Čarls Simić

Ulična scena- Čarls Simić

Slep mali dečko
Sa papirnim znakom
Pribodenim na grudi.
Premalen da napolju prosi sam.
No, bio je tu.

Ovo čudno stoleće
Sa svojim pokoljem nedužnih,
Svojim letom na mesec
I njime koji čeka na mene
U stranom gradu
U ulici gde sam izgubio put.

Čuvši da se približavam,
Izvadio je gumenu igračku
Iz svojih usta
Kao da bi nešto rekao,
A ipak nije.

Bila je to glava, glava lutke,
Strašno izgrižena,
Dignuta visoko da je vidim.
Njih dvoje keze se meni.

JACKSTRAWS

Moja senka i tvoja senka na zidu
Zatečene s rukama u vazduhu
Kao da prikazuju uzbunu,
Sada kada čak i šapat, dah samo
Može da uznemiri preostale slamke
Koje odolevaju na stolu.
U žutom krugu svetlosti lampe,
Ovih nekoliko krovnih greda i stubova
Nečega što je moglo biti raskošna palata.
Princ gricka svoje dugačke nokte.
Princeza spušta zelene kapke.
Oboje puno puše,
Nikada ne ležu pre zore.

ZIMSKI SUMRAK

Oblaci se spustiše da zabrinu ljude
U veče velikih bitaka
Oblaci natopljeni krvlju umirućeg dana
Oblaci od kojih podivljaše i konji,
Okupljeni proroci
Ćute
O slutnjama strašnim,
Čak i pred isukanim mačem.
Tamno se nebo sve niže spušta
Uz igru senki nepoznatih plemena
I njihovih heroja u jurišu -
Beli toranj parohijske crkve
Svoj vetrokaz grčevito steže
Pred njihovim besom, ali selo je pusto.
Ni žive duše. Svi zaključani
Od straha svetiljke ne pale.
Mlada seljanka raskopčane bluze,
Dete na njenom krilu,
Okreće glavu od jedre dojke…
Oči mu pune nebeskog užasa i sjaja.

IGLA

Kad god se neka izgubi igla
Ona načini savršen krug.
Njeno sićušno uho još sićušnije postane
Tako da se tišina udene u njega.
Šibica zbog nje upaljena umire
U omci od dima. Svaka nit na svetu
Pocrni. Svinuta leđa moje majke
Sada su drevni kamen.
Sada ispod svega što je
Meko, nežno i podatno
Njezin oštar mali jezik bdi.
Pripazi,
Ili ćeš zbog nje
Zavikati u snu.

Ovaj izbor pesama sačinjen je iz triju pesničkih knjiga:
- A Wedding in Hell (Venčanje u paklu)
Harcourt Brace, New York, 1994
- Walking the Black Cat (Šetnja s crnom mačkom)
Harcourt Brace, New York, 1996

VENČANJE U PAKLU

MOTEL RAJ

Milioni mrtvih; svi nevini.
Ostao sam u sobi. Predsednik je govorio
O ratu kao o nekom magičnom ljubavnom napitku.
Širio sam oči zaprepašćen.
Moje lice u ogledalu podsećalo je
Na dvaput poništenu poštansku marku.

Ja sam živeo dobro, ali život beše očajan.
Toliko je vojnika bilo toga dana,
Izbeglice zakrčile puteve.
Prirodno, svi su nestali
Jednim dodirom ruke.
Istorija je oblizivala svoja krvava usta.

Na plaćenom kanalu, čovek i žena
Razmenjivali su gladne poljupce i kidali
Odeću jedno drugom dok sam ja posmatrao
Isključivši ton u sobi potpuno mračnoj
Osim ekrana na kome beše
Previše crvenog, previše ružičastog.

