Priče.....

Embrouz Birs

Astronom-spisatelj

Direktor jedne opservatorije koji, služeći seteleskopom prečnika jednog metra, upravo beše otkrio Mesec, poteče iz istih stopa do Urednika, sa više stranica izveštaja o tom značajnom događaju.

„Koliko očekujete?“, upita ga Urednik kratko, ni ne podigavši pogled sa svog eseja o krivudanjima političkog horizonta.

„Stotinu šezdeset dolara“, odgovori čovek koji je otkrio Mesec.

„Ni upola toliko“, odvrati Urednik.

„Velikodušni čoveče“, uzviknu Astronom, blistajući od topline i uzvišenih osećanja, „platite mi, onda, koliko smatrate da je dovoljno!“

„Veliki i dobri prijatelju“, odgovori Urednik mirno, najzad podigavši pogled sa svog pisanija, „čini se da se naprosto ne razumemo. Ti si taj koji treba da plati.“

Direktor opservatorije na to uze svoj rukopis i dalji se, objasnivši da je potrebno da načini neke neophodne ispravke; bio je, naime, prenebegao da stavi tačke na „i“.

Leteća mašina

Jedan Dovitljivi čovek, sagradivši leteću mašinu, pozvao je veliki broj ljudi da posmatraju njeno uzletanje. U zakazani trenutak i pošto je sve bilo spremno, on uđe u mašinu i pokrenu motor. Međutim, istog časa mašina propade kroz masivno zdanje na koje beše postavljena i potonu u zemlju, pri čemu vazduhoplovac jedva da imade vremena da iskoči i spase glavu.

„Pa“, reče on, „učinio sam dovoljno da dokažem da su pojedinosti na kojima sam radio sasvim ispravne… Problem je“, dodade on, posmatrajući srušeno zdanje, „jedino u temeljnim i suštinskim stvarima.“

I nakon tih njegovih reči, ljudi naprosto nagrnuše da se jave kao akcionari za izgradnju nove leteće mašine.

Senka vođe

Iskoristivši sunčan dan da se prošeta, jedan Politički vođa odjednom primeti kako ga njegova vlastita Senka napušta i velikom brzinom se od njega udaljuje.

„Odmah da si se vratila, ti propalice!“, povika on besno.

„Da sam propalica“, odgovori mu Senka, sve brže se udaljujući, „ne bih te ni ostavljala!“

Sreća i basnopisac

Prolazeći kroz neku samotnu šumu, jedan Basnopisac odjednom ugleda Sreću. Grdno preplašen, on pokuša da se uzvere uz jedno drvo, ali ga Sreća povuče za noge i obori, a onda mu grubo zasede na grudi.

„Zbog čega si pokušao da pobegneš?“, upita ga Sreća, pošto čovek prestade da se opire i pošto mu krici utihnuše. „I zbog čega me posmatraš s tolikom nepoverljivošću?“

„Zbog toga što ne znam šta donosiš sa sobom“, odgovori silno preplašeni Basnopisac.

„ja sa sobom nosim bogatstvo, a takođe i ugled“, odgovori Sreća, „a isto tako i bajne kuće, jahte, kao i čistu košulju svakog dana. Obezbeđujem takođe i dokolicu, putovanja, vino, blistav šešir, kao i elegantan ogrtač. Najzad, značim i puno dobre hrane.“

„Sve je to fino“, prošapta Basnopisac, „ali za ime sveta govori malo tiše!“

„Zbog čega?“, upita ga Sreća iznenađeno.

„Da me ne probudiš“, odgovori basnopisac, dok mu se blaženi spokoj očitavao na lepom licu.

Gospa Sreća i Putnik

Na jednog umornog Putnika koji beše legao i zaspao pokraj jednog dubokog kladenca naiđe Gospa Sreća.

