Priče.....

Stevan Sarcevic,Predator

Vidite, dragi moji, u ustrojstvu sveta postoji gotovo neprimetna začkoljica. Dugo sam mozgao i promatrao događaje dok nisam shvatio da je u pitanju zakonitost. Naime, dobri ne razumeju kvarnjake. Jednostavno, nemaju intelektualni kapacitet da sagledaju zlo. Neprestano se povode sopstvenim zabludama i svuda traže ljudskost.
Evo, pogledajte, na primer, ovu devojku. Oči su joj vlažne, lice nežno i tužno. Dugi udovi i tek propupele dojke govore da joj se telo još formira. Siguran sam da nema više od petnaestak godina. Tamna kosa povezana u kikice pada na ramena, haljinica je devičanski bela. Dokolenice su uredno zategnute. Pogled joj bludi i duboka se tuga u njemu skriva. Hoda lagano, kao da nikuda ne žuri ili kao da ne zna kuda bi pošla.
Pitam se šta bi takvo stvorenje kasno po noći tražilo u tom opustelom budžaku ako ne nevolju?
Eto, dragi moji, da otkrijem jednu malu tajnu, na ovome svetu postoji i predator. On nema problem sa razaznavanjem plena. Nema referentnu tačku i ne bavi se poređenjem, nego reaguje prirodno i nesputano. Budale podložne osećajima i odane kvazimoralnim dogmama za njega nisu ništa drugo do lovina. Slatka, željena i nadasve – naivna lovina.
Pogledajte matorca što pod kandelaberom pripaljuje cigaretu. Lice mu je mlohavo, oči vodnjikave, vilica stegnuta. Šake su mu izvitoperene i više podsećaju na kandže kakve orlušine negoli na ljudske udove. Odeven je u štrokavi mantil i vrećaste pantalone, a na nogama ima razgažene i prljave šimike. Glavu pokriva duboko natučen kačket nalik onima s polovine prošlog veka. Pogled vodnjikavih očiju usredsređuje se u trenutku kad se u vidnom polju pojavi pomenuto devojče. Cigareta ostaje prilepljena za usne dok se noge pokreću ka curici koja zamišljeno korača mračnom ulicom. Dugački koraci brzo smanjuju rastojanje i ruka se pruža ka delikatnoj prilici. Devojka se okreće.
– Devojko, zar te nije strah da ovuda hodaš sama? – odjeknu napukli glas pustim okolišem. Oštrica bljesnu pod slabim uličnim osvetljenjem.
– Polako curo, samo polako. – balavi matorac; oči mu se izbuljiše. Devojčica upire pogled u njega; usne joj podrhtavaju. Sečivo poleće prosecajući tkaninu i kožu. Devojka ispušta grleni uzvik, dok čiča škrguće zubima. Oštrica ponovo zaseca, ovog puta jače.
– Smiri se malena, smiri se… – upozorava je starac dok krv šiklja. Ali ona ne sluša i hirovito vrišti:
– Daj lovu matori! – zamahujući i po treći put krvavim brijačem.

...i o popo artu"- Endi Vorhol

Voleo bih da mi je do nečega stalo, ali to je
tako teško. . .

Ne mogu da pravim žurke.To je tako komplikovano.
Kad poželim da nekog pozovem na večeru, on odmah
pomisli da želim da ga iskoristim.

Jedan je društvo, dvoje su gomila, troje žurka.

Ako svako nije lep nije niko.

Da niste imali fantazije, ne biste imali problema,
uzeli biste ono što možete.Samo tada ne bi bilo
romantike i ljubavi.

Uhvati me to očajničko osećanje da ništa nije vredno.
Onda odlučim da se zaljubim. . .samo to je tako teško.
Mislim, mislite na nekog stalno a u pitanju je samo
fantazija, to nije realno, a onda se toliko upetljate
da morate da je viđate non-stop, i na kraju ispadne
da je to posao kao i sve ostalo.



Mislim da je staromodno biti u braku.

Živeti se može samo na jednom mestu.I vaš sopstveni
život nikada nema boju i ukus dok ga živite i dok ne
pređe u uspomene.

Svi imaju probleme, ali stvar je u tome da od toga
ne napraviš problem.Ako, na primer, nemaš love i
ždereš se zbog toga, dobićeš čir, što je stvarno problem,
a i dalje nećeš imati love – jer, ljudi osete kad si očajan,
a sa očajnicima niko ne želi da sarađuje.

Predvorja su uvek najlepši delovi hotela.U poređenju
sa njima soba vam uvek izgleda kao šifonjer.

Stalno živim u budućnosti, i kad jedem kutiju slatkiša
jedva čekam da pojedem poslednji komad.

Iskra
Tada je bilo drugačije, to je bilo poslednje
Tada nisam ni razmišljao da će biti ovo što je sad
Početak beše nevin i neobećavajući,
nisam video, tada po prvi put, pre i posle tog događaja.
Nisam mislio o tome. Samo sam se prepustio događajima.
Svim našim situacijama.
Pisao sam i čitao pisma kao hijeroglife
davno zaboravljene, pa ponovo nađene.
Nisam znao da sam gajio tu malu iskru vatre u sebi koja je za tako kratko vreme porasla do granica nemogućeg.
Imao sam osećaj da su mi emocije i osećanja kao ogromna užarena lopta izvađena sa dna Vezura i da su rasla i žarila se toliko da sam je mogao umesto Sunca koristiti.
Tog intenziteta i jačine.
Tada se o svemu govorilo. Vile i vilenjaci su bivali stalni gosti.
Sve to tada...Sve do onda kada sam ja poželeo da podignem ceo taj mali univerzum na viši nivo.
Tada se zaista desilo nemoguće ali ne i neočekujuće.
Sve je ka tome vodilo.
Svi ti nezamislivi meseci neopisivih osećanja,
svi ti momenti, sve te misli, sve te želje...
Cela ta ogromna užarena lopta u koju sam uložio sve što sam imao
pa čak i ono što nisam ni znao da posedujem.
Sve je to kao sa Meseca palo u Tihi okean i skamenilo se iste sekunde.
Sada nema ničega.
Sada više nema ničega.
Čak ni one iskre od koje je sve počelo.
Sada sam ostao bez ičega.
Danas nemam odakle da krenem u novo osvajanje.
Kažu "nada umire poslednja", to kod mene nije slučaj.

