су их чекали у Београду. Марширајући кроз Срем, османски војници су заједнички рецитовали суре из Курана и клањали у част Сулејмана „који је Угарску учинио кућом ислама.“ Табут са султановим телом превезен је преко новог понтонског моста код Земуна. Тужни Селим је примио војску на Царевом брду у пољском табору, али није одобрио владарске церемоније и традиционалне поделе дарова. Султана је побуна јаничара, а затим и исплата огромног дара у новцу (бакшиша) сачекала када се најпосле вратио у Цариград. Међутим, мудра и опрезна политика обезбедила је Мехмед-паши даљи опстанак на месту великог везира. И поред неодговорног и вину склоног Селима II (1566-1574) захваљујући Мехмед-паши Соколовићу Османско царство је и даље било једна од светских сила.
Četnički major Žarko Todorović inspirisao najpopularnije partizanske akcione filmove. Protiv Todorovića Gestapo je pokrenuo najveću i najsloženiju kontraobaveštajnu akciju na Balkanu
[You must be registered and logged in to see this image.] Obaveštajac Žarko Todorović, članovi demokratske i ravnogorske omladine
PRAVI Valter, kao i onaj filmski, organizovao je mrežu špijuna i ilegalaca i zadavao je velike glavobolje okupatorima, pokazuju nemački dokumenti sačuvani u Arhivu Beograda. Međutim, major jugoslovenske kraljevske vojske Žarko Todorović, protiv koga je Gestapo pokrenuo najveću kontraobaveštajnu akciju na Balkanu, nije imao štab u Sarajevu već u Beogradu, a nezasluženi zaborav duguje piscima ideološke istorije posle Drugog svetskog rata.
- Deo Todorovićevog lika ugrađen je u film "Valter brani Sarajevo" - kaže Miloslav Samardžić, istoričar ravnogorskog pokreta koji je detaljno proučavao Valterov dosije. - Gestapo je, naime, zaista ubacio među beogradske ilegalce jednog svog pripadnika kao lažnog Valtera, ali uzaludno. Todorović ih je vukao za nos sve do 1943. kada je uhapšen s velikim brojem saradnika, zahvaljujući pre svega dojavama ljotićevaca.
Žarko Todorović pripadao je grupi oficira koja nije prihvatila kapitulaciju i sa bratom Boškom, takođe majorom jugoslovenske vojske, odmah se priključio pokretu Draže Mihailovića.
OTPISANI RAVNOGORCI KOMUNISTI su potpukovnika Žarka Todorovića pod lažnim optužbama proglasili za ratnog zločinca, naglašava Samardžić. - To im nije smetalo da delove njegove biografije i doživljaja ilegalaca ravnogoraca iskoriste za snimanje filma "Valter brani Sarjevo" i serije "Otpisani". Naravno, prikazujući glavne junake kao komuniste, što je potpuno falsifikovanje istorijskih događaja. - Valter je postao prvi komandant Komande Beograda 17. maja 1941. godine - navodi Samardžić. - Ilegalni rad Komande ogledao se u stvaranju obaveštajne službe, slanju oficira i podoficira na teren, ubacivanju ljudi na strateški značajna mesta u državnim službama i u aparat okupacione vlasti. Ilegalci su sakupljali sanitetski materijal, novac za jedinice na terenu, bavili se propagandnim radom.
Po rečima našeg sagovornika, Valterova obaveštajna služba, koja je radio vezom slala informacije Mihailoviću i Britancima, bila je trn u oku okupacionim vlastima. U izveštaju iz avgusta 1942. Nemci navode 10-15 četničkih radio-stanica i naglašavaju da njihov broj stalno raste.
- Do polovine 1942. godine protiv beogradskih ilegalaca bila je angažovana Nedićeva Specijalna policija, ali je ona postizala slabe rezultate protiv prave vojne organizacije - kaže Samardžić. - Zato je borbu protiv četničkih ilegalaca preuzeo Gestapo i formirao "Anti DM (Draža Mihailović)" odsek, pod komandom SS kapetana Branta. Prvobitni sastav od 700 gestapovaca pojačan je sa još 400 agenata, odabranih iz folksdojčerske 7. SS divizije "Princ Eugen". Dovezli su vozilo s goniometrom koje je tragalo za četničkim radio stanicama, što je tema iskorišćena u seriji "Otpisani".
Gestapou su od najveće koristi bili ljotićevci, a za otkrivanje i prijavljivanje četničkih ilegalaca u Beogradu Dimitrije Ljotić je angažovao ličnog sekretara Zorana Vukovića. Međutim, i Valter je imao svoje krtice čak i u samom vrhu okupacionih vlasti.
- U komandne strukture Gestapoa u Beogradu, kao SS potpukovnik, ubacio se tajni agent Intelidžens servisa i Mihailovićevog pokreta dr Ivan Popov - kaže Samardžić. - Reč je o rođenom bratu čuvenog engleskog špijuna Duška Popova, po kome je kreiran lik Džejmsa Bonda. Nemci nikada nisu otkrili dr Popova, jer nije direktno kontaktirao sa Intelidžens servisom, već preko četničke obaveštajne službe u Beogradu. Kapetan Radomir Milinković Džek i major Bora Ranković njegove informacije su prosleđivali Englezima.
ILEGALCI BROJNO stanje ilegalne Komande Beograda posle hapšenja Valtera bilo je 5.119 ilegalaca, od kojih je 3.500 imalo skriveno oružje, navodi Miloslav Samardžić. - Beogradski ilegalci su raspolagali i sa 80 vozila i četiri radio-stanice. Komanda Beograda je smatrala da su tih 3.500 ljudi sigurni za akciju u prva 24 sata. Ali, pošto je Draža odustao od napada na Beograd, u ranu jesen 1944. godine, beogradski korpusi nisu stupili u oružanu akciju.
U četničkom pokretu šifre dr Popova bile su "Eskulap", "Lala" i "Hans Pol", a Srbiju je napustio u avgustu 1944, avionom sa improvizovanog aerodroma u Pranjanima, sa jednom grupom spasenih savezničkih pilota. Vrstan obaveštajac bio je kapetan Radomir Milinković Džek, rođen u Americi, koji se vratio u Srbiju kao đak i potom završio vojnu akademiju.
- Špijunaža je bila njegova velika strast, imao je agente u svim Nedićevim, pa čak i nemačkim ustanovama - kaže Samardžić. - Nemački komandant u Srbiji general Bader često se u izveštajima žalio na izvanrednu obaveštajnu službu "Pokreta DM", kako su nazivali JVuO. Jedan od najveći uspeha četničke obaveštajne službe bio je ulazak tajnog agenta kapetana Bojanovića u krevet sekretarice generala Badera. Ona je Bojanoviću početkom 1943. rekla da se Nemci veoma plaše savezničkog iskrcavanja na Balkanu "zbog jake organizacije Dražine koja bi mnogo štete nanela i da će pokušati sve da je uguše".
Zaljubljena Nemica je najavila jednu od najvećih akcija nemačke tajne policije na Balkanu, u kojoj je 17. marta 1943. godine uhapšen potpukovnik Žarko Todorović Valter sa velikom grupom saradnika.
- U istoj akciji uhapšeno je i osam Todorovićevih saradnika u Zagrebu, mahom jugoslovenski orijentisanih Hrvata, profesora univerziteta - kaže Samardžić.
- Stradalo je i mnogo pripadnika ravnogorske omladine, u koju je kolektivno bila učlanjena omladina Demokratske stranke.
Uhapšene ilegalce Gestapo je surovo mučio, a potom ih streljao ili su odvođeni u koncentracioni logor Mauthauzen. Prema izveštaju koji je jedan od preostalih Valterovih oficira Borivoje Mesarović izvukao iz Gestapoa, do kraja avgusta 1943. godine na Jajincima kraj Beograda streljana su 62.184 Srbina i 13.862 Jevrejina.
- Nemci navode da su "streljani Srbi u ogromnoj većini bili pripadnici ili pristalice DM pokreta" - kaže Samardžić. - Valtera su gestapovci odveli u Zagreb da im otkrije tamošnje veze, ali on im beži. Ponovo ga hapse 9. septembra 1943. i odvode u Mauthauzen, gde je preživeo starhovitu torturu, ali nije odao preostale radio stanice u Beogradu. Posle oslobođenja postaje pukovnik francuske armije i službenik u vladi Francuske. Preminuo je u Parizu, u dubokoj starosti, posle 2000. godine.
TODOROVIĆA CENILI I PROTIVNICI
MAJORA Todorovića profesionalno su cenili i ideološki protivnici, o čemu svedoče i knjige publiciste Nikole Milovanovića, koji je u SFRJ važio za stručnjaka na temu izdaje Draže Mihailovića i uticaja stranih obaveštajnih službi u Kraljevini Jugoslaviji.
- Da bi proširio svoju organizaciju na celu teritoriju Jugoslavije Draža Mihailović je još u toku 1941. godine formirao "Komandu severnih pokrajina" sa sedištem u Beogradu. Za njenog komandanta imenovao je majora Žarka Todorovića, koji je imao nadimak "Valter". Kao iskusni generalštabni oficir, koji je duže vreme radio u obaveštajnom odeljenju Glavnog generalštaba održavajući veze sa stranim vojnim atašeima, Todorović je glavnu pažnju koncentrisao na organizovanje obaveštajne službe u krajevima koji su mu povereni - zabeležio je Milovanović.
Milovanović navodi i izjavu generala Mihailovića o formiranju oružanih odreda koja je zabeležena u toku istražnog postupka 1946. godine.
- Uspostavio sam vezu na gotovo čitavoj teritoriji Srbije. Za mene se već bilo čulo i mnogi oficiri, podoficiri i građanska lica dolazili su k meni. Ja sam ljudima davao zadatke da idu na teren i da organizuju "Jugoslovensku vojsku u otadžbini". Mnoge ljude sam vraćao i davao im nalog da čekaju moja naređenja, jer organizovati vojsku nije bilo moguće, a nisam imao ni novca za njeno finansijsko osiguranje. Žarko Todorović je imao moje punomoćje, kojim sam ga imenovao za komandanta Beograda, još u maju 1941. godine i ovlastio ga da formira svoj štab. Pored toga, dobio je i zadatak da radi u Hrvatskoj. Dodajem da je, sem Dangića, u Bosnu otišao i major Boško Todorović - rekao je Draža Mihailović.
Ilegalna Komanda Beograda koju je utemeljio Valter nije nestala posle njegovog hapšenja. Međutim, od savezničkog iskrcavanja na Balkanu se odustalo, što je srušilo Mihailovićevu strategiju, a Čerčil je izabrao Tita za svog favorita.
Naslov: Re: Istorija koju niste učili u školi Ned 7 Okt - 1:47
Батина је из раја изашла
Надалеко чувени Мехмед II Освјач, османски султан који је освојио Цариград 1453. године и тиме задао смртни ударац Византијском царству, био је веома бунтован младић који је задавао само главобоље свом оцу, султану Мурату II. Дозвао се памети и постао узоран престолонаследник тек пошто је добио дебеле батине од свог учитеља!
Мехмед II Освајач, портрет који је 1480. насликао млетачки сликар Ђентиле Белини.
Али Челебија, син Мурата II и његов наследник, био је неочекивано убијен заједно са своја два малолетна сина 1443. године. Његова смрт је, међутим, Мехмеда Челебију, другог Муратовог сина, поставила на место престолонаследника. Одмах је био позван у очеву палату како би се припремио за будућу одговорност и добио образовање достојно једног владара.
Мехмед је, међутим, био хировит и својеглав младић. Био је жестоке и веома бунтовне природе и тврдоглаво је одбијао да прими било какав савет од старијих. Учитељи су се низали један за другим, али ни један није успео да младог Мехмеда натера на учење и послушност. Нешто пре доласка у царску палату, Мехмед је био остао без учитеља — мула Ијас-ефенди, пореклом Србин, није имао никаквог успеха у васпитавању бунтовног принца, а с друге стране, често је падао у екстазу, повлачио се у манастирску ћелију и на крају постао суфи, тј. муслимански мистичар.
Тада је султан наишао на особу која би могла имати довољно енергије и угледа да потчини непокорног Мехмеда. Мурат је овај страховито тежак задатак доделио надалеко чувеном мули Ахмеду Куранију, пореклом из села Куран у курдској области Шехрисур. Ахмед Курани је прво изучавао право и Коран у Каиру, да би се касније обрео у Анадолији одакле га је Мурат II поставио у медресу (верску школу) Мурата I у Бруси где је радио заједно са Ијас-ефендијом. Одатле је био позван у Магнису, да у намесничкој палати још једном проба да успе на задатку на ком су многи пре њега доживели пораз.
Старији извори тврде да је тада Мурат II дао један прут и дозволу да слободно може казнити дечака уколико буде било потребно. Мула је примио прут и захвалио се, а онда се с прутом у руци упутио право Мехмеду, и рекао му:
Твој отац послао ме је к теби да те подучавам, али и да те казним уколико ме не би хтео слушати.
Млади Мехмед се на мулине речи слатко насмејао, али његово весеље је било кратког века. Мула Ахмед га је, уз султанов благослов и са султановим прутом, измлатио тако жестоко да је после тога млади принц променио из корена своје понашање — постао је врло марљив ђак, штавише, за врло кратко време савладао је цео Коран, а према свом учитељу је осећао велико страхопоштовање. Мурат је богато наградио упорног мулу за успехе које је имао у Мехмедовом васпитању, а сам Мехмед је свом учитељу доделио високе положаје кад је и сам постао султан.
Naslov: Re: Istorija koju niste učili u školi Ned 18 Nov - 14:22
Bratu oteo nevestu
Posle neuspele potrage za ruskom princezom i nekoliko ljubavnih veza, od kojih je jedna bila rodoskrvna, nestrpljivi knez Milan Obrenović je naprečac odlučio da se oženi Natalijom Keško.
Nestrpljivi knez Milan Obrenović je naprečac odlučio da se oženi Natalijom Keško
Njen otac je bio ruski pukovnik Jovan Keško, sa posedom u Besarabiji, a majka Rumunka, u rodu sa mnogim uglednim moldavskim porodicama. Ako i nije bila ruska princeza, Natalija je upola bila Ruskinja, što je delimično zadovoljilo zahteve srpskog kneza. Iako se braku vladara do tog trenutka poklanjala ogromna pažnja, ženidba Natalijom uopšte nije bila pripremana. Pretpostavlja se da je presudila Marija, kneževa majka, savetom sinu da baš ovu devojku uzme za ženu.
Knez je sa svojim bogatim bratom od tetke Aleksandrom Konstatinovićem pošao u Beč. Aleksandrova namera je bila da se upozna sa Natalijom, a ne Milanova. Ali, čim je video Nataliju, knez je bio hitriji od svog rođaka i, što je bilo uobičajeno za njega, odmah se zaljubio i brže-bolje je isprosio.
Natalija je sva srećna odmah pristala, uverena da joj se ispunjava proročanstvo jedne Ciganke, koja joj je rekla da će biti ne samo kneginja, nego i kraljica.
"Sanjala sam čaroban san i bila sam vrlo zaljubljena u svog verenika", zapisala je ona, iako se sa srpskim knezom viđala samo deset dana.
Sve se odigravalo kao u nekakvom ljubavnom romanu. Knez je srpske državnike, koji su noge podbili provodadžišući za njega, stavio pred svršen čin - obavestio ih je proševini samo jednim telegramom! Verio se sa Natalijom u Beču, a venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu 17. oktobra 1875. godine.
Pre toga je Natalija provela samo jedan dan u Beogradu, na jednom proputovanju iz Beča za Rumuniju. Beograđani su oduševljeno dočekali kneževu verenicu, pet godina mlađu od kneza. A ona je odmah odlučila da postane prava Srpkinja: dvor je odmah uposlio čuvenog srpskog jezikoslovca Đuru Daničića da kneginji daje časove srpskog jezika.
Naslov: Re: Istorija koju niste učili u školi Ned 2 Dec - 10:49
IVAN KNEŽEVIĆ
Knez Ivo od Semberije, ili Knez prekodrinski, kako su ga zvali, rođen je u— kneževskoj porodici. Postao je knez po nasleđu već kad je imao 20 godina.
Bio je čovek plemenitog srca, o čemu svedoči sledeći događaj. U maju 1806. godine, u jadarsko selo Dobrić upao je Kulin-kapetan, pobio osamdesetak ljudi i odveo u zarobljeništvo oko 300 duša. Kad su prolazili preko Ivanove Kneževine, ovog je ganulo ono što je video i ponudio je da roblje otkupi i spase zle sudbine. Za otkup, Kulin-kapetan je tražio 8.000 rušpija i Ivanu je ostavio rok od tri dana da novac sakupi.
