Pet tajnih mesta u moskovskom Kremlju

Svaki turistički vodič će turistima u Kremlju pokazati Cara zvonȃ, Carski top, Tajnu kulu i Palatu oružja. Međutim, iza debelih zidina Kremlja kriju se još mnoge tajne.


Ptice grabljivice

Elitna vojna jedinica koja trenira ptice grabljivice, tačnije par sokola, nekoliko kobaca i laponsku sovu, nije poznata široj javnosti. Ptice služe kao prirodna odbrana i kontrola populacije vrana.

Pokazalo se da nisu turisti jedini kojima kule u Kremlju privlače pažnju. Naime, moskovske vrane imaju običaj da skidaju pozlatu sa kupola, koje su izuzetno klizave, tako da ptice kandžama gule pozlatu pokušavajući da se kreću po kupolama. Prebivalište sokolova nalazi se u podnožju Tajne kule. Sakriveno je od očiju prolaznika. U Kremlju postoji i zimsko sklonište za pernate odbrambene snage, a nalazi se između Nabatnijske i Spasiteljeve kule.

Ptice prolaze kroz specijalnu obuku baziranu na jedinstvenoj metodi Federalne službe bezbednosti.

Ikonostas porušenog manastira


U vreme sovjetske vlasti religiozne građevine u Rusiji bile su uništavane ili pretvarane u magacine, muzeje ili arhive. Ta sudbina zadesila je i Vaznesenski manastir u Kremlju. Rušenje manastira izazvalo je široku reakciju, tako da su Staljinu stizala mnogobrojna pisma kritike. Uprkos tome, manastir je srušen. Danas u Kremlju postoji samo mesto gde se nekad nalazio manastir.

Međutim, samo nekolicini je poznato da istorijski ikonostas, koji je sačuvan, danas stoji u Patrijarhovoj palati.

Tajne Kremaljske palate

Kremaljska palata sagrađena je 1960-ih, i proglašena je za objekat od kulturnog značaja. U njoj su se održavali socio-politički forumi, a koritešćena je i za održavanje koncerata i pozorišnih i operskih predstava, a u njoj se nalazi i sedište Kremaljskog baleta.

Palata, naravno, ima i svoje tajne. Malo ljudi zna da se u njoj nalazi restaurirano zvono “blagovesnik” - najveće među zvonima u tradicionalnoj pravoslavnoj crkvi. Zvono je teško nekoliko tona, a izliveno je početkom XX veka.

 

Sakrivena palata Potešnij

Palata Potešnij sakrivena je od pogleda posetilaca zapadnih zidina Kremlja. U njoj je car Aleksej Mihailovič, sa nadimkom “Najtiši”, dao da se naprave odaje za njegovog svekra, bojara Miloslavskog. Nakon smrti Miloslavskog, imanje je pripalo caru, a bilo je povezano sa Carskom palatom kamenim prolazom. Od 1672. godine u prostorijama palate počele su da se održavaju prve pozorišne predstave u Rusiji. Danas se u njoj nalazi vojno sedište.

Studio za snimanje u kuli Trojicka

U kuli Trojicka (trojstvo) nalazi se moderan muzički studio. On predstavlja glavno mesto za probe Predsedičkog orkestra, jednog od malobrojnih vojnih orkestara na svetu koji u svom sastavu ima i simfonijske muzičare. Interesantno je reći da solisti orkestra znaju državne himne većine zemalja sveta.

Predsednički orkestar nastupao je sa čuvenim muzičarima raznih žanrova, pa čak i onih koji imalu malo zajedničkog sa klasičnom muzikom, kao što su klavijaturisa Ken Hensli ili grupe “Juraja hip” i “Skorpions”, ili ruski hard-rokeri. Ovaj ansambl snimio je muziku za više od 40 filmova, pozorišnih predstava i sportskih događaja.


superodmor

MOSKVA – urbana metropola sa burnom istorijom



Ogledalo duha ruske Imperije, grad sa arhitekturom iz doba SSSR-a a istovremeno urbana metropola sa neboderima i luksuznim restoranima - Moskva je za turiste jedan od najinteresantnijih gradova sveta. Mnogobrojni muzeji, spomenici iz vremena socijalizma, trgovi i crkve, ali i fantastične stanice podzemne železnice samo su neka od nezaobilaznih turističkih mesta u gradu koji već godinama važi za jedan od najskupljih na svetu.


Najpoznatiji i najposjećeniji deo grada je Crveni trg (Кра́сная пло́щадь), na kom se nalazi najfotografisanija crkva na svetu, prelepa građevina sa šarenim kupolama – Katedrala Svetog Vasilija Blaženog.


Napravio je Ivan Grozni u XVI veku da obeleži svoja osvajanja. Postoji legenda da je nakon završetka crkve, Ivan Grozni naredio da se njen graditelj oslepi kako ne bi napravio ništa lepše.


Osim crkve, na Crvenom trgu smestio se i Lenjinov mauzolej, u kojem se nalazi balsamovano telo Vladimira Iljiča Lenjina.

U jednom delu trga nalazi se Kremlj (Моско́вский Кре́мль), carski kompleks osnovan u XI veku, opasan zidinama unutar kojih se nalaze crkve i palate. Danas je jedan deo Kremlja zvanična rezidencija predsednika Rusije i ruske vlade, dok je drugi deo otvoren za posetioce.

Ako ste raspoloženi za šetnju, obavezno posetite veliki moskovski park - Gorki Park, koji se često pominje kao moskovska verzija njujorškog Central parka. Osim zelenih površina, u parku postoje kafei i restorani, mesta gde možete iznajmiti čamac ili bicikl, ili čak pogledati film u otvorenom bioskopu.


U Moskvi postoje još dosta mesta vredna posete - Crkva Vaznesenja Gospodnjeg sazidana povodom rođenja cara Ivana Groznog, kao i Katedrala Hrista spasitelja – najviša pravoslavna crkva na svetu iz 1931. godine.
Tu je i Novodevičanski manastir i groblje iz XVI veka – mesto na kojem su sahranjeni neki od najznačajnijih ljudi Rusije - Anton Čehov, Nikolaj Gogolj, Stanislavski, Nikita Hruščov, Boris Jeljcin…

Moskovski metro, tačnije – njegove podzemne stanice, spadaju u neke od najljepših na svetu. Dok neke od njih izgledaju kao hodnici balskih dvorana sa raskošnim kristalnim lusterima, druge su uređene u stilu soc-realizma i njegove prepoznatljive ikonografije.

Nekada simbol Rusije, lade su danas retki autmobili u gradu sa najviše milijardera na svetu, u kojem je srednji stalež odavno nestao.


