Srpska Pravoslavna Crkva

Ustrojstvo



ГРБ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Попут свих институција са дубоким коренима и часном прошлошћу, и Српска православна црква има свој грб у који су уткани симболи који означавају најтрајније духовне вредности српског народа. Речима описан, грб Српске православне цркве овако изгледа : На патријарашком плашту порфирне боје, украшеном двоструким крстом с десне и архијерејским жезлом с леве стране, у средини штит са златном архијерејском круном над њим; на плавој горњој половини штита с десне стране кула светог Саве у Хиландару, с леве црква манастира Пећке патријаршије, обе беле боје; на белој доњој половини у средини златан крст са четири једнака крака и по једним златним огњилом у сваком углу крака.(Устав СПЦ члан 3).

Српска православна црква јесте заједница људи који су међу собом сједињени једном вером у Господа Исуса Христа, једним учењем, једном законском јерархијом и једним светим тајнама. По природи својој Црква је у исто време и видљива и невидљива, и божанска и човечанска. Она је видљива јер је њен оснивач - оваплоћени Бог који је као видљив живео међу људима; јер благодат спасења даје људима кроз видљива средства; јер јавно исповеда веру Христову; јер има видљиву апостолску јерархију; јер има видљиве људе за своје чланове; јер живи у видљивом свету. Али она је и невидљива, јер је невидљива њена глава - Христос; јер је невидљива њена душа - Свети Дух; јер је невидљива благодат спасења; јер су невидљиви њени преминули чланови. Црква је света и једна, и у исто време и на небу и на земљи, јер јој је једна глава Господ Исус, јер у њој стално борави Дух Свети. Црква је апостолска, зато што су је раширили и утврдили Апостоли и што непрекидно и неизменљиво чува учење и предање светих Апостола. Спаситељ је установио јерархију и предао јој богочовечанску власт: да свештенодејствује, учи и управља. Јерархија продужава дело Спаситеља и светих Апостола које је сам Христос изабрао и дао им право и власт да проповедају Еванђеље, свештенодејствују и управљају. Обећањем да ће бити с њима " у све дане до свршетка века" (Мт.28,20), Спаситељ је тиме објавио да ће се служба Апостола продужити и после њих, путем епископског наслеђа или пријемства, све до свршетка света. Црквом невидљиво управља сам Спаситељ, као глава Цркве, и Дух Свети. Апостоли нису глава Цркве, већ слуге Христове и служитељи Цркве. Црквом Христовом на земљи видљиво управља црквена јерархија, тј. епископи са свештеницима и епископски сабори. Највећу и највишу власт у Цркви представљају Васељенски Сабори. Одлуке Васељенских Сабора су обавезне за све хришћане свих времена. У управљању помесним Црквама епископи тих Цркава имају се у свему држати учења и правила Светих Апостола, одредаба Св. Васељенских Сабора и прописа Светих Отаца. Никакав папа не постоји као глава Цркве,јер је једина глава Цркве и на небу и на земљи Богочовек Исус Христос.

Устројство или уређење Српске православне цркве је црквено јерархијско и црквеносамоуправно. Црквена власт је духовна, црквено дисциплинска и црквеносудска, а по каконима и уређењу Српске православне цркве, припада само јерархији. Ту власт јерархија врши преко својих представника и органа. Епископска власт у заједници са свештенством и народом преко својих представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским (закладним), фондовским, као и другим пословима који се Уставом предвиђају.

