Порекло човека

Kако је и зашто дошло до тога да се мајмунолики створови тамо негде у Источној Африци претворе у људе? Шта о томе, 150 година након Дарвина, кажу гени?


Текст: Слободан Бубњевић

Источна Африка, пре око 2,5 милиона година. Овде, у прапостоjбини људске врсте, видимо како се племе аустралопитекуса креће саваном – погрбљени промичу кроз високу траву, обрасли у ретку, неуjедначену длаку, са дугим вилицама, широким jагодицама и снажним шакама коjима иначе хватаjу грање, разгрћу растиње и беру плодове.

Крупниjе од шимпанзи, али не више од 140 центиметара, ове бучне животиње, коjе ћемо много касниjе назвати припадницима примитивне врсте примата Australopithecus afarensis, сада беже ка ноћном заклону од предатора, мужjаци у трку предводе племе, нешто ситниjе женке носе око груди обешене младунце.

Последња међу њима, заостала и од осталих животиња презрена женка стеже свог три месеца старог младунца.

Његова глава jе из дана у дан све већа, нос ужи, образи мањи, а плач снажниjи.

Као да хоће да заустави раст толике главе, женка jе чврсто стеже – у нади да ниjе, као што веруjу остали, баш њено потомче jош jедан од оних унакажених мекушаца коjи се повремено рађаjу у племену.

Дотле, беба исувише крупних очиjу нежно посматра животињу коjа jе носи, широко афричко небо и пространу савану, сав таj свет коjим ће ускоро завладати управо он и цела нова раса његових меканих потомака – jедан сасвим нови род примата.

Данас, судећи по разлици у фосилним налазима, добро знамо да су аустралопитекусе пре око 2,5 милиона година наследили ови мутирани мекушци – знатно интелигентнији, човеколики примати из реда Homo – са врстама коjе готово наликуjу човеку и коjе ће еволуирати у наредних два милиона година, од еректуса и хабилиса, преко неандерталаца до сапиенса на краjу.

Међутим, прелаз ка целом овом реду одувек jе био непознаница. Каква мутациjа и коjа нова врста jе била спона људи са животињама, што су аустралопитекуси свакако били, мада су ходали усправно?

Та Дарвинова „карика коjа недостаjе“ jедно jе од загонетниjих питања науке уопште.

Jедна од најсвежијих препоставки је да је реч о такозваном Australiopitecusu sedibi, смеси аустралопитекуса и човека староj два милиона година, коjу jе пре две године открио антрополог Ли Бергер на налазишту Малапа у Африци.

Могуће да jе прелаз ишао преко њега, али можда и преко jош неких врста коjе нам тренутно нису познате.

Но, сасвим свеjедно, суштина питања ниjе у самоj карици коjа повезуjе аустралопитекусе и примате рода Homo, већ како jе дошло до те невероватне трансформациjе или, наjбуквалниjе речено, шта се догодило па су животиње тек тако постале људи?

Одговор, по свему судећи, отркиваjу гени.

ПРЕКИДАЧ ЗА ЧОВЕКА



Нова истраживања откриваjу jедну готово невероватну чињеницу – генетска мутациjа коjа се догодила пре 2,5 милиона година заиста „укључуjе“ интелигенциjу. Наиме, научници са Институту Скрипс у САД су у геном обичног миша, коjи садржи само оригинални SRGAP2 ген, убацили погрешан дупликат SRGAP2c, коjи се jавио при „буђењу човечанства“. И догодило се нешто сасвим невероватно. Са променом у производњи протеина, мозгови мишева су почели драматично да се мењаjу, а њихове синапсе да се издужуjу. Њихов маjушни, животињски мозак се малтене „притиском на прекидач“ почео претварати у људски. Научници веруjу да се управо то и догодило потомцима аустралопитекуса са овом мутациjом.

Генетичка истраживања су, упоредо са великом одисеjом дешифровања људског генома, током последње децениjе, открила много тога о пореклу човека. Свакако, наjузбудљивиjи су налази о старости поjединих мутациjа настали праћењем промена на „неактивним“ генима Y хромозома и митохондриjалне ДНК – они врло презицно говоре о простирању генетских група људи током последњих 200.000 година, па jе данас до у детаље реконструисан пут људске миграциjе из Источне Африке по свету.


Сада jедно ново генетичко откриће, обjављено током пролећа 2012. године, указуjе и на много стариjе претке – на прву међу карикама.

Реч jе о резултатима истраживања мутациjе на гену SRGAP2, jедном од оних коjи се „активираjу“ у мозгу и коjи jе jедан од 23 чиjи дупликати постоjе само код човека, али не и код осталих примата.

Овај ген се, наиме, као део људског генома, „активира“ у нервним ћелиjама где jе задужен за производњу такозваног SLIT-ROBO Rho GTPase-активационог протеина 2 (SRGAP2), протеина коjи, мада се компликовано зове, служи за нешто сасвим jедноставно – за миграциjу, односно путовање нервне ћелиjе од места њеног рођења до коначног места у мозгу.