„Ako ova budala“, reče ona naglas, „bude usnila neki ružan san i počne da se trza, sigurno će upasti u kladenac i utopiti se, pri čemu će ljudi mene optuživati da mu nisam pomogla. Zaista je bolno da me uvek nepravedno optužuju, pa ću se postarati da im za to ne dadnem priliku.“

I rekavši to, Gospa Sreća gurnu usnulog Putnika u kladenac.

Pudlica

Ugledavši Pudlicu, na taj smešni prizor jedan Lav naprosto se zaceni od smeha.

„Ja li iko ikad video tako maleno zverče?“, upita on.

„Istina je“, odgovori Pudlica dostojanstveno, „da sam veoma mala… Ali, gospodine, molim te da dobro pogledaš: videćeš da sam pas od glave do pete!“

Čobanin i Lav

Jedan Čobanin, kome beše nestalo jedno june, obrati se bogovima s molbom da mu ukažu na lopova, zaklevši se da će im žrtvovati jednu kozu. I baš togh časa, Lav kome se junetova krv još cedila sa čeljusti, pojavi se pred Čobaninom.

„Zahvalan sam vam, dobri bogovi“, reče Čobanin, ponovo se obrativši Nebesima, „što ste mi ukazali na lopova. A sada, ako izvolite da ga odvedete odavde, žrtvovaću vam još jednu kozu.“

Embrouz Birs, Uvrnute basne, Beograd, 2001.

Ogledalo

Kralj Mandžurije imao je čarobno ogledalo, u kome bi svako ko bi u njega pogledao video ne svoj lik, već samo kraljev. Jedan dvoranin, koji je dugo bio kraljev miljenik, i koji se, stoga, bio obogatio više od bilo kog drugog podanika kraljevstva, rekao je kralju jednog dana: „Dajte mi, molim vas, vaše izvanredno ogledalo da bih i kada nisam u vašem uzvišenom prisustvu ipak mogao da odam počast vašoj vidljivoj senci, klanjajući joj se svakog jutra i večeri, pod pogledom vašeg blagonaklonog lica, poput kojeg ništa drugo na svetu nema sjaj, o, podnevno sunce univerzuma!“

Zadovoljan ovim govorom, kralj je naredio da se ogledalo prenese u palatu dvoranina. Međutim, kada je nenajavljen otišao tamo, našao je ogledalo u sobi u kojoj nije bilo ničeg osim drva za ogrev. Ogledalo je bilo zatamnjeno prašinom i prekriveno paučinom. Ovo ga je toliko naljutilo da je udario po njemu pesnicom veoma jako, razbivši staklo, i bolno se povredivši. Još više razgnevljen ovom nezgodom, naredio je da dvoranina bace u tamnicu i da se ogledalo popravi i vrati u njegovu sopstvenu palatu. Tako i bi. Međutim, sad kada bi kralj pogledao u ogledalo, više ne bi, kao pre, video svoj lik, već samo sliku krunisanog magarca, sa zavojem na jednom od stražnjih kopita – isto što su pre njega videli majstori i svi drugi koji bi pogledali, ali nisu smeli da kažu. Poučen tako pravdi i milosti, kralj je naredio da se dvoranin pusti na slobodu a ogledalo ugradi u naslonprestola. Zatim je dugi niz godina vladao pravedno i skromno. Kada je jednog dana u snu ispustio dušu sedeći na prestolu, sav dvor je u ogledalu video sjajni lik anđela, koji je tamo ostao do dana današnjeg.

Bez naslova

Bog stvori svet za šest dana, i bi uhapšen sedmog.

Embrouz Birs, Đavolov rečnik, str. 139-40, Beograd, 2004.

Eskimska bajka

Kit i irvas

Ide obalom mora irvas, a kit mu dovikuje iz vode:

„Ej, irvasu, hajde da se ogledamo ko je jači – ti ili ja?“

„Hajde“, reče irvas.

