Leonard Cohen

Leonard Cohen sa cerkom Lorca, 1991.



Sa cerkom Lorcom i sinom Adamom

Leonard Cohen: Gospodin čiji su prekrasni stihovi vječni...

Leonard Cohen 21. rujna imat će 80 godina, a one nisu nimalo ugasile njegove osjećaje. Naprotiv, kao da su ih one tek rasplamsale i ima još mnogo toga reći



Prije godinu dana, na kraju koncerta u pulskoj Areni, duboko se naklonio publici i rekao: “Ovo je vjerojatno zadnji put da se vidimo.” Mislio je to s obzirom na svoju dob. Leonard Cohen 21. rujna ove godine puhat će u 80 svjećica na rođendanskoj torti. Dva dana poslije imat će još jedan razlog za slavlje. Promovirat će novi, 13. po redu, studijski album “Popular Problems”. 
Za devet pjesama, koliko ih je na albumu, napisali su da će ‘“ući u naše snove i dodati nove boje nadama, razočaranjima, bolima i užicima - svim tim osjećajima koji izlaze ravno iz dubine Cohenova srca”. Jer godine nisu nimalo ugasile njegove osjećaje. Naprotiv, kao da su ih tek rasplamsale i zato ovaj poeta još ima mnogo toga reći o ljudskoj duši. Kako i ne bi, kad Cohen i dalje živi život punim plućima kao što je to činio i u mladosti. 

Njegova biografija puna je uspona i padova, osobnih gubitaka i nesreće, kao i nevjerojatnih uspjeha. Ali njegov nemirni pjesnički duh nikad nije prestao tragati i zavirivati u vlastite najtamnije odaje iz kojih su zatim na svjetlo dana izlazile pjesme posvećene ženama koje su obilježile njegov život. Ovaj šarmantni džentlmen rođen je u Montrealu 21. rujna 1934. Otac mu je bio ratni vojni invalid i rano je umro. 
Leonard je imao samo 10 godina i očevu smrt teško je podnio. U djetinjstvu je imao razne planove, od toga da bude pravnik, inženjer kemije, policijski detektiv, a zarana je počeo čitati i knjige o hipnozi. A onda je kao tinejdžer otkrio španjolskog pjesnika Lorcu i zavolio gitaru, pa i sam počeo pisati poeziju. Naravno, već tad je to radio da pridobije djevojke. Osvajanje žena nije bio samo njegov hobi, nego se uvijek ozbiljno zaljubljivao i emotivno angažirao smatrajući ljubav najuzvišenijim osjećajem. I takav je ostao sve do danas - strastven i iskren. 

Kad mu je sredinom prošlog stoljeća objavljena prva zbirka poezije, počeo se boriti s vlastitim demonima. Shvatio je da pati od manične depresije, a droge s kojima je tad počeo koketirati nisu pridonosile poboljšanju. Uzimao ih je jer mu se činilo da mu pomažu pronaći nove poetske forme. Iako je stekao diplomu na McGillu, vratio se kući i počeo raditi u stričevoj ljevaonici pa u obiteljskoj tekstilnoj tvornici. 
Nastavio je pisati pjesme i dobio stipendiju za put u London. Baš tu kupio je prvu pisaću mašinu Olivetti i na njoj napisao neke od najboljih pjesama. Druženje s lordom Jacobom Rothschildom rezultiralo je putovanjem na grčki otok Hidru, gdje je tih godina živjela velika kolonija europskih i američkih umjetnika. Otok bez struje i vode učinio mu se primamljivim za život. Posebno jer je tu upoznao i norvešku manekenku Marianne Ihlen. 