Ovde postoji samo Vera da u centru te, nekada užarene sada skamenjene Lopte,
idalje diše i postoji Iskra vredna novog buđenja.
Novog početka.
I jedino što želim jeste da doživim da mogu da kažem:
"To nije ponovo - tek je počelo!"- Alexander Shaw

ZAŠTO KRATKA PRIČA

Oni koji čitaju, oni

koji nam govore šta su pročitali,

Oni koji šumno okreću

stranice svojih knjiga,

Oni koji imaju moć nad

crvenim i crnim mastilom,

i nad slikama,

Oni su koji nas predvode,

vode i pokazuju put.

Astečki kodeks iz 1524.

Pripovedanje je staro koliko i sam govor; još od najranjih dana ljudi su počeli da pevaju i glasno snevaju, kako bi se magijski obukli u željenu sliku i prizvali je u stvarnost, kako bi tragali za smislom i istinom, koje iluzija svakodnevnih radnji sakriva.

Svaka priča je potraga za nekom istinom – što su likovi i slike iz priče bliži svetu sna koji je zajednički za svo čovečanstvo, to i potraga stiže sve bliže do one najdublje istine, koja je čoveku data rođenjem, upakovana. Dobro ispričati priču, znači razmotati jedan od paketa urođene istine.

Kratka forma nije samo ono što se vidi ili čuje. Njen život je duži jer efektno kazivanje traži odgovor na pitanje iz bajke „šta je posle bilo”. Odgovor mora da nađe svako za sebe.

Kratka forma je uslovljena „podtekstom”. Ona u „podtekstu” nosi neverovatno veliku moralnu poruku – čistote, nepatvorenosti, borbe protiv licemerja, snishodljivosti, kultova i dogmi svih vrsta.

Kratka priča u širem smislu jeste kratka forma u narativnom obliku koju, pored naglih obrta, karakteriše organizovana radnja usmerena ka određenom cilju. Razvila se iz anegdote u usmenoj književnosti, ali u našoj umetničkoj praksi je poprimila sve odlike bajkovitosti sugestivnom komunikacijom. To se, po pravilu, postiže otvorenim završetkom, dakle „podtekstualnim izražajnim elementom”. Ovim kratka priča za decu uz feljtonističko poreklo, i aktuelnosti koja je time prati, dobija produženo trajanje koja maštovitost izraza pretvara u pravu bajku – bajku savremenog doba.

Stvaraoci za decu, čak i kada su to deca sama, kratku formu ne odabiru sa namerom. Ona se jednostavno sama nameće.

Mirko S. Marković, Antologija kratke forme za decu, str. 162-164, Beograd, 1999.

Kratkoća uzvraća lepotom.

Priča potvrđuje svet. Izvan priče, svet jedva da postoji, i to u nekom nemuštom, neuobličenom stanju. Ergo, svet se oblikuje kroz priču.

Pripovedati se može i ovako i onako, ali, pre svega, na dva osnovna načina: ekstenzivno i sažeto. Odatle se docnije izvode sve razlike. Dugo pripovedanje podrazumeva odvijanje vremenskog procesa, sporo naseljavanje svešću onoga što želimo da saopštimo ili da saznamo. Kratko pripovedanje je implozija, sabijanje u tačku.

Sažeto pripovedanje, bez obzira na efektnost i tradicijom potvrđenu valjanost postupka sažimanja, to jest, svođenja na bit, na suštinu, smatra se rubom, verovatno stoga što je svet suviše slojevit, suviše obiman da bi mogao biti obuhvaćen sa malo reči. Zato se uvek iznova treba podsećati da je „svet u malom“ u književnosti apsolutno moguć.

Upravo tako je u kratkoj priči, žanru koji je tipičan produkt modernih vremena, a moderna vremena favorizuju sažetost upravo zarad sveopšteg nedostatka vremena, sa težnjom „novog pobijanja vremena“, kako bi to rekao Borhes.

Kratka priča zanimljiva je i po tome što su je pisali svi, klasici i autsajderi, žene i muškarci, početnici i veterani, pisci bazične pripovedne vokacije i oni koji su se od igre ili iz nekog drugog razloga povremeno okušavali u sažetom pripovedanju.

Kratka priča može imati bilo koji oblik (na primer: novinska vest, citat, recept za neko jelo…), jedino mora ispuniti princip sažetosti, to jest, shodno ekonomiji jezičkog izraza, mora operisati sa malim brojem reči i mora se koncentrisati na jednu, ključnu pripovednu relaciju, na povlašćeni, odrazumevani ili opisani detalj.

Kratka priča je upravo zbog svoje sažetosti (manje je više, geslo je minimalista) i brzine usvajanja najpodesnija za raznolike prozne eksperimente, za stalno iznalaženje novog ugla gledanja. Jezička redukcija, igra rečima, paradoks, nagli obrt, elipsa, citat, kolaž, montaža, formalna mimikrija, sažimanje ekstenzivne linearne naracije u nekoliko reči, samo su neki od postupaka koji su izborili legitimnost naporedo sa već odavno uvedenim i tradicijom osvedočenim načinima pripovedanja. Malobrojnost reči kratke priče vodi nas, kada su te reči dobro uposlene, bogatstvu smisla, i više od toga, vodi nas permanentnom višku smisla.

Granice eksperimentalnog pisanja moderne kratke priče – zapravo se neprestano pomeraju.

Sažetost kao kvalitet i kratkoća kao kvantitet omogućavaju piscima kratke priče da neprestano tragaju za drukčijim načinom pripovedanja.

Tema može biti sve, ukoliko se vešto pripoveda.

Pisanje kratkih priča nije otuda ništa drugo nego otkriće i beleženje jezičkih čuda (čuda postanja) koja se čuvaju u sasudima malih formi. Jezički kosmos stanuje u maloj kutiji.

Mihajlo Pantić u: Mala kutija, Beograd, str. VII-XIV, 2001.

Ako vam je do pričanja – držite se kratkih formi. Tako se teže prave greške… Pored toga, kratke forme su prosto satanski efikasne.

Zoran Stanojević, Satirične priče 2009, str. 180, Beograd, 2010.

Svako vreme nameće svoju formu. Sadašnje vreme je vreme informatike, brzine i sažetosti. Savremeni čovek nema vremena. On hoće sve odmah, jer stalno žuri. Kratka forma se nametnula kao najprihvatljivije rešenje, i nije slučajno što kratki roman, kratka priča, pa i aforizam, dominiraju kao izražajni oblici. Fascinantne mogućnosti Interneta omogućavaju da dominantna kratka forma nađe i svoje još efikasnije puteve širenja i prenošenja. Kratka forma je u ovom momentu sadašnjost, a lično verujem i budućnost književnosti.

