Njegov put do zvezda

Saša Matić, mladi pevač koji se munjevitom brzinom probio do zvezda isključivo odličnim glasom i dobrim pesmama, jedan je od omiljenih na estradi. Ne postoji osoba koja je ikada osporila njegove vokalne i muzičke kvalitete, a iako je veoma mlad može da se pohvali najvećim bogatsvom – ima mnogo prijatelja i divnu porodicu. Ostvario je neke snove, a svoju životnu priču započinje ovako:

- Rođen sam 26. aprila 1978. godine u Drvaru. Tamo sam živeo sa bratom blizancem Dejanom, mamom Dragicom i tatom Zoranom, sve dok nismo došli u Beograd. I onda je sve počelo. Pošao sam u muzičku školu, odsek klavir. Završio sam nižu i srednju muzičku školu u Zemunu, a na Akademiju nisam hteo, iako sam mogao. U to vreme bio sam vanserijski talanat. Čak sam u šestom razredu muzičke škole proglašen za najbolju interpretaciju izvedenog ispitnog programa u muzičkoj školi «Kosta Manojlović». Na gradskom takmičenju u Beogradu osvojio sam drugo mesto... Ali po prirodi sam kampanjac, pa sam se za sve pripremao u minut do dvanaest. Od malena sam slušao zabavnjake i narodnjake, uvek išao na sve koncerte, bilo to u Drvaru ili Beogradu, od Riblje čorbe do Halida Bešlića.

Premda je odrastao u rok en rol generaciji, Saša je od malih nogu voleo narodnu muziku. Seća se prve pesme koju je odsvirao i otpevao...

- Kada sam bio klinac, bila je aktuelna pesma «Pozdravi je pozdarvi» od Miroslava Ilića. To je jedna od prvih pesama koju sam «skinuo» na harmonici koju sam dobio od bake na poklon. Bila je to mala ruska harmonika koja je imala samo 16 basova. Druga pesma je bila «Druže Tito, mi ti se kunemo», ipak sam ja iz Drvara, ha, ha, ha! Od početka sam furao narodnjake. Tada su sve pesme bile hitovi, i zabavne i narodne, sve sam ih voleo. I sada u mojim pesmama ima i pop zvuka. Možda ja ubacim više narodnjačkih trilera, ali sebe ne mogu da svrstam ni u klasičnog narodnjaka ni u klasičnog zabavnjaka.
Još kao tinejdžer voleo je sa društvom da zapeva u kafani. Rano je formirao svoj glas, a rado priča o početnim nastupima u beogradskim klubovima. Prve veoma posećene nastupe, pre nego što je snimio ploču, Saša Matić je imao u Bijeljini i Banja Luci...

-Za vreme bombarodvanja, od marta do juna, bio sam u Banja Luci. Kada je završeno otišao sam u Bijeljinu, gde su moji prijatelji imali lokal. Tamo je moglo da stane oko 400 - 500 ljudi, ali ako uveče nije bilo bar 2 000, nije bio niko. Jeste bilo ružno zbog bombardovanja i krize, ali to je bilo moje nezaboravno vreme koga ću se uvek sećati. Ta atmosfera, i ta pubilka, to se vreme nikada neće ponoviti, jer ja volim opuštenu varijantu svirke. Sada kada radim, ipak sam Saša Matić, da kažem zvezda, i moram da vodim računa šta pevam i šta sviram, jer u diskoteci ne mogu da izvodim «Jedna reka u mom kraju». U Bijlejini se sve moglo svirati. Na primer ja pitam šta ćemo sad i oni krenu neku pesmu i ja nastavljam sa njima. To su bile velike žurke svako veče. I kad god su me pitali da li si se umorio ja kažem da nisam, jer sam se i ja super provodio.



Kao srednjoškolac želeo je da snimi album. Prvo je otišao kod Marine Tucaković, koja mu je kasnije napisala pesme za prvi album.

-Moj otac je bio školski drug sa Marinom Tucaković. Njihovo poznantsvo nije bilo presudno da snimim album. Tačnije, oni su zaboravili jedno na drugo, ipak su prošle godine, pa smo mi došli do nje preko jednog tatinog prijatelja, kao i svako drugi. Ako znaš da pevaš – znaš, a ako ne džaba ti je čak i da si Marinin rođeni sin. Ona je jedan laf. Kada sam se pojavio kod nje prvi put, osećalo se da će biti opuštena atmosfera. Posle razgovora i kafice malo sam pevao Džeja i «Zajdi zajdi». Marina i Futa su se oduševili kako to zvuči. Tada sam imao samo 17 godina i bio sam srednjoškolac, ali sam već imao formiran glas pošto sam radio po nekim beogradskim klubovima.