No nakon godinu i pol veze, nemirnog Cohena zaintrigirala je Kuba. Otišao je onamo baš uoči američke invazije i jedva izvukao živu glavu. Vratio se u Montreal, ali ne zadugo. Nekoliko mjeseci poslije opet je bio na Hidri. I dalje se pokušavao riješiti depresije. Mislio je da će mu pomoći naporan rad, rigorozni višemjesečni post, pa vjera, pa droge... Sve to uništilo je vezu s Marianne, ali je zato nastala jedna od njegovih prvih pjesama - nezaboravna “So long Marianne”, u kojoj je rekapitulirao ovu vezu. Cohenova glazbena karijera zahuktala se 1966. u New Yorku. U šarolikom društvu okupljenom u hotelu Chelsea počeo se družiti s legendarnim pjevačima - Joan Baez, Janis Joplin, Krisom Kristoffersonom, zatim Andyjem Warholom, Louom Reedom i drugima. 
Potpisao je i prvi profesionalni ugovor s izdavačkom kućom Columbia Records, no umjesto da ga to ohrabri, on je pao u još veću depresiju jer je mislio da njegov glas nije privlačan publici. Tad je prvi put potražio utjehu u Nashvilleu kod Joshue Sasakija Roshija, osnivača najrigoroznije grane zena pod nazivom Rinzai, nedaleko od Los Angelesa. Vratit će mu se 25 godina poslije. Početkom ‘90-ih tri godine je bio u vezi s 28 godina mlađom glumicom Rebeccom de Mornay, a budući da je već bio slavan, mediji su ga počeli proganjati, što je uskoro uništilo i tu vezu.
 
Zaklon je potražio u budističkom samostanu 1993. godine. Bližila mu se 60. godina, no nije mu bilo teško po tko zna koji put drastično promijeniti život. Izdržao je pet godina odvojen od svijeta ustajući svaki dan u tri ujutro, odjeven u skromnu odjeću i bos čak i za najhladnijih zima. Kad su već svi posumnjali da će se vratiti, Leonard je izašao iz manastira s pregrštom novih pjesama. Asketski život omogućio mu je da se posveti radu i nakon duge stanke objavio je 2002. CD - “Ten New Songs”, koji će mu priskrbiti sva moguća glazbena priznanja. Danas je Cohen je ponosan i sretni djed. Živi s kćerkom Lorcom i unučicom Vivom Katherine. Njih dvije danas su najvažnije žene u njegovu životu.

(24sata.hr)

Najnovija , Leonardova...

Leonard Koen u svetu divnih gubitnika

Izvor: B92 | Piše: Mladen Savković

U susret 80. rođendanu Leonarda Koena (21. septembar) i novom studijskom albumu
 „Popular problems“ koji će biti objavljen dan kasnije, izdavačka kuća Geopoetika
 objavila je prvo srpsko izdanje Koenovog romana „Divni gubitnici“.






Za svojih osamdeset godina života Leonard Koen napisao je svega dva romana i to pre skoro pola veka. Posle „Omiljene igre“, koju je u Srbiji takođe objavila Geopoetika, sada je pred domaćom publikom roman „Divni gubitnici“, originalno objavljen 1966. godine, koji se već sada smatra delom kanadskog kanona i zvanično je proglašen prvom knjigom koja je u tamnošnju književnost uvela postmodernizam.

Teško prohodan i komplikovan roman, kako ga opisuje izdavač Vladislav Bajac, nastao je tokom Koenovog boravka na ostrvu Hidra u Grčkoj. Pisanje romana pratili su brojni događaji kako na ličnom, Koenovom terenu tako i na svetskoj mapi, koji su se odvijali dok se autor kretao na relaciji Grčka - Kanada - SAD.

„Ovo je tipičan primer knjige ukusa, knjige koja se ili voli ili ne voli, ali se ne dovodi u pitanje talenat i znanje autora koje je na ivici prepotentnog znanja“, tvrdi Bajac. To najbolje pokazuju i prve kritike romana koje su se pojavile sredinom prošlog veka, iako je od tada do danas prodato više miliona primeraka „Divnih gubitnika“ širom sveta.