Na kraju da razjasnimo, Moskva nije Rusija, Moskva je Moskva, crno - beli grad koji svojom prošlošću, veličinom, arhitekturom i značajem jednostavno oduzima dah.



superodmor.

Bela magija u zemlji Puskina

Osnovao ga je Petar Veliki, zvao se Petrovgrad, Lenjingrad, a od 1991. godine
 je ponovo Sankt Peterburg.






SUNCE, kiša, vetar i sneg - u Sankt Peterburgu sve to može da se dogodi za jedan dan. Ovakvo vreme je idealno za pisce, ali i one koji su jaki duhom. Jer, bez obzira da li pljušti ili duva vetar, Peterburžani nikada ne ubrzavaju korak. Moskovljani smatraju da je severna ruska prestonica pomalo i "ohola". Možda su i u pravu, jer toliku lepotu na jednom mestu nema ni jedan grad na svetu.

Posle Petrograda i Lenjingrada, Sankt Peterburg je 1991. godine i četvrti put promenio ime. Iako je posle referenduma vraćen stari naziv, sada ga svi od milošte zovu - Piter. Za ovaj grad pisci kažu da je "predivna greška Petra Velikog", jer je vreme teško, vlaga visoka i u okolini nema mnogo brda. Naime, u "Venecija na severu" 165 dana pada kiša, 123 dana je pod snegom, 43 dana je tmurno i samo 35 dana sija sunce... Ali, kada se sunce, konačno, pojavi, svima se pojavi osmeh, jer obasja zlatne vrhove Admiraliteta, Petropavlovske tvrđave i kupole Isakijevskog sabora, Crkve spasa na krvi i manastira Nikolski.

Arhitektonski biser nastao iz močvare

"Seci brezu, biće grad" - rekao je Petar kada su mu 27. maja 1703. godine dva starca objasnila da na mestu današnjeg Sankt Peterburga ne može da se gradi, jer će poplava prekriti i brezu. I nije pogrešio, jer je sada ovo treći po veličini evropski grad u kojem je, inače, otvoreno prvo inostrano predstavništvo u SSSR i obavljen prvi razgovor mobilnim telefonom. Petar je prvo isušio močvaru i iskorenio malariju. Nukleus novog grada je postala Petropavlovska tvrđava, vojni garnizon na Zečijem ostrvu, koja je tada služila kao odbrana od Šveđana.
U narednih sedam godina svi viđeniji Moskovljani morali su da počnu gradnju kuća na obali Neve i svi su morali svake godine da donesu 100 komada kamena ili plate globu. Dok je nicao grad, car je zabranio da se u Rusiji gradi bilo šta od kamena. Neva ističe iz jezera Ladoga, prapostojbine Slovena, a 74 kilometara putuje do Baltičkog mora čiji talasi nekada vraćaju vodu i prave poplavu. Grad je na nadmorskoj visini od dva metra, ali nema brige od viška vode, jer je korito Neve popločano granitom, a grad preseca 48 reka i kanala čije obale spajaju 342 mosta. Mnogi se mostovi podižu u 1.55 časova, ali na krastarenje je preporučljivo ići samo leti.

Zimski dvorac
Pošto je Petar uporedo sa gradom stvarao i jaku mornaricu, opasnost od Šveđana je brzo nestala, pa je Petropavlovska tvrđava pretvorena u zatvor u kojem su spavali svi viđeniji ljudi ruske istorije. Prvi zatočenik je bio nesrećni carević Aleksej, pa Tadeuš Košćuški, Černiševski, Bakunjin, Dostojevski, Maksim Gorki, Josip Broz Tito... U sklopu Trđave je Petropavlovska crkva, gde su sahranjeni svi ruski carevi od Petra Prvog do Aleksandra Trećeg. Posle Lenjinove smrti, pretvorena je u muzej i zimi se sa bedema pruža prekrasan pogled na grad, a leti je tu lepa gradska plaža. Svakoga dana, tačno u podne, oglašava se top.
Preko puta je Vojni muzej, omiljeno mesto za dečake koji vole da tumaraju hodnicima između topova i oružja, ali i otvorenih usta zastanu kraj vitrine gledajući izložene pištolje, koje je Puškin koristio u dvoboju.
Prvi Petrov brod izložen je u Pomorskom muzeju na ostrvu Strelka, poznatom po dva crvena svetionika koja krase vikinški pramci. Pored su Zoološki muzej u kojem može da se vidi "krdo" mamuta, nađenih u Subiru i Zbirka retkosti cara Petra, koji je posetioce privlačio bombonama i čašicom votke. U pozadini naučno obrazovni centar, instituti, fakulteti i zgrada dvanaest kolegijuma.
- Ovde su studirali Lenjin, Kerenski, Medvedev, Putin... - kaže Maja Bogunović iz "Putnik travela".- Na putu ka krstarici "Aurori" i danas se može da videti prva kuća Petra Velikog, koja pokazuje da je ovaj visoki, naočiti, pametni, sposobni i okrutni muškarac bio izuzetno skroman.
Veličina "Aurore" pomalo razočarava (dugačka je samo 123 metra), ali ovaj slavni brod je učestvovao u rusko-japanskom ratu i označio početak Oktobarske revolucije. Istina, istoričari kažu da je bio ispaljen ćorak. Tokom opsade Lenjingrada, koja je trajala 872 dana, služila je kao protivavionska baterija. Krstarica je bila granatirana i potopljena, a 1944. godine je izvađena i obnovljena. 


Inspiracija piscima "Zlatnog veka"

Siromašni činovnik, zaljubljeni oficir, stara zelenašica, strastveni kockar, naivni student i dobra devojka, a najviše sam grad, glavni su likovi u klasicima koji odolevaju vremenu. Dostojevski je Sankt Peterburg nazivao "grad sa najviše predumišljaja na svetu" jer su zahvaljujući njemu inspiraciju našli najbolji ruski pisci "zlatnog veka".
U "Literaturnom kafeu" na ćošku Nevskog prospekta (broj 18), danas se ruča iako je u vreme Aleksandra Puškina mogao samo da se popije čaj i odjuri na vatreni susret sa Dantesom. Tada se na tom mestu nalazila poslastičarnica u koju su dolazili Dostojevski, Černiševski, Ljermontov, Čehov, Tolstoj... Putem su prolazili pored kanala Gribojedovog, Mojka i Fontanka, gledali u kuću stare zelenašice Aljone Ivanove, prelazili Vaznesenjski most na kojem je stradao činovnik Marmeladov, išli su na Senski trg gde je Raskoljnikov došao na ideju da izvrši zločin i kroz prozore dvoraca Stroganov, Josupov ili Šeremetjemo i gledali lepotice kako igraju valcer. Inače, u Piteru se i danas redovno održavaju pravi balovi u lepim dvoranama uz jeftinu ulaznicu obaveznim dres-kodom i spiskom plesova koji će se igrati.
Do balskih dvorana se i danas prelazi lepi Anjičkov most, koji krase skulpture Kroćenje konja (dva engleska ždrepca cara Nikolaja). Naziv je dobio po majoru Anjičko, čiji su vojnici postavili most od balvana preko Fontanke ka Nevskom prospektu. Turisti, kao nekada pisci, prelaze i most poljubaca - Pocelujev, na kojem su se mornari rastajali sa devojkama. Puškin je, ipak, najčešće stajao na Lavljem mostu na krivini Gribojedovog kanala i tu je napisao poemu "Mladi sadnik".