Biblioteka aforizama, Slobodan Simić, Smeh do bola 2, CD izdanje, Beograd, 2005.

Život piše kratke priče.

Dragan J. Ristić

Roman je kao venac planina – može neprekidno da se nastavlja. Kratka priča mora biti uredna, potpuna, dovršena. U njoj sve mora biti savršeno, i zbog toga je nju teže pisati. Pisanje romana je puka veština, nešto što se može naučiti, ali za pisanje kratkih priča čovek mora da se rodi.

Hulio Kortasar u: Singer, Kruna od perja, str. 139, Beograd, 1999.

Život je ljudski kratak. Mi smo kao grčki trkači koji jedan drugome dodaju upaljenu baklju, a onda se sami gube u tami.

Tit Lukrecije Kar u: Zoran Lazarević, Antički velikani u anegdotama, str. 198, Beograd, 1994.

Multa paucis – Mnogo stvari u malo reči.

Pauca, sed bona – Malo, ali dobro.

Vita somnium breve – Život je kratak san.

Latinske poslovice, sentencije, aforizmi, Beograd, 1999.

Priča je mukom zasejana njiva.

Priča – putovanje dušom.

Tamara Lujak

Poenta kratke priče jeste da, za razliku od dužih sastava, svoju snagu bazira na uverljivoj nedorečenosti izraza.

Miloš Jocić

Roman nikad ne može ostvariti efekat kratke priče.

Embrouz Birs

Priča nikada ne može da bude definitivan iskaz o svetu, već samo pokušaj razumevanja jednog njegovog segmenta.

Drugim rečima, priča je privid privida. Posao pisca je doista težak: nesavršenim sredstvom, rečima, treba što savršenije da dočara nesavršenost sveta. U isto vreme on zna da neće moći da pruži nijedan odgovor; on jedino može da pomogne da se pitanja što preciznije formulišu. I upravo u tom činu formulisanja pitanja može se razumeti privlačnost sažete priče kao specifične forme proznog ili poetskog iskaza.

U poeziji poznata kao „pesma u prozi“, u prozi poznata kao „crtica“, sažeta priča predstavlja, u stvari, čudesan spoj proznih i poetskih impulsa koji uspostvljaju delikatnu ravnotežu. Kada se ona naruši, pesma u prozi postaje samo pesma, dok crtica ostaje samo crtica. Umesto preciznog pitanja, pojavljuje se lirska zapitanost nad sudbinom ili skica jalovog života. Sažeta priča donosi više od toga. Nalik zen koanu, ona pruža mogućnost nenadanog uvida u pravo lice stvarnosti.

Možda se prava privlačnost sažete forme krije u magičnom činu pretvaranja kruga u kvadrat. Američki pesnik Čarls Simić uporedio je jednom prilikom prozu sa pravom linijom koja nastavlja do beskraja, a poeziju sa krugom, sa celinom vidljivom na stranici. Ako se prihvati to poređenje, onda se doista može reći da sažeta priča nastaje kao kombinacija prave linije i kruga, i tvori kvadrat na stranici. Kvadrat priče koji se, kao i krug pesme, upija jednim pogledom, i odmah se prima kao celina, pre nego što se sazna bilo koji detalj.

David Albahari u: Najkraće priče na svetu, str. 7-9, Beograd, 2004.

U kratkim pričama volim strast.

Ravnomerno raspoređen, stalno prisutan humor se retko sreće u dužim formama, pogotovo romanima. A, tužno je, brate, bez zezanja…

Slobodan Ivkov, Na granici knjige, str. 77, Beograd, 1994.

Priča je koren, sve ostalo jeste stablo.

Milan R. Simić, Priručnik za pobunu verujućih, str. 21, Mladenovac, 2011.

Smisliti zaplet romana je zanimljivo. Zaista ga napisati već je preterivanje.

H. L. Borhes

Čitavog života ispredamo priče i slušamo ih, i dok to činimo, gradimo mostove. Priče se ljudskim dahom pronose do umova i srca drugih.

Priče tumače svet oko nas, prirodu, zvezde, talasanje mora, pa i sam život. One ispituju prošlost i snatre o budućnosti. One su vekovima prenoasile našu povest, kulturu, tradiciju, duhovnost i moral.

Priče nas zabavljaju, uveseljavaju, izazivaju i nadahnjuju. Kroz njih sagledavamo svet u kome živimo, nas kakvi jesmo i kakvi bismo mogli biti, te poimamo svoju ljudskost.

Uživljavajući se u tuđe nedaće prevazilazimo predrasude, razvijamo trpeljivost i, najzad, poimamo ljubav. Priče mogu da podstaknu razumevanje, zaceljivanje, pomirenje i jedinstvo. Osećanja koja gajimo prema duboko uvreženoj istini i sposobnost da se uživljavamo u tuđe nedaće približavaju nas bogu.

Dezmond Tutu

F PRIČE

Grozdana Olujić
Zvezda u čijim je grudima nešto kucalo

Jedne prozračne letnje noći među zvezdama izbi svađa koja je od njih najnežnija, najblistavija, najlepša. Šta tu reći? Kako samo jednu od mladih lepotica izdvojiti i dati joj krunu lepote?

Pozvan da presudi Mesec se pozivu neodazva. U avgustovskom nebu s v e su mu bile isto lepe, u svaku je bio zaljubljen, za svaku spreman da se u sedmo nebo popne ili u crni pakao skoči. Kako ne shvataju nebeske lepotice da biti zaljubljen u celo Zvezdano jato nije ništa manja muka no biti u ratu s čitavim svetom? Mesec zbunjeno skliznu niz zapadnu ivicu neba, poručivši kako ne bi smeo da zaobiđe svadbu livadskog svica.

Zvezdama od razočarenja stade dah. Jedva se nekako mudrica danica seti: pozvaće Nebeskog Strelca da presudi!