Tako je Robert Fulford za Toronto Star zabeležio da je u pitanju „najodbojnija knjiga ikada napisana u Kanadi... važan promašaj“, dodajući istovremeno da je to „verovatno najzanimljivija kanadska knjiga u ovoj godini“.



Glavni lik romana je indijanska svetica iz XVII veka, a radnja se vrti oko ljubavnog trougla. U svem tom postmodernističkom vrtlogu svoje mesto našli su i separatistički pokret Kvebeka, sukobi kanadskih anglofona i frankofona, uz obilje ogleda seksualnosti, sa primesama droge i misticizma...

„On je poznat po velikim pauzama koje pravi, tako da je ovo samo poslednji od dva romana koja je objavio pre pola veka, i nakon koji je doneo odluku da više ne piše čistu prozu“, objašnjava Bajac. „Kada posmatramo to sa distance, deluje mi kao ispravna odluka, naročito ako se uzme u obzir da je Koen kao retko koji autor uspeo da napiše za kratko vreme dve toliko različite knjige.“

Naime, od objavljivanja romana „Omiljena igra“ do „Divnih gubitnika“ prošle su svega tri godine, a teško da obe knjige imaju mnogo zajedničkih tačaka, sem njihovog autora. Prema rečima Bajca, s obzirom na to da je uspeo da napiše dva tako različita kvalitetna romana u tako kratkom razmaku, bez iskustva jednog velikog romanopisca, „Koenu zaista nije bilo ništa više potrebno osim da se vrati poeziji“.

Kako izgleda Koenov povratak poeziji danas, dok se sprema za proslavu 80. rođendana, moći ćemo uskoro i da proverimo slušajući njegove stihove sa novog albuma „Popular Problems“.

„Retka je prilika da se neko bavi muzikom i književnošću, a da je vitalan i traje toliko godina“, primetio je Bajac koji Koenovih osamdeset leta vidi kao dečju mladost. „Raspon publike koja njega prati kreće se od tinejdžera do baklica, ali to nije onaj ’za svakoga po nešto’ kič. Ni on samo ne može da veruje ko sve čini njegovu publiku, pa sam ga više puta na koncertima gledao kako iskreno priznaje: ’Ali ja ne mogu da verujem da toliku ljudi dolazi da sluša ovo na koncertima.’“



b92.net

Ostrvo Koenovih: Otac i sin (i svi mi)


| Piše: Vladimir Skočajić/Gistro Pop


Početak jeseni 2014. godine u muzičkom kalendaru biće upamćen kao period

kada su nove albume objavili Leonard Koen i njegov sin Adam. I to ne bilo kakve albume.






Grčko ostrvo Hidra nalazi se u Egejskom moru, tik pored Peloponeza i 75km jugozapadno od Atine. Krajem pedesetih godina na ostrvu još uvek nije bilo struje, pa su turisti radije birali druge lokacije u Grčkoj za odmor. Automobili su bili zabranjeni (i još uvek su), tako da su već godinama jedina prevozna sredstva na ostrvu bicikl i magare. Hidra je tada bila savršeno mesto za nekog ko želi beg od civilizacije i duševni mir, a tridesetogodišnji Leonard Koen je savršeno odgovarao tom opisu.

Nakon života u Njujorku pa Montrealu, Koen je početkom šezdesetih rešio da hladnu kanadsku zimu zameni mediteranskim suncem. Kupio je kuću na Hidri i posvetio se pisanju poezije i proze. Osim kada je odlazio da kupi svežu ribu u bakalnicu na ćošku ili provodio “produžena” jutra u krevetu sa svojom devojkom iz Norveške Merien Jensen Ilen, gotovo ceo dan je pisao. Sredinom šezedsetih je na ostrvu napisao romane “The Favourite Game”(1963) i “Beautiful Losers” (1966), kao i zbirku poezije “Flowers to Hitler” (1964). Iako je u ta dela uložio celog sebe, publika baš nije bila oduševljena. Knjige su se slabo prodavale, a za hranu traže novac čak i na Hidri.