У Српској православној цркви постоје следеће црквенојерархиjске и самоуправне власти, тела и органи: Патријарх, Свети архијерејски сабор и Свети архијерејски синод, Велики црквени суд, Патријаршијски савет, Патријаршијски управни одбор; Епархијски Архијереј, Епархијски црквени суд, Епархијски савет, Епархијски управни одбор; Архијерејски намесник; Парох; Црквеноопштински савет и Црквеноопштински управни одбор, и Настојатељ и манастирско братство.
Српска православна црква је епископална; њена главна административна подела је на епархије, како у црквенојерархијском тако и у црквеносамоуправном погледу.
На челу Српске православне цркве је Патријарх српски, као њен врховни поглавар, и први међу једнакима. Његова титула је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ; Бира се између српских активних архијереја, који управљају епархијама најмање 5 година, најдаље у року за три месеца од дана када се патријаршијски престо упразни, Свети архијерејски сабор, на заседању проширеном активним и викарним епископима. Свечано устоличење новоизабраног патријарха бива на архијерејској литургији, сутрадан по избору. Као врховни поглавар Српске православне цркве, поред права и дужности епархијског архијереја у архиепископији Београдско-карловачкој и поред права која му дају канони и црквени прописи - Патријарх има посебна права части, свештенодејства, репрезентације и администрације.

Патријарх

ЊЕГОВА СВЕТОСТ
АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ
МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ
И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
ГОСПОДИН ИРИНЕЈ
(световно име Мирослав Гавриловић)

рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј.

Истога месеца на дан Св. Петке 27.октобра 1959. у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха Српског са титулом епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за епископа нишког.

Патријарх Иринеј је био вредан делатник као Епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, јер је стари који се налазио преко пута Саборне цркве срушен 1947. године. По пројекту Александра Радовића на падинама Делијског виса изграђен је храм посвећен Светом Сави првом архиепископу српском и оцу нације српске, а темеље храма је осветио епископ нишки г.г. Иринеј. Црква Св. Саве је у многоме инспирисана хиландарским храмом (Милутиновом црквом). Грађена је као триконхосна базилика са централним кубетом које носе пиластри. Изнад припрате се налазе два мања кубета. Са западне стране је дозидан улазни трем слично Лазаревој припрати у Хиландару, с тим што је овај трем отворен и застакљен полуобличастим сводовима. Поред цркве сазидан је веома леп конак.

свети архијерејски сабор
- архиеп. пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски павле (стојчевић)
- митрополит загребачко-љубљански јован (павловић)
- митрополит црногорско-приморски амфилохије (радовић)
- митрополит средњезападноамерички христофор (ковачевић)
- митрополит дабробосански николај (мрђа)
- епископ шабачки лаврентије (трифуновић)
- епископ нишки иринеј (гавриловић)
- епископ зворничко-тузлански василије (качавенда)
- епископ сремски василије (вадић)
- епископ бањалучки јефрем (милутиновић)
- епископ будимски лукијан (пантелић)
- епископ канадски георгије (ђокић)
- епископ банатски никанор (богуновић)
- епископ за америку и канаду митрополије новограчаничке лонгин (крчо)
- епископ источноамерички митрофан (кодић)
- епископ жички хризостом (столић)
- епископ бачки иринеј (буловић)
- епископ британско-скандинавски доситеј (мотика)
- епископ рашко-призренски артемије (радосављевић)
- епископ умировљени захумско-херцеговачки атанасије (јевтић)
- епископ бихаћко-петровачки хризостом (јевић)
- епископ осечкопољски и барањски лукијан (владулов)
- епископ средњоевропски константин (ђокић)
- епископ западноевропски лука (ковачевић)
- епископ тимочки јустин (стефановић)
- епископ врањски пахомије (гачић)
- епископ шумадијски јован (младеновић)
- епископ славонски сава (јурић)
- епископ браничевски игњатије (мидић)
- епископ милешевски филарет (мићевић)
- епископ далматински фотије (сладојевић)
- епископ захумско-херцеговачки григорије (дурић)
- епископ будимљанско-никшићки јоаникије (мићовић)
- епископ ваљевски милутин (кнежевић)
- епископ горњокарловачки герасим (поповић)
- епископ западноамерички максим (васиљевић)
- епископ аустралијско-новозеландски митрополије новограчаничке иринеј (добријевић)
- викарни епископ хвостански атанасије (ракита)
- викарни епископ јегарски порфирије (перић)
- викарни епископ липљански теодосије (шибалић)
- викарни епископ диоклијски јован (пурић)
- викарни епископ моравички антоније(пантелић)