O količini prikupljenog novca postoje dve verzije. Po prvoj, koju zastupa Milan Đ. Milićević, Ivan je uspeo da sakupi onoliko novca koliko je bilo potrebno za otkup polovine roblja; po drugoj, kako predanje kaže, on je uspeo da prikupi celokupnu sumu, ali su ga Turci osumnjičili da je novac dobio od Karađorđa, iz ustaničke Srbije, što bi značilo direktnu saradnju sa ustanicima.
Bilo kako bilo, Ivan je prebegao u Srbiju. No, u Mačvi ga je uhvatio poznati harambaša Hajduk Stanko iz Crne Bare, koji ga je vodao po šumama kraj Drine sve dok se nije otkupio.
Nastanio se u Šapcu. Imao je kuću na Kamičku i stekao glas uglednog trgovca, a u Opštini je postao član Savetodavnog odbora. Posebno se posvetio zbrinjavanju velikog broja izbeglica, koje su, za vreme Ustanka, pritiskale Šabac. Koristeći veliku nenaseljenost, planski ih je naseljavao po krčevinama i ispasištima Mačve i Pocerine i duž Save, sve do Beograda. Zahvaljujući tome, nastala su nova sela: Majur, Jevremovac, Zasavica, Ravnje, itd.
U periodu posle 1809. godine, Knez prekodrinski je, iz neutvrđenih razloga, naglo osiromašio i živeo u oskudici.
Posle propasti Ustanka, kao i većina ostalih, Knez Ivo je prešao u Srem, bez igde ičega. Nastanio se u selu Grabovcima, više Zemuna. Tu je imao jedno kljuse i taljige i tako je zarađivao hleb sebi i svojima. U sećanjima nekih meštana ostao je zapamćen kao Stari gospodin sluga.
U Srbiju se vratio oko 1820. godine i ponovo se nastanio u Šapcu, gde ga je knez Miloš postavio za člana Šabačkog suda. Kada je, zbog starosti, postao nesposoban za tu službu, prešao je na konak kod šabačkog episkopa Maksima. Jedno vreme, odmah po osnivanju 1837. godine, radio je kao domaćin u Šabačkoj polugimnaziji. Iz ovog vremena potiče i njegov portret, rad poznatog slikara Georgija Bakalovića, koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.
Na konaku kod episkopa Maksima, Knez Ivo je ostao sve do svoje smrti, 12. jula 1840. godine. Uz skromnu svečanost, episkop Maksim ga je sahranio o svom trošku, na šabačkom groblju, kod današnjeg gradskog (velikog) parka. Šabac
U TIJEU PREDGRADJU PARIZA, NA SRPSKOM VOJNIČKOM GROBLJU IZ I SVETSKOG RATA MEDJU HILJADAMA KRSTOVA STOJI I IZDVAJA SE I JEDAN NIŠAN SA POLUMESECOM.TO JE NIŠAN GROB ESAD PAŠE. SRBI GA TU SAHRANIŠE ISKAZUJUĆI MU POŠTOVANJE I HVALU A PO NJEGOVOJ VLASTITOJ ŽELJI. ESAD PAŠA TOPTANI JE RODJEN 1863 U BOGATOJ PORODICI NA MESTU DANAŠNJE TIRANE. U TO VREME BIO JE VOJSKOVODJA OTOMANSKE CAREVINE. U VELIKIM I DUGIM BITKAMA KOD SKADRA NA POMOĆ CRNOGORCIMA SRPSKA GA VOJSKA RAZORUŽA I PORAZI. RAZORUŽAŠE VOJSKU ALI NJEMU I OFICIRIMA OSTAVIŠE UNIFORME I SABLJE, NE PONIZIŠE NJIH. TADA NIJE BILO JOS KONVENCIJE O RATNIM ZAROBLJENICIMA. ON TO NE ZABORAVI I OD NEPRIJATELJA POSTA PRIJATELJ. TO JE TLO BILO UŽARENO I IZUKRŠTANO INTERESIMA AUSTROUGARSKE, ITALIJE I U STALNOM VRENJU I PROMENAMA. KAO MINISTAR U ALBANSKOJ VLADI ON 1915 GODINE IZDAJE NAREDBU DA SRPSKA VOJSKA NA MIRU PRODJE PREKO ALBANIJE I TOM PRILIKOM NAREDI DA JE PRI PROLAZU SRPSKE VOJSKE DINAR VAŽEĆA VALUTA ISTO KAO I TURSKA I ''KO NEBUDE POŠTOVAO OVU NAREDBU UJEDAT CE SE TAMO GDE SE NIKO NE UJEDA'' TOM PRILIKOM U VRLETIMA IZ ZASEDA DIVLJA, ZLOČINAČKA ALBANSKA PLEMENA NAPADAJU VOJSKU A HRABRI ŽANDARMERIJSKI ODREDI ESAD PAŠE ŠTITE IH I POKAZUJU PUT ZA PROLAZ U TIM BESPUĆIMA. DA NE BI ESAD PAŠE SRPSKI GUBICI BI BILI MNOGO, MNOGO VEĆI. BIO JE ZAGOVORNIK DA BALKANSKA PODRUČJA OSTANU BALKANCIMA NA STRANI SAVEZNIKA I TAJNO SE SASTAJAO SA PAŠIĆEM U VEZI DOGOVORA SAVEZA DVEJU DRŽAVA. NA SVOJ ZAHTEV --NJEGOVE JEDINICE IMALE SU SVOJ ŠTAB I LOGOR I UCESTVOVALE U BORBAMA PROBIJANJA SOLUNSKOG FRONTA. TO MU NIJE ZABORAVLJENO NI NA JEDNOJ STRANI. 1920 NA PARISKOJ MIROVNOJ KONFERENCIJI UČESTVUJE POD OKRILJEM SRBIJE. IZNENADA PRI IZLASKU IZ HOTELA UBIJA GA ALBANSKI TERORISTA AVINI RUSTEM..13 JUNA 1920. PO NJEGOVOJ RANIJE IZRAŽENOJ ŽELJI ON POČINU MEDJU SRBIMA.A U BEOGRADU NA VOŽDOVCU JEDNA ULICA PONESE NJEGOVO IME. OTUD NIŠAN ESAD PAŠE MEDJU SRPSKIM KRSTOVIMA SIJA ČASNO. NEK JE HVALA MIR SENIMA SRPSKOG PRIJATELJA ESAD PAŠE.
Ovo je istinita prica o ljudskoj hrabrosti i casti. Govori o jednom nemackom vojniku njegovo ime je JOZEF SULC.. bio je pripadnik714 nemacke divizije i poslan na balkan..kod nas..pre toga Jozef Sulc bio je zaljubljeniku lepotu..pesnik,slikar umetnik koji je voleo Balet i Cajkovskog,jezike ..intelektualac..jula 1941 u jednom selu kod Smederevske Palanke bio je izvrsen prvi veci zlocin..zarobljeno je 16 ljudi ..rodoljuba i osudjeno na streljanje.. u streljackom stroju bio je odredjen i vojnik Sulc.on se pokusao sa nadredjenim da objasni a ovaj mu se uneo u lice..i..vojnik Sulc je poskidao sva svoja vojna obelezja .stavio kraj sebe i posao guran od nemaca prema osudjenim srpskim rodoljubima koji su se drzali za ruke povezani ociju ..culi su da se nesto strasno dogadja raspustili su ruke i primili novog brata mucenika streljani su svi a Sulca su jos i pistoljem dovrsili.. drugi cin drame ne manje mucan je posle rata igran..prilikom prenosa posmrtni ostataka sesnaest rodoljuba bio je i sedamnaesti..tko je on?po ostacima obuce videlo se da je nemac.. i polako su se pojavljivali i Svedoci u novom vremenu..ali javno bio je precutan..i onda jedna pesnikinja kod Gornjeg Milanovca..u vec uveliko nase vreme podize u svom dvoristu srpski krajputas..spomen obelezje posvecen hrabrom Sulcu sa recima..”OVO JE TUZAN SPOMEN NEMACKOM VOJNIKU JOZEFU SULCU.KOJI ZBACI ZNAMENJE I ORUZIJE SVOJE ZEMLJE I STAVI SE NA STRANU GOLORUKOG SRPSKOG NARODA” I kraj toga 16 beli kamenova koji su simbolizovali nasi 16 mucenika..No stizale su pretnje iz sup-a i tako ..i spomenik je uklonjen pisalo je to i u novinama ..i ja se secam..i onda su ustali javno nasi intelektualci i umetnici i stali uz caasnu pesnikinju Minu..medju njima;Branko V.Radicevic,Ljubivoje Rsumovic,Mihajlo Lalic,Dobrica Cosic.Desanka Maksimovic,..I tek na istup nadleznima u vlasti..Radoslava Djuranovica javnog kulturno prosvetnog radnika iz Beograda..hajka je stala. uz ovo obelezje postoji jos na jednom mestu i na oba mesta su se i dva nemacka ambasadora poklonila znamenu casnog mladog nemackog intelektualca i heroja a brata naseg po casti i ljubavi. O ovome se danas i zna.. ali evo i opet i ovde da se uvek podsecamo koliko su istina i cast lepe i DOVEKA.
Ismail Enver se rodio u Istanbulu 23. studenog 1881. u obitelji koja je pripadala nižoj srednjoj klasi što mu nije davalo vjetra u leđa za postizanje velikih stvari u životu.(1) No, pohađanjem škole za vojne časnike dobiva šansu da uz pomoć vojske i pobjeda na bojnom polju ostvari veliki osobni uspjeh i probitak. Časničku je školu završio 1902. godine te je time stekao čin kapetana, a godine 1906. biva promaknut te dobiva čin bojnika.(2) Zatim je poslan u Solun da sudjeluje u radu osmanske Treće armije, a u tom grčkom gradu povezuje se s Komitetom za ujedinjenjenje i napredak koji je bio na čelu pokreta Mladih Turaka.(3) Prihvatio je ideje pokreta pa aktivno sudjeluje u revoluciji 1908. godine za vrijeme koje se promiče u jedno od glavnih vojnih lica revolucionarnog pokreta. Moć mu je narasla do te mjere da je mogao bez ikakvih posljedica narediti ubojstvo Nazim-bega, zapovjednika osmanskih trupa u Solunu, a pri tome mu nije smetalo što mu je Nazim-beg šurjak.(4) Nakon uspjeha revolucije i konsolidiranja vlasti Komiteta za ujedinjenje i napredak, Enver je u ožujku 1909. godine poslan u Berlin u službu vojnog atašea. U Berlinu Enver postaje zaljubljenik u njemačku vojsku, vojnu organizaciju i ratnu taktiku pa vjerojatno već tada počinje razmišljati o organizaciji osmanske vojske po uzoru na njemačku, što će mu kasnije i poći za rukom. U svibnju 1909. godine vraća se u Istanbul kako bi na čelu „Vojske oslobođenja“ sudjelovao u gušenju pokušaja kontrarevolucije kojeg su organizirali pristaše starog režima i sultana Abdulhamida.(5) Ustanak je ugušen, Abdulhamid je svrgnut s vlasti, a na njegovo mjesto je postavljen Mehmed Rešad (Mehmed V.).
Godine 1912. Enver s još nekolicinom osmanskih vojskovođa odlazi u osmansku provinciju Libiju i sudjeljeluje u tamošnjem ratu protiv Italije gdje zahvaljujući svojim uspjesima biva promaknut u čin poručnika.(6) Iz Libije odlazi na Balkan i bori se u Prvom balkanskom ratu. Nakon što je Carstvo žestoko poraženo i gubi brojne teritorije, Enver zagovara nastavak borbe sve dok se ne povrate svi izgubljeni teritoriji. No, njegova politika ne nalazi razumijevanje osmanske vlade pa Enver s još nekoliko ratnika, pripadnika Komiteta za ujedinjenje i napredak, oružjem prisiljava vladu na ostavku, a u komešanju na osmanskom dvoru ministar rata, Nazim-paša, biva ubijen te njegovo ministarsko mjesto preuzima Enver. Od tog trenutka Enverova karijera počinje blistati, a Osmanskim Carstvom počinje vladati vojna elita pod diktaturom kasnije poznatom pod imenom „Diktatura tri paše“. Trijumvirat su su činili Talat paša (ministar unutrašnjosti), Djemal-paša (ministar mornarice) i Enver (ministar rata, koji će tek kasnije postati paša).
U Drugom balkanskom ratu, u kojem je Osmansko Carstvo uspjelo povratiti neke izgubljene teritorije, Enver se nalazi na čelu vojske koja je pobjedonosno ušla u Adrianopol, nekadašnju osmansku prijestolnicu. Nakon tog uspjeha dobio je titulu paše i stekao veliki ugled u Istanbulu.(7) Godine 1914. oženio je prinezu Eminu, sultanovu nećakinju, pa ulaskom u carsku obitelj dodatno učvršćuje svoj položaj.
Držeći čvrsto u rukama položaj ministra rata, Enver je počeo ostvarivati svoju zamisao o reformiranju osmanske vojske uz savjetovanje i tehničku podršku Njemačke i njenih vojnih stručnjaka. U osmansku vojsku infiltrirana je njemačka vojna misija na čelu s generalom Limanom von Sandersom, a vojska je počela nabavljati vojni materijal od Njemačke što će kasnije imati znatnu ulogu prilikom osmanskog biranja na koju će stranu ući u Prvi svjetski rat. Suradnja s Njemačkom dovela je do potpisivanja njemačko-osmanskog saveza 2. kolovoza 1914., uperenog prvenstveno protiv Rusije, a čije se ostvarenje može ponajviše zahvaliti Enveru-paši. Sporazum je neko vrijeme ostao tajan, a Enver je uspio uvjeriti svoj kabinet i Antantu da je Carstvo strogo neutralno po pitanju sukoba između Centralnih sila i sila Antante. No, odlučan da Carstvo uvuče u rat na stranu Centralnih sila, Enver raznim lažima i spletkama dobiva naklonost sve većeg broja članova osmanske vlade. Krajem listopada 1914. formalno odobrava isplovljavanje iz istanbulske luke dvaju njemačkih brodova, koji su plovili pod turskom zastavom, i njihov napad na ruske crnomorske gradove. Taj je čin označio ulazak Osmanskog Carstva u rat na stranu Centralnih sila te uspjeh Enverove politike.
Car Wilhelm II i Enver-paša u audijenciji kod sultana Mehmeda V.
Enver-paša je za cijelo vrijeme trajanja Prvog svjetskog rata osmansku vojsku vodio samo jednom. Bilo je to za vrijeme kampanje „Sarakamiš“ koja se odvijala na Kavkazu krajem 1914. i početkom 1915. godine. Enver je poveo vojsku od više od sto tisuća loše opremljenih vojnika želeći na brzinu izvojevati bitku protiv Rusa. No, kampanja je doživjela potpuni neuspjeh. Vojska je bila slabo odjevena, nepripremljena za zimske uvijete i nije imala dovoljno hrane za toliki broj vojnika. Vrlo brzo su Enverovi planovi krenuli naopako, a koliko je stanje bilo ozbiljno pokazuje i testament kojeg je napisao za vrijeme kampanje, a koji je neka vrsta njegovog oporučnog pisma.(9) U bitci kod Sarakamiša Enverova je vojska žestoko poražena i brojčano prepolovljena, ali je najveći broj vojnika umro od posljedica smrzavaja, a ne od ruskih metaka. Nakon poraza, Enver se vraća u Istanbul i preuzima komandu nad carskim postrojbama stacioniranima u gradu i okolici. Za neuspjeh kampanje okrivio je Armence što je kasnije rezultiralo odmazdom nad tim narodom i genocidom.
U listopadu 1918. pod pritiskom gubitka rata, vlada Talat-paše daje ostavku pa time i Enver prestaje biti ministar rata. Dana 2. studenog „trijumvirat“ napušta Istanbul isplovivši na njemačkoj podmornici. Talat-paša i Djemal-paša odlaze u Berlin, a Enver je krenuo za njima tek nakon što mu je propao pokušaj da se domogne Kavkaza i tamo organizira osmansku vojsku za nove bitke.(10) Iz Berlina pokušava otići u Moskvu i tamo se povezati s Boljševicima i članovima Komiteta za ujedinjenje i napredak. Nakon prvog pokušaja uhićen je u Litvi odakle je nakon dva mjeseca provedena u zatvoru vraćen u Berlin. Zatim ponovno pokušava dosegnuti Moskvu, ali je zrakoplov kojim je putovao bio prisiljen zbog kvara sletiti u Latviju gdje je Enver uhićen i interniran u zatvor.(11) U zatvoru otkriva svoju drugu stranu i počinje slikati, a slike je prodavao drugim zatvorenicima i zatvorskom osoblju.(12) U kolovozu 1920. konačno je uspio doputovati u Moskvu i povezati se s kolegama iz Komiteta za ujedinjenje i napredak te nekim važnijim Boljševicima koji su mu dali podršku, a jednom prilikom susreo se i s Lenjinom.
