Зимске славе и обичаји

Први већи празник који најављује цео низ најзначајнијих религијских зимских слава
и ритуауала који уз њих иду, и трају до данашњих дана је Ваведење (4. децембар),
односно Увођење Св. Богородиц е у храм. То је углавном женски празник па младе
жене и нероткиње на тај дан углавном нису радиле.

За сточарске крајеве у околини Пирота веома је био важан „Андрејин дан“ (13.
децембар) који је празнован да људе и стоку не би нападали медведи. „Тога дана,
у рано јутро на кров куће („чандије“), стављан је куван кукуруз (клас) који је
претходно загризла најстарија жена у кући. Остатак кукуруза се даје деци, да га
поједу – „за здравље“. У појединим селима (Топли До, на пример ) на Св. Андреју
није се смео јести кукуруз, нити се смела помињати мечка. Куван кукуруз
стављан је на кров куће или стаје и позивана мечка да га поједе, да не би јела
стоку у току године. У неким селима (Велика Лукања, на пример) мечка је
на „Андрејин д н „називана „тетком“. Што се тиче ових обичаја навела сам их као
занимљиве, али изозобичајене. Наиме, села Велика и Мала Лукања су већ око
петнаестак година потопљена, а село Завој је потопљено још седамдесетих година
XX века. На њиховом месту се налази сада велико акумулационо језеро и
хидроеоелектрана. Водом је прекривено око 20 км лоших путева и око 520 хектара
земљишта, од чега 20 одсто чине неплодне површине, док 80 одсто одлази на
оранице, пашњаке, воћњаке, ливаде и шуме.Због природног одрона земљишта
који се догодио 1963. године донета је ова коначна одлука о потапању поменутих
места како би се избегле даље катастрофе, а створили услови за нешто што ће у
сваком случају имати велику економску корист за Пирот и околину. Становништво
је исељено, а природни, привредни и културни миље сасвим измењен.

Од карактеристичних демографских, пољопривредних, сточарских, друштвених и
историјских података, остала су сећања бивших житеља оба села од којих је
већина населила сам град Пирот. Рецимо: „доласком у град становници села Завој
извршили су известан утицај на градску средину, али су се много више под
утицајем те средине сами мењали“.51 Тако су се временом адаптирали на урбану
средину да су постали њен саставни део. Променили су понашање, обичаје и све
оно што их је повезивало са старим крајем у којем су били самостални сточари и
пољопривредници. На овај начин су годишњи обичаји из ових села сасвим
изозобичајени као и много тога везаног за ову групу становништва. Данас се могу
посматрати само у оквиру изузучавања одређених правила понашања (као што су
поменути годишњи обичаји) становништва Пирота. Када су у питању славља, онда
су зимски дани свакако најлепши период. Нема тешких сеоских послова, а славе
добијају посебну драж и сви им се радују. Св. Никола је крсна слава многих
породица и прославља се 19. децембра по новом календару. Како пада у време
поста, храна је посебна као и колачи. Међутим, интересантно је да је код Срба за
овај дан могућа и мрсна слава. Значи, на трпези се понекад нађу и печења па и
друга јела која нису посна. Овај детаљ указује на веома старо порекло
празновања овог свеца и то по неким правилима који се косе са црквеним
поимањем понашања и исхране на тај дан. Даћу само пример Срба у источној
Славонији код којих је ова слава мрсна.

На Св. Игњата, (2. јануар) који се слави после Андрејин дана (13. новембра), а
претходи Божићу, (у народу је познат као „кокошињи Божић“), био је обичај да
домаћин или неко из куће рано ујутро уђе у кућу с гранчицом дуговечног и
снажног дрвета или неке родне воћке и њоме благосиља кућу и укућане, а затим
ту гранчицу забоде у огњиште. Овај пагански обред има карактер апотропејона,
панакеје, а својствен му је и дивинизиторни карактер као и код разних других
назовимо магијских ритуауала који су присутни приликом обележавања неког
празника који се данас везује за одређеног свеца или је опстао као обичај за који
се не зна прави разлог чињења, али се упорно понавља према принципу „ваља
се“. У понеку кућу зађе и кокошињи положајник која одмах поставе на јастук како
би се и кокошке легле. Он благосиља и џарајући ватром жели пуно пилића,
пернате живине, али и плод ност у осталим гранама привређивања. Некада је било
пожељно да прва особа која уђе у кућу буде циганка. „Када неко не храни добро
своју стоку и она није добра, присећао се ко их је први „подлазио“ да би
га „окривили“ и палили „ олајлије“.