Čudotvorne ikone i umetnost
Kao u retko koji grad, u Sankt Peterburg čovek može da se zaljubi iako ga nikada nije video. Zasluga za to najviše pripada piscima koji su živeli u ovom gradu. Istina, u tome još više pomažu raskošne građevine poput ženskog manastira Smoljni (u kojem su učile i princeze našeg kralja Petra) i lepih spomenici poput spomenika Petra Velikog na konju, kako ubija zmiju, koji stoji na kamenu teškom 1.600 tona koji je Puškin u pesmi nazvao "Bronzani konjanik". 



Fontane u dvorcu Peterhof


Kafa može da se popije i na spratu Doma knjige "art nuvo" zgrade Zvinger u Nevskom prospektu. U ovoj kafeteriji čaj su pili i najbolji šahisti sveta kao što su Spaski, Korčnoj i Karpov. Uz čaj i kafu dobija se divan pogled na lepu Kazanjsku sabornu crkvu iz koje su boljševici 1922. godine odneli "129 pudova srebra i više od 37 funti zlata". Ukrali su i ukrase sa ikone Kazanjske, koja je preživela požar, bila u prvim redovima pri opsadi Moskve, pred kojom se molio Petar Prvi pred Poltovsku bitku. Kada je Lenjingrad bio pred padom, Staljin je dozvolio da se ikona iznese iz crkve i da se održi litija sa molebanom. Ikona je nošena i u Staljingrad i pred njom se molio i maršal Žukov.
Ipak, na Dvorskom ploštadu, koji je Dvorskim mostom povezan sa ostrvom Vasiljevski, nalaze se zgrada Admiraliteta, muzejski kompleks Jermitaž sa Zimskim i Mramornim dvorcem, ispred kojih se nalazi i Aleksandrov stub.
Nedaleko, na drugoj strani Nevskog prospekta i Mihailovske ulice nalazi se 141 godinu star legendarni "Grand hotel Evropa" u kojem je Čajkovski proveo medeni mesec, Igor Stravinski pio šampanjac, Raspućin jeo kavijar, a Hitler planirao da napravi banket kada osvoji Lenjingrad. Umesto njega, ovde je bančio Pirs Brosnan u liku Džemsa Bonda. U ovom luksuznom hotelu nalazi se čuveni restoran iz kojeg sneg kada pada deluje kao konfete, ali turisti sebi, uglavnom mogu da priušte ručak u restoranu "Palkin", podjednako slavnom i starom.
- Ljubitelji umetnosti ne mogu zaobići ni Trg umetnosti na kojem se nalaze dva muzeja, dva pozorišta i jedan spomenik Puškinu - kaže Maja Bogunović iz "Putnik travela".- Ovde je živela i slavna balerina Ana Pavlova dok je igrala u Marijinskom teatru. Ovde je izvođena i Sedma Šostakovičeva simfonija o Lenjingradu, gradu heroju, dok je trajala opsada.

.....

NAJVEĆI PRAVOSLAVNI HRAM


ISAKIJEVSKI sabor će, kada zvanično više ne bude muzej, ponovo biti najveći pravoslavni hram na svetu od 4.000 kvadrata. Visok je čak 101,5 metara, a posvećen je Svetom Isaku Dalmatinskom, koji je bio zaštitnik Petra Velikog, rođenog na dan sveca. Izgrađen je od granitnih stubova iz jednog komada, od melahita i lazurita, bronze, murala, mramora, mozaika, pozlate, anđela i legendi. Arhitekti Avgustu de Moferanu prorekli su da će umreti nagon završetka hrama. i on je, zaista, posle mesec dana preminuo.
Pričalo se, takođe, da je carska porodica bezbedna sve dok je Sabor u skelama. Posle izgradnje 1858. godine, hram je bio u skelama sve do 1916. godine, kada su skinute uoči Oktobarske revolucije!
Ispred Sabora je monumentalni spomenik cara Nikolaja Prvog na konju. Na postolju izvajane figure careve žene i tri kćerke, koje drže krst i Jevanđelja.

"BOŽE PRAVDE" U CARSKOM SELU


PRELEPE palate mogu se videti u centru grada (većina kraj reke Mojka) poput dvoraca Stroganov, Josupov (ovde je ubijen Raspućin), Aničkov, Tavričeski, Mihailovski, Beloselski, Šeremetjevo, Šuvalov (Faberžeov muzej) Nikolaevski, Voroncov...
Međutim, dvorac nad svim dvorcima je letnja rezidencija Peterhof, koji lepotom fontana ostavlja bez daha. Na nadmorskoj visini od 17 metara napravljen je savršen inženjerski poduhvat, jer 64 fontane rade bez pumpe. Fontane su zatvorene od novembra do maja, a zlatne figure pokrivene. Dvorac su nemački vojnici potpuno uništili, ali je kompletno rekonstruisan.
Uništen je bio i dvorac Katarine Velike u Carskom selu, ali je savršeno obnovljen, uključujući i sobu od ćilibara. Puškin je obožavao Carsko selo, jer je ovde proveo detinjstvo. Ogromni park se održava besprekorno, a orkestar koji dočekuje turiste na ulazu u palatu odlično je uvežbao himnu "Bože pravde".

A. MIKATA
novosti.rs

Putevima Dostojevskog

Jedinstvena turistička tura u čast slavnog pisca. Fjodor je tako opisivao severnu 
prestonicu iz 19. veka da je grad "glavni lik" svakog romana




Kuća u kojoj je živeo



Bajkoviti grad, koji je nedavno proglašen najboljom kulturnom destinacijom na svetu, prema izboru portala World Travel Awards, u znaku je slavnog pisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. U Sankt Peterburgu je na dan njegovog rođenja 11. novembra veliki praznik. I prvi vikend u julu u severnoj ruskoj prestonici je posvećen ovom geniju ljudske drame. Tada se na Nevskom prospektu mogu videti najbolji glumci obučeni kao Rodion Raskoljnikov, Ivan Pavlovič ili Aleksej Ivanovič koji izvode performanse.