Iz te naizgled nezavidne situacije desilo se nešto dobro, jer ko zna da li bismo ikad čuli Leonardov glas da su mu ti rani romani imali bolji tiraž. Tako je 1967. rešio da započne muzičku karijeru kada je objavio prvi album jednostavnog naziva “Songs of Leonard Cohen”. Iako su ga mnogi prijatelji nagovarali da to uradi i ranije, a posebno Merien kojoj je mnogo puta pevao na uvce na kućnoj terasi na Hidri, Koen je uvek odbijao. Karijera muzičara podrazumeva saradnju sa raznim ljudima, susrete sa novinarima i publikom, pa je logično što čoveka kog bije glas da je mizantrop takve stvari ne zanimaju. Mada, nisam baš siguran da li je Koen mizantrop ili samo neko ko ne želi da gubi vreme sa debilima koji su, nažalost, svuda i uvek u većini. Potreba da živi od svog rada je ipak nadjačala sve drugo, i tako smo dobili jednog od najtalentovanijih kantautora u istoriji popularne muzike.
Iako je u početku muzičke karijere više vremena provodio u Americi i Kanadi nego na Hidri, Koen nikada nije zapostavio svoju oazu mira. Neke od najlepših njegovih pesama nastale su baš tamo, između ostalih “So Long, Marianne” (inspirisana pogađate već kim) i “Bird on a Wire”. Ideju za ovu potonju dale su mu ptice koje su sedele na tek razvučenim telefonskim žicama na Hidri. “Bird on a Wire” otvara album “Songs from a Room”, a na poleđini omota ove ploče nalazi se fotografija Merien iz njihovog grčkog ljubavnog gnezda.

Nakon razlaza sa Merien, Koen je našao ljubav sa umetnicom Suzen Elrod (nije ista “Suzanne” iz legendarne pesme sa prvog albuma). Sa njom je 1972. dobio sina Adama, a dve godine kasnije ćerku Lorku. Nedugo nakon rođenja ćerke, Suzen i Leonard su se rastali. Deca su najveći deo vremena provodila sa majkom u Francuskoj, ali i sa ocem u Los Anđelesu, Montrealu i Hidri. Leta koja je Adam provodio sa ocem na Hidri, naročito su ostala upečatljiva u njegovom sećanju. Razgovarali su satima, Leonard ga je učio da peca, igrali su šah, a Adam je posebno voleo da sedi na stepenicama njihove bele ostrvske kuće i sluša oca kako svira akustičnu gitaru. Iako im roditelji nisu bili zajedno, ni Adamu ni njegovoj sestri nije nedostajalo očinske ljubavi. Bez obzira da li mu je karijera bila u usponu ili padu, Leonard je koristio svaki trenutak da bude sa njima.



“I know how many years of French you took
Your favorite movies, your favorite books
I know what really gets you going glowing
I know what you want by what you're wearing
The kind of night you're preparing
I know what your hands do when you're kissing
Your number one and number two favorite positions
I know how your skin glistens, listen
I know where you go with your beautiful friends
I know what you taste like when the night ends”


Kažu da iver ne pada daleko od klade, a u slučaju Adama Koena ta izreka i te kako ima smisla. On je već je u svojoj 12. godini naučio da svira klavir i gitaru, u 18. postaje roudi, a nakon sviranja po raznim malim bendovima u Njujorku i Los Anđelesu u 26 godini potpusije ugovor za Columbia Records. To što je debi album objavio za istu kuću za koju snima njegov otac, može navesti na pomisao da su te rane Adamove ploče slične Leonardovim. Međutim, njegova prva dva albuma (“Adam Cohen” iz 1998. i francuski “Mélancolista” iz 2004.) imaju mnogo više veze sa ljigavim mejnstrim popom nego sa očevom poezijom. Adam je svesno hteo da se muzički razlikuje od oca i da izgradi svoj stil, pa makar svirao pesme od kojih se prevrću stomaci većini onih koji vole Leonarda. Na Adamovu žalost, biće da su sa njegova prva dva izdanja stomačne probleme imali i mnogi drugi, te su uprkos komercijalnom zvuku obe ploče imale simbolične tiraže. To je i jedan od razloga zašto je pauza između njegovog drugog i trećeg albuma iznosila celih 8 godina.

