Ana Ahmatova o Amadeo Modiljaniju ( iz dnevnika )


"Crtao je moju glavu s ukrasima egipatskih carica i plesačica i činilo se da je posve zanesen velikom umetnošću Egipta."

"U svakom slučaju, to što u Parizu zovu modom, ukrašavajući tu reč raskošnim epitetima, Modigliani uopšte nije primećivao.
On me nije crtao u prirodi, nego kod sebe kući– darovao mi je te crteže.
Bilo ih je šesnaest. Molio me je da ih uramim i postavim u svojoj carskoselskoj sobi. Oni su stradali u carskoselskoj kući u prvim godinama revolucije.
Preživio je onaj u kojem se manje nego u ostalima predosjeća njegovo buduće „nu“…
Najčešće smo pričali o stihovima. Oba smo znali puno francuskih stihova: Verlainea, Laforguea, Mallarmea, Baudelairea."
„U Parizu sam ga viđala veoma retko, možda samo nekoliko puta, ali pisao mi je tokom čitave zime. Pamtim neke delove njegovih pisama: Ti si opsesivno deo mene. Nikada mi nije rekao da je pisao pesme. Sada znam šta ga je najviše fasciniralo kod mene, a to je bila moja sposobnost da čitam misli drugi ljudi, da sanjam snove drugih ljudi i još nekoliko drugih stvari, kojih su odavno bili svesni oni koji su me poznavali. Govorio mi je: Mi se razumemo i Samo ti možeš učiniti da se stvari dese. Međutim, oboje smo propustili da shvatimo jednu veoma važnu stvar, a to je da sve što nam se događalo, bila je praistorija naših života, njegovog veoma kratkog i mog veoma dugog. Umetnost nam tada još uvek nije zapalila strasti, taj oganj koji se nije gasio nas još uvek nije bio promenio, to mora da je bilo onaj laki i prozračni čas pred zoru. Ali budućnost je, koja svoj dolazak najavljuje mnogo pre nego što stigne, kucala na prozor. Ona je vrebala iza fenjera, ona je napala naše snove koji su uzeli oblik tog zastrašujućeg Bodlerovskog Pariza, ležeći i uvek vrebajući negde u blizini, iz zasede. Modiljanijevi božanski atributi su i dalje ostali skriveni. Imao je glavu Antinoja i zlatni sjaj u očima – niko nije bio kao on. Nikada neću zaboraviti njegov glas.“

„Jednom, kad sam trebala da se nađem sa Modiljanijem, dozivala sam ga, ali je on već bio izašao: očigledno smo se pogrešno razumeli, pa sam odlučila da sačekam par minuta. U rukama sam stezala buket crvenih ruža. Modiljanijev prozor, iznad zaključanih kapija njegovog ateljea, bio je otvoren. Kako nisam imala pametnija posla, počela sam da ubacujem ruže kroz prozor u njegov atelje. Više nisam čekala ni minut i otišla sam. Kada smo se sreli nakon toga, on je bio zbunjen i pitao me kako sam uspela da uđem u njegov atelje, kada je ključ imao samo on. Objasnila sam mu šta se dogodilo, a on je rekao da to nije moguće, jer su ruže bile divno složene na podu.“


Godine 1910. viđala sam ga vrlo retko, samo nekoliko puta. Pa ipak mi je cele zime pisao. To da je pisao stihove, nije mi rekao.
1911

„Ja veoma verujem onima koji ga opisuju drukčijim nego što sam ga ja znala, i evo zašto. Kao prvo, ja sam mogla znati samo jednu stranu njegova bića (sjajnu) – ta ja sam naprosto bila tuđa, verovatno, na svoj način ne vrlo jasna dvadesetogodišnja žena, strankinja; i drugo, sama sam primetila u njemu veliku promenu kada smo se sreli 1911. godine. On je sav nekako potamnio i smršavio.

Živio je tada (1911. godine) u Impasse Falguiere. Bio je tako siromašan da smo u Luxembourškom parku uvek sedili na klupici a ne na plaćenim stolcima kakav je bio običaj.

On se uopšte nije žalio ni na posve očitu bedu, ni na također očito nepriznavanje. Samo jedanput u 1911. godini je rekao da mu je prošle zime bilo tako loše da čak nije mogao ni misliti o sebi najdražem.

"Po kiši (u Parizu često pada kiša) Modigliani je išao s golemim vrlo starim crnim kišobranom. Nekad smo sedeli pod tim kišobranom na klupici u Luxembourškom parku, padala je topla, letna kiša, okolo je dremao le vieux palais a l’italienne, a mi smo uglas čitali Verlainea, kojeg smo dobro znali napamet, i radovali se što pamtimo iste stvari."


„Dobro je znao grad, a onda smo, ipak, nekako zalutali.“
"Meni se dugo činilo da o njemu nikada više neću ništa čuti…
A naslušala sam se o njemu vrlo mnogo…
U početku NEP-a, kada sam bila članom Uprave tadašnjeg Saveza književnika, obično smo zasjedali u Kabinetu Aleksandra Nikolajeviča Tihonova (Lenjingrad, Mohovaja 36, izdavač: „Svetska književnost“). Tada su ponovno uspostavljeni poštanski odnosi s inozemstvom i Tihonov je dobivao puno stranih knjiga i časopisa. Neko mi je (za vreme sednice) predao broj francuskog umetničkog časopisa.
Otvorila sam ga – Modiglianijeva fotografija… – veliki članak tipa nekrologa; iz njega sam doznala da je on veliki umetnik 20. veka (sećam se da su ga uspoređivali s Botticellijem) da o njemu postoji monografija i na engleskom i na talijanskom. Zatim mi je o njemu, u tridesetim godinama, pripovedao Erenburg koji mu je posvetio stihove u knjizi Stihovi o kanonima i poznavao ga u Parizu nakon mene. Čitala sam o Modiglianiju i kod Karkoa u knjizi Od Montmartrea do Latinske četvrti i u Bulevarskom romanu gde ga je autor dovodio u vezu s Utrillom."