Dostojevski je rođen u Moskvi i tu je proveo detinjstvo, ali je 1837. godine postao Peterburžanin, jer ga je otac sa bratom poslao na studije da bude inženjer, a institut se nalazio u dvorcu Mihajlovski. Međutim, Fjodor je prezirao matematiku, a obožavao Balzaka.
Narednih godina pisac je živeo u više od 20 stanova, pa je baš grad najvažniji "lik" u njegovim knjigama. Svaki kutak podseća na Dostojevskog, pa i Petropavlovska tvrđava, u kojoj je čekao smrtnu kaznu zvog zavere sa Petraševskim, ali je, na kraju, proteran u Sibir.
Šetnja "u društvu" Dostojevskog može početi sa bilo kog mesta u Sankt Peterburgu, ali prva njegova adresa je Vladimirski prospekt 11, gde je živeo od 1842. do 1845. godine. Uvek je tražio stanove u kućama "na lakat", sa pogledom na crkvu. Ovde prozor gleda na ulicu Grafski. Kada je brat Andrej otišao da živi sa prijateljem, doktorom Aleksejem Rizenkampfom koji je lečio siromašne ljude, Fjodor je u razgovaru sa njima upoznao potpuno drugačiji prelepi grad. I napisao knjigu "Bedni ljudi".
Delo "Braća Karamazovi" napisao je u stanu na uglu ulica Kuznjecka i (sada) Dostojevskog. Tu je živeo do smrti, 28. januara 1881. godine, a ovde može da se poseti i muzej koji čine uspomene supruge Ane.



U Moskovskoj ulici, kod metro stanice Vladimirska, 1997. godine podignut je spomenik slavnom piscu, koji gleda ka crkvi. Baš na tom mestu je upoznao beznađe, očaj i alkoholizam, jer su se ovde u njegovo vreme nalazili pijaca, prljava dvorišta, širio se miris siromaštva, alkohola, bede. Detaljan opis atmosfere je pretočio u romanu "Zločin i kazna". Na tom mestu je Raskoljnikov čuo da će izvesna osoba sutra u sedam časova biti sama u stanu i tu je dobio ideju da počini zločin. Knjigu je napisao u rekordnom roku i od nje zaradio 3.000 rubalja.
Preko puta metro stanice je lepa žuta zgrada Garde, u kojoj je Fjodor proveo dva dana u zatvoru jer je kršio cenzuru. Za to vreme čitao je "Jadnike" Viktora Igoa.



Mladi 23-godišnji sudent, visok, veoma zgodan i izuzetno siromašan, Rodion Romanovič Raskoljnikov imao je samo jedan par čarapa i živeo u Stolarskoj ulici. Iz stana na drugom spratu izašao je jednog vrelog julskog dana i krenuo ka Kokruškinom mostu. Sto metara dalje, na zgradi Kuznjecki 7, nalazi se memorijalna ploča, jer je odatle Dostojevski "posmatrao" zločin. U stan Raskoljnikova ne može da se uđe i vidi soba u kojoj se odlepljuju tapete i čuje buka iz 22 okolne krčme, ali može da se pređe famoznih 730 koraka do staričinog stana.
Naime, Raskoljnikov je bio visok, pa bi korake trebalo pomnožiti sa dva, preći Voznesenjski most, krenuti Gribojedovim kanalom, proći pored broja 67 (gde se nalazila policijska stanica), zatim pored broja 73 (gde je živela Sonja Marmeladova) i stići do 104 (gde je živela starica). Tu je Raskoljnikov bio tri puta i počinio zločin.



GROBLjE KAO MUZEJ
NA metro stanici Vladimirska može da se povoljno kupi ruža ili karanfil, a zatim uđe u voz narandžaste linije i izađe posle tri stanice.
Tako se stiže do manastira Aleksandar Nevski, gde se nalazi groblje Tihvinsko, na kojem su sahranjene mnoge poznate ličnosti: Čajkovski, Musorgski, Rubinštajn, Rimski-Korsakov, Glinka i, naravno, Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Njegovoj sahrani prisustvovalo je čak 40.000 ljudi.

A.Mikata
novosti.rs

Санкт Петербург

Санкт Петербург (рус. Са́нкт-Петербу́рг; раније Петроград (Петрогра́д), Лењинград (Ленингра́д)) је град у северозападној Русији који носи статус федералног града и административног центра Лењинградске области и Северозападног федералног округа.

После Москве, Санкт Петербург је други по броју становника, и други по важности економски, индустријски, научни и културни центар Русије. Налази се на ушћу реке Неве у Фински залив (Балтичко море), што га чини и важним траснпортним и трговачким центром.

Санкт Петербург је основао Петар Велики 1703. на мочварном земљишту у близини мора. Тиме је желео да осигура руски приступ Балтику. Град је од 18. до 20. века био престоница Руског царства, значајан европски културни центар, и најважнија руска лука на Балтику. Централни део града је данас под заштитом УНЕСКО.

Површина града је 1.439 km². Према попису становништва из 2010. у граду је живело 4.848.742 становника. То је најсевернији милионски град на свет
Често се погрешно мисли да је Петар Велики овај град назвао по себи. У ствари, град је име добио по Петровом свецу-заштитнику Симону Петру. Тврђава је кратко носила холандско име Sankt-Pieterburch, које је брзо промењено у немачко Sankt-Petersburg. После избијања Првог светског рата, 18. августа 1914. име града је промењено у русификовано име Петроград. После Лењинове смрти 1924, град је 26. јануара 1924. постао Лењинград. Ову одлуку је донело руководство петроградске комунистичке партије, са образложењем да је одавде Лењин започео Октобарску револуцију.

Санкт Петербург је био симбол царистичке Русије. Као други град Русије по величини био је веома цењен. Промена имена у Лењинград је упечатљиво симболизовала промену социјалног и политичког система.Санкт Петербург је најсевернији од великих градова света - налази се на 59°57′ СГШ, у северозападном делу Русије, на обалама делте реке Неве и многобројним острвима делте.