Ispleo irvas uže od trave, a kit od morskih algi. Vezali oni oba užeta jedno za drugo. Prebacio irvas uže preko ramena, a kit svoje zakačio za rep pa stali da vuku svaki na svoju stranu: kit u more, a irvas u tundru.

Udara kit repom po vodi, lete mlazevi. Utonuo irvas do kolena u zemlju, ali se ne predaje. Najednom, uže puče! Kit ode na dno mora, a irvas odlete daleko u tundru. Otada irvas ne živi na obali mora…

Eskimske bajke, str. 241, Beograd, 1962.

Stevan Raičković

Bajka o Tadiji

Na kraju male varoši živeo je usamljeni starac, po imenu Tadija, za koga se pričalo da je nekada u davnini lovio ribu, a da je još davnije bio i ratnik.

Malo po malo, dođe i duboka starost.

Poslednjih godina retko je kad izlazio iz kuće, a još ređe ko navratio do njega.

Kad pade sneg i zaveja staze i pragove, starac se sasvim povuče u kuću. Puštao je bradu, sedeo pored prozora i mislio o tome kako su ga napokon svi zaboravili. Učini mu se ponekad da čuje škripu vratnica, protare rukavom zamagljeno okno i zuri na tu stranu odakle se začula škripa. Iako dobro zna da je to vetar, on više voli da zamišlja kako se preko njegovog celca zaputio neko, koji bi mu tog trenutka pao na pamet.

Eto, ovoga puta se kroz visoki sneg probijao Alimpije, sa kojim je starac četiri godine delio dobro i zlo u jednom od minulih ratova. Susret je bio onakav kao što i priliči starim vojnicima koji se nisu videli čitavih pola stoleća.

Alimpije skide šinjel, sa koga se na pod sasu dobar naramak snega.

I dok je gost, crvenkastim prstima od mraza, polako i nespretno zavijao svoju cigaru, domaćin tutnu panjić u furunu, izvadi najmanju ringlu i na žuti plamičak postavi čajnik.

Kad voda u čajniku poče da zuji, kao ulovljena mušica, dva ratna druga započeše priču o ratovima, o vojničkom kazanu, o topovskim cevima… i o trubaču koji im je u cik zore prekidao san na najlepšem mestu…

Eh, da se samo nisu setili trubača, razgovoru ni ovoga puta ne bi bilo kraja. Ovako, starac se prenu na svome tronošcu. Pod niskom tavanicom puste izbe, čula se samo voda u čajniku, koja je sad zujala mnogo jače, kao ulovljeni bumbar. Ipak, starac se osmehnu, nali čaj u svoju šolju i zagleda se ponovo kroz prozor…

Te zime je napadalo snega kao retko koje. Na sreću, bilo je i vetra, tako da su vratnice često škripale.

Starcu je ponestajalo hrane, a ni panjića nije bilo na pretek.

Jednoga jutra, dok je po običaju zurio kroz svoje okno, starcu se pričini da su se negde napolju oglasila zvoncad sa saonica. A zatim se začu i poznata škripa na vratnicama.

Starac ogrnu kabanicu i zakorači u celac. Dugo se kroz visoki smet probijao do kapije, iznad koje su se klatile na vetru, odebljale od snega, grane oraha. To stablo je starac još u svojoj mladosti posadio.

Ovoga puta, pred kapijom je stajao Lukijan, sa kojim je starac, pre mnogo godina, poslednji put lovio ribu na obližnjoj reci.

Eto, nije ga uzalud svu noć sanjao.

Susret je bio onakav kao što i priliči starim drugovima sa reke. Popeše se u saonice. Lukijan zviznu bičem iznad belca, koji se pušio od pare.

I ponovo se sa saonica oglasiše zvoncad.

Dugo su se vozili kroz beskrajnu ravnicu i pričali o velikim somovima, nemirnim štukama i ludim čikovima. Oko njih je vejao sneg i pušila se para sa oznojenog belca. Da se nisu oglašavala zvoncad, izgledalo bi im kao da plove na nekom velikom, belom oblaku.