U svoje prvenstvo Danica nije sumnjala. Ko je najlepši to već čitavo nebo zna, ali neka se to jednom i kaže! Oštro i nezadovoljno klimnu Danica glavom: Mesec ju je i ovog puta prevario… Pognu danica svetlu glavicu, a nebeski joj vetar zamrsi kose. Nestrpljivo je čekala. Ali, i Nebeski Strelac poruči da neće doći na raspravu. U Nebeskome čestaru pojavio se zlatorogi jelen: njemu je važniji lov…

Velikog Medveda nije vredelo ni zvati. Ne bi došao, a ako i bi nije sigurno da neka neoprezna zvezdica ne bi završila u njegovim čeljustima. Šta sada? Za presuditelje predlagale su zvezde sad jednu, sad drugu sestricu. Ali, ili se zvezda ne bi složila, ili bi ostale zaključile da je neka druga pogodnija. Jedva se, na kraju, neko priseti da u jatu kampedura živi mudrica Tau Ka koja i rađanje neba pamti. Ali, kako poslati glas do jata kampedure i mudrice Tau Ka koja živi u najdubljoj rupi neba, a više od bilo koje zvezde zna? Mislile zvezdice, premišljale, od silnih njihovih misli varnice nebom letele, nikako da se sete ko bi za Tau ka mogao biti glasonoša… Šaputale zvezdice, i šapućući sve više se spuštale ka zemlji, sve svetlije postajale i krunile se kao latice srebrnog cveta.

– Gle, svici! – uzviknu budna sasa u livadi.

– Gle, duše pravednika! – prekrsti se stari ribar.

– Gle, dukati! – pljesnu dlanovima tvrdica, a zvezde se spustiše još niže da zemlju izbliza pogledaju. Iznenada se jedna priseti kako se odavno nisu okupale u jezeru.

Kako je tiha, kako glatka bil apovršina vode, blistave i nežne grane vrba, vrhovi trava, let svica! U noći punoj mirisa trava spuštale su se zvezde i poput srebrnih leptirica padale na jezero.

Zvezda koja je prva stigla na obalu jezera ču nekakav tanani zvuk i začudi se. U svojoj nebeskoj bašti mnogo je toga mogla da vidi ili čuje, ali glas frule bio joj je nepoznat. Odakle dolazi? Kamo ide? Polako, zadržavajući dah, prikrade se Zvezda ka mestu odakle je zvuk dolazio i vide: sedi čobanče, svira, glasanjem frule uspavljuje vetar i trske, ribe lovi.

Zagleda se Zvezda u mladića, ne diše, ne pomera se s mesta. Da je bacio udicu mogao ju je u času uhvatiti. Ali, ne osvrće se momak, ne gleda. Zna: ko zvezdu nebesku u srce primi – dušu je svoju izgubio! Ali, sopstvene ga oči ne slušaju! Srebrna i nežna Zvezda je od svake devojke u selu lepša, kao svetlosni oblak ka njemu ide, već joj na obrazima dah oseća, nema vremena za begstvo.

– Sviraj mi još malo! – zamoli Zvezda,, a jezero srebrom buknu. Kako je mogao da je odbije? Da od očiju njenih umakne? Zasvira momak tako tiho da šuma zadrža dah, a nebo se zvezdama osu. Zvezdica se i ne pomeri. Kao okovana stajala je i slušala, bez daha, zatvorenih očiju. Tek kada rub istočnog neba porumene – ona otvori oči, i šapnu:

– Moram ići!

Ču li mladić njen šapat? Ko zna! Zvezda je od te noći, svaki put kad se nebeska bašta kao ružičnjak svetlošću ospe, silazila na jezero i slušala glas frule, nema od nežnosti i čežnje. A kad bi se momak od svirke umorio, stavljala mu je glavu sebi u krilo, zaklanjala ga slapom kose i čekala da se na pritihlim vodama jezera, kao rumeni lokvanj, javi prvi zrak sunca. Tek tada bi mu spustila glavu s krila, poljubil aga i pridružila se svojim nebeskim sestricama. Je li dolazila mudrica Tau Ka? Šta se u šarenoj nebeskoj bašti zbiva nije znala, nije ni pitala. Jedva je čekala noć da siđe na jezero. Je li čudo što se Velika Zvezdana Majka zabrinu:

– Ti, kćeri, mnogo izostaješ… – opomenu je. – saberi se i radi što i ostale tvoje sestre. Svet ljudi i svet zvezda nespojiv je.

Zvezdica tiho udahnu. Budalaste igre sestara nisu je zanimale, preganjanje danice s Mesecom još manje. Čak je i o nebeskoj košurti prestala da brine, a sitne pakosti i svađe zvezda zamarale su je. „Šta znaju one o očima mladića? Šta o jezeru i tišini koja kao srebrni labud n anjega pada čim u usmrak pocrne grane vrba? Šta o svirali čobanina?“ – pomisli Zvezda i oseti kako se čitavim njenim telom razliva toplota, a u grudima nešto počinje da joj kuca.

Kradom od sestara silazila je Zvezda na jezero, ostajući svakoga puta sve duže, postajući svakoga dana sve svetlija, sve nežnija. Zar je to moglo da ostane neprimećeno? Jedna za drugom uhodile su je sestre, ali je ona uspevala da se iskrade, da pobegne.

– Na opasne si se staze, kćeri, uputila! – Velika Zvezdana Majka nabra čelo. Njena ljubimica gledala ju je milo, blistajući. Taj i toliki sjaj zbuni staricu. Davno, u njenoj mladosti, jedna je zvezda naglo sinula, blještala i od sopstenog bljeska izgorela. Niko nije saznao zašto. Je li ovoga puta isti slučaj? – Dobro bi bilo da ne napuštaš nebesku baštu! – reče Velika Zvezdana Majka, ali Zvezda nije mogla da prihvati njen savet.

– Moram da je napustim, majko! – Zvezda žalosno obori glavu.

Zvezdanu Majku to u prvi mah naljuti, zatim uplaši.

– Šta je to s tobom, kćeri? Jesi li bolesna? – Velika Zvezdana Majka pipnu joj čelo, pipnu obraze: goreli su. To je još više uplaši. Obrazi zvezda blistavi su, ali hladni. Zašto su u njene miljenice zažareni. Kakav je to šum? Zvezdana Majka prinese uho grudima svoje najmlađe kćeri i ču kako odande dopire užurbano kucanje kakvo se na nebeskim livadama nikada nije čulo. Od kada zvezde za sebe pamte – nijednoj u grudima nije šuštalo, nije kucalo. Više se nije moglo oklevati. Pozvaše Mudre starce, ali ni oni nisu znali šta bi to moglo da bude. Rešeno bi da pozovu Vidara – ako on ne zna ko će znati?

Od zvezde do zvezde letela je poruka za Nebeskog Vidara, tri puta nebo obigrala. Došao je tek kad su po njega poslali Velika Kola, ali mogao je i da ne dolazi. Ni on nije znao šta to u grudima Zvezde kuca. Mogao je samo da nagađa.