Град је поникао на бившем мочварном земљишту на ушћу Неве у Фински залив. Подручје града се простире на 606 km² (од 1999. градско подручје је проширено на 1.431 km² укључивањем предграђа у састав града, на пример Петерхофа и Пушкина), од чега је неких 10 % под водом. У граду постоји 42 острва. Некад их је било више, али су неки од канала који су их раздвајали временом затрпани. Санк Петербург је саграђен на 2 до 4 метра надморске висине. Ушће Неве се налази приближно на нивоу мора, тако да су њене обале у почетку учвршћене гранитним стенама. Ове стене штите град од воде али и дају граду специфичан карактер. Александар Пушкин га је описао речима: „Град обучен у граниту“.

Због ниског положаја граду некада прети стање високих вода. Ниво мора уз суседно острво Кронштат служи као референтна тачка нивоа мора. Санкт Петербург је често у историји био поплављен (од оснивања до 2003. - 295 пута). Најкатастрофалније поплаве догодиле су се 1924. (200 до 500 мртвих) и 1924.

Санкт Петербург лежи на истој географској ширини као Осло, Стокхолм, јужна Аљаска и јужни шпиц Гренланда. Због свог географског положаја ноћи у време летње дугодневице нису сасвим мрачне (такозване „беле ноћи“).

Река Нева је са 74 километра тока прилично кратка, али и једна од водом најбогатијих река Европе. Широка је до 600 метара и има јаку матицу. Од 74 километра тока, 28 километара се налази унутаг градског подручја Санкт Петербурга.


Река Нева. Поглед на Универзитетски кеј, Кунсткамеру и Петропавловску тврђаву.
До 19. века живи свет плитког Невског залива је био довољан да пречисти отпадне воде Санкт Петербурга. И данас отпадне воде индустријског града од скоро 4,6 милиона становника чине свега 2 процента укупних вода Неве. Средином 19. века појавиле су се прве епидемије болести које се преносе водом (колера и тифус). Само током епидемије тифуса 1908. умрло је око 9.000 људи. Променом одвода отпадних вода проблем је привремено решен 1910. Велико повећање броја становника 1950их и 1960их довело је до поновне ескалације проблема отпадних вода. Уз то, река Нева је доносила више загађења од индустрије која се развила на обалама језера Ладога, и од руских градова даље узводно. Тада је саграђено постројење за прераду отпадних вода, али и данас 25 до 30 посто градских отпадних вода директно доспева у воде и залив. У заливу живе углавном слатководне, и поједине рибе сланих вода. Биолошки систем Невског залива је веома осетљив на људске интервенције. Заједно са Москвом, Санкт Петербург важи за један од најзагађенијих градова Русије. По подацима организације Гринпис, око 200.000 становника живи у подручјима града у којим је нездраво становати.

Од 1978. совјетске власти су почеле изгрдњу Санктпетербуршке бране преко Невског залива, која би заштитила град од поплава. За разлику од већине поплава које су последица нараслог нивоа река, поплаве у Санкт Петербургу настају тако што западни ветрови са Финског залива заустављају уобичајен ток реке и у екстремним случајевима га преокрећу. Конструкција бране је крајем 80их заустављена из еколошких разлога; брана је зауставила циркулацију приобалских вода и њихов квалитет је знатно опао. Појавили су се бојазни да би се цео залив могао претворити у мочвару. Брана би требало да буде довршена уз помоћ холандских стручњака и средстава Европске инвестиционе банке, али њен завршетак и даље блокирају контроверзе о потенцијалном утицају на екологију вода.

Клима
Санкт Петербург има влажну континенталну климу са хладним летима (тип по Кепену: Dfb) захваљујући утицају циклона са Балтика који ублажавају климу. Лета су кратка, а зиме дуге и хладне.

Средња максимална дневна температура у јулу је 22 °C. Рекордно ниска температура од -35,9 °C забележена је 1883. Река Нева се обично леди у новембру или децембру, а лед се обично ломи у априлу. У периоду децембар-март у просеку је 123 дана са снежним покривачем. Клима у граду је нешто топлија него у предграђима. Временске прилике су веома променљиве у току целе године.[2]

Средња количина падавина у граду је у просеку 625 милиметара годишње, а највише падавина има у позно лето. Земљиште је готово увек влажно јер је испаравање мало у условима хладне климе. Просечна релативна влажност ваздуха је 78%, док је просечно 165 дана годишње облачно.
Коњанички споменик Петра Великог (Бронзани коњаник) на Тргу декабриста, рад Етјена Фалконеа. У позадини је Исакијевски сабор.
Оснивање града Санкт Петербурга везано је за политички мит о цару Петру Великом. По том миту, цар-визионар је на први поглед одлучио да мочварно земљиште на ушћу Неве претвори у своју будућу раскошну престоницу и руски „прозор на запад“. Уметнички најснажнија и најчешће помињана формулација овог мита је песма Бронзани јахач Александра Пушкина из 1834.

Ова популарна прича је занемаривала предисторију области под именом Ингемарланд. Ту су од 10. века живела угро-финска племена бавећи се пољопривредом. Почетком 14. века Шведска и Новгородска република су се надметале за контролу ове области. Шведска тврђава је уништена око 1301. После тога регија око ушћа Неве је остала као ничија земља у којој се нису смела подизати утврђења.

У наредним вековима у овој регији се трговало, нарочито у доба шведске доминације. Тврђава Ниеншанц је саграђена 1611. и око ње се развио град. Тврђава и град су се налазили на територији данашњег Санкт Петербурга, на северној обали Неве. Тврђаву и град су разориле руске царске трупе 1656. током Другог северног рата.

Историја Ниеншанца се окончала 1. маја 1703. у току Великог северног рата, када су град заузеле трупе Бориса Шереметјева. Швеђани су превентивно још раније делимично уништили овај град. Готово у исто време почиње историја Санкт Петербурга. Званично се сматра да је овај град основан 27. маја 1703. Тог дана је на острву у Неви положен камен темељац за Петропавловску тврђаву названу по свецу заштитнику Петра Великог.

Не постоје докази да је Петар у почетку овде намеравао изградити велику тврђаву, нити нови главни град. Петропавловска тврђава је требало да преузме улогу Ниеншанца и да стратешки осигура ушће Неве, овај пут за Русе. Река је овде често плавила обале, а земљиште није било погодно чак ни за пољопривреду. Ту су само у лето боравили ретки рибари.


Исакијевски сабор, рад Огиста Монферана

Казањска катедрала, рад Андреја Вороњихина
Петар Велики је касније одлучио да овде подигне град, и поред очигледно тешких услова за изградњу, из два разлога. Ту је било могуће изградити морску луку која би била повезана са системом руских река и језера. То је видљиво на градском грбу где је уз скиптар приказано море и сидро. Други разлог је близина западне Европе, јер је његова намера била да модернизује Русију по западном узору.

