Stručno gledano, nesigurnost se razvija u ranom detinjstvu, čak i ako tada niste imali ozbiljnijih problema, u pubertetu se nesigurnost javlja gotovo kao redovna pojava. Ipak, nesigurnost kao zaseban problem treba razlikovati od nesigurnosti koja je posedica nekog stvarnog problema ili nedostatka.

Nesigurnost o kojoj danas govorimo je nešto drugo - to je kad ti se često događa da sumnjaš jesi li dovoljno dobra, kad misliš da su drugi bolji od tebe, imaš milion zamerki na svoj izgled i ponašanje, misliš da drugi imaju više sreće i uspeha nego ti, bojiš se da će te svaki dečko ostaviti, misliš da si gubitnik koja je izneverila i roditelje i sebe...
I ako ce se većina devojčica prepoznati barem u jednoj od nabrojanih situacija, nesigurnost nije nimalo prijatna niti je korisna, pa to što se većina devojčica (i ljudi uopšeno) bori s njom, ne znači da se s njom treba i pomiriti.

Stručnjaci kažu da je nesigurnost posledica odrastanja u porodici u kojoj roditelji pred decu postavljaju nerealne i preterane zahteve, koji su agresivni, probleme rešavaju kažnjavanjem, silom, agresivnošću, kad nema dovoljno nežnosti, pa čak i kad nema dovoljno stimulacije (dakle, čak i u slučajevima kad dete nitko ne gnjavi niti zlostavlja, ali je zanemareno ili mu je dosadno). Osoba koja u ranom detinjstvu nije stekla sigurnost lako ce u kasnijem životu pronalaziti situacije koje 'hrane' nesigurnost, jer je oko nas puno ljudi koji će nas povrediti, a nije teško ni samoj sebi postavljati preterane zahteve i ciljeve.

I preterano stresan i prebrz život koji nas svakodnevno tera da donosimo odluke i snosimo njihove posledice je dodatni stres, tzv. stres odlučivanja. On rađa nesigurnost, ali vredi i obrnuto: stres brzog života i stalne prisiljenosti na donošenje odluka znatno teže podnose nesigurne osobe, jer one sumnjaju u svaku svoju odluku i one su same svoji neprijatelji.

Sigurnost se ne gradi preko noći, to je proces, a kako bi postala sigurnija, dobro je znati kako prepoznati sigurnu osobu, odnosno osobu visokog samopoštovanja i samouverenosti, u odnosu na onu koja to nije. Nisko samopouzdanje ne proizlazi iz činjenice da si lošija od drugih, nego iz činjenice da tako razmišljaš o sebi. Osobe niskog samopoštovanja često kasne, više brinu o drugima nego o sebi, sklone su odugovlačenju, perfekcionisti su (i ako u našem društvu to smatraju vrlinom), emotivno se vežu za krive osobe (koje ih najčešće omalovažavaju, maltretiraju i na kraju odbace), misle da bi im život bio bolji da su pametnije ili lepše, čini se kako nikad nemaju vremena za sebe i stvari koje su im važne, radije žive u prošlosti ili budućnosti nego u sadašnjosti (teše se razmišljanjima o lepim prošlim ili budućim vremenima, sadašnjost im je ružna), uvek su u dilemi, teško donose odluke i uvek misle kako su donele pogrešnu odluku (ipak bi bilo bolje da se nisam predomislila u zadnji tren), znaju jasno reći 'ne' (kad kažu 'da' ili 'ne', uvek se zna šta to znači)...

I ako ti se možda čini neverovatnim, stvari se mogu u red dovesti i obrnutim putem. Naime, ne moraš biti samouverena da bi bila tačna, jasno rekla 'da' ili 'ne', da bi volela sebe, nego vredi i obrnuto: počneš li dolaziti tačno, prestaneš li si zamerati pogreške, uvežbaž li jasno reci 'da' ili 'ne', naučiš li brže i bez kajanja donositi odluke, postaćeš i samouverenija osoba.

I ako sticanje samouverenosti traje, dovoljno je da se svemu ovome posvetiš s dosta žara, nikakvi drugi talenti ili preduslovi nisu bitni , jer samouverenost ne proizlazi iz toga što si bolja od drugih, nego što bolje razmišljaš o sebi i više voliš samu sebe.

Umesto da bezglavo juriš svetom, odredi svakoga dana malo vremena za razmišljanje - pokušaj dokučiti šta stvarno želiš, koji ljudi i situacije su ti zaista važni , kako možeš doći do onoga što ti je važno, što možeš napraviti da budeš efikasnija, uspješnija... Ne traži previše od sebe, ali nemoj ni odustajati od ambicija, ne budi perfekcionista, napiši šta voliš kod sebe (i to neguj i poboljšavaj, budi ponosna što si takva).

Nauči reći 'ne', pokušaj biti odlučnija, preciznija, više se posveti sebi, a manje drugima, nauči jasno od ljudi tražiti šta želiš, traži da i oni ponešto učine za tebe (jer su davanje i primanje ravnopravni), roditeljima i svim autoritetima jasno reci ako previše od tebe traže i ako postavljaju zahteve za koje misliš da su preterani. Ne upoređuj se uvek s boljima od sebe, jer nisu svi stvoreni da bi bili najbolji, niti je netko sveukupno bolja osoba ako možda bolje svira gitaru ili uspešna u školskom gradivu, sportu ...



UMESTO:

Nisam dovoljno pametna za to
Nikada neću uspeti da se izborim sa stresom
Nikada nemam dovoljno vremena za sve ...
To je gubljenje vremena
Nikada neću napredovati u ovome što radim
Neću uspeti
Niko ne želi da priča sa mnom
To nije moj posao
Suviše je neizvesno
Nikada neću biti najbolja
Bolje da neko drugi to radi
To je već dovoljno dobro i bez mene
Već sam sve pokušala
Nemam snage za to



TREBA REĆI:

Naučiću kako se to radi
Pronaći ću način da se relaksiram i pobedim
Napraviću listu prioriteta i tako organizovati
Uložiću vreme u nešto što je zaista vredno
Pokušavaću sve dok ne uspem
Pronaći ću način kako da uspem
Obratiću se prva
Biće mi drago da preuzmem odgovornost
Rizikovaću. Ko ne reskira, ne dobija.
Ako ne probam nikada neću saznati
Spremana sam da naučim nešto novo
Probaću da saznam koliko sam dobara u ovome
Naučila sam nešto iz svojih iskustava
Ja hoću i mogu da uradim !