Jedno od šestdeset sačuvanih slikarskih djela Envera-paše
U međuvremenu je nova istanbulska vlada u siječnju 1919. godine isključila Envera iz osmanske vojske. U odsutnosti je optužen i suđeno mu je za zločine protiv Armenaca, uvlačenje države u rat bez legitimnog razloga i napuštanje zemlje bez dozvole, a sud je donio smrtnu presudu.
U rujnu 1920. godine Enver sudjeluje na Kongresu istočnih naroda gdje zastupa Alžir, Libiju, Maroko i Tunis. Na kongresu je pročitao deklaraciju u kojoj ističe da je mrzio njemački imperijalizam jednako kao i britanski, ali malo mu je tko povjerovao.(15) Zatim se nastoji prikloniti turskom republikanskom pokretu, ali nakon što je Mustafa Kemal odbio njegovu ponudu da sudjeluje u Turskom ratu za nezavisnost, Enver uz pomoć Rusa odlazi u Srednju Aziju kako bi sudjelovao u gušenju antiboljševičkih pokreta. No, umjesto da ratuje za Boljševike povezuje se s pobunjenicima, organizira ih u solidnu vojnu silu i okreće se protiv svojih donedavnih prijatelja. Dana 4. kolovoza kod sela Ab-i Derya u Tadžikistanu Crvena armija je iznenada napala pobunjenike, a u bitci je poginuo i Enver-paša. Prema nekim izvorima, Enver je poginuo junački, na konju, predvodeći kontranapad, dok je prema drugima uspio pobjeći s bojnog polja te je četiri dana kasnije uhvaćen i pogubljen.(16) Tijelo mu je sahranjeno u blizini Ab-i Derya, a godine 1996. posmrtni ostatci su preneseni u Tursku i zakopani na istanbulskom groblju.
Napoleon Bonaparte jedna je od ličnosti koje su obilježile povijest čovječanstva, te predmet brojnih rasprava. Zahvaljujući promidžbi u svoju korist, svojedobno je postao jako popularan među svojim vojnicima i širokim masama. Memoari „Besmrtnog Bonapartea“(2), kako su ga nazivale tadašnje novine, nastali kasnije na Svetoj Heleni bili su početak mita o Napoleonu koji će kasnije postati inspiracija brojnim autorima, od starijih književnika poput Tolstoja, Stendhala ili Balzaca do suvremenih autora čija su djela u novije vrijeme mnogo puta prilagođena za velike i male ekrane.
Popularnost generala u usponu
Bonaparteova popularnost dok je bio general koji se uspinjao ljestvama svoje vojničke karijere, rasla je zahvaljujući različitim sredstvima promidžbe kojima je upravljao i koja su dokaz njegove diktatorske vlasti. U ta sredstva možemo ubrojiti različite časopise, novine, izvještaje, umjetnost, “pasivnu promidžbu”, ali i cenzuru kojom se ograničavala dostupnost informacija javnosti.(3)
Časopisi i novine
Napoleonova slava najviše je rasla za vrijeme pohoda na Italiju. Messager du Soir je u ožujku 1796., prije nego što je pohod počeo, objavio članak o ambicioznom generalu.(4) Desno orijentirane novine poput La Censure optuživale su ga da se postavlja iznad Direktorija. Rojalistički L’Invariable pisao je o njemu kao o diktatoru koji zloupotrebljava svoj položaj, dok su urednici časopisa L’Historien postavljali pitanje: “Bonaparte, je li on general Republike ili novi Omar?“(5)
Le Courrier de l'Armée d'Italie, 7. kolovoza 1797.
Nakon državnog udara Napoleon je takve novine zabranio, onemogućavajući im bilo kakav oblik podrške i pomoći. Nakon toga, osnovao je šest novina i časopisa kojima je on upravljao. Journal de général Bonaparte et des hommes vertueux, Courrier de l’Armée d’Italie, La France vue de l’Armée d’Italie, Journal de Malte, Courier de l’Égypte bili su časopisi i novine koji su hvalili njegove vojničke uspjehe, pisali o njemu kao besmrtnom Bonaparteu, velikom, novom Hanibalu, mladom heroju Republike, talijanskom osvajaču, nepobjedivom, sretniku Bonaparteu…(6)
Journal de général Bonaparte et des hommes vertueux, 14. veljače 1797.
Uspoređivali su ga s antičkim junacima, čak ga stavljajući i iznad njih. Preko svojih novina on se obračunavao sa svojim političkim protivnicima, davao javnosti informacije koje su mu odgovarale i općenito, promovirao sebe kao ličnost. Courrier de l’Armée d’Italie služio je i za podizanje morala njegovim vojnicima. Poznatije novine, poput Le Moniteur universel ili La Décade Philosophique također su izvještavali o njegovim djelima. Svaki Bonaparteov korak bila je vijest.
Izvještaji, proglasi, korespondencija
Svoja postignuća Napoleon je preuveličavao, pa čak i kad je bila riječ o nekim manjim uspjesima. Njegovi blistavi izvještaji probudili su sumnju članova Direktorija, ali on je riskirao čak i svoj odlazak s vlasti kako bi stvorio mit o sebi i nepobjedivosti svoje vojske. Njegova samopromidžba bili su njegovi izvještaji proglasi i korespondencija koji su bili važni čimbenici za njegovu daljnju karijeru.
Stil koji je on rabio u svojim izvješćima bio je više literaran, nego služben. Njegova jednostavnost, snaga i dramatičnost privukle su pažnju francuske javnosti. Dobar primjer za to je i izvještaj iz 14. travnja 1796. u kojem stoji “General Masséna se pojavio i pobijedio smrt i uništenje.“(7) Čak i kad sve nije išlo glatko, kao primjerice, kod Mantove, Napoleon je u izvještajima skretao pozornost na općenitu situaciju ili na neke manje uspjehe. Istina, njegova vojska je postizala uspjehe, ali izvještavajući, uvijek je koristio osobnu zamjenicu ja, tj. izvještaje je uvijek pisao u prvom licu što je stvaralo sliku da je bio posvuda i da njemu pripadaju najveće zasluge za uspjehe njegove vojske.
Umjetnost
Jedan od oblika promidžbe lika i djela Napoleona bila je i umjetnost, posebno slikarstvo. Najpoznatiji umjetnik toga vremena bio je Jacques Louis David koji se s Napoleonom prvi put susreo na službenom primanju 1797. i kojega je Napoleon pozvao u Egipatski pohod. David je taj poziv odbio.
[You must be registered and logged in to see this image.] Jacques Louis David (1748.- 1825.), autoportret
Poslije toga naslikao je Napoleonovu pobjedu na Rivoliju. Njegov portret nije dovršio jer Bonaparte nije imao strpljenja ni vremena dolaziti na sesije gdje je trebao sjediti dva do tri sata. Jedno od njegovih najpoznatijih djela je Napoleonov prijelaz preko St. Bernarda. U doba Carstva, Napoleon ga je imenovao Prvim slikarom Carstva.
Napoleonov prijelaz preko St. Bernarda, djelo Jacques Louis Davida
Jacques Louis David napravio je seriju od četiri slike Napoleonove krunidbe, od kojih je najpoznatija Krunidba Napoleona I.
Cenzura
Cenzura je bila vrlo učinkovito sredstvo kojim se Napoleon služio kako bi ograničio i spriječio rojalistički utjecaj, podigao moral svojim vojnicima, te učvrstio svoju moć. 14. srpnja 1797. naredio je generalu Alexandreu Berthieru da “spriječi svako pojavljivanje novina koje bi u vojsku unijele obeshrabrujuće raspoloženje i koje bi ih natjeralo na dezertiranje.“ On je smatrao da njegovi vojnici trebaju biti informirani, ali da do njih trebaju doći pravi podaci. U novinama se mnogo raspravljalo o problemu rojalista, pa su nerijetki bili slučajevi da se mnoge državne službenike optuživalo da simpatiziraju Bourbone.
Učinak Napoleonove promidžbe
Promidžba lika Napoleona Bonapartea imala je velikog utjecaja na sve one koji su na bilo koji način bili dio društvenog života. Oni koji nisu baš mnogo važnosti pridavali tome, nisu osjećali njezin veliki utjecaj. Zahvaljujući posebno stvorenom političkom, kulturnom i gospodarskom ozračju stvorenom upravo putem takve promižbe, Napolen je započeo svoju karijeru.
Napoleon u očima običnih ljudi
Obični ljudi, tj. niži društveni slojevi, Bonapartea su doživljavali kao božanstvo. Tako je Gougelat, seoski poštar, jedne večeri, pričajući svoju priču o njemu skupini francuskih seljaka, rekao: “Napoleon vam je, ljudi moji, kao što znate, rođen na Korzici. To je francuski otok, grijan talijanskim suncem, vruć kao da je u vatri. To vam je mjesto, gdje ljudi ubijaju jedni druge i to se prenosi s oca na sina, s koljena na koljeno. Sve se to radi zbog ničega, to su vam njihovi običaji!“(9)
Gougelat dalje govori kako je “Napoleon sklopio ugovor s Bogom koji mu je namijenio misiju oca francuske vojske.“(10) Svoju tvrdnju on dokazuje time “što su njegovi ljudi Duroc, Bessieres i Lannes bili jaki kao čelične šipke.“, te da je on bio “Božje dijete jer nije bio ni poručnik ni pukovnik nego je odmah postao general i u Toulonu pokazao onima koji nisu znali ni topove držati.“(11)
Još jedna činjenica koja govori u prilog Napoleonovoj velikoj popularnosti među širokim masama i njegovom statusu nadnaravnog bića njegov nadimak Kebir Bonaberdis što znači vatreni sultan. Tako su ga zvali stanovnici krajeva kojima je prolazio, smatrajući ga također demonom koji je nepobjediv jer je otporan na svako oružje.
Constant, njegov biograf nije toliko dramatičan: “U dugim satima rada i meditacije Car je stalno nervozno podizao desno rame. Drugi su to tumačili kao nervozu kojom je on pokazivao neslaganje. On sam nikad o tome nije razmišljao, pa je stalno radio te pokrete, a da ih uopće nije bio svjestan.”(12) Ovo Constantovo zapažanje pokazuje kako su i njegovi najbliži suradnici osjećali prema njemu veliko strahopoštovanje bojeći ga se čak i upozoriti na takve sitne stvari. Da je njegov Car imao veliku radnu energiju i da je često sam sebi nametao mnogo posla, Constant je to opisao zapažajući čak i najsitnije detalje: “Često je grizao nokte što je bio znak nestrpljivosti i preopterećenosti.”(13) Vrlo važna karakteristika ovog vremena jest porast pismenosti. Oko 1680. godine službeni su dokumenti bilježili oko 21% pismenog stanovništva, da bi se stotinu godina poslije ta brojka popela na oko 37%. Ovo razdoblje također karakterizira i porast broja ljudi koji imaju pristup novinama, ali to ne valja izjednačavati s porastom pismenosti, jer u vrijeme kad je dnevna zarada radnika bila 3 livre, pretplata od oko 42 livre bila je luksuz koji si je samo mogao priuštiti viši građanski i plemićki sloj, pa tako njihova naklada nije prelazila pet tisuća primjeraka.(14)
Uloga žena
Iako nisu imale pravo glasa i iako je stupanj pismenosti među ženskom populacijom bio znatno manji nego među muškom, žene su također imale ulogu u tom društvu s početka devetnaestog stoljeća. Ta je uloga pripadala uglavnom ženama iz viših društvenih slojeva, u prvom redu suprugama maršala, generala i raznih visokih činovnika. One su imale svoje salone koje su posjećivali vrlo učeni govornici, umjetnici, znanstvenici, te prekrasne dame koje su pile, plesale i spletkarile.(15) Osim što su bili središta umjetnosti, na tim mjestima umjetnost užitka bila je razvijena do savršenstva, a ono što je na tim mjestima najviše vladalo bili su veličanstveni luksuz i libertinizam. Između tih salona mogu se izdvojiti četiri najvažnija, a to su saloni Madame Tallien, Madame de Staël, Madame Récamier i Josephine Bonaparte. Ti se saloni mogu smatrati još jednim sredstvom Napoleonove promidžbe, kako pozitivne, tako i negativne. On je u njima bio glavna tema svih razgovora i svaki njegov korak se pomno analizirao.
Josephine Bonaparte (1763.- 1814.), djelo François Gerarda
U vrijeme Napoleonova prvog uspjeha imala je trideset i pet godina, pa je tako imala iskustvo s kojim se mogla natjecati s ljepotom svojih konkurentica. O njezinom smislu za uljepšavanje, govori sljedeći opis: “Josephine, tamnog tena, koji je posvjetljivala puderom, na mala usta koja su zaokruživala njezine loše zube nanosila je ruž, graziozno se kretala svojom elegantnom figurom, profinjeno se izražavala nježnim i dostojanstvenim glasom koji ju je činio neodoljivom.” (16) Najcjenjeniji umjetnici, književnici, govornici i glazbenici su se okupljali u njezinom salonu. David, Lebrun i Lesueur bili su samo neki od mnogobrojnih. Obitelj Bonaparte nije ju voljela jer je imala preveliki utjecaj na Napoleona, ali ono što je njemu pomagalo bila je njezina diplomatska vještina. Nikad nije ulazila u sukobe, pa je tako stjecala različite prijatelje i osobe od povjerenja. Napoleon je sam izjavio da je ona bila “oružje za neprijatelje, a šarm za prijatelje.” (17) Njezina veličina nije bila u tome što je bila žena velikog čovjeka, nego što se znala prilagoditi situaciji u koju je bila uvučena.
Rođena u Madridu kao Juana María Ignazia Teresa Cabarrús, udala se 1788. za markiza de Fontenaya i predstavljena je na dvoru Luja XVI. Nakon izbijanja Frnacuske Revolucije zatražila je razvod. U Bordeauxu je uhićena kao supruga aristokrata. Ondje je upoznala Jean Lamberta Talliena za kojega se udala u 26. godini. Kao Thérése Tallien bila je kraljica ljepote tadašnjeg društva, ali i božica poroka i vulgarnosti(18), pa je bilo razumljivo da je njezin pomodni salon bio najpoznatiji. Ona i njezin miljenik Paul Barras pripremali su luksuzne večere na koje su pozivali svoje odabrane goste. Ti su se gosti, kao i u ostalim salonima zvali la bonne compagnie (19), ali to je bilo daleko od dobrog društva, jer spletke i netolerancija su bili jedino što su ti ljudi poznavali. Nemoral Madame Tallien bio je prešao svaku mjeru tako da ju je Josephine, kad je stvorila svoj društveni krug, iz njega isključila.
Salon Germaine de Staël bio je politički u kojemu su se kovale urote, ali i provodilo različite kulturne večeri sastavljene od glazbenih i književnih izvedbi, te uz čaj, limunadu i kekse vodilo različite rasprave. Zbog političkih i oosbnih razloga bila je protiv Bonapartea zbog čega je došla s njim u sukob zbog čega je bila prisiljena otići u egzil. Za to vrijeme nastalo je njezino poznato djelo Dix annees d’exil. Njezina poznatija djela su Delphine, Corinne i De l’Allemagne kojima je utjecala na literarni ukus tadašnje publike.
Madame Récamier (1777.- 1849.), djelo François Gerarda
Madame Récamier, punim imenom Jeanne Françoise Julie Adélaïde Récamier, opisana kao “gipka i elegantna žena, sjajnog tena, malih ružičastih usana, bisernih zubi, crne kovrčave kose, očiju blagog pogleda, punih ponosa” (20) bila je glavna konkurentica Madame Tallien.
Smisao za društveni život i zabavu donio joj je široki krug prijatelja i poznanika, ali za razliku od svoje suparnice, nikad nije dopuštala da je društvo zavede. U društvu se prvi put pojavila u otmjenoj pariškoj crkvi Saint- Roche gdje ju je primijetio Paul Barras koji ju je uskoro počeo pozivati na sve balove i slavlja. Napoleon se strašno naljutio kad je odbila njegov poziv da bude dvorska dama. Umrla je od kolere u 72. godini.
Napoleon Bonaparte- stvarnost i mit
Napoleon Bonaparte jedna je od ličnosti koje izazivaju mnoge rasprave, pa čak ponekad i kontroverze. Ocjene povjesničara su često kontradiktorne, ali ne može se poreći da je on osoba koja je imala veliki utjecaj na razvoj moderne Europe, građanskog društva i civilizacije. Povjesničari, književnici i umjetnici od njegova vremena pa do danas imaju raličita mišljenja.
Jedni ga smatraju genijem, novim Karlom Velikim, junakom, nadmoćnim sapasiteljem, dok drugi drže da je on neman, tigar, vuk, čudovište s Korzike, jahač Apokalipse te Sotona osobno.(21)
Uzevši s rezervom te kritike, u Napoleonu se vide karakteristike i prosvijećenog vladara i diktatora. On je nasljednik Francuske revolucije, ali i onaj koji ju je ugušio svojim djelima. Pokorio je Europu, ali nagla pojava nacionalne svijesti uzrokovana time bila je jako oružje protiv ancien régimea. Iako su novine, časopisi i različita druga sredstva obavještavanja imala značajnu ulogu u stvaranju određene slike o njemu, najveću je ipak imao on koji je svim tim upravljao. Svojim memoarima, u kojima uzdiže i veliča sve ono što je napravio i žali za onim što nije, današnjem svijetu ostavio je mit o osvajaču čija se veličina mjeri s onom Aleksandra Velikoga ili Julija Cezara.
