Султаније српског порекла
Још од времена султана Сулејмана Величанственог султани су се врло ретко званично женили по правилима шеријатског права, него су једноставно држали хареме и имали потомство са конкубинама које су у правном погледу биле султанове робиње. Жене у харему готово редовно су имале хришћанско порекло јер једна муслиманка није могла да постане робиња. Сва султанова деца рођена у харему сматрана су легитимном, а мушка деца и могућим наследницима. Тако је велика већина османских владара имала мајке које су потицале из хришћанских делова султановог царства, као и из Средоземља – Гркиње, Албанке, Српкиње, Украјинке, Грузијке, Венецијанке...
Добро је позната судбина две српске принцезе које су у време турских освајања на Балкану постале царске супруге. Оливера (звана и Деспина), најмлађа кћи кнеза Лазара, постала је 1390. године жена Бајазита I. Мара, кћи деспота Ђурђа Бранковића, у знак вазалног односа Србије према Османлијама, дата је 1435. године у харем Бајазитовог унука – султана Мурата II. Мара у овом браку није имала деце, што није сасвим сигурно за Оливеру, којој неки турски биографи приписују три кћери из брака са Бајазитом. Као жене високог рода, Оливера и Мара сматране су званичним супругама (а не робињама), и чак су задржале и своју веру током живота у харему.
Много мање су познате валида султаније српског порекла из 17. и 18. века. Ово је донекле и разумљиво имајући у виду да се радило о хришћанским робињама, дакле женама ниског порекла о којима су сазнања била тешко доступна. Турци су по правилу изостављали или прикривали тачне податке о хришћанском пореклу својих султанија, везира или паша. Ипак, забележено је да су најмање две валиде султаније, односно мајке владајућих султана, без сумње биле пореклом Српкиње.
Катарина – Салиха, Велинка – Шехсувар
Прва од њих била је мајка султана Сулејмана II која је у турским хроникама запамћена као Салиха Дилашуб. На рођењу око 1627. године добила је име Катарина. Постала је конкубина султана Ибрахима I. Када је њен син Сулејман, након 39 година проведених у „кафезу”, проглашен за султана током цариградских немира 1687. године, Салиха Дилашуб понела је титулу валида султанија. Иако су времена била неизвесна, а Турско царство водило дуготрајан рат са Аустријом, Сулејман II се током кратке владавине углавном бринуо о ономе чиме се бавио током деценија проведених у кафезу – илуминацијом свете књиге Курана. Чак је забележено да је молио да га оставе на миру и да се поново врати у кафез. Салиха Дилашуб је убрзо и умрла, са титулом султанове мајке (у децембру 1689. године).
[You must be registered and logged in to see this image.] Њен гроб и данас може да се види у гробном комплексу султана Сулејмана I у величанственој цариградској џамији Сулејманији. Не знамо колико је и да ли је уопште одржавала везе са својом породицом и народом чија се историјска судбина тих година драматично мењала у рату између Аустријске и Османске царевине. Беше то време које је у нашој историји забележено као прва „Велика сеоба Срба”. Прави управник Турског царства у то време није био ограничени султан, него велики везир Ахмед Фејсил Ћуприли. Он је 1690. године успео да од Аустријанаца поврати Београд, пре него што је поражен и убијен у великој бици код Сланкамена (1691. године). Сулејман умро је не оставивши деце, само месец дана након овог тешког турског пораза.
Друга валида султанија српског порекла звала се Шехсувар, у хришћанству звана Марија (по једном другом извору њено име било је Велинка). Била је жена султана Мустафе II и мајка Османа III (владао 1754–1757). Живећи 55 година у „кафезу” пре него што је постао султан, Осман је постао чудак који мрзи музику и жене. Двором се кретао у металним, звучним папучама, како би свака жена или служавка могла да га унапред чује и склони му се с пута. Валида султанија умрла је 1756. године и сахрањена је у џамији коју је саградио њен син (Нуруосманлија) и која се налази на самом улазу чувене истанбулске тржнице – Капаличаршије. Ни Осман III није оставио потомство.
Треба на крају напоменути да Салиха Дилшуб и Шехсувар вероватно нису једине две валида султаније које су биле српског порекла. Поједини извори међу мајкама султана српског порекла наводе и мајке Бајазита II, Османа II и Махмуда I. Ипак, порекло мајки ова три последња султана је спорно, јер се у неким другим изворима тврди да су оне биле Гркиње, односно хришћанске Албанке, што поново показује колико је било тешко продрети у тајне које су скриване у добро чуваним и загонетним одајама султановог харема.
(из књиге Душка Лопандића
„Битке за Балкан”
која је управо објављена у издању „Архипелага”)