Kada je snimio prvi album, Saša Matić je neočekivano od strane javnosti održao spektakularni koncert u Domu sindikata. U prepunoj sali, svi su pevali njegove pesme...

-Za mene je to ipak bilo prerano. To sam rekao i Banetu Obaredoviću, odmah posle gostovanja u Skenderiji gde sam bio gost na koncertu Sinana Sakića. Svi su me ubeđvali da treba to da uradim, pa čak i neki moji prijatelji koji su tada bili u Sarajevu. Oduševljeni idejom, najzad su ubedili i mene. Koncert je održan 4. juna 2001., bilo je predivno. Iako je album izašao 15 marta, publika je već znala sve moje pesme. Pratio me je orkestar «Cvaka cvak», koji su uvežbali sve moje pesme za samo sedam dana. Otišao sam samo na dve probe, i govorio sam da ako se ovako vežba za koncert onda ćemo ga svake nedelje održavati.

Posle dva albuma i uspešnih turneja, kako po Srbiji i Crnoj Gori tako i u dijaspori, Saša je želeo da se predstavi publici i u drugom svetlu. Takmičio se i pobedio na Budvanskom festivalu 2003. godine. Iste godine sa istom pesmom «Moj grad», pobedio je i na festivalu «Ohridski trubaduri» u Ohridu.

-Želeo sam da na festivalu u Budvi sebe predstavim u drugačijem svetlu, kako bih pokazao mojoj publici da mogu da pevam i klasične zabavnjake. Čak i da pesma nije pobedila na nekom od festivala, bio bih veoma zadovoljan jer je dobro pihvaćena i rado je pevam.

San svakog pevača je da do poslednjeg mesta napuni dvoranu Sava centra. Saši Matiću je to pošlo za rukom posle trećeg objavljenog albuma. Uspeo je da koncertnu publiku podigne na noge i napravi odličnu atmosferu.

-Prvi put sam imao tremu kada sam gostovao na koncertu Ace Lukasa u Pinoriu 1999. godine, ali postojala je slična u Sava centru 8. decembra 2003. Bila je velika odgovornost pojaviti se na bini pred tolikom publikom. Ja sam stalno sanjao taj Sava centar! Vladala je velika euforija, ali posle treće pesme, kada se publika opustila, ja sam mogao i da sviđem sa bine (što se mene tiče), a oni su mogli da nastave da pevaju. Vladala je odlična atmosfera. Ne mogu da opišem rečima! Ako sada mogu da budem neskroman, tada sam stvarno shvatio da vredim.

Saša Matić uvek vodi računa o svojim izjavama koje daje u medijima, ne dozvoljava da mu takve stvari poremete tok karijere. Ali, svestan je toga da jedino pesma pobeđuje sve i veoma pažljivo bira nove četvrti album. Kaže da će sigurno biti još hitova koji će premašiti «Maskaru», «Kad ljubav zakasni» i «Neke ptice nikad ne polete».

-Smatram da sam dovoljno muzički pismen i obarazovan da mogu da izaberem dobru pesmu i da osetim koja bi mogla da postane hit. Međutim, imam veliki tim saradnika i prijatelja koji mi pomažu, i oni uvek daju svoj sud. Kada se sklope sve te kockice, onda se zna da li pesma ide na ploču ili ne. Za sada pravim sve bolje i bolje albume. Disk koji treba da izađe 2005. je četvrti po redu i to predstavlja težak domaći zadatak, kao nekada u osnovnoj školi kada sam rešavao Pitagorinu teoremu. Matematika mi nije išla, tako da mi je ovo težak zadatak. Već šest meseci preslušavam pesme.

Pošto se bavi javnim poslom i ima mnogo obožavalaca, stalno sluša zanimljive komentare...
-Postoji jedna anegdota. Gostovao sam u Nikšiću pre dve godine i jedan tip je prišao mojoj klavijaturi. Osetio sam da mi je ona prevagnula na levu stranu. Stavio sam ruku na taj deo klavijature i osetio da tu stoji pištolj. Pošto sam znao tog momka rekao sam mu da ne baratam sa oružjem niti ga volim i zamolio sam ga da ga skloni, ipak je u sali bilo hiljadu i po ljudi. A on meni kaže: «Slušaj dečko, pobi nas! Ti nas i ovako ubijaš sa ovim pesmama, uzmi ovaj pištolj, završi sa nama i gotovo!»