С овим даном крећу и коледарске поворке. Оне иду од куће до куће и благосиљају.
Најважније поворке се крећу на Бадњи дан. Тада се окупе „дечаци, узму торбе и
зађу селом. Домаћице већ у зору испеку коврждање. Дају орахе и сушено воће.
Коледари носе мале храстове гране и кад уђу у домаћинство један од њих рецитује:

Добро јутро домаћине,
Нова година се хвали
Са пшеницом – белицом
и мушком дечицом,
Са вином и љутом ракијом,
Са телчинка, јаришка и јагњишка,
По пут одила и кут носила“.

Када улазе у кућу кажу: „Бог из ижу, ми у ижу бре.“ Када их домаћин дарује после
низа ритуауала које изведу за плодност стоке, за одржање пчела и растеривање
злих сила, онда одлазе уз обратно изговорене претходне речи: „Ми из ижу, Бог у
ижу.“

Некада су те поворке биле састављене од маскираних мушкараца који су носили
мочуге, топузе и две дрвене сабље. Око паса па чак и ногу стављали су
клепетуше, правили су велику буку и често били зазуздани. Међусобно би махали
сабљама и пробадали невидљиве силе, караконџуле, завиривали у сваки кут
домаћинства. У поворци је један мушкарац био маскиран у невесту, а главни је био
дедица који је и најстрашније изгледао. певали су песме у којима се понавља реч
коледо, одиграли би једно коло, а домаћини би их частили после благосиљања
куће за здравље и берићет, оним што у датом моменту имају. То је увек храна и
понегде ракија. Ретко кад новац. Пут коледара је био тајна за све, како не би
дошло до сусрета са другом поворком. У случају да се то ипак догоди, долазило би
до озбиљне тучњаве. Зато се такав сусрет и избегавао јер се веровало да ако се
коледари потуку, биће града. Наравно, оваквих архаичних поворки више нема.

Покладе се обележавају у пиротском округу углавном исто. Обавезне су олајлије
или оратњице. На дрвене штапове са ракљама се учврсти слама која се пали
увече. Те мотке носе мушкарци, углавном младићи и дечаци врте их изнад главе и
узвикују „ората копата“. На дан поклада у селу Дојкинци био је обичај праштања
или „прочка“ где су се мирили они који су се током године посвађали и да би у
следећу годину ушли „чисти“. Помирени, без дугова и с богатом трпезом уз
уважавање свих обичаја који су се као главни очували.

Бадњи дан је веома свечан. Ујутро рано, домаћин, уз посебну и свечарску
церемонију и са рукавицама иде у шуму да посече бадњак који пред вече уноси у
кућу увијен у „месаљ“, односно платно којим се увија тесто и хлеб. Бадњак
се „претрупи“ на три дела и ставља у ватру, али се пази да не изгори цео. Целе
ноћи гори ватра. „Главња од бадњака се користи касније за лечење. „У појединим
селима неизгорели остатак једног од три дела бадњака износио се рано ујутро у
двориште и са њим се обилазило око дрвећа, штала и пчела – да би се обезбедила
заштита од „нечастивих сила“ и урока... Од остатака (угљенисаних) бадњака
током године понегде је прављен водени раствор. Њиме су се умивали они који
су „уватили наочи“. Угљен бадњака коришћен је и приликом бајања. Иначе, када је
уношен у „ижу“, бадњак је, попут живог створа, дочекиван речима добродошлице,
а и певало се: Добро вече коледо, Исус се роди, коледо; Ваистину се роди,
коледо..