– Ljudi imaju nešto što im u grudima kuca! – reče Vidar. – Zato umiru. Zvezde su večne, ne znam šta je s ovom. Nije se još rodila zvezda koja bi imala ljudsko srce… – Nebeski Vidar prepisa zvezdi mirovanje i tišinu, pa ode, a Velika Zvezdana Majka naže se nad krevet svoje najnežnije kćeri. Zatim zaključa nebesku baštu.

– Šta li je sa Zvezdom? – pitao se Čobanin i svirao tako nežno da je lišće s vrba kapalo, a mesečina se kao suza niz obraz neba slivala. Ali, njegova Zvezda ne dođe. Ponekad, gledajući u nebo verovao je da je vidi. Ali, kako da bude siguran? Iz daleka sve su zvezde jednako sjajne, jednako nežne.

Nad jezerom je, kao vetrom nošen list, letelo vreme. Odlazile su na jug divlje guske i vraćale se, opet išle. Jesu li znale lisice na brežuljku da već preko kostiju majki trče? Čobanin nije skidao pogled s neba. Postade glatka i kao ćilibar žuta svirala u njegovoj ruci…

– Ko je ovo? – upita se Čobanin jedne noći pune mesečine ugledavši svoj lik u vodi. Srebrna mu je bila kosa, tanke kao u ptice kosti. Mesec mu je prohladnom rukom doticao obraz.

– Ti, koji ne prestaješ da lutaš – obrati mu se Čobanin – jesi li video moju Zvezdu?

– Video sam sve zvezde! – podiže Mesec vrh obrve. – kako da znam koja je t v o j a?

– Moja je najnežnija, najlomnija.

– Misliš na onu kojoj u grudima nešto kuca? Koja stalno pokušava da pobegne, jer ne shvata da će, nastavi li kako je počela, od sopstvenog bljeska izgoreti?

– To je sigurno, m o j a Zvezda! – kliknu Čobanin i zadrhta: zar zvezde nisu v e č n e? Zamoli Čobanin Mesec da ga ponese u posetu bolesnoj Zvezdi, ali Mesec se naglas nasmeja: to nije bilo, niti će biti, neka zaboravi na Zvezdu, neka na nešto drugo misli…

Mudar je bio Mesečev savet, ali Čobanin nije mogao da ne misli na Zvezdu. I šuma, i jezero, i svirala potsećali su ga na nju, bili puni njena sjaja. Poče Čobanin da priviđa Zvezdu. U kapi rose video ju je, u letu svica, u oku gušterice. Polako zaboravi na san. Sve duže i nežnije je svirao, dok nije i jezero, i šumu i Mesec na nebu začarao. Obamrle i neme slušale su ga zvezde. Nj e g o v a, najednom, buknu i otkide se s neba. šta je se tiče nebo! Do đavola i večnost!

U svetlom luku pade Zvezda kraj Čobaninovih nogu. – Je li to moje Čobanče? – upitala bi se druga zvezda, ugledavši starca sede kose. – Je li to moja Zvezda? – upitao bi se drugi Čobanin, ugledavši zvezdu čije su se oči gasile.

Ali, ni Čobanin, ni Zvezda nisu ništa pitali. Samo je Zvezda Čobaninu pružila ruku i podigla ga uvis. Travke su oči otvarale da ih vide. Njih dvoje penjali su se sve više, ko zna u koja nebesa stigli, ko zna u kojoj se nebeskoj bašti zaustavili. Mesec i oblaci o tome ne govore…

Ali, u svetle letnje večeri kada se u jezeru, kao beli cvetovi lokvanja, rascvetaju zvezde – silazi sa visina glas frule i ne prestaje do zore. Čuju ga samo oni koji umeju da vole.

Priča je objavljena uz dozvolu autorke: Grozdana Olujić, Sedefna ruža, str. 166-72, Zagreb, 1981.

Belutak

Spavao izvor u utrobi planine, sanjao i u snu svome rastao, toliko porastao da je morao na površinu zemlje izaći, ili se od sopstvene snage ugušiti.

– Gle, siledžije! – reče stena kad izvor jurnu da kroz nju put probije. – Zar nisi mogao zamoliti da ti sama dam prolaz?

– Otkada sila boga moli? – grohotom se nasmeja izvor i šiknu kroz stenu. Istoga časa otpoče rat između stene i vode. U jednom trenutku je voda stenu napadala, u drugom stena vodene vojnike nazad bacala. Kakav je to užas bio! Od nemoćnog gneva ključala je voda, u komade se pretvarala stena nošena bujicom u dolinu.

– Ostavi me u planini! – molila je stena, ali voda nije imala milosti. Mrvila je i komadala stenu pretvarajući je u svoje obale, svoje dno. Rugala joj se:

– Sada si moja obala! M o j e dno!

Ali, i obala i dno odgovarali su:

– Stena smo i ostajemo stena!

Konačno, moćna planinska stena bi pretvorena u okrugle, blistave belutke, ali su i oni vikali u glas da su stena i ostaju stena! Je li čudo što se razjari reka, tresnu ih o obalu i sve, osim jednoga, pretvori u zrnca peska?

– A sada? – uskliknu pobedonosno reka.

– I sada! – prkosno podiže glavu poslednji Belutak. – Uvek!

Uzalud je penila reka, vrtela se, o kamene ga obale udarala – Belutak je ostajao pri svom. Gad mali! Vide li iko takvu upornost? Odluči reka da od drveća, trava i trski zatraži savet. Savi se oko jasena i upita ga šta da radi. Poćuta jasen, pa reče:

– Ne razumem te: ako je neko deo stene, zašto bi se pretvarao da je reka?

Trske su bile razumnije:

– Zato što je reka najmoćnija, najjača! Najmudrija!

– Jer se blagošću sve postiže – poče reka da ljuljuška Belutak kao detence. Nežna i tiha postade reka, primiri se i ućuta Belutak. „Pobedila sam!“ pomisli reka. „Pobedila!“ od radosti u sebi skoči, u istom se času probudi Belutak pa reče:

– Nisi! I nećeš!

– Ah, kad te tresnem! – htede da pojuri reka, ali već je bila u dolini: glas joj je bio tiši, tok sporiji. Starila je i debljala reka ulazeći u more.

– Sada si deo mora! – setno prošaputa reka Belutku, gubeći se u modroj, slanoj vodi, ali se mališan naglas nasmeja.