Рад на изградњи новог града уистину је започео 1706. када су регрутовани бројни кметови за грађевинске радове на ушћу Неве. Овај пројекат је остварен за пар година под ефикасним и суровим вођством Петра Великог. Док су ницали градски темељи, цар је забранио изградњу грађевина од камена у целој Русији, осим Санкт Петербурга — сваки расположиви камен требало је да буде употребљен за изградњу нове престонице. Бекство радника са овог тешког и опасног градилишта било је строго кажњавано.

Године 1706. принудно је одведено 30.000 руских кметова за потребе изградње града. Године 1707. било их је 40.000. Око половина њих је успела да побегне током пута на северозапад. Током изградње града умрле су десетине хиљада принудних радника и сељака-робова. Умирали су од маларије, скорбута, дизентерије или просто од глади и исцрпљености. Велики делови града су изграђени на масовним гробницама умрлих радника, тако да се причало да град почива на скелетима. Пре 1721. вођено је неколико борби у рату против Швдеске у близини новоосноване царске престонце. Град је постао сигурна територија тек после победе над Шведском 1709. у бици код Полтаве.

Пошто руско племство није било вољно да се пресели у Санкт Петербург, Петар Велики им је то наредио. Племићке породице су морале да се о свом трошку преселе у куће чија је величина и стил била унапред прописана. Године 1714. у граду је било око 50.000 насељених кућа, и он је био први град у Русији са ефикасно организованом полицијом и ватрогасном службом. Центар града је увече и ноћу био вештачки осветљен.


Зграда руског Адмиралитета.
Санкт Петербург постаје престоница
Амбициозан пројекат изградње могао је бити реализован само уз предузимање драстичних мера. Грађевински материјал је на ушћу Неве био оскудна роба. Указ из 1710. наредио је да сви становници града морају годишње да донесу 100 комада камена или да плате високу глобу. Сваки теретни брод, који би овде пристао, морао је да као део терета испоручи камен. Наредба из 1714. налагала је да се грађевине од камена могу подизати само у Санкт Петербургу (била је на снази до 1741). Драконске мере царева су биле успешне; већ 1710. Петар Велики је прогласио Санкт Петербург за главни град Руског царства уместо Москве. Изузев кратког периода 1728—1732, када је двор боравио у Москви, Петербург је до 1918. остао главни град Русије. Племство ову промену није прихватило са задовољством, јер су били невољни да напусте своје комфорне московске резиденције.

Време процвата

Невски Проспект, главна улица у Санкт Петербургу
Петар Велики, један од пионира индустријске шпијунаже, довео је у Санкт Петербург инжињере и занатлије из целе Европе, посебно из Холандије, да би нову престоницу од почетка учинио европским центром науке и технике. У ово доба установљене су „Санкт Петербуршке новине“, најстарије новине у граду.

Након смрти Петра Великог 1725. опао је ентузијазам руских владара за „Прозор на северу“. Москва је поново постала престоница. Царица Ана ју је вратила у Санкт Петербург. Начин на који је организовала град је и данас актуелан. Градски центар је поставила на тзв. Петроградску (Адмиралитетску) страну Неве, поставила је главне градске улице: Невски проспект, улицу Горчоваја и Вознесенски проспект. И поред тога, царица је чешће и радије боравила у Москви него у Санкт Петербургу.

Царица Јелисавета (1741–62), и још више Катарина II Велика (1762–92), снажно су оријентисале Руско царство ка западу и довеле у град многе уметнике и архитекте. За време Јелисавете подигнута су репрезентативна здања које и данас дају граду препознатљиву силуету (Зимски дворац, манастир Смољни). Јекатерински дворац је подигнут у част њене мајке, а стил архитекте Франческа Растрелија је постао доминантан.


Дом књиге, некадашње седиште компаније Зингер. Данас седиште друштвене мреже Вконтакте.
Вероватно најзначајнија личност у историји Санкт Петербурга, уз Петра Великог, била је Катарина Велика која је преузела престо 1762. Она је себе видела (бар до Француске револуције) као носиоца духа просветитељства и посветила се уметностима и образовању. У своје доба основала је 25 академских институција, као и Смољни институт, прву руску државну школу за девојке. Коњичка статуа Петра Великог (Бронзани коњаник), која је постала симбол града, такође потиче из времена њене владавине.

Крајем 18. и почетком 19. века град је доживео нејвећи процват, првенствено културни, а касније и научно-технички. Прва руска балетска школа отворена је овде 1738. Академија уметности отворена је 1757, где су се школовали сликари, вајари и архитекте. Појавили су се музеји, позоришта, високе школе и библиотеке. Марински театар отворен је 1783. и у њему су извођене велике националне опере Михаила Глинке. Године 1819. Педагошки институт је постао Петербуршки универзитет.

Устанци, атентати, револуције

Дворски трг. Поглед из Ермитажа.
У граду Санкт Петербургу била је концентрисана војна и цивилна власт Руског царства, тако да су се у њему догодиле најзначајније побуне и револуције новије руске историје. Ту је 1825. избио Устанак декабриста, а касније побуне су довеле до оснивања Совјетског Савеза. Крајем 19. века ту су избијали мањи нереди и побуне. У граду су извршени бројни атентати против царских дворјана и чланова владе. Најзначајније од њих је било убиство цара Александра II 1881.

Револуционарне партије и покрети су оснивани у Санкт Петербургу, а полиција их је сурово прогонила. У граду је Петербуршком крвавом недељом започела Револуција 1905—1907. Као резултат ове револуције у граду је отворена друга Дума која није имала стварног политичког утицаја. Почетком Првог светског рата, из патриотских разлога, име града је промењено у Петроград. Фебруарска револуција из 1917. се углавном одиграла у Санкт Петербургу. Почетак Октобарске револуције 1917. означили су пуцњи са крстарице Аурора у луци Петрограда. У оближњој луци Кронштат 1921. избио је устанак анархистичког покрета комунистичких савета који се успротивио диктатури бољшевика. Њих су крваво поразиле совјетске трупе. Лењин је прогласио Москву за главни град Русије и Совјетског Савеза. Становништво Санкт Петербурга се знатно смањило у наредних пар година због грађанског рата, њиме изазване несташице хране, и због селидбе државних органа управе у Москву.

Лењинград
После Лењинове смрти 1924. некадашњи царски град је добио име Лењинград. Центар моћи у Совјетском Савезу се, међутим, померао све више ка Москви. Функционери КПССа из Лењинграда су у почетку били утицајни, што се променило када је Стаљин преузео апсолутну власт. У оквиру стаљинистичких чистки прво је 1934. у свом кабинету убијен популарни лењинградски партијски функционер Сергеј Киров. Некадашњи председник петроградског совјета Григориј Зиновјев осуђен је на монтираном процесу, док је други председник совјета, Лав Троцки, убијен у егзилу у Мексику.