Poslednji put izmenio Abu Dabi dana Pon 25 Feb - 14:00, izmenio ukupno 6 puta
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Istorija koju niste učili u školi Pet 28 Dec - 0:45
Sarajevski atentat
Postoji istorija koja se uči u školi, ona koju ćete naći u knjigama ili na internetu, zatim ona najtananija zadiranja u pojedinosti koje razrađuju istoričari u naučnim radovima. Ali ovo što ću vam ispričati ne može se doznati ni u školi, ni iz knjiga, sa interneta ili iz naučnih radova. Zato što pripovest na svom kraju ima ličnu priču koju ne bih saznao da nisam unuk jednog od učesnika.
Priča počinje na Balkanu. Godina je 1878. Tursko carstvo propada. Međunarodna zajednica priznaje nezavisnu Kraljevinu Srbiju i tu počinju nevolje. Južnoslovenski narodi očekuju da će propast Turske doneti slobodu, a nadu da će iz Kraljevine Srbije (i Majke Rusije) poteći spas gasi odluka da Austrougarska preuzme Bosnu. Malena Srbija odjednom dobija supersilu za komšiju. Kao kada bismo se danas graničili s Amerikom, na primer.
Nezadovoljni pasivnošću vladara Srbije, zaverenici pod vođstvom Dragutina Dimitrijevića – Apisa, svrgavaju s vlasti Obrenoviće i postavljaju kralja Petra I Karađorđevića na presto. Srbija više nije nejaki turski vazal, već značajna i snažna država, s tom nesrećom da su joj komšije vladari polovine Evrope, Austrougari.
Dokaz snage i žilavosti mlade Kraljevine dolazi u vidu Carinskog rata protiv Austrije, poznatijeg i kao Svinjski rat. Naime, Austrija je pokušala da oslabi ekonomiju Srbije i uvela je niz zabrana za uvoz iz Srbije. Kao poljoprivredna zemlja koja je zavisila od tržišta Austrougarske, računali su da će Srbija brzo pokleknuti. Međutim, brzom akcijom i saradnjom države i trgovaca, umesto propasti dogodio se prosperitet. Otvorena su nova tržišta, uspostavljen priliv novca kojim je sagrađena značajna saobraćajna infrastruktura, i uopšte, zemlja je ojačala. Stoga je Kraljevina Srbija hrabro ušla u protest protiv Austrougarske aneksije Bosne. Naravno, supersila je ispunila svoju volju, ušli su u Bosnu, a Srbija je prećutno prihvatila taj potez. Izbila su i dva Balkanska rata iz kojih je Srbija izašla kao pobednik.
E, sad.
U Bosni, za to vreme, narod je pokušao da se prilagodi novom carstvu. Međutim, bilo je i onih koji nisu želeli da zaborave nade i snove o ujedinjenju. Sloveni su u celoj Austrougarskoj imali isti onaj potlačeni status koji su podnosili i za vreme Turaka. Bili su i dalje – raja. Koliko duboko je sezao prezir Austrougarske spram svih Slovena, govori i činjenica da su ženu Franca Ferdinanda (Franz Ferdinand von Osterreich-Este), austrijskog nadvojvode i prestolonaslednika, Sofiju Hotek (Sophie Maria Josephine Alba Chotek von Chotkova und Wongin), vojvotkinju od Hoenburga, tretirali kao nižerazredno biće.
Franc, Sofija i troje dece, Sofija, Maksimilijan, Ernst
A Franc je bio zaljubljen i ludo je voleo Sofiju. Pod pritiskom oca i majke, te gotovo svetske političke javnosti, Franc je bio prisiljen da pristane na morganatski brak. To je značilo da Sofija nikada neće deliti njegov položaj i čin, nikada uživati poštovanje, a njihova deca nikada neće moći da naslede bilo šta u okviru carstva osim majčine titule. Čak nije smela s njim da se pojavljuje na bilo kakvim zvaničnim skupovima i državničkim funkcijama. Osim! U zakonu je postojala rupa. Bilo im je dopušteno da se zajedno pojave jedino u prilikama kada bi Franc nastupao kao vojno lice.
I zato je Ferdinand zahtevao da ide u Sarajevo. Znalo se da je atmosfera zategnuta, da će biti nevolje. Neki istoričari čak smatraju da je Austrija bila obaveštena o predstojećem atentatu. Ipak, za Ferdinanda i Sofiju to je bila retka prilika da se zajedno pojave u javnosti, da se voze u istom automobilu. I nadvojvoda je pristao, znajući ili sluteći opasnosti.
Eh, nema više takvih ljubavnih priča, zar ne?
Uz podršku tajnog društva “Crna ruka”, u Bosni su počeli da se okupljaju studenti spremni na radikalnu akciju. U najvećoj tajnosti odabrani članovi dobili su obuku, oružje, pištolje, bombe i drugu opremu. Od 10 mladića revolucionarnog (danas bi se reklo – terorističkog) pokreta “Mlada Bosna”, dvojica su bili moji preci Veljko i Vaso Čubrilović. Ne bi bilo prvi put da braća zajedno vode bitku, ali s obzirom na tajnost društva i opreznost (kao i iskustvo) srpskih oficira koji su učestvovali u zaveri, braća su prvi put doznala da su zajedno kada su se već našli među odabranima za atentat. Dakle, od 10 ludaka koji su namerili da ubiju nadvojvodu (to vam je kao da danas neko pokuša da organizuje ubistvo Baraka Obame), dvojica su mi preci.
No, da se vratim na to šta se dogodilo na sam dan atentata, Vidovdan, 28. juna 1914.
Uz mnogo grešaka, propusta policije i čudnih odluka, kolona od šest vozila prošla je pored prvog revolucionara. Nosio je bombu, ali nije stigao da je pripremi, kolona je prošla pored njega. Drugi na redu bio je moj pradeda Vaso Čubrilović, naoružan pištoljem i bombom, ali ni on nije pucao. U 10:10h kolima je prišao Čabrinović i bacio granatu koja se odbila i eksplodirala na ulici, ranivši dvadesetak okupljenih građana. Mladić je popio cijanid i bacio se u reku, ali cijanid je bio izlapeo, pa je samo povratio, a reka… eh, reka jedva da je duboka 10 centimetara. Uhapšen je, vozila su projurila, pa nijedan drugi revolucionar nije imao priliku da deluje. Činilo se da je katastrofa izbegnuta.
Ipak, zbrka se nastavila. Franc i Sofija saslušali su pozdrav gradonačelnika Sarajeva, ali nisu želeli da idu u obilazak po planu, već da posete bolnicu i ranjene. O promeni plana vozač nije bio obavešten. Prošavši most, zakočio je i pokušao da ubaci u rikverc, što je dalo dovoljno vremena Gavrilu Principu da priđe i ubije Franca i Sofiju. Kasnije je Princip izjavio da je želeo da ubije guvernera Bosne, generala Poćoreka, a ne Sofiju.
“Sofija! Sofija! Nemoj umreti! Živi zbog naše dece!”, povikao je smrtno ranjeni nadvojvoda. Umrla je na putu do bolnice, a Franc 10 minuta posle nje.
Ovako je, za potrebe štampe, izgledala ilustracija atentata
Mnogo godina kasnije, kao uvaženog akademika, bivšeg ministra poljoprivrede i šumarstva, te istaknutog istoričara, Vasu Čubrilovića pitao je u polutami sobe jednog popodneva moj otac: “Zašto nisi pucao? Ili bar bacio bombu? Bio si naoružan, a kola su prošla ispred tebe.”
Vasin odgovor bio je: “Vojvotkinja je bila tako lepa i ljupka. Nisam mogao da pucam, još manje da bacim bombu. Bilo mi je žao Sofije.”
Eh, ne da nema više romantičnih priča kao što su Ferdinandova i Sofijina, već nema ni takvih džentlmena kao što je bio Vaso.
Za ljude koji su živeli u 17. veku, natprirodni svet postojao je kao veoma stvaran, opipljiv i vidljiv. Danas takođe postoji praznoverje, verovanje u razne budalaštine, ali zrno sumnje postoji i u onima koji su se sasvim odali ovoj ili onoj čudnovatoj misteriji. Za nas je neophodno da vidimo čudo ili bar čujemo trač, da bismo poverovali u “nešto”. Za ljude onog vremena, Satana je bio stvarni uzrok bolesti, ludila, zle sreće ili prirodne nepogode, a božanska pravda zaista oličena u čekiću sudije, vešalima dželata.
Zbog snage uverenja da je natprirodno izvesno, mnogi su se odavali sitnim obredima koji su, navodno, štitili useve i pomagali u životu. To dodatno oslanjanje na više sile bilo je neophodno čoveku koji je živeo u Novom Svetu punom tajni, u svetu u kome je neprestano pretila glad, smrt, bolest. No, negde krajem 17. veka, u vreme održavanja progona veštica u Salemu i okolini, prevladalo je mišljenje da bele magije i nema, već da su sve vrste vračanja, delo Satane. Iz takve klime, čvrstog uverenja da natprirodno postoji i snage novog verovanja da je natrpirodno nužno i zlo, izrodila se klima koja je pogodovala salemskoj histeriji.
Postoje, međutim, neki politički i lokalni razlozi koji su potpirili vatru spaljivanja veštica. Zbog političkih preokreta u Engleskoj, priliv doseljenika u Novi Svet se smanjio, a došljaci više nisu bili verski fanatici kalvinističkog tipa, kao što je bila izvorna grupa. Da bi sačuvali svoj način života i svoje imanje, preki puritanci živeli su u nekoj vrsti izolacije, sumnjičavi prema svemu što je novo i drugačije. Tako je vremenom nastao dubok jaz između Salemskog Sela (današnji Danvers u Masačusetsu) i Salemskog Grada (današnji Salem).
Svađali su se oko međe, prava na ispašu, sitnih zađevica dođoša i starosedelaca, crkvenih privilegija. Vodu je dodatno zamutio Semjuel Peris (Samuel Parris) koji je posle nekoliko sveštenika koji su pobegli iz Salemskog Sela pristao da bude lokalni sveštenik. Izbio je sukob jer gradska crkvena vlast nije htela da ga ustoliči, a i on je, izgleda, bio nekakav čudak koji je potpirivao svađe umesto da ih smiruje. Kasnije se posvađao sa seljanima, a s obzirom na to da je trač o veštičarenju krenuo iz njegove kuće, nije sasvim nemoguće da posredi nije bio način osvete stanovnicima Salemskog Sela.
Nekoliko godina pre masovne histerije, u Bostonu je obešena En Glouver (Ann Glover), zbog veštičarenja. Mučenu En Kromvel (Oliver Cromwell) zarobili su u Irskoj i prodali u roblje. Muža su joj ubili na Barbadosu, jer nije hteo da se odrekne rimokatoličke vere. U Bostonu je živela sa ćerkom kao pralja u domu Gudvinovih (The Goodwins). Jednog leta, Gudvinovi su izgubili četiri ćerke od bolesti, optužili pralju i obesili je nasred gradskog trga. Sirotica nije mogla ni da se brani, jer nije znala engleski jezik (govorila je maternjim, gelskim). Krunski dokaz da je veštica bilo je to što je na suđenju očenaš recitovala na latinskom. Tek 1988. presuda je osuđena kao nepravedna, a 16. novembar proglašen za Dan Gudi Glover (Goody Glover Day). Ovaj događaj je veoma važan zato što je u potpunosti dokumentovan, a napis je, verovatno, pročitao i gospodin Peris kojeg su isterali iz Salemskog Sela.
Sledeće godine po isterivanju Perisa iz Salemskog Sela, osmogodišnja Ebigejl Vilijems (Abigale Williams) i devetogodišnja Elizabet Peris (Elizabeth Parris) dobijaju neobične napade, viču, bacaju predmete, grče se. Baš kao što je opisano u dokumentu o bostonskom slučaju. Uskoro se devojčicama pridružuje En Putnem Džunior (Ann Putnam Jr.), te još neke devojčice iz Salema. Doktor proglašava boljku napadom veštičarenja. Komšinica Meri Sibli (Mary Sibley) daje sluškinji Perisovih, crnkinji Titubi (Tituba), recept za spravljanje kolača od ražanih pahuljica i mokraće devojčica. Kolač je trebalo dati psu koji će im otkriti ko je veštica. Recept potiče iz staroengleske “bele magije”.
Gradski oci zovu sveštenike u pomoć, a devojčice pokazuju na Titubu, Saru Gud (Sarah Good) i Saru Ozborn (Sarah Osbourne) optužujući ih da su veštice. E, sad. Tituba je rob, Sara Gud je beskućnica pomračenog uma, a Sara Ozborn uticajna žena u suparničkom selu. Putnamovi pritiskaju gradske vlasti koji hapse sve tri optužene. Sve ih ispituju, a Tituba priznaje da je veštica i da priča sa Đavolom, i otkriva dve Sare kao saučesnice. Zanimljivo je da uprkos priznavanju, Tituba nikad nije osuđena niti kažnjena. Provela je neko vreme u pritvoru, pa je puštena.
Još tri devojke javljaju se kao navodne žrtve veštičarenja, a Putnamova ćerka optužuje Matu Korej (Martha Corey) za veštičarenje. Marta je bila veoma pobožna i dobra žena, ali racionalna i pomalo povučena od ostatka sela. Nije verovala u besmislice i smatrala je da devojčice lažu. Nije bila svesna stepena histerije koji je vladao i pokušavala je da apeluje na zdrav razum svojih sugrađana. Međutim, na suđenju devojčice su počele da se prave da su pod veštičijim napadom i to je bilo dovoljno da Martu obese. Njen muž je pokušao da je odbrani, ali pošto je odbio da učestvuje u procesu, osuđen je da bude zgnječen kamenjem. Šerif je tražio da se gospodin Korej pokaje, ali ovaj je odbio tražeči još kamenja. Postao je glavni junak drame Artura Milera (Arthur Miller) “Veštice iz Salema” (The Crucible). Korej je živeo dva dana spljeskan između dve daske pritisnute odozgo kamenjem, pa izdahnuo.
Devojčice optužuju i Rebeku Nurs (Rebecca Nourse). Njen jedini greh je bio u tome što su Putnamovi hteli da preotmu imanje Nursovih. Rebeka je bila ljupka bakica od sedamdesetak godina i mnogi su priskočili da je odbrane, svedočeći u njenu korist i potpisujući peticiju za njeno oslobođenje. Međutim, na sudu su priznavali tzv. spektralni dokaz. Ovaj dokaz se sastojao u tome što devojčice “padaju” u trans i viču da ih veštica napada. To je uzeto kao dovoljan dokaz da bakicu Rebeku obese. Desetak godina kasnije, devojčica je priznala da su lažno optužili Rebeku Nurs, ali porodica je već bila rasturena, a imanje su i dalje zadržali Putnamovi. Zamislite tu grozotu. Da vas u smrt i nepravdu oteraju neke balavice koje se krevelje, a što je sud uzeo kao krunski dokaz…
Od suđenja nije pošteđena ni četvorogodišnja Doroti Gud (Dorothy Good) koja srećom nije osuđena, ali jeste pretrpela teške traume tokom boravka u zatvoru, od kojih se kasnije oporavila. Zbog toga što je stala u odbranu Rebeke Nurs, optužena je i Sala Klojs (Sarah Cloyce), sestra Rebekina. Zajedno sa njom pod istragom je i Elizabet Proktor (Elizabeth Proctor), a njen muž Džon (John Proctor) prvi je muškarac optužen za veštičarenje, posle čega je ubrzo i obešen. Njegova krivica poništena je tek (!!!) 1992. godine. Tek kad je obešen, Meri Voren (Mary Warren), sluškinja Proktorovih priznaje da je lažno optužila porodicu poslodavaca. Pod pretnjom, povlači izjavu i pridružuje se tužiteljima.
Te iste devojčice koje su počele histeriju, optužile su novu turu “veštica”, Ebigejl Hobs (Abigale Hobbs), Meri Voren i Bridžet Bišop (Bridget Bishop). Ebina sestra Deliverans Hobs (Deliverance Hobbs) priznaje veštičarenje. No, zvezda ove histerije je svakako Bridžet koja je i prva pogubljena. Njena krivica bila je u tome što se tri puta udavala, što je bila gazdarica nekoliko krčmi, oblačila se provokativno, govorila otvoreno. Ipak, najveći greh bio joj je što se prezivala isto kao Sara Bišop (Sarah Bishop), žena krčmara iz Salemskog Sela. Tvrdila je da ne poznaje tužioce, ali svejedno je obešena, najviše zbog drskog obraćanja sudu. Pod istragom se našla još jedna sestra Rebeke Nurs, Meri Isti (Mary Easty) koja je obešena naprosto zato što je stala u Rebekinu odbranu.