охридска архиепископија:
- архиеп. охридски и митр. скопски јован (вранишковски)
- епископ полошко-кумановски јоаким (јовчески)
- епископ брегалнички и мјестобљуститељ битољски mарко (кимев)
- епископ стобиски давид (нинов)

Велики црквени суд

Велики црквени суд - Виша црквена судска власт за кривице свештеника, монаха и лаика, као и за црквено-брачне спорове унутар Цркве. Ово тело је стално и сачињавају га: три епископа, који су уједно и чланови Светог Синода, два почасна члана свештеника из мирског реда и два њихова заменика које бира Свети Синод на 4 године и једног референта, такође свештеника. Свети Синод именује председника Суда, а бира и почасне чланове, који би требало да имају завршену правну школу и 10 година црквеносудске и административне праксе или 15 година парохијске. Велики црквени суд у другом и последњем стемену разматра, одобрава, поништава и преиначава решења Епархијских црквених судова, која се тичу поништавања брака, пресуде свештеницима оба реда, губитка службе, доживотне забране свештенослужења, лишавања свештеничког чина, забране свештенослужења, искључења лаика из црквене заједнице и све изјављене жалбе. Седиште Великог црквеног суда је у Патријаршијском здању.

Патријаршијски савет

Патријаршијски савет, Српске православне цркве је врховно уредбодавно тело у пословима материјално-финансијске (спољашње) црквене управе. Патријаршијски савет чине: Патријарх, односно његов заменик, као председник који руководи седницама; четири члана Светог архијерејског синода, односно њихови заменици; Декан Православног богословског факултета; два представника манастира и један ректор богословије, које на предлог Светог архијерејског синода именује Свети архијерејски сабор; по једно свештено лице мирског реда из сваке епархије, које на предлог епархијског архијереја именује Свети архијерејски сабор; потпредседници Епархијских савета по свом положају и десет световних лица, које на предлог Светог архијерејског синода и Патријаршијског управног одбора, донесен на заједничкој седници, именује Патријарх. Међутим, пошто је Патријаршијски савет обимно тело, које је тешко сакупити Свети архијерејсаки сабор Српске православне цркве је 1962. године донео одлуку да се сви послови Патријаршијског савета привремено пренесу на Свети архијерејски сабор.

Патријаршијски Управни Одбор

Патријаршијски Управни Одбор – Врховна извршна (управна и надзорна) власт над црквено-самоуправним органима. Ово тело сачињава патријарх као председавајући, два члана Светог Синода, један представник манастира, три свештеника и седам световних чланова – лаика. Свети Синод именује два члана из свог састава, а остале чланове именује на шест година. Ово тело објављује и извршава уредбе и одлуке Светог Синода, а надзире самоуправне црквене органе у њиховом раду, управља фондовима, задужбинама и добрима. Осим тога, као управна власт предлаже буџет и припрема завршни рачун општих расхода и прихода, стара се да све цркве и манастири имају уредне законске доказе за своја добра, коначно решава о отуђењу и задужењу непокретних црквених имања, прописује пословнике за свој рад, одобрава буџете, одобрава оснивање фондова и бира чиновнике и службенике за рад у овом телу.

При ПУО постоји управна канцеларија која води управне послове црквене самоуправе. Канцеларија има три одељења: опште, економско и финансијско.

Епархијски Архијереј

Епархијски Архијереј, је духовни вођа, главни представник и руководилац свега црквенодуховног живота и црквеног поретка у епархији. Епархију у Српској православној цркви у црквеноадминистративном погледу чине архијерејска намесништва, црквене општине, парохије и манастири. Одлуке о оснивању и називу нових, укидању и арондацији постојећих епархија и одређивању седишта епархија - доносе заједнички Свети архијерејски сабор и Патријаршијски савет. Епископа у Српској православној цркви бира Свети архијерејски сабор под председништвом Патријарха, када је присутно најмање две трећине свих епархијских архијереја. Новоизабраног епископа, уз садејство двојице архијереја, посвећује Патријарх и издаје му грамату, коју поред Патријарха потписују и чланови Светог архијерејског синода. Тада он осим права и дужности по црквеним канонским прописима стиче тројаку власт: учења, свештенодејствовања и управљања.