Saša Matić je od retkih ljudi koji je do svoje 26 godine uspeo da ostvari neke životne snove. Snimio je album i upoznao Halida Bešlića...

-Ja njega zovem Bešlaga i mnogo volim kada se vidim sa njim. Onda se ispričamo, razgovaramo o životnim temama i o poslu. Uvek mi je prijatno u njegovom društvu, i u Sarajevu i u Beogradu. Što se tiče mojih snova u poslednje vreme malo ih se plašim. Naime, sve što poželim to mi se i ostvari, pa sada kada me pitaju šta želim u novoj 2005. godini ja kažem ništa, da mi ne bude mnogo!

U dosadašnjoj karijeri Saša je snimio četiri dueta, ali za sada ne planira još neki, bar još dve – tri godine.

-Snimio sam prvi duet sa grupom Bon ami – «Ulični svirač», drugi je bio sa Šerifom Konjevićem - «Prijatelju digni glavu», treći sa Janom - «Dođe mi da virsnem», a poslednji sa Jelenom Karleušom «Ne smem da se zaljubim u tebe». Za sada ne razmišljam o novim duetima, možda ću jedino sa Dejanom snimiti jednog dana, to bi bila dobra priča.

Saša ne voli mnogo da priča o privatnom životu. Ali, medijima je «dopustio» da saznaju da je oženjen, da mu se supruga zove Anđelija i da ima dve cerke,Aleksandru i Taru. Kao i svaki tata obožava ćerke ali što se tiče njihovog pevanja ima isključivo mišljenje.

-Ako budu znale da pevaju neću ih sprečavati u tome. Ali, nema šanse da će se baviti muzikom ako ja ne dam zeleno svetlo. Uslov za to je da imaju talenta i da umeju da pevaju.

Pošto je Saša snimio album prvenac na javnoj sceni se pojavio i njegov brat blizanac Dejan. Mnogi su prokomentarisali da između njih postoji rivalstvo... -I da ima rivalstva, ono je zdravo. Ja mu pomažem onoliko koliko mi on to dozvoli.

Estradni posao pruža i mnoga uživanja, pa je tako Saša proputovao skoro ceo svet svirajući na koncertima. Ali, najjači ustisak na njega ostavila je Amerika u kojoj je bio na jednomesečnoj turneji...

-Nedavno sam prvi put bio u Australiji. Boravak će mi ostati u lepom sećanju, ali mi je smetao put. Ne plašim se aviona, ali tako dug let je naporan i pomalo dosadan. Tačno je da je Amerika ostavila najjači utisak na mene. Ali, bez Beograda ne bih mogao ni pod razno. Volim da prođem i proputujem ceo svet, da saznam i da doživim, ali kada slećem na Surčin, to je nešto što je jače od mene. Ako bih morao izabao bih da živim u Čikagu.

Saša ne krije da voli da ide u kafanu, to mu je radno mesto, tu se viđa sa prijateljima, uživa... Ona mu je pomogla da uđe u bit ljudi i sazna neke stvari koje u školskoj klupi ne bi naučio.

-Mnogo vremena provodim u kafani. Tu završavam sve poslove, evo i mi pričamo u kafani, tu sviram... Ne mogu da kažem da sviram u diskoteci, a ne u kfani. Sve je kafana. Mislim da sam što se tiče profesionalizma i moje karijere dobar deo zanata ovde ispekao. Smatram da niko ko želi da se ozbiljno bavi ovim poslom ne može da iz đačke klupe izađe na scenu. Toma Zdravković je otpevao «Kafana je moja sudbina, ona me je sebi uzela». Kafana dosta donese, ali i odnese.


Jos nesto o sebi...

Kada god se pojavi na nekom estradnom veselju, mladi pevači početnici su oduševljeni. Prilaze mu da ga upoznaju, a neki čak i govore da imaju toliko tremu pred njim da ne znaju šta bi pevali dalje...

-Iskreno da vam kažem imponuje mi to. Da početnici cene i uvažavaju ono što sam ja do sada uradio i što sam ostavio iza sebe (malo sam patetičan). Ako je mlad pevač i zna da peva, ja ću ga maksimalno podržati, šta više pre nego moje ćerke, ukoliko one ne budu znale da pevaju. To sam objasnio i porodici.

U dosadašnjoj karijeri Saša je dobio na desetine nagrada. Uglavnom su ga birali za pevača godine, njegovu pesmu za hit godine, ili čak i ceo album kao najbolji...

-Nagrade mi veoma znače. Uvek se rado odazovem kada me pozovu na neku dodelu. Takođe se trudim da ih svojim radom zaslužim, a tako će biti i ubuduće.

maticsasa.com