Devojčice iz Salema optužuju i Džordža Barouza (George Burroughs), bivšeg sveštenika. Premda je sveštenik tečno recitovao očenaš – nešto što je sud uzimao kao oslobađajući dokaz – Džordž je obešen, prevashodno zato što su mu neki ljudi dugovali pare, pa im je pogodovalo da ga obese… Zanimljivo je i to što je Džordž bio veoma snažan, a smatralo se da takva snaga ne dolazi bez đavolove pomoći.
Očenaš nije spasio ni Saru Martin (Sarah Martin) koju su pomahnitali stanovnici Salemskog Sela optužili da je veštica i obesili zato što je bila umešana u ostavinsku raspravu koju seljani nisu hteli da joj prepuste. U smrt su je oterale tri devojčice, kao i mnoge žrtve pre nje. Baš kad je porota bila ubeđena da je Sara nevina, devojčice su počele da se izmotavaju i gađaju Saru rukavicama, što je uzeto kao dovoljan razlog da se udovica Martin pogubi.
Sva strka i frka oko veštica i suđenja odigravala se u Salemskom Selu i bila mahom uperena protiv stanovnika Salemskog Grada. Sudije su bili lokalni magistrati, ali važno je napomenuti da je sve rađeno protivustavno, jer u vreme pomame Masačusets nije imao guvernera. Tek krajem maja 1692. stiže opunomoćeni guverner. No, to nije popravilo stanje, naprotiv. Uspostavljen je zvanični sud i počela su vešanja. Prve žrtve pale su početkom juna. Do kraja oktobra vešanja su bila gotovo svakodnevna, sa kamenovanjima i žrtvama koje su izdahnule u zatvoru. Nekoliko puta razni su pokušavali da opomenu guvernera i sudije da odbace spektralne dokaze (praktično da isključe mahnitanje devojčica) iz dokaznog postupka. Tek kad su sveštenici prihvatili da se bacakanje devojčica izuzme kao dokaz, suđenja su zamrla, a guverner raspustio sud i zabranio progon veštica. Od pedeset dvoje koliko je u tom trenutku bilo u zatvoru, četrdeset devetoro je pušteno zbog odbacivanja spektralnih dokaza.
Ubijeno je pedesetak ljudi, većinom žena. Zbog susedske svađe, sveštenika željnog osvete i nekoliko devojčica koje su pristale da igraju ulogu posednutih. Pobijeni su siromašni, oni koje su stanovnici Salemskog Sela želeli da se reše ili da im otmu imovinu, kao i sve drčne, slobodoumne i razborite žene. Savremenici događaja, retki protivnici ovih progona, nisu imali zamerke na vešanja i progon, već na dokazni postupak koji je bio nedovoljno pouzdan.
Već posle nekoliko godina počela su poništavanja sudskih odluka i pokušaji nadoknade porodicama nastradalih. Godine 1706. glavna progoniteljka vešitca, En Putnem Jr. ponudila je izvinjenje za ulogu koju je imala u progonu veštica. Neki od optuženih nisu bili rehabilitovani sve do kraja 20. veka.
Uskrsni ustanak predstavlja prekretnicu u irskoj povijesti i povijesti irskog otoka jer označava početak stvaranja moderne irske države kakvu danas poznajemo. Iako brutalno ugušen, ustanak je potaknuo izbijanje Anglo-irskog rata koji je dodatno izoštrio irsku nacionalnu svijest te natjerao vladu Velike Britanije da učini ustupke i ozbiljno se posveti rješenju irskog nacionalnog pitanja.
Irsko pitanje, koje svoje korijene vuče još iz dvanaestog stoljeća, počinje se zaoštravati nakon uspjeha Francuske revolucije i revolucije 1848. godine kada nacionalno buđenje nije zaobišlo ni irski narod. Britanska je vlada s vremenom popuštala Ircima u njihovim zahtjevima, ali nije bila spremna odreći se vlasti na irskom otoku jer se bojala da bi otok mogao poslužiti njenim neprijateljima kao baza za napade na britansko tlo. U drugoj polovici devetnaestog stoljeća Irci se počinju znatnije udruživati u revolucionarne i paravojne organizacije, ali ne uspijevaju pronaći sredstva i pravi put za oslobođenje od britanske krune. Tek početkom dvadesetog stoljeća i izbijanjem Prvog svjetskog rata dobivaju priliku da vojnim sredstvima i pritiscima na britansku vladu ishode znatnije ustupke i krenu putem ostvarenja Irske Republike. No iako se pred sam početak Prvog svjetskog rata građanski rat na irskom otoku činio neizbježan ipak ga je, radi sveopćeg dobra, izbijanje svjetskog rata potisnulo u drugi plan jer se britanska vlada potrudila dobiti podršku Iraca za sukob protiv Njemačke i njenih saveznica.(1)
Irsko pitanje osim političke sadrži i vjersku dimenziju jer na otoku uz većinsko irsko katoličko stanovništvo živi i velik broj protestanata, potomaka engleskih doseljenika, koje je britanska kruna i vlada stoljećima sustavno naseljavala na otok. Protestanti su ponajviše živjeli (a žive i danas) u pokrajini Ulster na sjevernom dijelu otoka. Bili su politički i društveno povlašteni što je dodatno pojačavalo irsku frustraciju i pridonosilo jačanju irske nacionalne i državotvorne svijesti. Protestanti su se s pravom pribojavali da će osnivanjem Irske Republike postati građani drugog reda te da će vjerojatno biti i protjerani s otoka. Ponajviše iz tih razloga počinju se udruživati u političke i militantne organizacije kojma je cilj političkim i vojnim sredstvima očuvati uniju Velike Britanije i Irske. Godine 1905. osnivaju Ulstersko unionističko bratstvo (Ulster Unionist Council) koje od samog osnivanja ima velik utjecaj na kompletni unionistički pokret i protenstantski ekstremizam.(2) U siječnju 1913. godine protenstantski ekstremisti osnivaju militantno udružnje pod nazivom Ulsterski dobrovoljci (Ulster Volunteer Force) kojemu je cilj svim mogućim sredstvima onemogućiti uspostavu irske republike ili nekog oblika samouprave.(3) Njihove su nasilne metode rezultirale nastankom katoličkih militantnih organizacija među kojima se počinju isticati Irski dobrovoljci (Irish Volunteer Force) koji su na početku brojali oko 170 000 ljudi, a dobili su podršku i Irskog republikanskog bratstva, prve nacionalne organizacije osnovane još sredinom devetnaestog stoljeća.(4) Na uskrsni ponedjeljak 1916. Irski dobrovoljci zajedno s ostalim katoličkim militantnim organizacijama pokreću Uskrsni ustanak (Easter Rising) u glavnom irskom gradu Dublinu.
[You must be registered and logged in to see this image.] Ulsterski dobrovoljci
[You must be registered and logged in to see this image.] Irska građanska armija
Prvotno je planirano da se ustanak pokrene u 1915. godini, ali je zbog straha od neuspjeha pomaknut za proljeće 1916. godine. Ustanici su se nadali da će se njihova akcija poklopiti s očekivanim njemačkim iskrcavanjem na otok te da će uz njemačku potporu ostvariti potpunu pobjedu. Britanska je vlada došla do informacija da Irci spremaju nekakav ustanak te da im Njemačka daje logističku potporu pa je počela raditi na njegovom sprečavanju, odnosno gušenju. Dana 24. travnja 1916. oko 1000 dragovoljaca krenulo je prema glavnoj pošti u Dublinu koju osvajaju bez puno muke te u njoj osnivaju glavni stožer ustanka, a zaposjeli su i još neke važnije zgrade u Dublinu pri čemu su zarobili nekoliko britanskih vojnika. Na samom čelu ustanika nalaze se profesor Patrick Pearse, vođa Irskih dobrovoljaca, te James Connolly, vođa Irske građanske armije (Irish Citizen Army).(5) Ustanak se proširio na gotovo cijeli Dublin u kojem su ustanici zauzeli nekoliko zgrada i važnijih strateških lokacija, a podignut je i u nekoliko gradova u ostatku Irske. Ustanici su proglasili Irsku Republiku, na zgradu pošte postavili dvije irske zastave, a odmah potom je Patrick Pearse okupljenom mnoštvu pročitao tekst proglašenja Republike.(6)
Britanska je vlada odmah reagirala i poslala vojne jedinice u Dublin da riješe stvar po kratkom postupku. Primjenu sile pravdala je svjetskim ratom s kojeg joj pozornost ne smiju skretati domaći problemi, a ironija je u tome što su postrojbe zadužene za gušenje ustanka većinom bile sastavljene od vojnika irske nacionalne pripadnosti.(7) Vojska je ispočetka djelovala sporo, ali je onda dobila znatna pojačanja, a na njeno je čelo postavljen general John Maxwell. On je odlučio topovskom paljbom slomiti glavna ustanička uporišta pri čemu ga nimalo nije brinulo očuvanje obližnjih spomenika i zgrada, a ni životi civila mu izgleda nisu bili previše bitni. Kako je tjedan odmicao ustaničke snage su se povećavale, ali nedovoljno da bi brojčano nadmašile britanske snage. Na vrhuncu ustanka irski su revolucionari brojali oko 1600 vojnika dok su britanske snage s prvotnih 4500 povećane na oko 20 000 vojnika.
[You must be registered and logged in to see this image.] Patrick Pearse i James Connolly
Irski otpor je doslovno razbijem topovima, a trajao je do subote 29. travnja 1916. Tada je Patrick Pearse uvidio da je daljna borba uzaludna te da otporom neće postići ništa osim još većeg broja poginulih irskih civila i dobrovoljaca. Izašao je iz ruševina s bijelom zastavom u rukama, položio oružje te se bezuvjetno predao britanskim vojnim zapovjednicima.(9) Zatim su u narednim danima uslijedila smaknuća 15 istaknutih ustanika, a sveukupno je na smrt osuđeno 90 Iraca.(10) Ukupan broj vojnih žrtava za vrijeme i nakon ustanka procjenjen je na oko 550, broj poginulih civila na oko 250 dok je ranjenih i ozlijeđenih bilo nešto više od 3 tisuće.(11)
Iako nije poprimio široke teritorijalne razmjere, odnosno nije bio sveirski, ustanak je zahvaljujući sudjelovanju političke stranke Sinn Fein dobio političku dimenziju koja je osigurala nastavak borbe i legitimnim sredstvima. Stranka Sinn Fein (Ourselfs Alone, We Alone), osnovana 1907. godine, ispočetka nije zastupala radikalne republikansko-nacionalističke stavove nego je radila na stvaranju jedinstvenog nacionalnog pokreta, oslobođenog vjerskog utjecaja te se borila za irsku autonomiju.(12) No, stranka je iskoristila atmosferu uzrokovanu brutalnim gušenjem ustanka te se nametnula kao vodeći politički faktor irskog republikanskog pokreta. Njezin je vođa, Eamon de Valera, bio jedan od rijetkih vođa ustanka koji je uspio izbjeći smaknuće te će u sljedećim mjesecima i godinama odigrati vrlo važnu ulogu u irskoj borbi za neovisnost. Osim toga, ustanak je označio početak Anglo-irskog rata koji će završiti podjelom irskog otoka na Sjevernu Irsku i Slobodnu Irsku Državu koju će kasnije naslijediti Irska Republika. Iz Uskrsnog ustanka i Anglo-irskog rata izrodila se Irska republikanska armija (Irish Republican Army) kao sljednica Irskih dobrovoljaca, a kao jedna od najbolje organiziranih i najdugotrajnijih paravojnih organizacija odigrat će vrlo važnu ulogu u irskoj i britanskoj povijesti dvadesetog stoljeća.
Priču o Galileju (Galileo Galilei) učili smo u školi, zar ne? Ovako, otprilike, ide verzija koju smo zapamtili iz tih školskih dana.
Galileo je bio neki Italijan što je živeo u srednjem veku. Bio je naučnik i mrzeo je sveštenstvo. Onda je izmislio da se Zemlja okreće i zbog toga što je bio napredan, zla inkvizicija ga je spalila na lomači. Poslednjim dahom svojim, Galileo im je prkosio izjavom: “Ipak se okreće!” Poenta priče je da je crkva zatucana i spaljuje naučnike, a u čast Galilejevu, razne svemirske džidža-bidže nose njegovo ime…
Živeći u doba sekularne države (a ova naša je još povrh toga bila i komunistička), čim je u igri “crkva protiv nauke”, skloni smo da događaje posmatramo svedeno, pojednostavljeno. Čak je i Stiven Fraj (Stephen Fry), poznati glumac, ljubitelj nauke i vatreni ateista u jednom TV-duelu sa predstavnicima crkve izjavio “da je Galileja mučila inkvizicija”. Poreklo slike naučnika na mukama nalazi se u starijim delima boraca za prevlast racionalizma, na primer i kod Voltera (François-Marie Arouet de Voltaire).
No, da pogledamo nekoliko (urbanih) legendi o Galileju, pa ćemo, valjda, doći do istorije koju niste učili u školi:
Galileo je dokazao da se Zemlja okreće oko Sunca
Ne. Nije. Rasprava o tome da li se Zemlja okreće oko Sunca, ili Sunce oko Zemlje (heliocentrizam vs geocentrizam) trajala je gotovo pola veka pre nego što se Galilej uopšte i rodio. Tiho Brahe (Tycho Brahe) bio je naučnik koji je ponudio novu verziju geocentrističkog modela, dok su Kopernik (Nicolaus Copernicus) i Kepler (Johannes Kepler) ponudili heliocentrične modele, s tim što je Kepler preciznije opisao kretanje planeta. Galilej je bio zastupnik teze da se Zemlja okreće oko Sunca, ali nije prihvatao Keplerov eliptični model, već je bio bliži Kopernikovom modelu. Galilejev doprinos nauci bila su opažanja Venerinih mena, što je pomoglo da heliocentrični model prevlada, ali Galilej ga nije dokazao. Naime, naučnici onog vremena imali su poteškoće da dokažu da se Zemlja okreće oko Sunca, iste one zbog kojih su Grci odbacili tu tezu i prihvatili Ptolomejski model. Dakle, Galilej nije bio genije koji je rešio tajnu, naprotiv bio je i sam u zabludi, na primer, tvrdeći da su putanje planeta pravilne kružnice ili da Zemljina rotacija izaziva plimu i oseku.
Crkva je bila protiv nauke i odbacivala je naučne dokaze
Ne. Nije. Protivnici Galilejevi bili su podjednako naučnici i sveštenici. Galileveji branioci bili su takođe i sveštenici i naučnici. Još sto i nešto godina pre Galileja, katolička crkva utvrdila je da je Bog racionalan i da stoga sva njegova kreacija mora biti racionalna i dokučiva umom. To je otvorilo put za nauku grčkih filozofa i uspostavljanje “prirodnjačke filozofije” koja se nije kosila sa crkvom, niti ju je crkva gušila – naprotiv. Kopernik, na primer, nije bio uveren da može uspešno da brani model koji je postavio, ali ga je biskup Giz iz Helmna (Tiedeman Giese) nagovorio da ipak objavi rezultate svojih istraživanja. Ona su predočena i Papi Klementu (Clement VII) koji je bio oduševljen i darovao je predavača koji je došao da mu objasni šta to Kopernik tvrdi. Galilejem su se hvalili Jezuiti kao svojim čedom, jer je pohađao njihove škole, a početna skepsa spram Galilejevih opservacija teleskopom pala je kad su Jezuiti počeli da koriste teleskop i ponovili uspešno sve Galilejeve opite. Dakle, u vreme kada su trajale naučne rasprave, Galilejev način razmišljanja bio je manjinski, ali prihvaćen. Učeni ljudi bili su pripadnici crkve, ali i laici. Bojim se da je naša zamisao o crkvi koja progoni naučnike – zabluda.
“Teška artijerilja” koju ateisti potežu je “činjenica” da je srednjovekovna crkva tražila da se Biblija tumači doslovno. To nije istina. Teza o doslovnom tumačenju Biblije potiče od 19. veka i ostrašćenih protestanata koji su radikalizovali religiju. U dogmi katoličke crkve izričito se navodi da se svaki delić Biblije tumači sa najmanje četiri nivoa (eshatološki, moralni, simbolički i doslovni). Kardinal Belarmin (Bellarmine) izričito piše da: “Kada bi se zaista dokazalo da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne obratno, tada bismo morali da zađemo u svete spise i istražimo koje delove moramo ponovo tumačiti. Ali takva rabota ne čini se u hitnji, te nisam sklon da menjam tumačenje svete knjige dok se ne stvori potreba za to, potkrepljena čvrstim dokazima.” Pomenuti kardinal bio je i sam naučnik i predavač prirodnjačke filozofije u Flandriji, a crkva je – kao što je Belarmin i predvideo – promenila tumačenje Biblije kada je heliocentristički model nepobitno dokazan.