Истраживање дупликата овог гена на Институту Скрипс у Ла Џоли, у Калифорниjи у САД, предводио jе jедан у пионира дешифровања генома, професор Еван Аjхлер са Универзитета у Вашингтону, коjи jе заjедно са Френком Полеуксом из Калифорниjе открио када jе у људском геному од гена означеног као SRGAP2 настао други дупликат означен са SRGAP2c.

Ово истраживање указује да jе до те мутациjе дошло баш пре око 2,5 милиона година – управо у тренутку кад су аустралопитекуси еволуирали у људе. Резултати притом показуjу да се то догодило – баш захваљуjући поjави овог, другог дупликата тог гена.

ПРАРОДИТЕЉСКА ГРЕШКА

Након 4,5 милиjарди мирних година на планети Земљи, пре 2,5 милиона година се у мозговима безазлених афричких примата, коjи су jурцали унаоколо по савани, створи нешто што jе било у стању да током последњих 200.000 година освоjи сваки делић планете, путуjе у свемир, напише милиjарде нота и трилионе речи. Да ли је за ту трансформацију била пресудна грешка у препису једног гена?


Испоставља се да оригинал гена SRGAP2a и његова два дупликата (SRGAP2b и SRGAP2c) коjи се jављаjу само у приматима реда Homo немаjу jеднаку дужину. То значи да jе приликом прављења ових копиjа у геному дошло до грешке и да отац, син и праунук гена не обављаjу своjу функциjу на исти начин.

Како jе Еван Аjхлер обjаснио, грешке коjе имаjу „праунуци“ овог гена заправо доводе до успоравања у развоjу мозга. Овом органу то даjе више времена да се развиjу синапсе и да неуронска мрежа у њему буде значаjно „интелигентниjа“.

И ту се слагалица коjа се протеже од афричких савана до генетичких лабораториjа полако склапа. Пре око 2,5 милиона година дупликат гена SRGAP2b коjи jе постоjао код аустралопитекуса, дуплирао се по други пут.

У том препису jе дошло до грешке коjа jе изазвала значаjну промену у производњи протеина коjи jе важан за миграциjу неурона и развоj мозга. То jе мекушне младунце коjи су наследили такав „погрешан“ дупликат учинило интелигентниjим. Односно, учинило их првим људима.


Нова истраживања показују да се ген SRGAP2 код последњих аутралопитекуса заправо ниjе први пут удвостручио. Тада jе SRGAP2b постао SRGAP2c, коjи од ”мишjег” мозга прави неуронску мрежу са каквом се рађаjу Микеланђело, Бах и Аjнштаjн. Но, SRGAP2a се већ удвостручавао и тада претворио у SRGAP2b.

Према истраживању Аjхлеровог тима, то се догодило милион година раниjе, дакле пре око 3,6 милиона година. А то jе управо доба кад су Луси и њена екипа аустралопитекуса престали да ходаjу на четири ноге и постали прва усправна бића на планети.

Застрашуjуће или задивљуjуће, како год, али чини се да jе све заиста почело од две грешке у дуплирању овог гена. Прва грешка у преписивању jе, по свему судећи, усправила маjмуне, а друга од њих направила људе. Шта ће учинити трећа?

Одговор је једнако далеко од нас колико и ми од аустралопитекуса који јуре саваном.

ДОЛИНА ЉУДИ


   Преци људи су, судећи по фосилним налазима и генетичким истраживањима, настали у Источноj Африци. Овде се у многим зонама, углавном у данашњоj Етиопиjи, могу наћи фосили броjних врста примата коjи су се еволутивно одвоjили од обичних маjмуна пре око четири милиона година. Наjславниjа jе свакако припадала врсти Australopithecus afarensis – то jе Луси, млада женка коjа jе живела пре 3,2 милиона година, а чиjи jе фосил нађен 1974. године у области Хадар у Етиопиjи, недалеко од такозване колевке човечанства, танзаниjског кланца Олдупаи и локалитета Лаетоли. У њему jе славна археолошкиња Мери Лики у окамењеноj лави нашла 3,6 милиона старе отиске стопала женке аустралопитекуса и њеног малог потомка док су ходали усправно. Не тако далеко, у депресиjи Афар, код села Кибиш, нађени су и њихови много млађи потомци – Homo sapiensi, за коjе се сматра да су први из наше врсте. Налази са ове локациjе, стари 195.000 година, представљаjу прве савремене анатомске људе, коjи су по свему судећи настали у Етиопиjи. Генетичка истраживања показуjу да су се у наредних 100.000 до 150.000 година људи из ове региjе раселили широм планете.



elementarium.

U svojoj mladosti, Darvin je odustao od karijere u medicini, dok ga je otac često kritikovao da je lenj. ”Moj otac i svi moji učitelji su mislili da sam jedan običan dečak, daleko ispod intelektualnog standarda” – napisao je Darvin. Iako su svi odustali od njega, Darvin je sada među najpoznatijim naučnicima.