ODSUDNI ČAS

Kao što je mrav bespomoćan
Protiv podignute čizme,
I ostaje mu tek čas
Za dve-tri jasne misli.
Crna čizma tako izglačana
Da on vidi sebe
U odrazu, izobličenog,
Možda uveličanog
Poput mrava monstruma
Koji drmusa udovima
Preteći?

Čizma možebiti okleva,
Snebiva se, sluti zlo,
Skuplja paučinu,
Rosu?
Da, i očigledno ne.

UZLET

U tiganju
Na šporetu
Našli smo se goli
Moja ljubav i ja.

Seckani luk
Padao je po nama
A mi smo plakali.
To ti je kao parada,
Rekoh joj, konfeti,
Znaš kao kad neko
Stigne na mesec.

„Prevozno sredstvo“,
Reče dvosmisleno
Dok smo se pekli.
„Prevozno sredstvo!“

BUVA LJUBAVI

Uzeo je buvu
Ispod njenog pazuha
Da je čuva.
I neguje
U kutiji šibica,
Čak bi ponekad bocnuo

Svoj prst
Da je hrani
Kapima krvi.

LJUDI OBOŽAVANI ZBOG SVOJE SVIREPOSTI

Da li je tačno da tirani imaju dugačke prste?
Da li je istina da sami postavljaju zamke
Ispod slika Bogorodice
Na mračnim mestima preobraženim u muzeje?

Svi volimo njen grozničav pogled uzdignut ka nebu.
I Veneru razodevenu svi volimo.
Ona nas gleda iz razmeštene postelje
Sa smeškom i rukom preko prepona.

Ona vidi kako gospodar vreba iza naših leđa.
Star je, bled kao leš, preobučen
U čuvara muzeja i nosi sive rukavice,
Jer ruke su mu, naravno, crvene.

VELIKA KONSPIRACIJA

Svet je prepun detektiva amatera
Zabavljenih nerešenim slučajevima.
Oči su im otvorene a uši naćuljene kad naše nisu.
Ulica inih prikrivenih zločina
Tako lepa u jutarnjem suncu.

Zlodela su drevna a dan nov.
Pištolju na stolu neko šapuće,
Divan si.
Zver u noći, je l’ to bio on?
Grebao je po vratima, tražio da telefonira.
Evo ga, deset godina kasnije
U njenoj kuhinji pere sudove.

Sunce sija. Lanac nagoveštaja vodi do
Kokošaka nastanjenih u starim mrtvačkim kolima.
Susedno dvorište.
Belina njihovih jaja opaka je bez sumnje.
Tog istog dana poštar priznaje da se verio
Ženom iz visokog društva
Nakon jedne lude gradske noći.

Božja Pravda, postoji i to.
Magnat monoman sa poslovnim interesima svuda po svetu
Čiji službenici uživaju status robova na galiji,
Ali koji isto tako voli da se po potrebi prikaže
Poput stidljive devojčice obučene za prvu pričest.
Shvataš šta hoću da kažem?

ŠETNJA S CRNOM MAČKOM

MRAČNI KUTAK

Reci, kako si me pronašla?
Obično se pravim nem i gluv, ali sa tobom
Nije isto. Stalno izlećeš iz kuće
U kuću, vrebaš me
Kao crna mačka.

Pogledajte ove budale, vikao sam
Svetu. Uzalud.
Samo su me preskakale pridržavajući šešire,
Ili pak malo zadizale suknju
Na putu do pakla.

Mora da je lud, ovako izvaljen
Na pločniku, raskopčanog šlica,
Zatvorenih očiju. Samo si se ti vratila
Da vidiš kako sam,
Samo si ti zavirila u svaki mračni kutak.

Ja sam ptica koja lepeće krilima, letim.
Nađi mi lep, veliki kavez, otvorenih vratnica.
Izvuci me odavde svojim poljupcima.
Mojim cipelama nedostaju pertle.
Mojim pantalonama potreban je tvoj prst da ih pridržava.