Galilej je bio mučen, u lancima, spaljen na lomači ili mu je bar bilo prećeno lomačom
Ne. Nije. Galilej je bio istaknuti član zajednice. Osim toga u vreme kada je izbila gužva oko njega, bio je već starac. Nije bio optuženi koji prkosi sistemu, već je bio aktivno uključenu istragu koja se povela. Bio je prijatelj crkvenih velikodostojnika i za vreme “Galilejvog procesa” bio je gost u palatama bogatih sveštenika u Rimu. Dakle, osim što je bio VIP, Galilej nije bio okoreli jeretik (za njih su čuvali sve te lomače i bukagije). Kazna koju je pretrpeo jeste bila strožija nego što je iko očekivao. Bilo mu je naređeno da ne izlazi iz svoje vile u Firenci, gde je i živeo sledećih devet godina, do smrti. Ali daleko od toga da je bio zatočen ili mučen, naprotiv, u tom “kućnom zatvoru” napisao je i najvažnija dela.
Galilej je bio opasan, jer je koristio nauku da dovede u pitanje crkvenu dogmu
Ne. Nije. Crkva u ono vreme nije smatrala nauku za opasnost. Naprotiv, mnogi “naučnici” bili su sveštenici. Crkva je ohrabrivala istraživanje sveta oko nas, kako bi se bolje razumela i više slavila veličina božije kreacije. Ukoliko bi ishod naučnih istraživanja došao u sukob sa Biblijom, stav crkve davao je prednost nauci, a protivrečnost proglašavala za naš nedostatak razumevanja. Dakle, tvrdili su da su i nauka i Biblija u pravu, a ako se nešto tu ne slaže, sami smo krivi što smo ograničeni. Nevolja sa Galilejevim učenje bila je u tome što se nije moglo dokazati (kao što i nije sve do 1838). Galileo se složio da ne može da dokaže ispravnost Kopernikovog modela. Složio se da nastavi da ga istražuje i proučava samo za potrebe astronomskih proračuna. I tu dolazimo do prvog pravog razloga za nevolju.
Papa je tražio od Galileja da napiše knjigu u kojoj će prikazati oba modela, Kopernikov i Ptolomejev, te istaći prednosti i nedostatke jednog i drugog. Galileo je napisao “Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo tolemaico e copernicano”, kao što je papa zahtevao. Ali napisao je da je kopernijanski sistem superiorniji, a papine reči smestio je u junaka koji se zove “Simplicimo” tj. “budaletina”. E, sad. Vladari nikad nisu bili blagonakloni spram onih koji ne ispune njihov zahtev, a još ih i vređaju. Uvređeni papa povukao je podršku Galileju i optužio ga da je prekršio zavet koji je dao 1616. da neće tvrditi da je heliocentrizam superiorniji.
U to vreme, trajala je živa i katkad burna rasprava između dva sistema, a svi vodeći astronomi radili su na dokazivanju jednog ili drugog. Jezuiti su pratili Galilejeve opite i skladno tome korigovali crkveno stanovište. Međutim, osim što je neposredno uvredio papu, Galilej se našao u središtu prevrata u svetu nauke. Usred inkvizicijskog procesa, pojavili su se mnogi naučnici koji su ga blatili, jer su želeli da iskoriste priliku da napakoste kopernijancima. Osim toga, kad je uvredio papu, mnogi pobornici Galilejevog učenja povukli su se, jer se nisu podržavali tu vrstu napada na Svetu stolicu. Duhovi su bili uzburkani, a mnogo raznih činilaca upleteno, pa je presuda inkvizicije bila stroga (premda daleko od mučenja) u pokušaju da se čitava ta rasprava preseče, razreši i uspostavi red.
Sve u svemu, Galileja su kasnije kao mučenika nauke isticali razni autori što je doprinelo da se istina skrije. Istina koja se nalazi negde između toga da su na Galileja bili ljubomorni kolege naučnici, da je radio u vreme uzburkanih preokreta, da se tu negde našao i sveštenik-činovnik koji je iz lične ambicije hteo da raspiruje proces, da se papa našao uvređen i da je Galilej bio nadmeni namćor koji je rasterao svoje saveznike. No, premda jeste bio težak lik, Galilej nije izgovorio “Ipak se okreće!”, naročito ne u brk inkviziciji. Rečenica potiče sa jedne slike na kojoj navodno Galilej pokazuje tamničarima natpis “Eppur si muove”, ali kako nikad nije bio u zatvoru, slika je verovatno samo ilustracija anegdote (trača?) koja je, čini se, kružila još za njegovog života.
Izuzetno težak slučaj rovovskog stopala kod kanadskog vojnika u Francuskoj 1917. (izvor: Library and Archives Canada)
“Naređeno je da vojnici trljaju stopala ujutro i to uz svjedoka. U sljučaju da “rovovskog stopala” mogli ste završiti na vojnom sudu. To nije bila zabava.”
Tijekom prve dvije godine rata zabilježeno je desetke tisuće slučajeva bolesti nazvane “rovovska stopala”. Bolest je izazivala gljivična infekcija uzrokovana mokrim, hladnim i nehigijenskim uvjetima unutar vojne obuće. Vojnici su satima stajali u blatu ili čak u vodi. Obuća je propuštala vlagu u čarape koje se nisu mogle često mijenjati. Vojnicima su većinom dodijeljena dva para čarapa, pa su u pismima kući često zahtijevali da im se pošalju čarape. Infekcija je mogla dovesti do gangrene, pa i amputacije stopala. Rovovsko stopalo je pogađalo sve zaraćene strane, a recimo da su samo Britanci u zimskom ratu 1914. na 1915. godinu zabilježili oko 20.000 slučajeva te bolesti. Bolest je prvi puta zabilježena tijekom Napoleonova povlačenja iz Rusije, kada su vojnicima noge prilikom dugih marševa bile izložene niskim temepraturama i vlazi. Bolest se manifestira natečenjem stopala do gležnjeva, promjenom boje u crvenu ili plavu, te krvavim žuljevima. Usljedilo je umrtvljenje živaca. Liječenje se vršilo podizanjem stopala, utopljavanjem i jednostavnim čekanjem da se bolest povuče. U slučaju komplikacija bolesnik je mogao izgubiti prste ili cijelo stopalo. Vrlo je važna bila prevencija bolesti, pa je časnicima bilo naređeno da se brinu o stopalima svojih vojnika. Više puta dnevno stopala su se morala osušiti, premazati kitovskim uljem i navući suhe čarape.
“Uzeli bi vreću s pijeskom i oprali noge u hladnoj vodi. Nisu nas mogli opskrbiti toplom vodom. Zatim bi dobro izribali stopala na vreći i obuli suhe čarape.”
Za članak je korišten transkript interjua sa bišim kanadskim časnikom H.S. Cooperom.
Naslov: Re: Istorija koju niste učili u školi Pet 28 Dec - 1:40
Car koji nam je darovao vino
Godine trećeg veka naše ere bile su burne. Rimsko carstvo je još snažno i uspešno odbija napade varvara, ali iznutra je rastrzano građanskim ratovima. Vremenom, smena careva nasilnom smrću postaje nešto uobičajeno, a jedna od carskih dužnosti da progoni uzurpatore. Ovo je priča o Marku Aureliju Probu (Marcus Aurelius Probus) i tome kako je za vjek i vjekova zadužio – vinare!
Marko Aurelije rođen je na imanju u okolini Sirmijuma (Sremska Mitrovica). Otac mu je bio vojnik (veteran) koji je posle službovanja dobio od države imanje. Čim je postao punoletan, Marko je stupio u vojsku i ubrzo se istakao, te zaslužio čin vojnog tribuna (oficir u rimskoj armiji). Napredovao je i postepeno dospeo do funkcije zapovednika svih armija istočnog dela carstva. Tek tada, uključio se u borbu za presto i pobedio nadmoćnijeg Florijana (Marcus Annius Florianus Augustus), polubrata pokojnog cara Tacita (Marcus Claudius Tacitus Augustus Tacitus).
Kad ga je vojska proglasila za cara, Probov carski mandat potvrdio je i senat. Odmah je pošao sa vojskom na Gote i potukao ih kod Dunava, čime je stekao titulu Gothicus. Uspešno je ratovao i u Galiji protiv Alemana, a zatim i protiv drugih germanskih osvajača (Franaka i Burgunda), pa su mu nadenuli nove titule: Gothicus Maximus i Germanicus Maximus.
Probus je, kao iskusan vojnik, bio svestan da je za vojnike najpogubnija dosada. Stoga bi uvek, u predasima između bitaka, naredio da vojnici pomažu da se opustošeni predeli koliko-toliko saniraju. Zbog toga je u narodu bio poznat kao dobričina, a i vojnici su ga poštovali.
Jedan od načina da se oživi privreda bio je da se prekine monopol na vino, koji su držale mediteranske provincije. Stoga je za njegove vladavine prvi put zasađena vinova loza izvan Italije. Plemenitu biljku posadili su na brdu Glavica na Fruškoj Gori, u okolini današnjeg sela Šuljam. Sađenje je nastavljeno, pa je tako vinova loza došla i u okolini Smedereva, na Zlatnom Brdu. Tu je nastala autohtona sorta grožđa – Smederevka. U Mačvanskom okrugu, u opštini Vladimirci postoji selo Provo, za koje priča kaže da je dobilo naziv po ovom istaknutom rimskom caru.
Prob je nastavio da ratuje i sadi lozu po Francuskoj, Britaniji i Španiji, čime je mnogo više zadužio svet nego pobedama protiv varvara i uzurpatora. Istorija kaže da su ga vojnici izdali u korist komandanta pretorijanske straže, Marka Aurelija Kara (Marcus Aurelius Carus). No, zanimljivo je da se Kar oštro obračunao sa vojnicima koji su ubili cara. Stoga je, možda, istinito predanje sačuvano u okolini Sremske Mitrovice koje kaže da su Proba ubili jer je po vrelini terao vojnike da kopaju kanale i popravljaju puteve. Priča se da su se gorko pokajali kad su shvatili šta su učinili, te da su ga sahranili sa najvišim počastima. Nadgrobni spomenik imao je sledeći zapis: “Prob je bio dobričina, pobednik svih varvarskih naroda i tirana.”
Kako bilo, sledeći put kada budete pili dobru Smederevku ili kakvo drugo vino, fruškogorsko, na primer – setite se starog dobričine Proba.
Atila Bič Božji postao je pošast uzdrmanog Rimskog carstva dok je pljačkajući i harajući nadirao Evropom.
Godine 440. n.e. armije i flote Istočnorimskog carstva pokušavale su da preotmu Sjevernu Afriku od Vandala. Rimljani nisu uzimali u obzir opasnost koja je prijetila od Huna, nomadskog azijatskog pastirskog naroda koji se doselio u Rumuniju i Ukrajinu. Rimljani su mislili da mogu da manipulišu hunskim kraljevima - Uldinom, Ruom i sada Atilom - i da ih, ukoliko to bude neophodno, poraze. Ta procjena pokazala se kao kobna greška. Početkom 441. godine Atila je prešao granicu na Dunavu i zauzeo rimski grad Viminacijum (Kostolac). Opljačkao ga je, zarobio stanovnike i zatim do temelja uništio grad. Strah je zavladao širom Balkana. Atila je svoja plemena stepskih nomada ujedinio nametanjem centralizovane kraljevske moći i usavršavanjem vojnog sistema zasnovanog na munjevitim manevrima konjice i na moćnom "skitskom luku". Njegov cilj nije bila teritorija nego pljačka, kako bi nagradio svoje horde ratnika. Huni su prešli hiljade milja duge ravnice i, kako je zapisao jedan rimski posmatrač, izgledalo je da žive u sedlu. Dominirali su u oblasti od Kaspijskog mora do Mađarske i na sjeveru do Poljske. Da bi nadzirao tu ogromnu teritoriju, Atila je morao stalno da putuje. Njegov dvor činila je grupa bogato ukrašenih šatora.
Atila je bio ratnički vođa koji je ostavljao snažan utisak - ambasadora Priska od Panijuma dočekao je sa grupom plesačica. Na banketu na kom je njegova svita nosila svilene odore i pila iz zlatnih pehara, Atila je sjedio iznad njih u jednostavnoj kožnoj hunskoj odjeći i pio iz drvene šolje. Atila je bio i tiranin. Kada su Rimljani odbili njegov zahtjev da plate veliki danak u zlatu, njegove horde uništile su pet rimskih gradova i porazile dvije rimske armije. Zaustavljene su tek ispred zidina samog Konstantinopolja. Zatim su 450.godine Huni krenuli prema zapadu u Evropu. Rimski general Aecije vješto je obrazovao koaliciju zapadnih evropskih naroda i 451. godine presreo Atilu u blizini Šalona, istočno od Pariza. Krvava bitka u kojoj je učestvovalo 40.000 ljudi nije imala jasan ishod. Za Atilu je bitka koja nije okončana pljačkom predstavljala poraz: podređeni narodi počeli su da dezertiraju. U očaju napao je Italiju, zauzeo Milano i krenuo na Rim. Naposljetku, u proljeće 453. godine poslije pijanke kojom je proislavio svoje vjenčanje, pronađen je mrtav usljed velikog krvarenja iz nosa. U roku od godinu dana savez plemena se raspao. Atila je znao kako da iz korjena zatrese zemlju, ali ne i kako da njom vlada: znao je samo da uništava ono što su drugi gradili, ali ne i da nešto stvori.
Naslov: Re: Istorija koju niste učili u školi Sre 13 Feb - 17:57
Многи хтели, неки започели
ОСВАЈАЊЕ СВЕТА
Још од почетака цивилизације и најстаријих држава, један од најважнијих циљева било је обједињавање читавог света у једно царство. Замисао о светском царству живела је подједнако у антици, средњем веку, добу разума, епохи нетрпељивих идеологија, а одржала се до нашег времена
Поход Александра македонског на цео ондашњи свет трајао је десет година
Занимљиво, али ниједан од великих, злогласних, а понекад и славних покушаја да снагом велике војске под једну круну дође читав свет, није уродио плодом. Штавише, успех је био краткотрајан и никада није обухватио већи део насељених подручја планете. Копно захвата трећину планете Земље. Реч је о 148,9 милиона квадратних километара, подручју које је од данашње Републике Србије веће 1692 пута! Све до почетка 20. века било је крајева наше планете који су били непознати. Ипак, раздобље открића планете, које је трајало више од тридесет векова, било је мотивисано пре свега освајањима. Освајање света био је занос појединих великих владара и војсковођа. Александар Велики водио је војску током десет година, уверен да ће стићи до краја света. Римски песник Хорације сматрао је да су римске легије освајале свет како би откриле порекло сунчевог сјаја. Император Аурелијан, објединивши посустало Римско царство, дичио се титулом обновитељ света. Византијски императори сматрали су се светским, универзалним царевима, а арабљанске и касније османске калифе владали су, све до 1924. године, заједницом свих људи – умом. Кинески цареви веровали су да владају Средишњим царством света. Прве колонијалне силе – Шпанија и Португал – поделиле су у два наврата планету Земљу, на начин коме је најближе сечење зреле јабуке. Ипак, земље које су себи доделиле нису стигле ни да открију и заузму, а камоли задрже. Светској власти тежили су политбирои Совјетског Савеза. Чак и у кратковекој Париској комуни окупљени револуционари клицали су „светској републици”. Историчари који су се бавили дугорочним програмом Адолфа Хитлера наводе како је фирер великонемачког Рајха очекивао да се повуче 1950. године, у часу кад прво порази Француску и Велику Британију, а затим и Совјетски Савез. Светску владавину Немачке требало је да, према овим програмско-кошмарним сновиђењима, оствари тек његов наследник после великог ваздушног рата са Сједињеним Америчким Државама за који се процењивало да би требало да отпочне око 1980. године. Током више од пет миленијума историје човечанства царства су непрекидно настајала и нестајала. Тачне границе међу државама постоје тек неколико столећа. Ипак, могуће је саставити опсежну листу узалудних покушаја великих држава, амбициозних државника и прослављених војсковођа који су покушавали да обједине свет. Најдаље у овом настојању отишла су три царства. Највеће у историји – Британска империја – врхунац је доживело у годинама које су уследиле Првом светском рату. Друго по величини – Монголско царство – највеће просторе досегло је у првој деценији 14. века. Коначно, мада по пространству земаља које је објединило није било на трећем месту ове листе, најважније место по уделу које су његови поданици чинили у укупном становништву ондашњег света, заузима Персијско царство у време владавине Ахеменида почетком 5. века пре наше ере.
