ГОДИШЊИ ОБИЧАЈИ

Увод

Годишњи обичаји су најделикатнији облик менталног, физичког, индивидуалног,
породичног, али и колективног облика понашања који се везују не само за
претхришћански и хришћански период, него и за разне друге митске и архетипске
видове дејстава везаних за најстарија веровања која се преплићу у ритуалним
радњама. Ови обичаји су у нераскидивој вези с астролошким, климатским и
периодичним временским променама, као и њиховом утицају на живот, рад и
плодност. Они прате такорећи све значајне аспекте живота. Све се то
отелотворује уз њихову помоћ, обавезне обреде праћене различитим
облицима „жртве“, који треба да произведу одређени, жељени исход.

Ови обичаји се везују за годишња доба, животне циклусе како старијих, тако и
нових ритуалних облика понашања који се упражњавају на нивоу породице, групе,
села, али и шире. Временом су постали обавезна годишња манифестација. Као
таква, организују се и најразличитија историјска, политичка и друга збивања
везана за интензивно годишње понављање ново осмишљених друштвених
надметања у духу „традиције“ као и неких других облика понашања која добијају
значај озбиљне обавезе. Овим видовима испољавања обубухваћени су не само
појединци, него и њихове породице, радни колективи, a и шире заједнице почев од
засеока, села, варошице, града, краја, области па и државних зацртаних региона.

Ова подела може да се сузи рецимо искључиво на обреде које упражњава
становништво одређене верске припадности, мада има и неких необичних догађаја
који су подједнако укорењени код свих. Наравно, у таквим случајевима такође
постоји систем одступања. То значи, ако сви славе један верски, државни или
међународни годишњи празник, као и претходно наведене, има оних који или нису
заинтересовани за ту масовну појаву, или у неком случају нису њене присталице.
Kao саставни део средине, они би били вечито „неопредељени и
незаинтересовани“, што је истовремено и карактерна особина или менталитет
посматраних узорака. То се односи нарочито на годишње верске обичаје. Неки
обичаји оживљавају на начин који намећу услови живота, економске и социјалне
прилике, а такође и околина. Може се рећи да на неки начин они врше одређен
облик трансформације старих ритуауала у којима основна формула понашања ипак
остаје непромењена.

Све годишње обичаје можемо поделити на:

друштвене, религијске, (у оквиру пролећног, лететњег, јесењег и зимског
циклуса) економске, јубиларне и друге који настају из различитих разлога а имају
значај на нивоу породице, групе, заједаједнице или друштва.

Поред ових годишњих циклуса, постоје и други, створени временом, под
различитим околностима, а диктираним углавном актуелним догађањима која су од
неког значаја за ширу друштвену заједницу или државу, а највише за средину у
којој се ради или живи.

То су они обичаји који прате законом утврђене празнике, највише друштвено-
политичког, социјално-економског те привредног карактера, као и обичаји везани
за неки вид иницијација: одрастања путем завршене средње школе, прослављање
матуре на нов начин, али и неки други слични обичаји који се односе на друштвена
окупљања у мањим или ширим оквирима ради прославе или обележавања
сегмената живота човека од његовог рођења до смрти. Ови последњи не
припадају концепцији реферата, па ће као такви бити представљени у делу
монографије који се односи на животне циклусе. Акцент овог рада је на
религијским годишњим обичајима.

Пролећни годишњи обичаји

Годишњи обичаји посматрани с аспекта годишњих доба, деле се на: пролећне,
летње, јесење и зимске. Поред претхришћанских и хришћанских (у овом случају,
православних) ту су укључени и остали који не припадају оквирима религије, али
су се дужином трајања током вертикалног временског циклуса, установљеним
правилима понашања, као и редовним одржавањем, временом претворили у
традицију. Наравно, не могу се занемарити ни они који тек настају, јер животни
циклус као дијалектички процес изнедрава нове генерације, измењене
технолошке, економске и друштвене односе, који прихватају све савременију
технологију живљења и рада, тако да је сасвим нормално очекивати појаву
стварања нама сада непознатих, али неких нових и сасвим другачијих обичаја који
ће временом постати традиција уз старе, док ће неки стари, полако ишчезавати
због њихове несврсисходности.