Стари ритуауали везани за Бадњи дан су били веома богати разноврсни од села до
села. Све се знало којим редом шта иде. Данас, када нема огњишта, бадњак се
понегде пали у дворишту, а колективно пред црквом. Негде симболично стоји грана
у кући до јутра. Ко може, однесе ту грану и хлебове у цркву да се то посвети, а у
цркви оставе поклоне: углавном пешкире, вино и новац. Оно што се очувало, то је
прављење колача. За Бадње вече се меси више хлебова са разним фигурама или
се месе појединачни са разним представама.59 Тако се на трпези могу наћи хлеб
њива или хлеб са фигурама које представљају стоку, кућу, виноград и сл.60
Посебно је мешена бесквасна чесница у коју се стављала метална пара па када се
чесница изломи, онај ко нађе тај новчић биће током године пун пара и доносиће
породици срећу. У кућу се уноси слама и на слами се на чаршафу поставља
вечера која се састоји од разноврсних и богатих посних јела. Обавезна је кувана
пшеница, ораси, пихтије од боба, паприке пуњене купусом, грожђе са тавана које
се чувало на ораховом лишћу, пита са киселим купусом, компоти, пита тиквењача,
пасуљ, ђувеч и врућ хлеб. Домаћин окади трпезу ишчита молитву и када се сви
прекрсте додирну земљу уз речи: „Човек је од земље, у њу ће и да оде“. Домаћин
узме колач и изнесе га у двориште где одломи парче и поједе га намењујући га као
вечеру Божијој мајци. Онда се врати у кућу и за сваки хлеб каже већ чему служи и
тек онда се чесница „кравај“ ломи тако да сви добију.61 Некада се на тој слами на
којој се вечерало, после спавало и то на једној страни да не би пшеница полегла.
Данас је тај обичај ишчезао. Многи од ритуауала се прилагођавају савременом
животу. Тако неко и не уноси сламу, а понегде на сто ставе сламу па чаршаф и
тек онда поставе вечеру.

Ако има смокава и сувих шљива и оне су присутне на трпези. На Бадњи дан се не
иде нигде. Остаје се у кући. То је празник који је везан за кућни лар и прати га
доста магијских радњи очуваних из паганских времена.62 После преспаване ноћи у
неким селима не тако, давно био је још очуван обичај да се на Божић омрси у рану
зору врапцима који су нахватани и до 40 комада, очишћени, нанизани на жицу и
тако испечени спремљени да се једу како би била лака година.63 Ко је имао
услова ишао је на поноћну литургију у цркву где се и причешћивао. Тамо где
цркве и свештеника није било, људи су сами различитим поступцима прелазили са
поста на мрсну храну. За сам Божић спремала се јанија, чорба, ћуфте, подварак,
паприка пуњена месом, сарма од лишћа винове лозе, печење јагњеће и свињско
салате од зимнице и колачи од којих највише салчићи, бресквице и обланде. Пије
се врућа ракија и вино. На Бадњи дан и на Божић обавезно ујутро долази
полаженик. Понекад се и договори ко ће то бити. Он џара гранчицом по ватри и
жели здравље укућанима и плодност стоци. Домаћин га дарује углавном храном.

Данас деде и бабе спреме унуцима паре па их родитељи пошаљу те они буду
полаженици, а паре им добро дођу да купе себи за Божић неки поклон.64 Слама од
трпезе са Бадње вечери однесе се под неко родно дрво и тамо запали. У граду се
грана и мали снопић сламе који симболизују део старовременог ритуауала, одмах
сутрадан изнесу из куће. Ко нема шпорет да то спали, обично закачи то на неко
дрво јер не жели да га баци на ђубриште да му година не би била таква. Одраз те
имитативне магије назире се у већини ритуалних радњи овог најрадоснијег
хришћанског, а код нас православног празника. У самом Пироту овај празник је и
црквена слава. Српска нова година која пада на Св. Василија после рата се није
славила, али сада се дочекује као и међународна хришћанска Нова година. Затим
следи прослава славе Св. Јована Крститеља који је многим породицама крсна
слава. Уочи славе је Богојављење када се верује да се обично у поноћ отварају
небеса и појављује Господ. Ко тада пожели жељу, она ће му се заиста и
остварити. Тада и девојке врачају да би сазнале за којег момка ће се удати. На Св.
Јована-Водице, од леда се исече крст који се окити и сви га љубе. Затим следи
еснафска, школска и данас здравствена слава просветитеља Св. Саве. Потом се
обележавају Три јерарха, Сретење и тако се круг затвара Младенцима којима се
завршавају зимски празници и почињу пролећни.