Епархијски црквени суд

Епархијски црквени суд, јесте помоћни орган епархијског Архијереја за црквено судство и послове унутрашње црквене управе. Њега састављају: епархијски Архијереј или његов заменик као председник, два почасна члана који имају своје заменике, секретар односно референт и потребан број нижег особља. Чланове суда замењују заменици (такође почасни чланови) а по потреби и секретар суда. Сво особље Црквеног суда поставља и разрешава епархијски Архијереј и о томе извештава Свети архијерејски синод. При епархијском црквеном суду постоји и нарочита дужност црквеносудског тужиоца, коју врши свештено лице, које Архијереј одреди. Сви чланови Епархијских црквених судова полажу пред Председником или његовим замеником прописану заклетву и исту и писмено предају њему у руке, који је оверава и ставља у архиву. Све одлуке доносе се већином гласова. Епархијски црквени суд врши своју дужност као судско тело - и као орган епархијског Архијереја за послове унутрашње црквене управе.

Епархијски савет

Епархијски савет, је представништво у пословима епархијске црквене самоуправе. Њега сачињавају: епархијски Архијереј или његов заменик као председник; два члана Епархијског црквеног суда; један представник манастира; по једно свештено и по једно световно лице из сваког намесништва и пет световнних лица. Мандат чланова овог савета траје шест година. Седнице сазива епархијски Архијереј, односно администратор, најмање једанпут годишње у редовно заседање. У својој надлежности Епархијски савет се стара о средствима за подмирење материјалних потреба епархије, фондовима и задужбинама.

Епархијски Управни Одбор

Епархијски управни одбор, је управна и надзорна власт у пословима спољашње црквене управе и извршни орган Епархијског савета. И ЕУО (као и ПУО) има свој шири и ужи састав. Чланове ЕУО бира из своје средине Епархијиски савет на шест година, док чланове ужег одбора, на исто време, бира из своје средине ЕУО. У шири састав ЕУО улазе: Епархијски Архијереј или његов заменик, као председник; један представник манастира, три свештена лица и шест световњака - сви са истим бројем заменика у истом својству. Ужи састав ЕУО сачињавају: Архијереј, као председник, једно свештено и једно световно лице, из седишта епархије или ближе околине. У хитним случајевима се ствари могу решавати президијално, тј решава их сам Председник. Седнице могу бити редовне (тј. полугодишње) и ванредне. Епархијски управни одбор има извршну, надзорну и административну функцију.

Архијерејски намесник

Архијерејски намесник, jе свештено лице које врши надзор над неколико парохија. Поставља га и разрешава дужности епархијски Архијереј. Пошто архијерејски намесник у свом намесништву заступа свог епархијског архијереја, то је делокруг њеовог рада предвиђен Уставом Српске православне цркве, углавном исти као и делокруг рада епархијског архијереја, сем оних првосвештеничких и административних права, која припадају епископском чину.

Парох

Парох, је мирски свештеник који врши службу у парохији, која је заједница православних лица која се налазе под његовим духовним руководством. Одлуке о образовању нових и укидању и регулисању старих парохија, доноси епархијски архијереј у споразуму са Епархијским црквеним судом и Епархијским управним одбором. Парох је привремен и сталан. И једног и другог поставља епархијски Архијереј. Разлика између привременог и сталног пароха јесте само у томе што је стални парох, као заменик Архијереја у пастирској служби, постављен на једној парохији на цео живот и та парохија му може бити одузета само по молби или каквој његовој кривици судским путем - док привремени парох може бити, услед насталих потреба, премештен са једне на другу парохију. Свака таква одлука о премештају привременог пароха је извршна, тј. не постоји право жалбе на исту. Парох врши све своје парохијске дужности и канцеларијске послове потпуно самостално. Он има дужности учитеља вере и морала, свештенодејства и администрације.