Пролећни годишњи обичаји су усмерени ка рађању, почетку свега што до краја
године мора да да добар исход; плодност, радост живљења, здравља и успешног
посла, неизбежне љубави и милости Господње. Паганство, хришћанство и још по
нешто... микс најразличитијих обичаја у овом циклусу, који имају за циљ све ово,
напред речено. Оно што поједностављује проблематику изузучавања религијских
обичаја је чињеница да је становништво (већински српско), као и становништво
бугарске националности православне вере, те су сличности на овом плану велике.
Једина разлика је у слављењу крсне славе коју Срби имају, а Бугари немају.
Међутим, постоје одступања, па се могу наћи примери код мешовитих бракова
између ове две групације да се слава прихвати без обзира да ли је муж или жена
српске православне вере. Типичан пример је забележен у селу Доња Планиница.

Младенци су први пролећни празник.

Он се слави као годишњи празник везан за паганска веровања, али и као
хришћански празник. На 22. март млади одлазе у шуму или поље где могу да
наберу врбово и дреново шибље. Симболично се шибају међусобно, а односе пруће
и кући те ударају укућане да би били жилави као врба, а деца расла брзо попут
ње. Дрен којим се такође „шиба“, треба да обезбеди здравље. Младенци су и дан
змије. Врачало се против ње. Жене нису радиле ништа с предметима који личе на
змију како их не би призвале. Некада су палили парче крпе и обилазили око стада
кадећи их њиме. Данас се тај обичај у „угаслим“ селима као и онима са остарелим
живљем сасвим изозобичајио. За Младенце се иде у госте код особа венчаних у
протеклој години од последњих Младенаца, с поклонима. За тај дан се пеку
младенчићи које у овом крају зову „кравајци“ премазани медом, а у недостатку
меда, премазани су сирупом од шећера и воде, да би им живот био
убудуће „сладак“.

После овог празника, календарски следује прослављање славе Св. Џерма*на (Св. Герман) који
пада 25. маја. Тада се обављају радње против града. Данас је још остало понегде да када се
појави први облак, треба гледати у небо и викати: „Пренеси Џермане овај облак да оде даље“. У
манастиру Суково, Св. Герман је преслава.

Као црквени годишњи празник Ла*за*ре*ва сусубота (Цветна субота; Лазарица
или Врбица) и Цве*ти обележавају се у току трајања великог ускршњег поста. По
селима је овај празник „тек да се зна да је“ и да се не ради јер је црвено слово.
Обичај да се деца и младеж симболично шибају врбовим гранчицама како би брзо
расла и била здрава је већином замро зато што села старе, а нека су скоро празна
с неколико домаћинстава. Тек понегде у некој кући планинског предела у околини
Пирота се поштују ова паганска веровања које је прихватила и црква као део
ритуауала с ношењем венчића од врбовог прућа на глави, а деца носе звончиће
око врата како би разгонили зле силе и целе године била здрава. У цркви се
чита „молитва“, а у селима где нема цркве заветно дрво преуеузима њену
функцију. Села у планинском подручју се „гасе“. Старе и изузумиру баш као и
људи. Тек у понеком селу нађе се једно дете да иде у школу.10 Негде младих
уопште и нема. Ови празници који су некада изузузетно поштовани, а поворке
лазариц а (као саставни део ритуауала пролећног буђења природе, плодности и
здравља) које су чиниле девојке и један момак кретале су уз песме које су
изражавале добре жеље домаћинима за општу благодет у наступајућој години, а
заузврат од њих добијале дарове, сада су у начелу изозобичајене али довољно
упамћене.11 Тако је у селу Костур записано доста пригодних песама које су оне
певале.