Чак се у просторном планирању Лењинграда видео утицај Москве. Генералним планом из 1935. било је предвиђено да се центар града помери на југ, на новоизграђени Московски трг на Московском проспекту. Централна грађевина требало је да буде Зграда совјета, слично Палати совјета која је планирана у Москви. Московски трг је пројектован у типичној форми „социјалистичког града“ која је примењивана широм Совјетског Савеза. Избијање Другог светског рата и недостатак грађевинског материјала су спречиле селидбу центра града. Московски трг је до данас остао највећи градски трг. План о прекомпоновању града имао је идеолошки циљ да маргинализује стари Санкт Петербург и претвори град у само један од многих сличних совјетских градова.

Опсада Лењинграда
Главни чланак: Опсада Лењинграда

Житељи града током опсаде скупљају воду из бара у рупама насталих од бомбардовања.
Лењинград је током Другог светског рата провео 872 дана под опсадом немачких и финских снага. Блокада је трајала од 8. септембра 1941. до 27. јануара 1944. Снаге Вермахта је предводио генерал-фелдмаршал Вилхелм фон Леб. Те снаге никада нису покушале заузимање града, већ су по наређењу Адолфа Хитлера покушавале да систематски изгладне његово становништво које није имало одакле да се снабдева храном. Тајно наређење врховне команде Вермахта од 23. септембра 1941. је гласило:

„Фирер је одлучио да се град Петербург уништи до темеља. После пораза совјетске Русије неће постојати разлог за опстанак овог великог насеља.”

Већ у рану 1942. су нацистички планери означили област око Лењинграда као област немачког насељавања. Отуда следи да су предвиђали уништење око 3 милиона становника Лењинграда.

За време опсаде храна је у град стизала само веома опасним летовима авиона, или преко језера Ладога (лети бродом, а зими санкама или камионима преко залеђеног језера). Посебно драматична ситуација је владала крајем 1941. Немачка авијација је уништила складишта хране, а зима је стигла неуобичајено рано. Рације хлеба су у октобру пале на 400 грама за раднике и 250 грама за децу и жене. До 20. октобра, пале су на 250 грама за раднике и 125 грама за остале. Зимске температуре су пале на –40 °C у граду који практично није имао огрева. Само у децембру 1941. умрло је око 53.000 људи. Многи од њих су се једноставно срушили на улици од исцрпљености.

„Савичеви су умрли. Сви су умрли. Тања је сама.”

Ове речи је великим словима у свој дневник исписала једанаестогодишња Тања Савичева маја 1942. Њен дневник је постао симбол опсаде и коришћен је као доказни документ на Нирнбершком процесу. Песникиња Ана Ахматова је 1941. стиховима описала ситуацију у граду:

Птице смрти у зениту стоје,
тај што ће Лењинград издати, ко је?
Не вичите, он дише и снује,
још жив је он и све чује:
Како на балтијском дну
синови његови јаучу у сну.
Како из груди им јецај: хлеба
и до седмог се чује неба...

Ал суров је свод тај и шкрт,
а из свих прозора гледа смрт.[3]

Током тешких година блокаде на град је испаљено око 150.000 артиљеријских граната, и око 100.000 авионских бомби. У покушајима Црвене армије да разбије блокаду погинуло је 500.000 њених војника. Она је тек 18. јануара 1943. успела да заузме кључно утврђење и успостави уску копнену линију снабдевања Лењинграда. Офанзива којом је разбијена блокада трајала је од 14. до 27. јануара 1944. По подацима руског историчара Валентина Ковалчука у три године опсаде страдало је око 2 милиона Руса, од тога најмање 750.000 цивила. Као поређење, Стаљинград је уочи рата имао 450.000 становника.

Историчари су након рата тумачили опсаду Лењинграда са два становишта. Једни су тврдили да је опсада и изгладњавање као начин ратовања била ратна стратегија примењивана вековима. Други су сматрали да је ова опсада имала карактер геноцида против становништва Лењинграда који се базирао на расистичкој политици.[4]

После рата

Станица метроа Кировски завод
Обнова Лењинграда после „Великог отаџбинског рата“ је била гигантски пројекат од великог политичког значаја. Град је постао симбол ратних страдања и отпора фашизму, а његови су политичари водили борбу за превалст против политичара из Москве која је трајала и у 1950им. Обнова града је била питање престижа Совјетског Савеза. За кратко време ту је доведено милион радника који су радили на поновној изградњи, при чему је рестаурација културних споменика имала посебну тежину. Већ 1945. град је добио титулу Града хероја Совјетског Савеза.

У послератним годинама изникле су многе нове градске четврти, тако да је 1953. у граду саграђено више стамбеног простора него икад пре или касније. Двестапедесета годишњица Санкт Петербурга 1953. није обележавана. Први разлог су биле политичке борбе, а други је била Стаљинова смрт. Годишњица је ипак обележена 1957, под руководством Никите Хрушчова, али без помињања да је то у ствари 254. годишњица.

Касније је Санкт Петербург постао познат као индустријски град и научни центар Совјетског Савеза. Политичко-културни центар Русије и Совјетског Савеза се у ово доба налазио у Москви. Услед рата и послератне изградње становништво града се великим делом изменило, а веза са градом из царских времена је избледела.

Пожар из 1988. је уништио око милион књига у Руској академији наука. [5] Центар града је 1989. проглашен за споменик културе.

После распада Совјетског Савеза

Савремени стамбени комплекс „Балтички бисер“.
На референдуму 12. јуна 1991. 54 процента становништва се изјаснило да се граду врати историјско име, које је званично враћено 6. септембра 1991. Становници управне области у околини града су, такође референдумом, одлучили да она задржи дотадашње име (Лењинградска област).

Када се октобра 1993. у Москви догодио пуч против Бориса Јељцина, тадашњи градоначелник Санкт Петербурга Анатолиј Собчак је окупио присталице на великим демонстрацијама против пучиста испред Зимског дворца.

Године 1999. територија града је знатно проширена на околне сателитске градове: Колпино, Пушкин, Ломоносов, Кронштат, Петерхоф и друга насеља. Ови градови данас важе за градске рејоне и више не припадају Лењинградској области.

Обележавање јубилеја 300 година Санткт Петербурга је почело 27. маја 2003. У оквиру ових дешавања санирани су многи делови старог града и палата, и реконструисана је легендарна Ћилибарска соба. Руска држава је за реконструкцију потрошила једану до две милијарде евра, а реконструкцију је помогла и немачка фирма Е. ОН.[6] Дана 31. маја руски председник Владимир Путин и немачки канцелар Герхард Шредер су званично отворили реконструисану Ћилибарску собу.