Sada si t i deo mora! – reče. – Ja sam bio i ostajem Belutak!

Tako more, ribe, morska ježica, zvezda i koralna grana prvi put čuše njegovo ime, a reka svoje izgubi.

– Šta je to belutak? – podiže obrve morska kornjača. – Nešto za odelo ili nešto za jelo? – prišunja se kornjača Belutku, zagrize, ali ni komadić ne odvali, a zub joj izlete iz glave. – Ne bi se reklo da je ukusan! – zaključi i odgega, postiđena.

– Potrebna su tu malo veća usta! – zalete se riba Ugor i proguta Belutak, ali u istom času zažali što se na ovaj podvig odlučio, jer ga težina Belutka podvuče na dno. Ko bi rekao da je tako težak, tako tvrd! Leže iza stene riba Ugor, rešen da tu poleži dok se ono čudo u njegovom stomaku ne svari. Ali, i nakon dva sata, i nakon dva dana bilo je isto. U brk su mu se smejale morske zvezde i račići dok se previjao u mukama. Šta sada? Pozvan bi najčuveniji vidar, najčuveniji travar. Jedan je predložio ronjenje naglavačke, drugi najgorče trave. Uzalud! Poče se Ugor spremati za smrt, kad se Hobotnica priseti i reče:

– Otvaraj usta!

Do kraja života Ugor nije mogao da odredi šta mu je teže palo. Belutak ili Hobotničin pipak? Uzalud je riba jaukala! Hobotnica se i ne osvrnu na žalopojke, ali joj tek iz trećeg pokušaja pođe za pipkom da izvuče Belutak.


REPORT THIS AD

– Sad si moj! – uzviknu Hobotnica. – Otkad sam trećeg muža progutala ne prija mi udovički život!

Ču li iko Belutkovo opiranje? Ako i ču, prećuta da je čuo: Hobotničina trpeza i pipci bili su jednako slavni. Poče se spremati svadba na dnu mora. Očisti bodlje morska ježica, uglača krljušt jato riba, naoštri klešta jastog, ali Belutak ne promeni odelo, niti otvori usta.

– Nije ti zabavan novi muž! – reče Ježica Hobotnici. – Bolje da si Glavatog Ugora odabrala!

– Bolje da nikog nije izabrala! – s negodovanjem uđe u ljušturu Rak-pustinjak. Šta on imas tim šljamom unaokolo!

Poče veselje! Kako je nemirno kružilo jato riba! Lelujala se morska sasa. Otkidao komade pečenja jastog i delio ih veselom društvu. Jedino Belutak nije jeo, nije govorio.

– Baš je dosadan! – reče Hobotnica, već uverena da se zaletela u izboru muža. – Baš nikakav! – odluči Hobotnica da i četvrti put postane udovica. Ali, seti se kako je Belutak stekla i namršti se. – Jedi i igraj! – naredi – sada si pripadnik plemena Hobotnica!

Belutak poćuta, pa reče:

– Igraj sama! Bio sam i ostajem Belutak!

Hobotnica sopstvenim ušima nije verovala, ali Belutak ponovi svoje reči. Uzalud ga je žaruljama pekla, uzalud stezala, pokušavala da razori. Belutak je ostajao spokojan i – nerazoriv!

– Neka ga uzme ko hoće! – reče Hobotnica. – Ja sam i četvrti put udovica! – podiže Hobotnica Belutak, ali niko ga nije hteo. Nije za jelo, ne igra, ćuti, šta s njim? Hitnu Hobotnica Belutak među korale i školjke. Ko zna koliko je tamo ležao zaboravljen i usamljen? Uzalud je Koralna Grana nastojala da sazna zašto ćuti. Nije je ni pogledao. Njegov pogled bio je uprt u visine gde je, usamljen, plovio mesec nalik na blistavi nebeski belutak. Bar da se spusti. Kao orah slatkom jezgrom punilo se srce Belutka nadom. Ali, nebeski brat ne siđe, niti ga pozva k sebi.


REPORT THIS AD

A onda se, jedne noći, uskomeša more. Zadrhta Koralna Grana od užasa. Nasmeja se Belutak: šta mu može vetar, šta talasi? U san o planini Belutak uđe, kad začu zapomaganje Koralne Grane.

Pomozi, brate! Spasi! Svi su pobegli, šta da radim? – jaukala je Koralna Grana,a srce Belutka punilo sažaljenjem. Kako je ljupka! Kako lomna! Još jedan ovakav talas i nema je više…

– Stani iza mene, Koralna Grano, i zalepi se! – reče Belutak. – Talas ti ništa neće moći!

Ali, Koralna Grana odrečno odmahnu glavom!

– Korali se jedino za s t e n e lepe! – reče i pocrvene. – Jedino s njima u brak ulaze – žalosno Grana saže glavu, a Belutak se nasmeja:

– Pa, ja sam s t e n a! – reče. – Zar ne znaš?

Nije znala, ali vremena za istraživanje nije bilo. Pribi se, Koralna Grana uz Belutak, osmehnu. Imala je, konačno, svoju s t e n u! Neka huči more, neka urla: koja još stena ustupa talasima! Lice Belutka bljesnu, nasmeši mu se Koralna Grana. Je li tek slutila, ili već znala da se srce Belutka, kao ruža, jedino na osmeh otvara? Vetar o tome ne govori, a i Belutak ćuti. Pa, neka ćuti: Koralna Grana zna.

Priča je objavljena uz dozvolu autorke: Grozdana Olujić, Sedefna ruža, str. 119-24, Zagreb, 1981.

Mesečev cvet

Visoko iznad zemlje, kao kotaričice o nebo okačene, njišu se gradske kule. U jednoj od njih dečak Vedran na ptice, decu i oblake pažnju ne obraća. A i što bi? Sva čuda sveta Vedran u svojoj čarobnoj kutiji gleda. Šta će mu deca, šta ptice, šta oblaci? Što bi sa vrha svoje staklene kule silazio? Vetar do njega ne dopire, ne ranjava ga trnje i kamenje. Na meko seda, po mekom hoda. Ni ptiče u zlatnom jajetu tako ne živi! Ali, zašto ne raste? Zašto mu jedino glava biva veća?

Gledaju ga s tugom otac i majka: na tankom vratu, kao balončić na tanušnome koncu, njiše se dečakova čudovišna glava. Žalosti crna! Zar će im sinak kao nakaza ići svetom? Gde da mu nađu leka? Šta da rade? Traže saveta otac i majka, ali svako drugačiji lek predlaže:

– Dajte detetu mad u mleku! – kaže baka.