Појава лазарица у селу Звоначка Бања у пиротском округу забележена је 1950–
1956. Описује се на следећи начин: „ЧеЧетири девојке, обично лепше, са једним
младићем „воџом“ обилазиле су уочи Лазаревог дана куће по селима и певале
песме „лазарице“. Девојке обубучене у женска народна одела из што је могуће
старијих времена, коса им је дуга, мазна и миришљава“ (а понекад и са редом
пужева на рубовима)“. Младић, „воџа“, је пагански обубучен, носи штап и корпицу
за јаја. Улазак у кућу иде следећим редом: Још са капије девојке запевају песму
кући, а домаћица их радосно дочекује и благосиља. Девојке затим настављају са
песмама, а у зависности кога и чега има у кући. Певање се изводи тако што
девојке унакрсно шетају-играју мењајући притом места, а друге две све време
певају. Ако су окићене пужевкама на рубовима, док се „шетају“, ниске звече и
уклапају се тонски са отегнутим певањем имитирајући тако невероватно
лепу „музичку пратњу“. За сваку песму домаћица их награђује по једним јајетом а
ко има новцем. Дарове узима „воџа“ и ставља у корпу. Ако домаћинство држи
пчеле, пева се пчелама. Затим их домаћица послужује медом из глинених тацни, а
девојке, када се послуже, мију руке у једном суду из кога се после вода
за „бољитак“ просипа у пчелињак...Ако су домаћини негостољубиви, што је ретко,
у знак протеста пева се „распев“.

У равничарским селима и у самом Пироту, долази се у цркву на тај дан и овај
обичај после једног периода „мировања“ почиње да оживљава, али не по
комплетном традиционалном сценарију.

Ускрс је празник који сви уважавају. Он је покретан празник. Најраније може
пасти 22. марта, односно 4. априла, а најкасније 25. априла, или 8. маја по новом
календару. Међутим, по хришћанском обичају празник Ускрс је везан за
недељу „која зависи од равнодневнице и пуног месеца, такорећи утиснут у
космички ток кретања, јер помирује соларно и лунарно рачуна ње времена. По
народном схватању, ово је празник по значају велики као и Божић. На Велики
петак се фарбају јаја, а за сваког члана породице се меси и хлепчић са јајетом на
средини такозвани „перашће.“ У Брлогу се некада месио и за пастира који чува
овце, али му се даје дан касније да неби стока оболела од „јајченика“. Поред
поста који се на први дан завршава, крећу литије. Он је и заветни дан. У селу
Паклештица се празнују сва три дана тако што се на први дан не иде од куће, а
другог и трећег дана када се иде у госте, сваком се носи шарено јаје док се куму
пече и посебан колач са јајима. Туца се јајима и гађа се јаје металним новчићем. Ко
разбије јаје, узима новчић. Овај обичај није познат свима.17 Такође, обичај је да
се ујутро, на сам Ускрс протрља лице црвеним јајетом да би били здрави и румени.
Обично се омрси јајетом пре но што почне мрсни ручак. Негде је обавезна
ускршња печеница; прасе или јагње, а ко нема може и перната живина. Понекад
није у питању ни то ко шта има него какав је у селу обичај“.

Од пролећних годишњих обичаја у околини Пирота и планинској и равничарској, где
је доминирало сточарство као привредна грана, а познатој по специфичној
производњи качкаваља и неким другим млечним производима, најважнији годишњи
обичај после Божића и Ускрса је свакако Ђурђевдан. То је првенствено слава
сточара и сеоска слава, заветина и крсна слава многих породица. Ритуал
прослављања овог дана је изузузетно богат. О овој најраспрострањенијој слави у
Пироту и околини биће даље у тексту дато подробније објашњење.

Ђурђевдан је непокретна слава и увек пада на 6. мај. „Више но ма који пролећни
празник, Ђурђевдан је сачувао доста веровања и обичаја који магијским путем
треба да осигурају напредак, плодност стоке и поља, здравље и срећу међу
људима“. Празновање почиње један дан раније као увод у ђурђевданске
свечаности.

Посебну церемонију чини одлазак у поља и брање цвећа од кога ће се плести
венци или одмах, или у рану зору на саму славу. Венцима ће се китити куће, стаје,
животиње, а посебне венце плету за овцу чије се јагње коље као и за прву мужу
на тај дан. Док беру цвеће, девојке певају пригодне песме.

„Венче здравче беру ли те моме? Беру, беру, како да не беру. Па ме носе рано на
кладенац, па ме вију три венца зелена: први венац за овцу Калушу други венац за
краву Сивуљу трећи венац за ведро ковано“.

Када вију венац певају песме конкретног садржаја, али помало сетне:

„Боже мили чуда великога снешка нема и сада га нема. Заблејала ђурђилова мајка,
заредила редом по овцете да си нађе њено мушко јагње“.