Црквену општину сачињавају припадници Српске православне цркве са свештеником на једној одређеној територији, која може обухватити једно или више места - а у циљу старања о потребама цркве. Предлог за наименовање црквеноопштинских одбора подноси парох, односно старешина цркве, преко Архијерејског намесника Епархијском управном одбору. Мандат чланова сабора траје шест година. Кворум за пуноважно решавање црквеноопштинског одбора је натполовична већина његових чланова. Седнице су редовне и ванредне. Служба чланова црквеноопштинског одбора је почасна и врши се бесплатно. Једино секретару се може, по одобрењу Епархијског управног одбора, доделити хонорар.

Настојатељ манастира, је заступник, непосредна управна и надзорна власт датог манастира и братства и извршилац наређења надлежних власти. Манастир је свештено место, са храмом и другим здањима, као обитељ лица монашког реда, која су удружена у једну духовну братску заједницу свечаним заветима; уздржљивости, сиромаштва и послушности, и посвећени молитви и раду. Према односу ка лицу које води врховни надзор над манастирима - манастири се могу поделити на епархијске (под патронатом епархијског Архијереја у чијој се епархији налази манастир) и патријарашке (ставропигијални - независни од дотичних епископа у чијим се епархијама налазе и зависни непосредно од Патријарха). Настојатељ манастира је сталан и привремен. И једног и другог поставља и разрешава епархијски Архијереј. За сталног настојатеља може бити постављен онај привремени настојатељ, који је беспрекорног монашког живота и који је водио бар десет година управу истог манастира, умножио братство и манастир унапредио духовно и материјално. Стални настојатељ може бити разрешен од своје дужности, односно премештен по својој молби, по пристанку, по осуди и у случају претварања мушког манастира у женски или женског у мушки. Настојатељ извршава наредбе надлежног епархијског Архијереја, води надзор над братством да у свему живи по монашким правилима и у духу својих завета. Из свега реченог излази закључак да је организација црквеног живота основ духовности која човека припрема за царство небеско, а установњена је по божанском и човечанском праву, којим су хришћани дужни да се владају зарад општег спасења.

Црквена општина

Црквену општину сачињавају припадници Српске православне цркве са свештеником на једној одређеној територији, која може обухватити једно или више места - а у циљу старања о потребама цркве. Предлог за наименовање црквеноопштинских одбора подноси парох, односно старешина цркве, преко Архијерејског намесника Епархијском управном одбору. Мандат чланова сабора траје шест година. Кворум за пуноважно решавање црквеноопштинског одбора је натполовична већина његових чланова. Седнице су редовне и ванредне. Служба чланова црквеноопштинског одбора је почасна и врши се бесплатно. Једино секретару се може, по одобрењу Епархијског управног одбора, доделити хонорар.

Настојатељ и братство Манастира

Настојатељ манастира је заступник, непосредна управна и надзорна власт датог манастира и братства и извршилац наређења надлежних власти. Манастир је свештено место, са храмом и другим здањима, као обитељ лица монашког реда, која су удружена у једну духовну братску заједницу свечаним заветима; уздржљивости, сиромаштва и послушности, и посвећени молитви и раду.

Према односу ка лицу које води врховни надзор над манастирима - манастири се могу поделити на епархијске (под патронатом епархијског Архијереја у чијој се епархији налази манастир) и патријарашке ( ставропигијални - независни од дотичних епископа у чијим се епархијама налазе и зависни непосредно од Патријарха). Настојатељ манастира је сталан и привремен. И једног и другог поставља и разрешава епархијски Архијереј. За сталног настојатеља може бити постављен онај привремени настојатељ, који је беспрекорног монашког живота и који је водио бар десет година управу истог манастира, умножио братство и манастир унапредио духовно и материјално. Стални настојатељ може бити разрешен од своје дужности, односно премештен по својој молби, по пристанку, по осуди и у случају претварања мушког манастира у женски или женског у мушки. Настојатељ извршава наредбе надлежног епархијског Архијереја, води надзор над братством да у свему живи по монашким правилима и у духу својих завета.