Najednom, kao da izađoše iz zime: saonice zapeše o visoku, zelenu travu, prošaranu crvenim bulkama. Zaputiše se zatim pešice kroz lisnatu šumu, na čijoj se ivici ukaza plavičasta reka obasjana suncem…

Starac se više nikada nije vratio u svoju kuću na kraju male varoši.

Pričalo se da su ga neke lutalice pronašle zavejanog na putu koji vodi za reku.

Ali neki drugi, govorili su o tome i drugačije, tako da priča o starcu iz male varoši traje i do naših dana.

Kako osvoji proleće i otopli voda u reci, starac se nađe na nekoj od njenih obala. Kažu: sedi, onako zaboravljen i lovi ribu. Onda se noću zaputi kroz šumu i osvane na nekoj drugoj reci.

Svuda gde je voda, nađe se i jedan ovakav starac. Ulovi svoju ribu, popuši koju cigaru i uputi se dalje.

Samo onaj, koji nikada nije lutao uz reku, nije video ni Tadiju…

Stevan Raičković, Male bajke, Beograd, 2008.

Fedar

Krava, koza, ovca i lav

Udruživanje s moćnim nikada nije bez opasnosti

Tačnost te moje misli dokazuje ova basna.

Krava, koza i ovca koja strpljivo podnosi nepravdu,

udružile su se u planini s lavom.

Kada su uhvatili velikog jelena,

ovako je, podelivši plen, rekao lav:

„Prvi deo nosim zato što mi je ime lav.

Drugi deo daćete meni zato što sam jači.

Zatim, pošto više vredim, pripada mi treći deo.

Rđavo će se provesti ona koja dodirne četvrti.“

Tako nepošten lav sam odnese ceo plen.

Žabe i sunce

Ezop vide dobro posećenu svadbu svog suseda kradljivca,

pa odmah poče da priča:

„Kada se, nekada, sunce htelo ženiti,

žabe su podigle viku do zvezda.

Uzbuđen vikom, Jupiter upita

za uzrok žalbe. Tada jedan od stanovnika bare rekne:

„Sada jedno sunce sasuši sve bare

i nagoni nas, bednice, da umiremo u našem isušenom staništu.

Šta će biti ako rodi decu?“

Ovca, pas i vuk

Lažljivci obično bivaju kažnjeni za svoje nedelo.

Kada je klevetnik pas zatražio od ovce da mu vrati hleb

koji joj je, tvrdio je on, bio pozajmio,

vuk, pozvan za svedoka, rekne da ovca duguje ne samo jedan

nego, uveravaše on, deset hlebova.

Ovca, osuđena na osnovu lažnog svedočenja,

plati ono što nije bila dužna. Posle nekoliko dana

spazi ona vuka kako leži u jami koju su mu bili iskopali lovci

i rekne: „Tako se nagrađuje prevara.“

June, lav i razbojnik

Lav stajaše nad junetom koje je oborio.

Tuda naiđe razbojnik i zatraži svoj deo.

„Dao bih ti ga“, rekne lav, „kada ti obično ne bi uzimao sam“

pa otera nepoštenjakovića. Slučajno

bezbrižnog putnika dovede put na to isto mesto

i on se, kada ugleda zver, poče vraćati.

Tada mu lav blago rekne: „Ne boj se!

Slobodno nosi deo koji pripada

tvojoj skromnosti“, razdeli pleća juneta

i ode u šumu da bi čovek mogao prići.

Divan primer i za pohvalu,

ali su ipak gramžljivi bogati a stidljivi siromašni.

Ezop i bezobraznik

Uspeh mnoge navodi u propast.

Neki bezobraznik pogodi Ezopa kamenom.

„Vrlo dobro“, rekne Ezop, da mu as,

pa produži: „Herkula mi, nemam više,

ali ću ti pokazati onoga od kojeg možeš dobiti više.