У ђурђевданском ритуауалу постоје три сегмента: припрема, приношење жртве и
славље. У припрему спада брање цвећа и прављење венаца у води са мало
црвеног конца којима се кити овца чије се мушко јагње („ђурђило“) приноси за
жртву као и само јагње22, а један венац остаје за бакрач у који ће се помусти
млеко. Венцима се кити и остала предводна стока, кућа, обори, штале, дворишне
зграде и капија. Када се обави ритуал кићења, онда се врши мужа окићене овце
(кићење капије и куће није заступљено свуда).23 Припреми се ковани суд који се
постави на земљу у коју је затрпан колач и једно јаје. Ко нађе мраве на том месту
има среће јер ће се стока у наступајућој години, како се тумачи, множити као
мрави. На ведрицу се стави колач у облику котура, а преко њега венац. Млеко
помужено на тај начин и тог дана има велику моћ. Чобан који је музао овцу негде
узме оно јаје испод ведра и гађа у чело прво јагње које изађе. Он је тај који треба
да поједе и колач кроз који се промузе млеко.24 У Дојкинцима се уз јаје стави и
пара. Ту пару после муже домаћин носи током године у новчанику да се новци
множе. Постоји и низ других варијанти, али основна формула ритуауала је свуда
иста. Поред укућана, да се и стоци да попије како би сви били здрави, а година
плодна.25 У Сињој Глави се уз мужу узме и шоља масти.26 Сам чин се одиграва
ујутру рано, када се сви умију и уреде за празник. Некада се умивало у води у
коју је стављано ускршње црвено јаје како би сви били здрави и румени. Данас се
тај обичај изгубио нарочито у остарелим домаћинствима. Меси се погача или колач
који негде има симболичан облик главе са рошчићима као замена за жртву
јагњета. Колач, тамо где постоји црква носи се да га свештеник освешта.

Ако нема храма, носи се „на крст“, односно под миросано дрво где долази
свештеник. Поред хлеба, најважније је доношење јагњета у посуди која се
зове „паралија“, а носи се и сир. „Поп узима предњу десну плећку и четвртину
сира, а погачу ретко“.28 После тога, иде се кући на свечани ручак. После ручка ће
се све кости поједеног јагњета покупити и затрпати у мравињак што је
асоцијативан магијски чин. Значи пуно оваца и стоке уопште, а самим тим
богатство и здравље у кући. Некада су девојке и момци пре ритуауала одлазили да
се умију или окупају у „неначетој“ води, а увече су остајали на седељкама. Сада
се умива код куће, а ако негде и остану дуго у ноћ, у градској и приградској
средини, онда је то „журка“, за разлику од старе „седенће“. Религијски чин у овом
паганском обичају је израз узајамног помирења цркве са народним обичајем како
би се више приближило Св. Ђорђу који убија аждају (зиму) и спасава од зла,
доносећи лепше дане, богатство и здравље (пролеће).

На Ђурђевдан девојке врачају за кога ће се и да ли ће се удати. Под јастук
стављају цвет узет са олтара и огледало, некад огледало у коме се нису огледале,
чешаљ којим се нису очешљале и лавор воде у којој се нису прале под кревет, па
шта сан каже, тако ће и бити, ако се уопште сан упамти.Ђурђевдан је и сеоска
слава, заветина, литија, али и крсна слава. Тако буде да они којима је овај дан
крсна слава „о једном трошку“ обаве и сеоску. Ево како је прославу Ђурђевдана
данас, описао мештанин Дојкинаца:

„Млад свет уочи Ђурђевдана креће на појату, на више места пале ватру, певају
песме и беру здравац и друго цвеће са купином пре сунца. Донесу венчиће
увезане црвеним концем. Један за ведро где се музе млеко, један где се цеди
млеко на бакрач, један на овцу која прва изађе тамо где се музе. Полукружно се
окити као капија код стоке, тамо где се музе. Пусте се јагањци и које прво изађе
окити се венцом. Испод ведра у које музу млеко у рупу се стави некувано јаје и
један колачић, а на ведро колач са рупом. Пре муже се закоље јагње коме су пре
тога ставили венац. На рожиће се завију свеће да горе, а у уста му се стави камен
соли. Домаћин у кући запали свеће где стоји неко време и колач. Затим износи
јагње из собе и коље га изнад унапред ископане рупе. Када му дере кожу, сече и
предње ноге и закопава у рупу у коју се сливала крв да све то не би развлачили
керови. Када се одере, онда се усоли и натакне на ражањ и напољу пече на жару
уз ватру. Када се испече стави се са стране са млеком које је помужено. Део тог
млека се подсири (сириште), а део остаје несирено па се носи од појате до села.
Сир у цедиљки се носи на крст код школе. Јагње, сир и колач се носе у
цркву где свако има своје место. Не може како се хоће, већ по фамилији. Чека се
поп да све окади. Он узима паре, леву плећку и доњу вилицу јагњета са језиком.
После тога се скупи народ и једну плећку додају деци. Које дете дохвати каже
се: „ко да је вук појео“. Затим се спомен (крст ) који су саградили најближе,
окити и остави нешто хране. Тада почиње славље. На овај дан се не ради.
Долазе рођаци на јело и пиће, а буде тога и да понесу. Кости јагњета се скупе и
затрпају у „бробињало“ – мравињак да керови не развлаче, а да се стока множи
као мрави. Чобан који је први изгонио овце после славља, испали пушку и то је
крај Ђурђевдана“.

Све*ти Ђурђиц је намењен истом циљу. Мада је слава сточара која пада у јесен, 16. новембра,
манастир Св.Ђорђа у Темској слави ову славу, а не пролећни Ђурђевдан. Народ долази са свих
страна на освештани ручак, доноси дарове, али и славске колаче на освештење. На манастирској
чесми се пуне боце с водом за коју се верује да је тог дана лековита. Са славе свако понесе бар
комадић погаче кући. Ово је заиста један од омиљенијих празника у Темској и околини што се
може видети по многобројним гостима за које су капије манастира на тај дан широм отворене.
Свети Ђурђиц је и крсна слава многих домаћинстава.

Манастир Темска

Јеремијиндан се јавља као заветни дан када понегде иду литије. Он је варовни и
усечни дан. Змијски светац. Најизраженији је тамо где има змија које би могле
ујести човека или стоку. Тако је у пустом селу Сиња Глава неколико десетина
километара од Пирота, које се налази у планинском подручју с мало земље и доста
камена прибележено постојање обичаја да се на овај дан уз лупање лопатама
изговарају следеће речи: „Јеремија у поље, беж те змије у море“. У још неким
селима планинског краја разгоне се змије на сличне начине: лупа се у шерпе и
лонце и виче: Јеремија у поље, беж те змије у море. Која змија остала, своје очи
избола, „а све то како би оне биле током целе године што даље од људи и стоке.
Богатство старог ритуауала са паљењем старих крпа или нечег сличног где се
каде кућа, дворишне зграде и торови са низом других магијских поступака ишчезли
су.

Спасовдан се слави највише као заветни дан . На тај дан се
меси колач и носи у цркву. Држи се литургија и обавља се ритуално обилажење
цркве 3 пута уз адекватно појање Христу Богу. Када се после обреда врате у село,
жене бацају жито из сита и говоре: „Нек вам роди жито, вино, да је родна година“.
На литији се носе барјаци и звоне звона, а после обилажења цркве литија иде у
њиве. Иде се до миросаног дрвета. Мушкарци служе ракију, а жене носе сито
окићено са житом које се баца да година буде родна, а жито се ставља и женама у
недра. У селу Блато већ вековима живе Срби, од којих је мањи део досељен из
Црвене Јабуке. Спасовдан је у Блату сеоска слава. „Мештани носе литије и крећу
са крста Свети Сава из школског дворишта, затим јужно до Колчине крушке где се
обнавља крст на запису (зарезује). Одатле литија иде преко имања на
потезу „Греда“ и „Песак“ где је крушка Ставрије Гошића где се урезује други крст.
После тога се иде у виноград, до крушке Милана Милићевића где се урезује 3.
крст.
Онда литија креће преко церовика у „Равништу“ и долази до крста испод блатског
гробља где се организује заједнички ручак. Док се литија креће, једна особа
клепеталом даје знак мештанима и ови долазе на ливаду крај крста.