Британска империја је досад највеће царство у историји човечанства
Прво царство
Британска империја имала је дуготрајан и мукотрпан развој. После хиљаду година освајања и колонизација управо је у Енглеској створена монархија која ће до краја средњег века објединити Енглеску, Ирску, Шкотску и већи део француских земаља. Пошто је до средине 16. века остала без свих својих европских поседа, енглеска круна окренула се поморској превласти. Успон Прве британске империје текао је током два столећа. После победе над шпанском Великом армадом 1588. године, под енергичним владарима Елизабетом И и Џејмсом И, Енглеска је завладала морима. Основала је бројне колоније у Северној Америци, на обалама Индијског океана и беспућима Пацифика. У ратовима са Шпанијом, Холандијом и Француском, а још више храбрим експедицијама, каква је била она под командом сер Волтера Ролија, и смелим гусарима чији је несумњив симбол био сер Френсис Дрејк, енглеска држава проширила се на бројне колоније широм планете. У одбрану овог царства вођен је и први истински светски сукоб – Седмогодишњи рат (од 1756. до 1763. године). Криза коју је Британска империја проживела крајем 18. века, кад је америчка револуција потресла саме њене темеље, није спречила њено јачање на другим странама. До 1922. године – поред Канаде и Аустралије, читаве Индије (данашњи Индија, Пакистан и Бангладеш), половине Африке, десетина колонија у различитим положајима, стратешки важних тачака (Гибралтар, Малта, Суец...) – у поседу највеће империје у историји човечанства нашле су се некадашње колоније Немачког царства и делови османске државе. Британско царство је 1922. године обухватало 33,7 милиона квадратних километара или 22,7 одсто површине Земљиног копна. Ове области нису биле уједињене у централизовану монархију. Била је замало двоструко пространија од данас највеће светске државе – Руске Федерације. Различит положај и посебна права и управа учинили су Британско царство стабилнијим, способнијим за промене, али и дугорочно неодрживим. Двадесет година после завршетка Другог светског рата већи део Британске империје претворио се у независне или само формално с енглеском круном повезане државе. Сâма Велика Британија је после стварања Слободне Државе Ирске 1922. године почела поступак деволуције чији се крај наслућује у наше време. Ипак, Велика Британија је и даље једна од великих сила, која је пре непуних тридесет година била способна да због једне своје „прекоморске територије” – Фокландских острва, на којима живи тек око три хиљаде становника – зарати с Аргентином и доведе у опасност светски мир. Био је то један од ретких ратова у коме се бивша колонијална сила позивала на национална права, док је њена противница истицала територијалне и стратешке интересе.
Почетком 13. века на пространствима средње Азије над многобројним монголским племенима власт је преузео енергични војсковођа Темуџин, у историји познат као Џингис-кан (1206–1227). Током наредних стотину година велике армије монголских коњаника ујединиле су читаву Азију и прегазиле половину Европе. Већ у генерацији која је наследила Џингис-канову, освојена је Кина. Нешто касније присаједињени су Персија, Блиски исток, руске земље. Под вођством Бату-кана сломљене су Пољска и војска Светог римског царства. Само је борба око упражњеног престола спречила Бату-кана да настави продор ка западној Европи. По повратку преко Угарске, Србије, Бугарске и Црноморског приморја монголска војска оставила је истинску пустош. Угарски краљ морао је да побегне на једно јадранско острво. У велебитском крају и данас постоји прича о војсковођи Пасоглаву – народ, наиме, до тада никада није видео припаднике друге расе. Друго бугарско царство никада се није опоравило од ударца који му је у пролазу задала монголска војска. Опустошена је и Србија. Монголско царство у наредним годинама распало се на неколико великих царстава – каната. За Европу је свакако најзначајније међу њима било Златна хорда, која је много година господарила црноморским степама. Власт Златне хорде над руским кнежевинама остала је упамћена као татарски јарам. Поједини историчари сматрају да је одлука монголских освајача да преселе занатлије из руских градова у своју далеку постојбину изазвала дугорочну заосталост Русије, чије су последице постојале још у 20. веку. Будући српски краљ Стефан Дечански као млади принц неко време био је талац на двору владара Златне хорде. На врхунцу краткотрајног државног јединства Монголско царство заузимало је чак 33 милиона квадратних километара. Било је нешто пространије него некадашњи Совјетски Савез и Канада заједно. Реч је о највећем целовитом царству у историји човечанства које је заузимало површину чак шест и по пута већу од Римског царства у време цара Трајана, односно било је четири пута пространије од империје Александра Великог.
Персијско царство обухватало је готово половину светског становништва свог доба
Треће царство
Персијско царство ујединило је у себи готово целокупни свет познат човеку антике. Од Инда, за који је славни грчки морепловац Скилак тврдио да је шири од свих река света узетих заједно и где су, према Херодоту, живели мрави који ваде злато, до Арабијске пустиње, негостољубивих пространстава средње Азије, до египатских водопада. Чак су и грчке земље повремено морале да признају персијску власт. Цар Дарије је, мада је остао упамћен по неуспеху да подјарми Атињане и Спартанце, предузео чак и поход на неухватљиве Ските, у равницама данашње Украјине, које би његове армије несумњиво победиле да су могле да их натерају на отворену битку. Персијско царство остало је упамћено као источњачка деспотија сурових обичаја. Ипак, стари Грци сами су признавали да је то било уређено царство с добром администрацијом и хиљадама километара путева. За наше време Персијско царство важно је због никада превазиђеног рекорда који је постигло. Највеће у свом добу, оно је вишеструко надмашено пространствима империја које су посегнуле за светском превлашћу у наредним столећима. Ипак, процењује се да је готово половина светског становништва (44 одсто) живела у Персији. Под династијом Ахеменида – краљевима-краљева – живело је 49.4 од 112.4 милиона становника планете, колико се процењује да је живело почетком 5. века пре наше ере.
Још не знамо тачно шта је цар Душан, у ствари, хтео.
Средњовековна Србија је током краткотрајног раздобља и сама била царство. За време трајања његовог великог ширења на југ, почетком четрдесетих година 14. века, царство је доживело врхунац освајањем трећег по величини градског средишта посусталог Византијског царства – Богомчуваног града Сера. Српски краљ Душан крунисао се за цара 1346. године, православна архиепископија уздигнута је у ранг патријаршије. У наредним годинама српске војске нису учиниле чак ни озбиљан покушај да освоје Цариград. Успеха није било ни кад је реч о Солуну који је, чак, привремено био отпао од у безвлашће огрезле Византије. Проглашење српског царства још је у средњем веку изазвало бројне недоумице. Васељенски патријарх је неколико година по проглашењу царства бацио анатему на српског владара. Свега двадесет година после смрти цара Душана дошло је до споразумног помирења двеју цркава. Српска страна се повукла. И мада је у новом веку српско царство постало државни идеал, а цар Душан „национална икона”, чињеница је да је силни владар остао једини Немањић који није проглашен за светитеља. Такође, до нашег времена трају учене расправе о природи царске идеологије и државних претензија цара Душана, баш као и мање научне препирке око тога да ли је девет година царства довољно да се о томе прича наредних шестсто педесет. Истина, Српско царство трајало је двадесет пет година, а трик питање је увек било колико је имало царева. Већина каже двојицу, а било их је четворица (Стефан Душан, Урош, Симеон и Јован). На једној од „топ-листа” светских империја ипак се несумњиво налази и Српско царство. Са својих четврт милиона квадратних километара заузело је тек 205. од 212. места. Ипак, било је пространије од било које од југословенских држава. Реч је о једном од пет царстава европског средњег века. Царства које је краткотрајни блесак доживело у часу највеће пошасти коју је преживела Европа – епидемије бубонске куге познате као црна смрт. Какво год оно било, славни британски историчар Стивен Рансимен закључио је у својој познатој књизи посвећеној византијској цивилизацији да је у једном историјском тренутку, средином 14. века, било најмоћнија европска држава.
Иако је био ожењен кнегињом Љубицом, током читавог живота оснивача династије Обреновић, пролазило је на десетине жена, од којих су се неке дуже, а неке краће задржавале у његовом срцу. Једна од њих била је и лепа Босанка Петрија, која се једном приликом задесила у кнежевом конаку са тужбом против дужника, њеног покојног мужа.
Милошу се Петрија допала на први поглед. У таквим ситуацијама увек би причом припремао терен, како би на крају предложио да дотична особа, остане који дан у конаку “док се не пронађе решење за проблем”. Како и сама Петрија није желела да се врати кући док се њена невоља не реши, Милош јој рече:
– Кад је тако, а ти отиди Љубици, па јој се нађи у кући. Ја ћу учинити шта ваља.
Пошто је постигла свој циљ, Петрија се грациозно поклони Милошу, што српске жене из Шумадије нису никада нису умеле тако и идући најпре натрашке, оде Љубици.
Звонак и заразан смех лепе Босанке данима је одзвањао конаком. Милош је стално био у њеној близини и правио шале како би се Петрија смејала. Имала је равне, здраве и беле зубе. Милош је неретко у себи мислио “штета што Љубица не уме овако да говори и да се смеје. Какве вајде од тога што је мати деце, када нема оно што има ова жена”.
Љубица је још првих дана приметила промену у кнежевом понашању, али своју сумњу није могла доказати. Почела је да мрзи Петрију, мржњом каквом може да мрзи само жена којој отимају вољеног човека. Једном приликом је упитала свог мужа:
– Докле ће та жена да чека ту вересију?
– Још мало дана. Дужници се налазе од Дрине до Мораве и одавде до Саве – одговори Милош.
– Нешто то дуго траје, а она и не мисли да иде?
– Куда ће жено да иде сиротица? Каже, све јој је пропало и од овог новца што скупља, мисли да живи негде. Затим, она ради и помаже у кући и не тражи ништа. Бар јој лепу реч треба казати.
Иако се претварао да не зна на шта Љубица циља, Милош је јако добро знао да је њена сумња била оправдана.
Вересија није могла бити сакупљена месецима, па је о њој у кући престало и да се говори. Прећутно, Петрија је примљена у конак и постала је десна рука Љубичина у домаћим пословима. Самим тим, постала је и све слободнија.
Неуспели излет кнегиње Љубице
Једног дана кнегињи Љубици у госте дође, њена јетрва Круна, жена Јованова, који је живео у Брусници. Између осталих провода, једног дана одлучише да направе излет на Руднику и да тамо остану на ручку. Петрија је знала да ће и она морати да иде, али је по Милошевом савету изјавила да се не осећа добро и д ће остати да се одмара. Тако су кнегиња и Круна у пратњи послуге отишле на Рудник видно расположене.
Одједном се из правца Дрине почео приближавати један облак, који је шибан муњом постајао све већи и ближи. Да их не би ухватила киша, кнегиња и гошћа пожурише натраг.
Право са капије Љубица се упутила у собу где је на дивану њене собе затекла Петрију и кнеза загрљене. Уз врисак и мрки поглед упућен Петрији, без речи је изашла напоље. Убрзо затим изашла је и Петрија, бледа и уплашена. Ситуација је била јако озбиљна.
Вечера је протекла као и обично, иако никоме није било до хране. Петријина песма и смех су утихнули. Узнемирени кнез је непрестано вукао густе димове из дугачког чибука. Та тишина је значила да се спрема нешто велико.
Након вечере, Петрија је по обичају узела да намешта кнежеву постељу. Поред ње, окренута прозору, стајала је Круна која је са са њом нешто разговарала. Одједном се сасвим неочекивано на вратима собе појавила Љубица, сва бледа и искривљеног лица. Без речи је пришла постељи свога мужа, скинула је пиштољ са клина и убила Петрију. Уз Крунин врисак, Босанка паде мртва, а конаком завлада паника. Милош видно узбуђен улете у собу, али Петрији помоћи није било.
Користећи забуну која је настала, Љубица је побегла, најпре свом деверу Николи Луњевици, а касније деверу Јовану и Јеврему у Шабац.
Жуте папуче кнегиње Љубице
Несрећну Босанку Милош је пристојно сахранио, након чега је пао у велику жалост. Петрију су обукли у чисте хаљине, а на ноге су јој ставили жуте Љубичине папуче. Погребну поворку кнегиња је кришом посматрала, непоказујући никакво кајање. Прича се д аје тада рекла:
– Ја тебе смирих; сада ти алал моје жуте папуче, а мени нека суди Бог и људи.
Измирење
Љубица је одмах осетила последице свог непромишљеног чина. Односи између ње и Милоша, који су и до тада били доста хладни, постали су још гори. Милош је сада срцем више припадао мртвој Петрији, него живој Љубици. Узалудни су били покушаји његове браће и Вукомановића да измире владарски пар. Милош за то није желео да чује. Вероватно се никан не би ни помирио са женом, да нису била у питању њихова деца, коју је јако волео. Тек после дуго времена, услови за помирење постали су повољни.
На дан преноса моштију Светог краља Првовенчаног 28. децембра 1815. године, у манастиру Каленићу се окупио силан свет, а самом свећаном чину присуствовао је и Милош са својом пратњом. Дошла је и кнегиња Љубица са ћеркама Перком и Савком. У том тренутку била је у другом стању са будућим краљем Миланом.
Сам чин помирења приказан је на следећи начин:
” У горњем углу од велике собе, на шилту сеђаше кнез Милош пушећи на велики чибук. Десно од њега седи Мелентије Павловић, знаменити враћевачки архимандрит, а лево игуман келенићки Самуило. У један мах варта се отворише. У собу уђоше оба Милошева брата, Јова и Јеврем, водећи међу собом под руке кнегињу Љубицу.
Кнегиња беше обучена чисто, али без икаква кићења и разметања. За појасом, с обе своје стране, имађаше по једну малу пушку. Обе пушке беху окренуте на покорност, на молбу а не на бој.
Дошавши пред кнеза Љубица се дубоко поклони па рече:
– Господару, ево две пуне пушке. Или опраштај или убијај, овако се више не може!
– Помилуј господару и брате, и ми ти се молимо! – рекоше у исти мах оба његова брата.
– Молимо те и ми! – рече Мелентије, па и он и Самуило устадоше на ноге.
Милош погледа у ту групу пред собом, поћута малко, одби два три димапа проговори:
– Е моли се Богу и томе што ти је под појасом; оно није ништа криво за твој бес, а ја би с тобом онако како си заслужила.
– Смилуј се господару!
Милош пружи руку. Кнегиња похита, прихвати је и пољуби. Пољубише га и оба брата. Архимандрити му се дубоко поклонише.
– Е, хајдете сад да сиђемо доле у сабор да се нагледамо весела света! - рече кнез.
Кнез устаде и пође напред, за њим оба брата и духовници, кнегиња и свита. Тек тада наста весеље међу онима који беху блиски кнезу и кнегињи, и међу свима који су знали шта се ово зби у великом конаку…”
Тако се завршио живот једне лепе жене. Љубица као жена тиме није добила ништа, али је као мајка и домаћица, са положајем који јој припада, добила право да обаља своје послове до краја живота. Милош је остао далеко од ње и живео је потпуно одвојеним животом. Уосталом, такав је услов ставио за помирење и њега се држао увек.
Naslov: Re: Istorija koju niste učili u školi Čet 21 Feb - 17:56
Istorija koju niste učili u školi: Velika žrtva srpske princeze
. Kosovo. Teško da postoji reč u jeziku nekog naroda koja budi tako mučna i teška osećanja kao što to ova reč za Srbe čini. Sve je počelo pre više od šest vekova kada su se na valovitom Gazimestanu sudarile srpska i turska vojska i krvlju zalile božurima posutu travu. Kada se noć spustila na krvavo polje poslednja šačica srpske vojske stajala je na njemu. Po shvatanjima srednjeg veka to je značilo pobedu, ali teško da je postojala bolnija pobeda od ove.
Vođa vojske, najmoćniji među srpskim plemićima, knez Lazar Hrebeljanović bio je mrtav, a sa njim i cvet srpske mladosti. I turski sultan je ostao mrtav na bojnom polju sa hiljadama svojih ratnika, ali nepregledna masa Turaka navirala je iz Anadolije. Kneževa udovica, kneginja Milica, preuzela je upravljanje zemljom sa svojim sinom Stefanom Lazarevićem. Prvi zadatak novih vladara bio je da obezbede mir sa Turcima. Srbija je postala vazalna kneževina, obavezna da novom sultanu Bajazitu pruži vojnu pomoć kada ovaj to zatraži. Kao garant mira Srbija je morala da podnese još jednu tešku žrtvu. Najmlađa ćerka kneza Lazara, Olivera, morala je da postane žena čoveka koji joj je ubio oca.