Za Leonarda se ne može reći da je tih godina muzički tumarao kao Adam, ali je činjenica da je tokom višedecenijske karijere snimao mnogo bolje ploče nego što su “Dear Heather” i “10 New Songs”. Njegov povratak u velikom stilu desio se kada je u januaru 2012. objavio “Old Ideas”. Ponovo smo čuli bariton “matorog mizantropa” uz pratnju akustične gitare i album kog ne obeležava samo zvuk jeftinog sintisajzera. No, imajući u vidu količinu vremena koja prolazi između Leonardovih izdanja kao i njegove godine (tada ih je imao 78), mnogi od nas su se pitali da li je “Old Ideas” poslednja Koenova reč.

Iste godine, samo par meseci kasnije, Adam je objavio svoj treći album “Like a Man”. Ako se pre toga trudio da muzički pobegne od svojih gena, na toj ploči kao da je digao ruke u vis i rekao:” OK, ja sam Leonardov sin”. “Like a Man” je melem na ranu svima kojima je poslednjih nekoliko decenija nedostajao Leonardov akustični zvuk sa kraja šezdesetih. Većina pesama je odsvirana samo uz akustičnu gitaru i po kvalitetu ne mogu da se porede sa trećerazrednom muzikom koju je Adam do tad snimao. To se posebno odnosi na tekstove. Obratite pažnju na tekst pesme “What Other Guy” koji komotno može izaći na crtu nekim pesmama njegovog oca:




Logično, kada snimite takav album uspeh dođe sam po sebi. Ploča je postala najprodavanije Adamovo izdanje (što, ruku na srce, i nije bilo mnogo teško) i on je već sledeće godine počeo da radi na novom. Inspiraciju za njega potražio je na Hidri prošlog leta, na koju je otputovao sa suprugom i sedmogodišnjim sinom. Pisao je pesme u istoj sobi u kojoj je Leonard davno smišljao stihove za “So Long Marianne” i na istoj terasi na kojoj je kao klinac slušao ćaleta dok prebira po žicama gitare kraj šahovske table. Ubrzo su mu se priključili ostali članova benda (koji mahom žive u Evropi), pa je usviravanje moglo da počne. Pisanje ploče je dovršio zimus u porodičnoj kući u Montrealu dok su sa čiviluka visili Leonardovi kaputi. Da li su bili “poznati” ili “plavi”, manje je važno.

“Ovo je album na kome se često obraćam svom ocu, ali i svom sinu sa kojim želim da pričam o ovim pesmama kada odraste. Ako sam na “Like a Man” pronašao svoj glas, ovde ga uobličavam. Ovo je duboko lična ploča koja se vraća korenima, bazi, porodici. Dugo nisam znao kako da je nazovem, a onda se naziv “We Go Home” nametnuo sam po sebi” rekao je Adam u jednom nedavnom intervjuu.




Ovo je nesumnjivo njegovo najzrelije delo na svaki način – muzički, tekstualno i produkcijski. Iako se Leonardovi uticaji mogu osetiti pre svega u poeziji, za razliku od “Like a Man” ova ploča više podseća na Adamove savremenike kao što su Demijen Rajs, Rej Lamontanj ili Aleksi Mardok. Ipak, pre svega ona poseduje Adamov lični pečat koji je sada masniji više nego ikad pre. “We Go Home” je objavljen 15. septembra, tri dana pre Adamovog 42. rođendana.






......