Тог дана се сво мужено млеко усири и све донесе до крста. Поп реже после
службе колач (половину узима) као и половину сира, а од печења задњи бут.
Сваки домаћин донесе печено јагње или јаре (а понеко и прасе). Поклон са славе
поп запрегом тера кући. У један котлић обично неко дете прикупља новац верника
за попа на добровољној основи. (Иста литија се прави за Св. Џермана).

Млади певају песме. Сви су свечано обубучени и на главама имају венце од цвећа
разних боја.

– Свети Спаса коња спрема,
коња спрема, колан нема,
колан спрема, узду нема.
– Па си пође Свети Спаса
да си своје поње зађе.
Па си срете стару мајку,
– па је праша Свети Спаса:
„Где си била стара мајко?“
„Море синко Свети Спасо
ја сам поље прошетала,
наше поље много добро:
јесењин клас је исврљила;
пролећни је у вретено.
Од два грозда, ведро вино,
Од два класа шиник жито“.

Манастир Поганово има Спасовдан за славу, али га не слави. Народ дође и донесе
храну и све што треба те поставе на заједничку трпезу. Војнеговац такође има
Спасовдан за славу, а јавља се и другде.

Тројице падају седму недељу по Ускрсу и светковале су се три дана. У већини
села где постоје цркве намењене Св.Тројици су литије и заветни дан. У околини
Пирота ову целу недељу „жене празнују, а нарочито тешке жене“. Ове последње
да им деца не болују од „русе“.

Да је овај празник веома цењен, говори и чињеница да неколико села има цркву
Св. Тројице. То су на пример Јеловица, која поред цркве има и литијску славу,
затим Рсовци, а Курупац у два села. Св. Тројицу светкује као заветни дан. Негде
је то некада била углавном еснафска слава.

Летњи годишњи обичаји и славе

Видовдан се обележава 28. јуна у Друговцу великим скупом. Овај празник у
некадашњем виду прослављања се више не може наћи. Данас је преузео доста
политичких елемената због историјске битке која се одиграла на косовском пољу
15–28. јуна 1389. године између Срба и Турака. Међутим, ако се слави као
пагански и верски празник остали су понегде редуковани обичаји. Српска
православна црква га уноси у календар тек 1892. године. Сам празник је везан за
пагански култ старословенског божанства Вида. На тај дан се доста врача и
прориче, а очи умивају у води у којој је биљка видовчица како би очи биле здраве,
али и да би се излечиле.

Црвена видовчица

Ивањдан, (Св. Јован биљобер) који се прославља 7. јула у најтоплијем месецу у
години, веома је омиљен празник. Као и други празници, он има своју паганску
позадину, али и православни религијски значај. На овај дан се као и у другим
крајевима Србије иде у поље и бере цвеће, а посебно богородичина трава. Биље
убрано на овај дан је лековито и свака кућа гледа да осуши за чајеве и мелеме
најпотребније траве. Од ивањског цвећа (иванчице) плету се венци и њима ките
врата куће, капија, крст, носи се у њиву и код стоке „да болест не уђе“. У
амајлије које се и данас носе, као један од састојака нађе се и мало ивањске
траве. У самом Пироту овај венац се може купити на пијаци као и у другим
урбаним срединама где је од обичаја остао само симбол венчића и уважавање
лековитости ивањских трава. Некада су девојке гатале за кога ће се удати и
постојао је низ најразличитијих поступака који су се одигравали на дан Св. Јована
летњег. Паљење ватри се и даље задржало тамо где има млађег света. Ватра се
на моткама за које се закачи кора неког дрвета које дуже гори, проноси кроз село
и сва места која треба заштитити од болести. Некада је то био веома весео и
апотропејски посебан дан.

Певале су се песме:
„Лиле, лиле, вакло јагње,
да идемо у Загорје,
у Загорје оро игра све
момчета ферманчета,
све невесте оплетене,
а девојке у забо’ ње!
Лиле, лиле, вати пиле,
он га стисну, оно писну,
понесе га да га пече,
оно прну па утече!
Девојће се насмејаше
па ми лилу запиташе:
„Лиле, лиле, камо’ ти пиле?