ODMOR U LUDNICI

Već su bili okačili večernje suze na prozorska okna.
General je imao pune ruke posla oko fabrike mrava u sopstvenoj glavi.
Sveci su goreli u svojim grobnicama, svi osim jednoga koga beše zarobila crnomanjasta filmska zvezda.
Mojsije je nosio lažnu bradu kao i Linkoln.
X je ponovo izumeo sokratovski metod isleđivanja demonstrirajući neukost tavanice.
„Ukrali su mi tajnu muzičke kutije šibica“, poveravao se Adam.
„Najveći svetski pevac samo što me nije načinio slavnom“, rekla je Eva.
O, jurcati go, u sumrak, po livadi nakon ledenog pljuska!
U belom paviljonu bolničarka je pretvarala vodu u vino.
Požuri kući, tamni oblače.

MOTEL ZA BUBAŠVABE *

Strahovi moje majke,
I ja, koji ih projektujem
Ručnim projektorom.

Veče crnog filma.
Tu je električna stolica,
Pa tako i policajci.
Pušim jeftinu cigaru,
Igram poker sa ubicom čije lice je puno ožiljaka
I jednom debelom ženom rapavog glasa.
Ona ispija džin iz flaše,
Njiše kukovima na muziku sa radija,
Namerava da se uda.
U svitanje, ogromni ventilator sa plafona
Zabacuje mrežu od isprepletanih senki.
Imam rupe na čarapama,
Ropac astmatičara
Kad kleknem da se pomolim.

Takođe, imam dugačak rep
I ličim na majmuna
Budući da neprestano lažem.

* Roach Motel, kako glasi naslov ove pesme u originalu, naziv je veoma popularnog sredstva za eliminaciju bubašvaba. Reč je o kutiji jednostavnog oblika u koju namamljena žrtva može da uđe, ali nikako i da izađe. Ovaj izum je dostupan u svim američkim samoposlugama (prim. prev.)

HERAKLITOVI PRIJATELJI

Umro je tvoj prijatelj
Sa kojim si tumarao ulicama
U svako doba, vodio razgovore o filozofiji.
I tako, danas si krenuo sam,
Zastajući često da ti i tvoj
Zamišljeni prijatelj zamenite mesta,
I prepirao se sa sobom
Po pitanu pojavnog sveta:
Svet koji vidimo u mislima
I svet koji svakodnevno gledamo,
Tako teško razdvojivi
Kada se od tuge i bola povijemo.

Vas dvojica biste se toliko puta zaneli
I obreli u čudnim krajevima grada,
Izgubljeni među podozrivim svetom,
Morali da pitate za pravac
Baš na samoj ivici vrhunske spoznaje,
Ponavljajući svoja pitanja
Nekoj starici ili detetu
A oboje su mogli biti gluvonemi.

Koji to beše Heraklitov fragment
Kojeg si pokušavao da se setiš
Kada si nagazio na mesarevu mačku?
U međuvremenu, i sam si se izgubio
Između nečije nove crne cipele
Ostavljene na pločniku
I užasa i radosti pred iznenadnim
Prizorom devojke koja sva doterana
Za neku žurku, reklo bi se,
Proleće kraj tebe na rolšuama.

PSI ČUJU

Ova mašina je prastara.
Tutnji tu prema meni
A svaki zarđali deo klopara.
Neviđena novotarija sačinjena od vazduha,
Sačinjena od utvara.
Točkovima nije ni do čega. Prašina ih davi,
I odvratni šljunak
Ispunjen sopstvenim žarom.

Neke noći su tako hladne.
Sedeo sam uspravljen u krevetu.
Hamletov duh šetao je po hodnicima
Nekog motela u Vegasu –

Izvlačio je sličnost za sličnošću
Onoga što je nedostupno ljudskom pogledu –
Ko? Ko? Vikao sam, preneražen,
Dok mi mlada i mladoženja iz susedne sobe
Ne rekoše da začepim gubicu.