Из свега реченог излази закључак да је организација црквеног живота основ духовности која човека припрема за царство небеско, а установњена је по божанском и човечанском праву, којим су хришћани дужни да се владају зарад општег спасења.

Црквена просвета
- Православни богословски факултет Универзитета у Београду
- Богословско-катихетски институт Српске православне цркве у Београду
- Академија за уметност и консервацију при Богословском факултету СПЦ
- Богословски факултет Светог Саве у Либертивилу
- Богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи (Србиње)
- Богословија Светог Саве у Београду
- Богословија Светог Кирила и Методија у Призрену (привремено у Нишу)
- Богословија Светог Арсенија у Сремским Карловцима
- Богословија СветаТри Јерарха у манастиру Крки
- Богословија Светог Петра Цетињског у Цетињу
- Богословија Светог Петра Дабробосанског у Фочи (Србиње)
- Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу

ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

Рано хришћанство је настало као верски покрет, односно секта унутар јудаизма. Од већине народа у империји, Јевреје је издвајао монотеизам, односно вера у једног Бога. Првобитну хришћанску цркву (лат: ecclesia - заједница) формирали су након Исусове смрти, његови ученици и апостоли у Јерусалиму. Према списама апостола Петра (15.-67. г.н.е) многи јудаисти окрећу се хришћанству. Присталице Исуса из Назарета се у почетку називају назарени, да би тек касније стекли назив хришћани. Заједницу су у самом почетку чинили искључиво јевреји, који су сматрали су да је Исус био Месија (односно Христос) чији долазак прориче јеврејска света књига Танах, коју хришћани називају Старим Заветом. Многе јудејске (фарисејске) старешине су ову тврдњу сматрали богохулном и проглашавали су Христове следбенике за јеретике, које искључују из јеврејских заједница, а неретко и пријављују Римским властима. У овим догађајима неки аутори виде дубље корене каснијег антисемитизма међу хришћанима.

Већ у другој половини 1. века, хришћански покрет постаје претежно нејеврејски. Хришћанске заједнице настају широм Палестине, Мале Азије, Сирије, Египта, Африке и Грчке. Језик комуницирања међу хришћанима у то доба био је грчки. Пошто је у античка времена религија углавном била везана за одређени град или народ, сматра се да су „хришћани пресекли традиционалне везе између вере и нације.“ Временом се хришћани све више одаљују од Јевреја, па се током другог века, између осталог, прелази са светковања суботе на недељу.

Званично, хришћанство је религија која која настаје у првом веку нове ере. Тачније, година рођења Исуса Христа, преставља годину новог рачунања времена. Али, слободно се може рећи да су темељи хришћанства постављени 2000 година пре нове ере, појавом Аврама, Исака и Јакова. То је прича стара више хиљада година. Аврам, Исак и Јаков су представљени као пророци који су веровали у бога Јехову (хебрејски: יתזח односно јахвх- правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од XIV века). Њихов задатак, био је да проповедају божије речи и тако подуче народ о постојању бога Јехове. Такође, имали су задатак да припреме пут и наговесте рођење Исуса Христа-Сина божијег.

Хришћанство се појављује на тлу Израела, који је тада био окупиран под Римљанима. За само три века свог развијања, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство је било организовано у јединствену религиозну заједницу, цркву.

Први хришћани су, за симбол Исуса Христ, одабрали знак рибе. „Исус Христ, Божији син, Спаситељ“, се на грчком пише Ису Хисту Теу Иос Сотир, а прва слова дају реч „ИХТИС“, што у преводу са грчког, значи риба.

Хришћанство (на грчком језику: χριστιανισμός, на латинском језику: christianitas) је једна од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије, и настало је на простору некадашњег Римског царства. Религија је заснована појавом Исуса Христа, сиромашног човека из Назарета у Галилеји и Његовим оснивањем Цркве, као заједнице Тела Његовог, у првом веку нове ере.