Некада су упражњаване и вечерње седељке. Вило се оро (коло) и певале песме.
Било је углавном много младежи. Сада је тај обичај ишчезао. Понегде се још и
запале ватре-лиле, али у сваком случају млади нису расположени за одржавање
овог обичаја што је нормална последица савременог начина живота и много
другачијег вида забављања.

У најтоплијим летњим месецима невезано за славе (у јулу и августу) када није
било дуже време кише, кретале су се маскиране поворке додола које су се до
данас сасвим изозобичајиле.
Лиле - праве се од коре трешње или брезе

Св. Илија (илиндан) спада у ред најпоштованијих празника у Србији. Празнује се 2.
августа по новом календару. Светкује се највише као заветина и еснафска слава.
За Св. Илију се не кува кољиво, односно жито зато што припада групи живих
светаца. У селу Паклештица слави се са страхопоштовањем. Код крста оброка Св.
Илији, постављеног 1930. године у месту званом Бајин дел, на сам празник коље се
чиста овца коју сваке године даје други домаћин. Месо се кува у котлу, а
зготовљено јело се зове „молитва“. Обавезно се меси обредни колач. У
Паклештици кувају и пшеницу па све то носе код Оброка. Позове се свештеник да
очита молитву и пресече колач. После обреда почиње ручак. Од „молитве“ се носи
и кући да се послуже укућани.

Врачеви, Св. Кузман и Дамјан се јављају у околини Пирота и као кућна слава и као
заветни дан, а у неким селима иду литије. Празнују се два пута у години, 14. јула и
14. новембра. На Св. Враче су се људи заветовали да би били здрави. На тај
празник се никако не баје. У Расници је подигнут храм Св. Кузмана и Дамјана. За
ту славу која је и крсна слава куће, једна мештанка на тај дан позива тачно 40
гостију на ручак. У цркву носи славски колач да га свештеник освешта, а за јело
спрема белу пилећу чорбу, а неки пут телећу или свињску. Затим суву паприку
коју пуни пиринчом и свињским месом, а од виновог лишћа прави сарму. Затим
следи обавезно печење и 7-8 врста торти. Увек мора да буде доста хране и да
остане за понети. Овај обичај спремања хране да се понесе кући је веома важан.

Данас кажу да се храна шаље деци или старима који нису били на слави. Међутим,
иза овог даривања стоји укорењен култ покојника. Као заветина, некада ју је
славило цело село а гозба се правила под шаторима. Сада тога нема. Храм у
Расници је новосаграђен. Људи нису баш блиски вери, али млађи свет се све више
враћа славама и цркви. Ово село показује тенденцију развоја, а и близу је Пирота.
Утицај на однос према вери је значајнији од стране струје становништва пореклом
са Косова. Међу неким од повратника има и оних који су били у државним
службама и сада као пензионери на неки начин доприносе неговању традиције
коју преносе на младе. Управо због спутавања неговања традиционалних обичаја
док су били у радном односу, ти људи су више упорни у настојању да сада
надокнаде све оно што су временом изгубили.

Манастири и цркве по селима у околини Пирота указују на славе и преславе које
се поштују како од стране свештенства тако и народа који светкује те славе као
кућне, сеоеоске, заветине или литије. Тако на пример у Изитовцима се налази
манастир Св. Арханђел, у Рсовцима Св. Илија, а поред манастира и црква у пећини
брда Калик намењена Св. Петру и Павлу. У Височкој Ржани и Сукову су манастири
посвећени Св. Богородици. У селу Поганово је манастир Св. Јована Богослова.
Може се рећи да се црвена слова у календару увек поштују од стране верника,
али и многи датуми обележени масним црним словима као на пример Св. Прокопије
за кога се каже: „Светог Прокопа су се и Турци плашили“ те на тај дан не треба
ништа радити јер слови за тежак. Постоји прича с терена од човека који је на сам
празник секао дрва и једна иверица „прсне“ и избије му око. Нарочито се треба
клонити сечива и металних алатки. Сеоеоске славе и заветине имају посебан
значај.