Gle, evo nailazi bogat i moćan čovek. Pogodi

ga isto onako kamenom, pa ćeš dobiti zasluženu nagradu.“

Onaj ga posluša i učini kako mu je bilo savetovano,

ali nada prevari bezobraznu drskost:

uhvate ga i razapnu na krst.

Fedar, Ezopske basne, Beograd, 1961.

G. E. Lesing

Noj

„Sad ću poleteti“, viknu gorostasni noj, i čitav ptičji narod skupi se oko njega u ozbiljnom iščekivanju.

„Sad ću poleteti“, viknu on još jednom, raširi svoja snažna krila i, poput broda razapetih jedara, stušti se po zemlji sa koje se ni za korak nije podigao.

Evo poetske slike onih nepoetskih glava koje se u prvim redovima svojih beskonačnih oda razmeću oholim krilima, prete da će se vinuti nebu pod oblake, a ipak ostaju verni prašini.

Sova i kopač blaga

Onaj kopač blaga bio je vrlo nepravičan čovek. Odvažio se da ode u razvaline nekog drevnog razbojničkog zamka i tu video kad je sova uhvatila i proždirala jednog mršavog miša.

„Priliči li to“, rekao je on, „Minervinoj umnoj ljubimici?“

„Zašto da ne?“, odvratila je sova. „Mogu li ja zbog toga što volim mirna razmišljanja da živim od vazduha? Doduše, meni je dobro poznato da vi ljudi zahtevate to od vaših naučnika…“

Lesing, Basne, Beograd, 1963.

Japanska bajka

Zvezde

Starešina nekog manastira imao je sina koji je bio budala. Očevidno, sin je bio sličan ocu. Sam starešina nije bio manje glup od svog sina, a katkad ga je i prevazilazio.

Jednom je bilo veoma prijatno veče. Sin se pope na krov, pogleda nebo posuto svetlim zvezdama i poče da zamahuje štapom za sušenje rublja. Za to vreme otac se odmarao u hladnjaku u bašti.

– Šta ti tamo radiš? – upita on sina.

– Eto, vidiš! Na nebu ima mnogo zvezda. A sve su tako divne, – reče on – hoću da ih stresem.

Starešina se gromko nasmeja i reče:

– Ala si ti budala! Kako možeš tako kratkim štapom zvezde da oboriš. Uzmi duži!

Japanske bajke, str. 167, Beograd, 1961.

I. A. Krilov

Kovčežić

Nije izuzetak ili slučaj samo

Dgde treba osnovno umeti i znati

I prosto naprosto na poso se dati.

a trud, mudrovanje nalazimo.

*

Nekome doneli kovčežić iz radnje;

lepotom linija, čistotom izgradnje

svima se svideo. No u tom naiđe

neki mudar znalac i kovčegu priđe…

Razgleda ga malo i reče značajno:

„Otvara se tajno.

Da. Katanca nema. Al’ ja ću se snaći –

Zašto se smeškate? Baš nemate prava –

Kako se otvara tajnu ću pronaći.

Nisam mehaniku studiro badava.“

I mudrac se saže,

nad kovčeg se naže,

gleda sa svih strana čas jedno čas drugo

i razmišlja dugo,

pipa čavle, spojke, zabavlja se njima.

Jedan ga posmatra i sumnjivo klima;

ostali se smeju… A tek će po koji:

„Ostavi to! Pusti!“ Majstor se već znoji,

okreće kovčežić, kuca svaku stranu

i – najzad se manu.

A kovčegu samo trebalo je prići

i poklopac podići.

Prolaznici i psi

Mirno letnje veče počelo da pada,

a dva druga išla uz razgovor tih,

kad ispod kapije jedne iznenada

jedan pas lajući kidisa na njih.

Za njim drugi, treći… Pedesetak pasa,

velikih i malih, svih mogućih rasa,

okupi se brzo iz avlija svih.

Jedan od dvojice po kamen se saže.