Исус Христ је проповедао о божјем и небеском краљевству, тако скупљајући много поборника, који су га сматрали месијом. Грчка реч Χριστός у преводу значи месија, па су тако прве припаднике Христове вере у Антиохији назвали χριστιανοί, именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповедало једнакост свих љиду пред богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због проповедања једнакости брзо је завладало међу сиромашнима. Као религија хришћанство се појавило у периоду распада робовласничке државе, касније када је постало званична, државна религија, хришћанство је везало своје интересе са интересима владајуће класе и удаљило се од идеала које проповедају јеванђеља. Догматске расправе, као и политичке прилике и разни интереси су довели до тога да је данас хришћанство разједињено. У почетку је имало многобројне секте, али се касније, углавном заслугом хеленистички образованог јеврејског проповедника - Апостола Павла, организовало у јединствену религиозну заједницу, цркву.

Данас, хришћанство преставља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу светску религију, чији број верника прелази 2.200.000.000.

Данас се под хришћанством углавном подразумевају три главне деноминације: Православна, Римокатоличка и Протестантска (евангелици или лутерани, реформисани или калвини, англиканци, баптисти, методисти, квекери, адвентисти, пентекосталци, Јеховини сведоци...). Мање хришћанске деноминације представљају монофизитство (јерменско-грегоријанска, јакобитска, коптска и етиопска црква) и несторијанство. Крајем ХХ века, и почетком ХХ јавља се међу овим хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем. Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама где је проблем заједничког деловања био најизраженији. Идеје о помирењу православаца и католика су посебно ојачаје међу теолозима после II ватиканског сабора и помирењу римског папе и цариградског патријараха (посета Павла IV Цариграду 1967. године)

Основна учења православне Цркве су изнета у Символу вере који је усвојен на Васељенским саборима у првим вековима хришћанства и били су обавезујући за целу Цркву. Касније је дошло до промене делова Символа вере од стране западног дела Цркве и њеног напуштања евхаристијске заједнице са Источним делом Цркве 1054. године.

Најзначајнији аспекти хришћанског живота јесу пост,молитва, Литургија и Причест. И пост и молитва имају за циљ да човеку помогну да лакше савлада све тешкоће које пред њега долазе и да заслужи Царство Небеско

Значајна одлика Цркве јесу светитељи који су својим животом и делима допринели много добробити Цркве. Они су још овде на земљи својим усавршавањем у хришћанским врлинама постали блиски Богу и заслужили живот вечни и Царство Небеско. Многи од ових светитеља су још за живота чинили чуда, исцељивали тешке болеснике и многе утешили и на исправан пут извели. Неки су и после смрти чинили чуда преко својих нетрулежних моштију.

Најважнија улога православних храмова је да служе као место где жива Црква - верници, узносе Богу своје молитве а најважнији део црквеног живота јесте Света литургија тј. богослужење, које се служи недељом и другим празницима у храмовима. Осим литургије, врше се јутарње и вечерње молитве, часови и бденија, која уједно имају поучни карактер - тзв. катихеза. Литургију служи свештеник уз присуство верног народа, а уз помоћ певнице која није неопходна уколико народ зна да одговара на литургију.

Постоје три степена свештеничке службе: ђакон, свештеник (јереј), епископ. Епископ може да врши све свете тајне осим да поставља другог епископа, за то су потребна три епископа. Свештеник може да врши скоро све свете тајне, осим што не може да рукополаже друге свештенике, улога ђакона је још мања него свештеника - он је на неки начин помоћник свештенику.

Најзначајније дело на којем се заснива литургија јесте Свето писмо које чини Стари и Нови завет, као и Свето предање. За православље је посебно значајан Нови завет који представља живот и учење Господа Исуса Христа.

ПАТРИЈАРШИЈА

Седиште Српске православне цркве је у патријаршијском двору у Београду.

Поглавар Српске православне цркве има титулу: Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски. Сам патријарх је епархијски архијереј у Архиепископији београдско-карловачкој.