..............
Samo nedelju dana kasnije, u prodavnice je stigao “Popular Problems”, trinaesto studijsko izdanje Leonarda Koena (među zlikovcima koji nelegalno daunloduju muziku kola priča da su se linkovi za “We Go Home” i “Popular Problems” pojavili istog dana). Ako je sa “Old Ideas” vratio veru delu odbegle stare publike u svoju muziku, sa ovom ploči dobio je i novu, premda nastavlja tačno tamo gde je stao. Čak i njihovi nazivi čine tipičan koenovski stih (“Old ideas, popular problems”).

Iako je samo dan pre objavljivanja ploče napunio 80. godina, Leonardov glas još uvek zvuči predivno. Što se stihova tiče, oni su naravno i dalje njegovo najjače oružje. Samo onaj ko rečima barata kao Van Gog slikarskom četkicom i ko se u temama velike ljubavi oseća kao riba u vodi, može da napiše stihove iz pesme “A Street”:

“You put on a uniform
To fight the Civil War
You looked so good I didn't care
What side you're fighting for”

Sa 13 albuma za skoro pola veka, Leonard nije baš najproduktivniji muzičar. Bob Dilan ili Nil Jang su na primer karijere počeli u slično vreme kada i on, no za razliku od njega snimili su tri puta više albuma. To naravno nema veze sa kvalitetom, a sa čime možda ima, Koen nam sugeriše u pesmi “Slow” koja otvara album:

“I'm slowing down the tune
I never liked it fast
You wanna get there soon
I want to get there last


It’s not because I'm old
It’s not the life I led
I always liked it slow
That's what my momma said”



Posebno se izdvajaju magične “Samson in New Orleans” i “You Got Me Singing”, u kojima predivna violina tridesetčetvorogodišnjeg Moldavca Aleksandrua Bubličija daje šmek nekih romantičnih vremena dok ptice na ostrvu Hidra još uvek nisu imale žice na koje će sleteti.

Ovo je noćna ploča za odrasle ljude koji nose dete u sebi. Koen dugo nije zvučao ovako ubedljivo i ništa nije uspelo da pokvari lepotu ovog albuma. Čak ni proste klavijature i ziheraška produkcija Madoninog producenta Patrika Leonarda ili tezgaroška ekipa pratećih muzičara (bubnjar Brajan Meklaud svirao na pločama Kristine Agilere i Sila, gitarista Džejms Hara sa Majli Sajrus, basista Džo Ajub na albumima Enrikea Iglesijasa, a verovatno bi i na vašem kada biste im platili) nisu mnogo nagrdile Koenove početne ideje. Činjenica je da Leonard već godinama sarađuje sa producentima i muzičarima sumnjivog morala, koji nisu dostojni njegovog mikrofona i pera, ali siguran sam da ima dobre razloge zbog kojih to radi. Ne smem ni da pomislim kakvo bi tek ovo remek-delo bilo da je za miksetom sedeo Rik Rubin ili Danijel Lanoa na primer. No, čak i sa Patrikovom producentskom palicom, “Popular Problems” je trijumf minimalizma i jednostavnosti.



Slušajući jednu za drugom nove ploče Leonarda i Adama Koena, svašta mi se motalo po glavi. I to da jabuke ne padaju daleko od stabla, da nismo više mladi iako nismo odrasli, da je sve manje mirnih oaza poput Hidre, da je porodica osnova svega, da se ne treba bežati od svojih gena po svaku cenu, da toliko stvari okreće pun krug i vraća se na početak, bilo da je život ili vlast, da su ovih dana ukinuli jedinu TV emisiju u kojoj je bilo moguće čuti Leonardovu muziku na televiziji, da velike ljubavi zaista pomeraju planine i prave divne pesme, da možeš imati 80 godina i snimiti sjajnu ploču, da ću septembar 2014. pamtiti isključivo po muzici porodice Koen…i to da želim da ove albume vratim na početak čim se završe i nastavim da razmišljam jer život bez razmišljanja nema smisla.

b92.net


Kakve divne tekstove pise Vladimir Skocaic