– Na ljutu boljku – ljutu travku! – uverava ih vetar, a dečak ravnodušno sleže ramenima, u svoju čarobnu kutiju zuri, uši mu kao lokvanji rastu, a oči osvojile lice. Jedino se one od čitavog dečaka vide. A starac Milija kaže:

– Ili će dečak napustiti kulu, ili će u njoj ostaviti glavu! Bez Mesečevog sveta nema mu ozdravljenja!

– Potražićemo i naći cvet! – kažu otac i majka.

– Dečak ga s a m mora naći! – tvrdo će starac Milija.

– Od mehura sapunice je tananiji! Ako iz kule izađe prvi će ga vetar oduvati kao jesenji listak! – štite roditelji dečaka. „Da mi za njega nađemo Cvet?“

– On ga s a m mora naći! – starac Milija uze Vedrana za ruku, otvori vrata, i reče: – Idi, i ne osvrći se, momče! Tvoj Cvet te čeka na vrhu Srebrne Gore! – Izvede starac dečaka na ulicu. Kad, gle! Ulica kamenu košulju obukla: gde tu da nikne cvet? Podiže Vedran glavu u vis. Ali, kamene kule nebo zaklonile: tek tu i tamo sevne plama maramica neba. Kako da bez neba cvet procveta?

Pođe mališan dalje. Kroz kamene klisure ulica bujica ga ljudi nosi, pritiska, gura, o kamene zidove lupa kao da je šljunak neki… Kroz dečakovu kičmu prođe jeza: utopiće ga ljudska reka! Okrete se i potrča nazad ka kuli, ali pred njom starac Milija stoji, drži ključ, molio se molio – ne otvara!

– Tvoj cvet te čeka! – kaže. – Idi nađi ga, ili ćeš zauvek ostati nakaza kojoj samo glava raste!

Dečak ponovo krete. Ko zna koliko je tako išao? Sav je već bio u modricama kad se rastvori ulica, bljesnu livada, zašume potok. Izašao dečak iz kamene šume, ali strani mu i livada i potok, čudne mu i strašne ptice i žbunje. Vrežu kupine nikad nije ni video, a ona se za list njegove noge zakačila, kožu mu cepa kao svilu, krv teče.

– Ah, prokletnice! – zajauka dečak i poče da sabija u zemlju kupinovu vrežu, da je gazi i kida. Ne čuje i neće da čuje kako ga kupina moli za milost.

– Ne kidaj me, ne ubijaj! – jauče kupina, ali Vedran ni glavu ne okreće, već iskidavši je krete dalje. Baš je budala! Svoje zlatno jajašce ostavio da po planinčini vrat lomi! I ko zna koliko dugo! Sav drhteći od umora sede Vedran, i ne gledajući gde seda: na mekano je uvek sedao. Kad, gle, šta ga to ljuto grize, kao vatrica peče?

– Ko ste vi? – pita majušna crna stvorenja.

– Mravi! – kažu mu. – Zar ne vidiš?

– Mravi – ne poverova mu dečak: drugačiji su mravi u čarobnoj kutiji izgledali, nisu grizli. Jauknu dečak od bola i od gneva. Poče da gazi po mravinjaku. Rasu se mravinjak kao čašica peska. Uzalud su ga mravlja deca molila da ih poštedi! Uzalud su mu nudila pomoć! „Kome bi još takvi mogli da pomognu?“ – pomisli dečak prezrivo, i ne obazre se odlazeći. Na vrhu Srebrne Gore Cvet ga čeka, nema on vremena za priče. Ali, umorile mu se ruke i noge, žedan je: mogao bi potok da popije, a nigde ni čoveka, ni zveri. Čak se i vetar ućutao. Kad, odjednom, kao da odnekud dođe šum vode. Pođe Vedran za šumom i vide – pod korenom lipe ključa izvor! Divota! Dečak se naže i napi vode, pa od dosade poče da u izvor baca grumičke zemlje. Kad, iznenada, kraj samog svoga uha začu uzdah. Ko bi to mogao biti? Osvrte se Vedran levo, osvrte desno: nigde nikog! Ali, uzdah sve čujniji. Poče da ga zahvata nelagodnost. Ko uzdiše?

– Ko si? – upita dečak. Zatim htede da se osloni leđima o lipu ali mu se stablo iza leđa izmiče. – Gle! – reče dečak. – Otkad drveće hoda?

– Otkad Mesečev Cvet raste? – reče neko i nasmeja se, prezrivo. Ali kada se Vedran okrenu ka mestu odakle je glas dolazio – vide samo jedan žbun, a na žbunu očice, crne kao trnjinice, trepću ka dečaku radoznalo i prekorno. „Koješta!“ – pomisli dečak. „Otkud žbunu oči? Mora da mi se prispavalo?“ – htede dečak da uteši samog sebe, ali mu strah kao ledena voda kičmom silazi. Očice trepću li trepću. „Mora da se i njima prispavalo?“ – pomisli dečak, kad se žbun, iznenada, pokrete i zakorači ka njemu…

Uzalud je zatim bežao. Žbun ga je sustizao, brzinom vetra, a iza njegovih leđa zgušnjavalo se drveće. Dok dlanom o dlan: grana se vezala za granu, lišće splelo. Dečak se oseti kao ribica u gustoj mreži. Stade. Stade i žbun. Primiriše se gnevne oči i dečak vide: nisu to trnjinice, već kupine crne kao da su stigle sa dna pakla.

„Došla kupina da se sveti, znači?“ – gleda dečak u žbun i ne miče se, kad se, najednom, raskrili žbun, a iz njega izađe starac u belom, seda mu brada do pojasa, pita:

– Kuda si se uputio momče?

– odgovorio bi Vedran, ali mu se jezik zamrzao kao ribica u ledenoj vodi. Starac će strogo:

– Ili ćeš reći kamo ideš, ili nećeš izaći iz ove šume!

Trže se dečak. Sakupi snagu i reče da traži Mesečec Cvet.