Санкт Петербург је први пут после дуго времена поново избио у први план интересовања светске јавности. Пошто се већина инвестиција односила на реконструкцију фасда и палата критичари су заједљиво приметили да се ради о новим Потемкиновим селима и да ће град поново бити заборављен после јубилеја. Ова страховања се за сада нису остварила јер се у граду настављају инвестиције, делом кроз приватна улагања.

У граду данас постоји 40 различитих позоришта. Маријски театар је једна од најчувенијих оперских кућа у свету. У њему ради и Балет Киров.

Александрински театар је основан 1756. по налогу царице Јелисавете I. Неки од кадета официрске школе су основали прво стално позориште Русије. Ансамбл позоришта се уселио у садашњу зграду 1832, која је настала по пројекту архитекте Карла Росија.

У граду су живели и радили Михаил Глинка, Модест Мусоргски, Николај Римски-Корсаков, Пјотр Чајковски, Игор Стравински и Дмитриј Шостакович. Посебно је везана за град Шостаковичева седма, или Лењинградска симфонија, која је настала у време опсаде града у Другом светском рату, и представљала симбол опстанка руске културе у најтежим условима. Први пут је изведена у Москви, а потом је 8. августа 1942. изведена у Санкт Петербургу и емитована на совјетском радију.
Музеји
Ермитаж
Санкт Петербург је једно од најзначајнијих места у коме се развила балетска уметност. Сергеј Дјагиљев, Маријус Петипа, Вацлав Нижински, Матилда Марија Кшесинскаја и Ана Павлова су посебно заслужни за овај развој. Овде се налази вероватно најпознатија балетска школа на свету - Балетска академија Ваганова, основана 1738.
У Санкт Петербургу су живели и неки од врхунских светских шахиста: Михаил Ботвиник (вишеструки првак света у шаху у периоду 1948—1963), Борис Спаски (свретски првак у периоду 1969—1972) и Виктор Корчној. Анатолиј Карпов је дуго живео у Лењинграду где је студирао. Титулу шаховског велемајстора први пут је доделио цар Николај II после једног турнира 1914. у овом граду.
У граду се налази више значајних библиотека. Салтиков-Шчедринова библиотека, настала 1795, данас је део Националне библиотеке Русије. Она је са 30 милиона дела друга највећа библиотека Русије после Државне библиотеке Русије у Москви. У њој се чувају књиге на 85 језика. У збирци се налази и најстарији датирани источнословенски рукопис, црквенословенско Остромирово јеванђеље из 1057. Библиотека Руске академије наука из 1714. поседује 17 милиона књига. Пушкинова библиотека је са 5000 дела значајно мања, али садржи вредну колекцију дела из приватне колекције великог писца.

Бројни чувени руски уметници су живели и радили у Санкт Петербургу, међу којима су књижевници: Александар Пушкин, Фјодор Достојевски, Николај Гогољ, Ана Ахматова, Александар Блок и Јосиф Бродски.
Санкт Петербург је дуго био престоница руских царева. У овом граду они су демонстрирали своје изузетно богатство, о чему сведоче бројне грађевине и споменици. У част 300-годишњице града (2003) многе грађевине су детаљно рестауриране. Санкт Петербург има близу 250 музеја и 4000 заштићених споменика историје и културе. УНЕСКО је означио 2400 зграда у граду (15% од укупног броја грађевина) за споменике историје архитектуре. Више заштићених зграда од Санкт Петербурга има само Венеција. Град се суочава са хроничним проблемом цене одржавања свог архитектонског наслеђа. Поред бројности ових здања, ту су и други проблеми: зграде су после совјетског периода остале у рушевном стању и њихова рестаурација је скупа, индустрија и густ саобраћај у граду су учинили ваздух јако загађеним и тако угрозили градске фасаде. Неки од споменика су приватизовани од 2004, али је и даље око 80% грађевина у власништву државе.
Доминантни стилови

Трг Лава Толстоја
Град је релативно млад и на њега су јако утицали западноевропски стилови архитектуре. У граду се могу наћи грађевине у стилу раног барока, раскошног барока, класицизма, историцизма, арт нувоа и раног модернизма (на пример: немачка амбасада Беренса и Ван дер Роа).
Грађевине из доба Петра Великог (на пример: Петропавловска тврђава, 12 високих школа, палата Меншиков, летња палата Петра Великог, музеј Кунсткамера и плата Петра II) су све пројектоване под утицајем европског барока.
Касније се значајно развио руски барок. Зграде и фасаде су биле декорисане у три боје, а њихови просторни планови су постали компликовани. Најзначајнији архитекти овог периода су Бартоломео Растрели и Сава Чевакинскиј. Типична здања из овог периода су Зимски дворац, Јекатарински дворац, Константиновски дворац, последње проширење Петерхофа, палате Строганов, Воронцов, Шереметјев, Шувалов, палата Митрополије, Манастир Смољни, Никољски сабор и Владимирска катедрала.
Неокласичне грађевине су сведеније. Њихове форме се базирају на једноставним геометријским облицима. Одличан пример је улица Роси: дуга је 220 m, широка 22 метра, а зграде у њој су високе 22 метра, док су им прозори висине 2,2 метра. У ово време обликоване су целе градске четврти, попут Дворског трга и области око Александринског театра. Најзначајнији архитекта овог периода је био италијан Карло Роси. Василиј Стасов је развио руску верзију овог стила у архитектури.
Зграде у стилу арт нувоа су веома маштовите и разигране. Примери су: Кућа књига, Јелисејевски магазин, зграда поште, Витебска железничка станица, Гранд хотел Европа, Хотел Асторија, зграде у Каменоостровском проспекту и стамбене зграде широм града.
Модерни Петербург, то јест, позну верзију класицизма, репрезентују величанствене зграде архитекте Фредерика Лидвала уз обалу реке.
После Октобарске револуције реализовани су многи конструктивистички пројекти, као што је управна зграда Кировског рејона (пројекат Ноја Троцког).
За разлику од Москве, у Санкт Петербургу има мало монументалних грађевина карактеристичних за доба стаљинизма и тада доминантне уметничке идеологије социјалистичког реализма. Пример за овај тип архитектуре је Дом совјета на Московском тргу.
У реконструкцији града после 1945, старе грађевине су обновљене, док су нове подизане у стилу совјетске архитектуре. Веома упешатљиви примери овог стила су станице метроа на Московском проспекту.