„Mani! Od lajanja ne oduči pse“,

drug mu reče, „to nam ništa ne pomaže,

još ćeš samo gore razdražiti sve.

Hajd’mo mirno napred sredinom sokaka“

Lajaće i staće. Znam ćud tih ludaka.“

I zaista, posle desetak koraka,

nastade tišina ista kao i pre.

*

Zavidljivac uvek, šta bilo da spazi,

zalajaće, znaj.

A ti samo napred svojim putem gazi,

lajaće, lajaće i onda je kraj.

Seljak i njegov sluga

Kad smo u nevolji, molimo se, zna se,

onom ko je voljan da nas od zla spase,

a kada se posle povoljno okrene,

dobrotvor se onda jedino spomene,

ne po dobru što je učinio nama,

već po pogreškama.

One se opširno nabrajaju, kude

i čudo je ako za sve kriv ne bude.

*

Bogat seljak, starac, vraćo se u selo

s kosidbe sa slugom, seoskim mladićem.

Veče pada, žure, pa ih to navelo

da krenu kroz šumu uzanim putićem.

Išli oni tako stotinu koraka,

kad na zavijutku, iz jednog šibljaka,

grunu grdan medved pravo na seljaka.

Ovaj pade, „jaoj“ ne mogav da kaže,

i medved ga gazi, gde da načne gleda,

prevrće ga, njuška pozadi i spreda.

Starcu kraj se bliži i sad zapomaže:

„Stepančiću, sinko! Ne daj boga radi!“

A naš Herkul mladi

prikupi svu snagu,

sekirom medvedu glavu raspoluti

i vilama probi otvor na buragu.

Zver samo urliknu i mrtva se prući.

Seljak sad ustao, od voska žući.

Mesto da Stepana grli, on se ljuti.

Stepan se zgranuo: „Zašto? Radi čega?“

„Zašto! Još pitanje postavljaš mi glupo!

Nauči da kolješ, bukvane, pre svega!

Upropastio si ovo krzno skupo!“

Drvo

Videći sekiru u seljačkoj ruci

mlado drvo reče: „Ja te molim, rode,

ne ostavljaj mene na ovakvoj muci,

poseci tu šumu, pruži mi slobode!

Retko kad do mene prodre sunčev zrak,

oko mojih žila splet korenja jak,

niti vetrić može kroz mene da piri,

ta prokleta šuma svoje svode širi.

A inače, znaj,

ponosan bi sa mnom bio ceo kraj.

Ja bih davo hlada prostoru dalekom,

ovako pak stojim slično štapu nekom.“

Seljak se sažali

i posluša drvo.

On se sa stablima vrlo dugo rvo:

svi su gorostasi naokolo pali.

Drvcetova radost svršila se kobno:

čas ga bije jara,

čas ga grad udara,

oluja ga najzad polomila zlobno.

„Ludo moje“, reče zmija iza panja,

„ti si samo krivo zbog svojega stanja:

da si raslo skrito, bez vajne slobode,

čuvali bi tebe tvoji druzi vrli,

zli vetrovi ne bi mogli da ti škode.

A kada bi posle susedi umrli –

jer smrtnici svi smo, život brzo struji –

i možda ne bi nikad u oluji

pretrpelo slom.“

Zmaj od hartije

Od hartije zmaj se digao visoko

i odozgo spazi u dolji duboko

malenog leptira.

„E“, viče, „odavde ti si jedva vidljiv!

Priznaj da si malo na mene zavidljiv

I da ti visina moja ne da mira?“

„Ne. Zašto? Ti maštaš. Treba da se setiš

da ti samo vezan na kanapu letiš.

Takav život, brajko, nije sreći blizak.

Jeste, moj let da je isuviše nizak,

Al’ letim kud hoću, sa vetrićem strujim,

A ne na zabavu kakvog malog đaka

il’ besposlenjaka

ceo vek da zujim.“

Krilov, Basne, Beograd, 1959.