[You must be registered and logged in to see this image.]Knez Lazar sa porodicom
Sultanov dvor se nalazio u Jedrenu, antičkom Hadrijanapolju, u blizini današnje bugarsko-turske granice. Predanje kaže da je narod laticama ruža posuo put pod nogama petnaestogodišnje princeze, poslednje žrtve Kosovskog boja, kad je u pratnji brata odlazila iz Kruševca. Knežević Stefan je klekao pred sultana, pognuo glavu pred očevim ubicom, zakleo mu se na vernost i predao ruku svoje mlade sestre. Olivera je postala jedna od četiri zvanične supruge sultana Bajazita, pored stotina drugih žena u njegovom haremu. Ipak, lepa princeza osvojila je srce svoga muža. Sultan je izuzetno voleo i cenio mladu princezu koja je na očevom dvoru stekla odlično obrazovanje. Olivera je svoj položaj koristila da pomogne svom narodu, pa je Srbija bila u najboljem položaju od svih balkanskih vazalnih država. Bajazit je neobično zavoleo i Oliverinog brata Stefana, prema kome je zbog njegovog junaštva i iskrenosti gajio skoro očinski odnos.
Godine 1402. sa istoka su stigli novi osvajači. Veliki mongolski kan Tamerlan sa nepreglednom vojskom udario je na istočne granice turskog carstva. Bajazit je odjahao da mu se suprotstavi. U bici kod Angore Turci su do nogu potučeni, a sultan zarobljen.
U zarobljeništvo je i pao čitav harem sa Oliverom. Stefan Lazarević je ispunio svoju zakletvu i borio se rame uz rame sa sultanom. Sa svojim vitezovima je iskazao veliko junaštvo i na kraju uspeo da probije put do slobode. Legenda kaže da su ubrzo do mladog kneza stigle teške vesti. Tamerlan je Bajazita zatvorio u metalni kavez, postavio ga u dvoranu gde je slavio sa svojim velikašima, a Olivera i druge žene iz harema služile su pobednike golih grudi. Lud od bola i razočaranja sultan se ubio udarivši glavom o rešetke kaveza. Stefan se odmah okrenuo nazad i hrabro ujahao u Tamerlanov logor. Bez straha je ušao pred velikog osvajača i zatražio da mu preda sestru. Zadivljen hrabrošću mladog viteza i junaštvom koje je pokazao u bici, Tamerlan mu je dopustio da odvede sestru i obezbedio mu slobodan povratak u Srbiju.
[You must be registered and logged in to see this image.]Sultan Bajazit je veoma zavoleo svoju mladu ženu
Olivera je postala udovica sa 27 godina. Odlučila je da se više ne udaje. Nastavila je da živi na dvoru svoga brata pod kojim je Srbija još jednom procvetala. Stefan je od vizantijskog cara dobio visoku titulu despota, a ugarski kralj mu je poklonio Beograd na upravu. Despot Stefan Lazarević je umro 1427. godine. Noć pre nego što je vladar ispustio dušu, Beograd je bio pogođen zemljotresom koji je oštetio i Oliverinu kuću. Bilo je to zlokobno predskazanje vladareve smrti. Sutradan, narod se okupio ispred kuće da uteši princezu koja je posle muža izgubila i brata.[You must be registered and logged in to see this image.]
Despot Stefan Lazarević je bio vitez čuven u čitavoj Evropi, jedan od vitezova Reda Zmaja
Ostatak svog života Olivera je provela živeći na dvoru svog sestrića despota Đurađa Brankovića i povremeno odlazeći u Dubrovnik kod svoje sestre Jelene Balšić Kosače. Poslednji put se pominje u sestrinom testamentu napisanom 1444. godine. Veruje se da je umrla nekoliko godina potom. Sahranjena je na nepoznatom mestu. Iako joj je grob izgubljen u magli prošlosti srpski narod nije zaboravio žrtvu mlade princeze koja se hrabro žrtvovala za dobro svoga naroda.
dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
Naslov: Re: Istorija koju niste učili u školi Čet 21 Feb - 18:00
Dijana Budisavljević
Spasiti život drugome, veliki je podvig. U vremenima kada se za pomoć prognanima gubi glava, spasiti ljudski život ravno je heroizmu. Tu nema merenja ko je spasio više. Ipak, ljudi kao ljudi, skloni su da veličaju statistiku i ističu one koji su spasili hiljade i hiljade. U tom pogledu, filmska industrija i Stiven Spilberg (Steven Spielberg) proslavili su gospodina i gospođu Šindler (Oskar Schindler, Emilie Schindler). Zahvaljujući filmu “Šindlerova lista” (Schindler’s List), ceo svet je doznao da su spasili 1.200 odraslih Jevreja i 2.500 dece.
No, o Dijani Budisavljević (Diana Budisavljević) niste učili u školi, niti ćete gledati film. A spasila je oko 12.000 dece iz ustaških logora smrti.
Dijana je rođena u Insbruku (kao Diana Obexer). Bila je žena Julija Budisavljevića, šefa hirurgije Medicinskog fakulteta u Zagrebu. Na jesen 1941. Dijana doznaje od rođake da Jevrejska opština organizuje pomoć svojim sunarodnicima i shvatila je da se niko ne brine za srpsku decu. Kreće u akciju već u oktobru 1941. Skuplja dobrovoljne priloge i razvija mrežu pomagača. Odlazi kod ustaških čelnika i moli da se bolesna deca izdvoje iz logora. Susretala se sa Luburićem, Kvaternikom, Stepincem, Artukovićem, a najviše sa nemačkim generalima koji su veoma uvažavali njene humanitarne napore, verovatno i delom zbog njenog nemačkog (austrijskog) porekla.
Sve je potanko zapisala. Vodila je detaljan dnevnik sa oko četiristo unosa u kojem opisuje uslove u logorima, razgovore sa glavešinama i njhovo negodovanje što se stara o “neprijateljskoj” umesto da zbrinjava katoličke siročiće. Mnoga deca bila su u odveć teškom stanju, neuhranjena i bolesna, mnogo ih je umrlo. Ali gotovo deset hiljada mališana Dijana je uspela da smesti kod hraniteljskih hrvatskih porodica, u prihvatilišta katoličke crkve ili u izbegličke logore u kojima su uslovi ipak bili kudikamo bolji nego u Jasenovcu, Staroj Gradiški, Lobor-Gradu, Mlaki, Jablancu.
[You must be registered and logged in to see this image.]Popisivanje i pregled mališana
Osim izvlačenja dece iz logora smrti, njen tim šalje u logore odeću, hranu, lekove, novac. Pomaže članovima Crvenog Krsta da obavljaju svoje aktivnosti. Dijana vodi urednu evidenciju o svakom detetu. Bila je odlučna da zabeleži sve što je neophodno da bi deca posle rata mogla da nađu roditelje. Tolika je bila upornost njena da su joj pomagali i zvaničnici nemačke vojske i pojedini ministri NDH. Čak su i najveći krvnici, premda besni što moraju da joj predaju decu, poklekli pred upornošću ove neverovatne dame.
A onda stiže oslobođenje. Po naređenju Ozne, Dijana predaje celu dokumentaciju i sve fotografije, podatke za 12.000 mališana. Premda je zahtevala od Ministarstva socijalne politike da se uključi u proces identifikacije dece i ponudila pomoć da povratnicima iz logora pomogne da se spoje sa svojim potomcima, komunisti nisu uslišili molbe. Ceo njen rad proglašen je zaslugom KPJ, a Dijana je kao “buržujka”, “Austrijanka” i “lice van partije” bila gotovo kažnjena. Pretili su joj da će razotkriti kako je sarađivala sa Nemcima, bilo im je sumnjivo što je njen muž Srbin preživeo rat usred Zagreba. Stoga niko ništa nije znao o njenom radu, osim onih koji su naredili da se sve zataška.
Dijana je bila očajna što neće uspeti da vrati svu decu roditeljima, grizla se jer je razmišljala da li je mogla spasiti još koje dete. O svom herojstvu (čak jedanaest članova njenog tima bilo je ubijeno, a i sama je mogla biti smaknuta u svakom trenutku) nije govorila nikome, čak ni porodici i prijateljima. Dnevnik je otkrila njena unuka, Silvija Sabo. Vođen na nemačkom, preveden je i odštampan, ali svega u 700 primeraka. Osim u arhivima pojedinih istorijskih instituta, tekst nikome nije bio zanimljiv, a u Beogradu i danas postoji samo jedna kopija.
Dijana se, sa mužem, 1972. godine vratila u rodni Insbruk, gde je i umrla 1978. godine.
O njenim delima nije snimljen film, niti je nazvana ijedna ulica. Pominje je tek Svetlana Velmar-Janković u knjizi “Lagum”, a priču su pre dve godine iskopali novinari “Večernjih novosti”. Žalosna je činjenica da i danas postoje ljudi koji bi voleli da zavire u Dijanin dnevnik, da se posluže njenom kartotekom, jer i danas postoje ljudi koji nisu našli svoje bližnje.
Tek posle napisa u novinama, reagovala je pravoslavna crkva i dodelila joj posthumno ordenom Carice Milice, a čini mi se da je mitropolit Amfilohije predložio da jedna ulica dobije njeno ime. Apel je konačno uslišen i nekoliko ulica u raznim gradovima u Srbiji sada nosi ime ove velike humanitarne heroine. Glumac Tihomir Stanić pokrenuo je snimanje filma o Dijani, ali nije nam poznato da li je pala prva klapa. Wannabe
Enigma
MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
Naslov: Re: Istorija koju niste učili u školi Ned 24 Feb - 14:19
"Jedna smrt je tragedija, milion mrtvih je statistika."
"Suština Staljinovog zla leži u tome što je u svojoj glavi obrnuo moral: ono što je loše postalo je dobro, a što je bilo dobro postalo je zlo. To je bio čovjek koji je izgubio iz vida činjenicu da u biti svakog napretka leže ljudsko dostojanstvo i blagostanje."
MIHAIL GORBAČOV
U martu 1953.godine, stanovnici Sovjetskog Saveza bili su očajni zbog vijesti da je umro predsjednik njihove države. Na pogrebu čovjeku koji je bio poznat kao Ujka Džo Staljin, ljudi su plakali ne skrivajući suze. Za Ruse, Staljin je bio spasilac, veliki vođa koji je izvukao i njih i zemlju iz čeljusti Hitlerovih nacista, a opirao se Amerikancima. Dok su prolazili pored kovčega, mali broj njih bio je raspoložen da se prisjeća one Staljinove druge, tamnije reputacije, da je bio ubica miliona ljudi iz svog sopstvenog naroda, broja koji je bio veći od onog koji su pobili carevi tokom svoje četvorovjekovne vladavine. Nemilosrdna Staljinova birokratija pretvorila je narodnu revoluciju, zasnovanu na idealima slobode i jednakosti, u totalitarnu diktaturu koja je održavana terorom.
Staljin je rođen 21.12.1879. u Gruziji. Njegov otac Visarion bio je loš obućar, pijanica koji je tukao svoga sina i ženu. Ubijen je u tučI kada je Staljinu bilo jedanaest godina. O njemu je brinula majka Jekatarina,koja je bila nepismena seljanka, ali duboko religiozna, ambiciozna i namjerna da svom sinu osigura sveštenički poziv. Tako je Josif upisan u Teološku osnovnu školu u Gori 1888.godine, a 1894.godine dobija stipendiju za Bogoslovskli fakultet u Tifilisu. Ali, on je više volio revolucionarnu literaturu od Biblije.
U junu 1904. Godine oženio se Jekatarinom, mladom seljankom, koja je umrla tri godine kasnije, ostavljajućI za sobom sina Jakova. Jakov će kasnije pokušati samoubistvo, i neće u tome uspjeti; zbog tog neuspjeha, otac će mu se stalno podsmijavati. On će umrijeti u nacističkom koncentracionom logoru 1943.godine, jer će Staljin odbiti da pregovara o njegovom spasenju.
Poslije mnogih uspjeha na političkom planu, Staljin se uzdigao do moći zato što je bio otelotvorenje duha. Nemirnog, neuračunjljivog teperamenta, sujetan, , cinično i često osvetoljubiv, ni fizički mnogo privlačan, Staljin se poistovjrtio sa ulogom rukovodioca da je uvijrk bio obučen skromno, zračio je poniznošću mirom i efikasnošću. Njegov majstorski trik bio je da sebe uvijek predstavlja kao čovjeka koji je potpuno posvećen izvršenju volje većine.
Već 1927. god. imao je potpunu kontrolu nad Partijom. Staljin je počeo da primorava sve seljake da se priključe kolektivnim zadrugama, čiji je rezultat užasna glad. Nerazumni zahtjevi države da joj se izruči žito, njegovo oduzimanje na silu, značilo je da seljaci treba da umru od gladi. Sve u svemu, nekih devet miliona muškaraca, žena i djece bilo je izbačeno sa svojih imanja, primorano na glad, zaborav i smrt. Posebno pogođena glađu, na jugu, Bila je Ukrajina u kojoj je glad pogodila skoro 30 miliona ljudi, od kojih su neki bili čak primorani i na kanibalizam.
I u Staljinovoj kući je tekla krv. On se oženio po drugi put, Nadeždom Alilujevom, šesnaestogodišnjom djevojkom. Ona mu je rodila i dvoje djece Vasilija i Svetlanu. Na jednoj od zabava Staljin je uvrijedio svoju ženu koja je poslije toga pucala sebi u glavu. Zvanično objašnjenje bilo je da je umrla od slijepog crijeva. I njegov sin, Vasilije, umire od alkoholizma.
Sovjetski Savez iz tridesetihgodina biće zapamćen prije svegasvojim krvavim čestitkama u svim oblastima društva: političkim i ličnim. Od 1934-38. nestaće najmanje 7.000.000 ljudi. Do svega je dolazilo baš zbog Staljinove ličnosti i njegovih neprijatelja. Uništio je Vrhovnu komandu i vojnu snagu. Niko nije bio pošteđen njegove kontrole. Staljin je postajao sve suroviji, a narod sve poslušniji.
2. marta 1953. umirao je u svojoj sobi , nije mu bilo spasa i umro je 5. marta.
Ruski narod je iz niza saopštenja saznao da je Staljin ozbiljno bolestan. u četiri sata ujutro 6. marta, objavljeno je: " Junačko srce našeg druga, i nastavljača genijalnog Lenjinovog djela, mudrog viđe i učitelja Komunističke partije i Sovjetskog Saveza prestalo je da kuca."
Tačan broj mrtvih tokom njegove vladavine još se ne zna i procjenjuje se da broji desetine miliona ljudi. U času kada je umro, još 14. miliona njih polako je trunulo u gulazima.
Staljin je bio sadista.Volio ja da posmatra ispitivanja političkih optuženika koja ja vršila njegova tajna policija.Islednicima je često bilo naredjivano da”biju,biju i biju dok osumličeni puzeći na svojim stomacima,ne dodju sa priznanjima u zubima”Neki istoričari pripisuju ovakvu brutalnost divljačkim batinama koje je Staljin u djetinjstvu dobijao od svog oca,obućara i pijanice.
Žrtve koje su najviše patile zbog seksualne nastranosti imperatora Kaligule su pripadale njegovoj porodici.Vjerovatno ga je njegova baka,koja ga je obožavala kad je bio dječak upoznala sa seksom.Kao trinaestogodišnjak,imao je incestnu vezu sa sestrom Drusilom,koja je bila godinu dana starija od njega.Kada je postao imperator,prisilio je svoje druge dve sestre da ostave svoje muževe i da sa njim dijele postelju.Ali Drusila je na kraju stradala više od svih.Kada je zatrudnila,car je vjerovao da će dijete iz njihove incestne veze biti obdareno božanskim moćima.Drusila je umrla jedne noći iskasapljena,jer joj je Kaligula rasjekao utrobu da bi iz materice izvadio nerodjenu bebu.Imperator je izjavio da je njegova sastra umrla od strašne bolesti i njeno tijelo je brzo zamotano u čaršav i zakopano pre nego što bi iko mogao da vidi grozne rane koje joj je zadao.
Rim je 64. godine n.e. bio potpuno sravljen u požaru koji je bjesnio nedjelju dana.Pričalo se da je Neron sam podmetnuo vatru kako bi mogao da ponovo izgradi grad i vježba svoje amaterske arhitektonske sklonosti.Hrišćanstvo je tada sticalo sve više pristalica u Rimu i Neron je oduševljeno smišljao nove metode mučenja za njih.Umjesto gladijatorskih takmičenja u cirkusima,on je bacao hrišćane lavovima.Duž širokih puteva koji su vodili do arena,postavljani su razapeti hrišćani,premazani katranom i zapaljeni kako bi osvijetlili put publici koja je išla da gleda spektakle.Gradjani Rima su bili oduševljeni takvim prizorima koji su im pomogli da zaborave činjenicu da je Neron ubio svoju majku i ženu.Ali bilo im je svega dosta kada su saznali da je Neron kastrirao roba i “oženio ga”kako bi živjeli kao muž i žena.Kada je čuo da je proglašen za državnog neprijatelja i da je naredjeno da se bičuje do smrti,imperator je izvršio samoubistvo tako što je prerezao grlo.Njegove zadnje riječi su bile:”ovo je strašan gubitak za svijet umjetnosti”
Pon 30 Jul - 10:42