Јесењи годишњи обич аји и славе

Тако на пример Митровдан који пада 8. новембра, или како га још називају
Гмитровдан, чини крај летње половине године и почетак зимске. Веома се поштује
и слави у многим селима првенствено као заветина, а у кућама и као крсна слава.
У селу Завој је некада прослављан због повратка хајдука који су се тада
припремали да презиме док не дође топло време за Ђурђевдан да поново крену у
хајдучију. Временом је овај дан прерастао у омиљени празник. Пошто су тада
завршени главни пољопривредни радови, онда има времена за славље. Домаћин
куће коме је тај дан крсна слава иде по селу с ибриком пуним вруће ракије и
позива госте. Званица попије мало ракије и тиме потврди свој долазак. Пред саму
славу укућани секу колач и чита се молитва. Гости долазе на вечеру. На слави су
се певале хајдучке песме. Једна од њих говори о томе шта се вечерало у седам
славских дана:

„Једну вечер вечерали:
Једну тицу јаребицу,
Мало вурду у паницу.
Планино, зла рано!

Друго вече се у следећој строфи испред птице јаребице додају два голуба
пролетња, треће вечери „три кокошће менђуше“, затим „четири гусће пердушће“,
па „пет јарца печена“, затим „шес овна јалова“ да би последње вечери та песма
звучала овако:

„Седму вечер вечера’мо:
седам вола бивола,
шес овна јалова,
четри гусће пердушће,
два голуба пролетња,
једну тицу јаребицу,
мало вурду у паницу,
планино, зла рано!

У Дојкинцима ову славу славе тако што најпре саставе списак гостију које после
домаћин позива. На дан славе окади се кућа и сече се колач који је украшен. У
колач је забодена свећа која се пали тек кад гости дођу. Жене стану на леву
страну, а мушкарци на десну. Кад домаћин окади храну и изговори оченаш, он
пољуби колач и преломи га тако што једну половину да даље десној страни, а
другу левој, тако да сви гости пољубе колач и одломе парче прекрстивши се пре
тога. Тамо где има могућности, зове се свештеник да за славу посвети водицу и
обави славску церемонију. Обавезно је кувано жито. За вечеру се спремају супа,
пуњене паприке, печење и колачи. Пију се ракија и вино. Гости долазе и сутрадан
на ручак.45 На Митровдан се не ради јер се верује да ће оно што се направи тада,
преко године мишеви појести.46 О Митровдану су се обично измиривали стари
рачуни. Иначе, у већини села у околини Пирота је празнован 9. новембар дан Св.
Нестора под називом „Митров-дан“. По предању, чирак (шегрт) Св. Димитрија,
Нестор, убио је некакву алу из које је истекло и намножило се свакога гада –
много мишева, гуја и гуштера,, па је овај дан празнован да преко године мишеви не
чине штету. Тврдо верују: што се год тог дана направи и уради, то ће све преко
године мишеви упропастити.

Дани Св. Мрате називају се Мра*тинци. У околини Пирота су дани Мратинаца
називани по редоследу Први до Седми Мрата и по селима, нарочито око Миџора
светковано је свих седам Мрата, док у селима која су ближе граду светковани су
само (11. и 17. новембар) Први и Седми Мрата. За Мратинце су у околини Пирота
везани многи обичаји. У Високом се празновало неколико дана „да стока не би
страдала од курјака“. У Топлом Долу се празновао чак 11 дана. „За то време овце
нису премештане са места на место. У Рудињу се три дана није смео да
помене „курјак“. Ако се неко превари, па и помене вука, говори се: „През море му
вечера, у дупе му церова главња!“ Веровало се, иначе, да ће, у случају да не буду
поштовани сви обичаји, стока страдати од вукова. Гости из других села журили су
кући да се на „Мратинци“ не нађу у туђој кући. Ако и „ухвате Мратинци“, морали
су да остану све до краја празника.

Некада су се, после убијања вука, у појединим селима приређивале обредне
поворке. Ловац и још неколико људи носили су од куће до куће вучју кожу
напуњену сламом и наденуту на мотку, и од домаћина „добијали на поклон
преслицу вуне“.

У оквиру јесењих слава највише се славе Св. Арханђел Михаило (свети Ранђел) и
Св. Никола који већ залази у божићни пост и најављује циклус зимских празника и
обичаја.