– Mesečev Cvet? – planu starac. – Zar ne znaš da jedino dobri i blagi do njega stižu. Dok ne okaješ svoje grehe do njega nećeš stići! Niti ćeš se maći odavde, dok ne odslužiš Gospodaru bilja…

Starac, najednom, nestade, a Vedran poče da služi Gospodara bilja ali se još uvek ne doseća čime je okajanje zavredio. Oj, kako je strašno penjati se da skineš gubareve larve. Ali, ne kazuje nikom Vedran svoj strah, pa ga polako i sam zaboravlja. Čini sve što mu kažu. Zazelene se šuma, zablista. Zarumene se lice u dečaka. Jutarnju rosu pije, šumskim se plodovima hrani. A kad nastade godina treća – učini se dečaku da razume govor bilja. Ču Vedran kako jauče grana kada je nehatna noga gazi o doseti se da on to kupinovu vrežu okajava. Tako i treća godina prođe. Jedva da je i opazio dečak da je prošla. Šapuću s njim breze i travke, nad njegovim snom bdi kupina, poverava mu kesten tajnu Mesečeva Cveta. Jedan jedini put u veku cveta taj Cvet, i to samo u času kad rog meseca dotakne vrh Srebrne Gore. Težak i opasan je put do njega. Zato ga niko nije video, niko ubrao.

Zamisli se i sneveseli Vedran. Vreme polaska došlo, a njemu se ne ostavljaju ni grabić ni breza. Ali, kako da se ocu i majci kao nakaza vrati, kao patuljak vek vekuje? Belim i strmim putem pođe dečak. Nežno ga isprati šuma, a kupinova vreža reče:

– Ako ti zatrebamo, zovi!

Dečak se samo nasmeja: ko je još biljke zvao u pomoć? Zakoračivši, ugleda Vedran svoju senku i začudi se: proširila mu se ramena, smanjila glava. Zaradova se dečak, potrča. A put sve strmiji, kao da planina beži u nebo. Najednom, nestade puta i ispod dečakovih nogu zevnu ponor. Nađe se dečak na steni ne većoj od marame, kad ču nekakav pisak, neki jauk. Pogled amalo bolje i vide: to mravi pište i mole:

– Spasi nas, Vedrane! Pomozi!

Ne misleći da je i sam u opasnosti dečak se saže i uze ih u naručje, kad vide kako se s druge strane ponora uspravlja kupinova vreža, preskače preko ponora, dolazi do dečakovih nogu, i kaže:

– Požuri, Vedrane! Tvoja se stena na vlasi kose drži!

S mravinjakom u naručju dečak zakorači na vrežu i pređe preko nje bezbedno kao preko mosta. Ni milosrdna ruka ne bi ga nežnije nastavku puta predala. Dečak kleče i spusti mrave na kraj livade.

– Upadneš li u nevolju – zovi nas! – reče mravlji vođa, a dečak se osmehnu i da ih ne ožalosti obeća da će zvati. Zatim pođe zaboravljajući i glad i žeđ, zagledan u vrh Srebrne Gore. Kad, iznenada, ču kako mu iza leđa neko dašće. Okrete se i vide: voda kao mahnita juri za njim. Preti: potopiće i planinu i dečaka. Šta sada? Voda stigla do kolena. Ne zaustavlja se. Već mu ledenom rukom pojas stigla.

– Stani, vodo! Šta hoćeš? – jauknu Vedran, ali se voda s hiljadu malih usta kikoće, preti, podseća:

– Jesi li zaboravio kako si u oči izvora trunje bacao?

Zadrhta Vedran, jadu doseti: izvor da ga potopi vode poslao, voda mu do ramena stigla. Zar je on znao da deca izvora imaju oči? A imaju! Vidi: svaka kapljica u njega gleda, šapatom savetuje:

– Najmu se u službu Majci Voda! Očisti šumske izvore i potoke. Možda će ti poštedeti život.

A voda već do brade došla. Šta je mogao da obeća dečak, nego da će iz očiju izvorske dece povaditi sve trunje, poslušati naredbe Majke Voda, samo neka se voda povuče. I povuče se voda, otpoče Vedranova služba. Ali, uzalud Vedran iz izvora vadi lišće i trunje! Ono stalno odnekud nailazi kao ukleto. Nikako lice izvora da zablista. Mesec već tri puta nebo obišao, porasla mlada šuma, a dečak se od početka posla ne odmiče. Ko zna koliko će služba Majci Voda potrajati? Zamorio se Vedran, rastužio. Čak i u snu, čini mu se, izvore čisti, nikako da očisti, tugo crna! Jedva se nekako seti mrava.

– Dođite, braćo! – pozva ih dečak u snu a kada je otvorio oči vide kako četica mrava nožicama trunje izbacuje i peva:

Mlada će šuma listati,

izvora lice blistati,

hoj-hoj, hoja-hoj…

I samo što je trepnuo – izbistri se prvi izvor, drugi, treći, sto i treći. Osmehnu se Majka Voda Vedranu i reče:

– Verne prijatelje, momčiću imaš! Polazi svojim putem, a ako pomoći zatrebaš – zovi. – Pomilova ga po glavi Majka Voda i dečak krete, a sve mu se čini da ga nevidljiva krila nose. Kako i ne bi? Veliki talas podignu dečaka na pleća, leti, na sam vrh Srebrne Gore ga spušta.

Zaneme dečak od divljenja. Nežan i srebrn Mesečev Cvet kao džinovski ljiljan pred njim pravo u nebo raste, a stabljika mu ljeska i treperi. Da pruži ruku otkinuo bi je, porastao i kao lepotan svetom išao. Ali, kako da pruži ruku kad zna kakav će bol naneti Cvetu? Kako da ubije Mesečev Cvet? Kao da sam od sebe beži, okrete se i stade trčati dečak niz planinu, ostavljajući Mesečev Cvet da blista na vrhu Srebrne Gore, da nežan i usamljen sja kao zvezda.

Tako i do jezera dođe i zaustavi se da još jednom, u jezeru, vidi nebeski cvet. Naže se nad vodu i kriknu. Iz vode, kao iz ogledala, rastao je ka njemu lik visokog, prekrasnog momka. Jedva je mogao da poveruje da samog sebe u vodi gleda, kad iz jezera izroni Mesečev Cvet, dotače nežno dečakov obraz i reče:

– Hvala ti, mali brate!

Preko neba, kao osmeh, pređe nekakva bleda svetlost. Je li to starac Milija bio? Ili je Majka Voda dečaku rukom mahnula? Vedran nije mogao da odredi. Oči njegove majke zvale su ga izdaleka. Snažan i lep, korakom srndaća pođe Vedran ka svome domu. Za njim su vode pevale.

Priča je objavljena uz dozvolu autorke: Grozdana Olujić, Принц облака, str. 23-29, Београд, 2003.