ЕПАРХИЈЕ

Епископија (грч. έπισκοπία), или епархија, назив за област чији духовни живот надгледа и њиме руководи епископ. Некад је то била једна покрајина и њена администрација у грчко-римском царству, и седиште администрације једне или друге од ових установа, и стан епископа. Некада је епископија улазила у састав веће јединице-дијецезе, а у њеном саставу биле су мање јединице-номе. Таква структура и организација у четвртом веку прелази у црквену организацију, која је и данас сачувана у оним православним црквама које се управљају по систему митрополија. У Православној цркви постоје спољашњи знаци по којима се епископи разликују од осталих свештенослужитеља. То су: панагија, напрсни крст, митра и епископски жезал.

Панагија (грч. παναγία), иконица овалног или округлог облика са ликом Пресвете Богородице, или Спаситеља коју архијереј носи заједно са напрсним кррстом на својим грудима. Она га подсећа да је дужан да у своме срцу носи Господа Исуса Христа уздајући се при том у милост и помоћ Пресвете Богородице.

Митра (грч. μίτρα), појас којим се везује глава. овако се назива венац одн. круна коју православни архијереји стављају на главе у току богослужења. Архијерејска митра по светом Симеону Солунском подсећа на кидар који су на глави носили старозаветни првосвештеници. Митра је украшена иконама Спаситеља, Богородице, Часног Крста, Светог пророка Јована Крститеља или јеванђелиста. она означава покорност архијереја Христовом јеванђељу, а у исто време и Христов венац. После светог Јована Богослова, који је носио венац на глави, митру су у почетку носили само александријски архијереји, што се види и на најстаријим фрескама, а од XVI века носили су је само источни патријарси. Од XVII века митру носе сви архијереји.

Жезал (грч. ράβοός), пастирски штап, украшен на врху крстом и двема змијама.Знак је епископске власти над словесним стадом Христовим. Подсећа на процветали Аронов жезал. Даје се архијерејима на дан њихове епископске хиротније као символ духовне власти над словесним стадом Христовим. Архијерејски жезал означава власт Светога Духа која архијерејима помаже у напасању и вођењу пастве на путу спасења. Змије на жезлу треба да подсећају архијереја на мудрост, а крст на славу Христову у његовом раду са повереном му паством. Зато се архијерејски жезал назива и патерицом, коју су архијереји примили од Христа преко апостола како би отачки руководили својом паством. Жезал се даје новопосвећеном архијереју после отпуста литургије у току које је хиротонисан, а уз поуку патријарха или најстаријег архијереја који је учествовао у хиротонији.

Митрополије
- Митрополија загребачко-љубљанска и целе Италије
- Митрополија црногорско-приморска
- Митрополија средњезападноамеричка
- Митрополија дабробосанска
- Архиепископија београдско карловачка

Епархије
- Епархија аустралијско-новозеландска
- Епархија за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке
- Епархија банатска
- Епархија бањалучка
- Епархија бачка
- Епархија бихаћко-петровачка
- Епархија браничевска
- Епархија британско-скандинавска
- Епархија будимљанско-никшићка
- Епархија будимска
- Епархија ваљевска
- Епархија врањска
- Епархија горњокарловачка
- Епархија далматинска
- Епархија жичка
- Епархија западноамеричка
- Епархија западноевропска
- Епархија захумско-херцеговачка
- Епархија зворничко-тузланска
- Епархија источноамеричка
- Епархија канадска
- Епархија милешевска
- Епархија нишка
- Епархија осечко-пољска и барањска
- Епархија рашко-призренска
- Епархија славонска
- Епархија средњоевропска
- Епархија сремска
- Епархија темишварска
- Епархија тимочка
- Епархија шабачка
- Епархија шумадијска

Титуларни Епископи
- Викарни епископ хвостански
- Викарни епископ јегарски
- Викарни епископ липљански
- Викарни епископ диоклијски
- Викарни епископ моравички

Охридска Архиепископија
- Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован
- Епархија полошко-кумановска
- Епархија брегалничка
- Епархија битољска
- Епархија стобиска