Olovka piše srcem

..gde god ja idem ide i ova tema..
..ovde cu postavljati svje radove,radove svojih prijatelja..neke potpisane,neke ne ali moj nik je garancija da se nece ljutiti shto ih ovde postavljam..


Sve suze sveta sprala je kiša. Na kraju nisi ni siguran
da si uopšte plakao, niti da si dno dotakao...
...a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laž
I vratio se svojim starim stazama...
Ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toka... mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke sreće.
I dan je taj što me vara, plavetnilo neba misli skreće.
...a onda padne noć, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati neće mi dati da pratim trag - a znam:
sve je ništa, slomiću kazaljke, vreme će stati,
kosmos će čekati! ...da samo umem da te vratim!!!
Tražim te, sanjam te pijanim očima, u noćima, u tuđim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je naš?
Mičem usnama bez glasa dok pada zaborava plašt...
Ćutim jer znam da znaš. Uvek si znala ! Ti...
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina:
svaka sekunda kao godina, al' barem znam na čemu sam,
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam sami dalje oblikujem od oblaka dima!
...i kroz paučinu vraćam dane kad smo ti i ja još bili tim
oprosti što nemam snage da te slažem da ti želim sreću sa njim
a i šta će ti to od mene? Sve uspomene s kaputa stresi,
samo budi to što jesi, tu gde si ... šta god da se desi,
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga voliš a mrziš, kad mrziš a voliš
i lomiš se da izdržiš...
Ostaje nada da će nekad negde neko hteti da shvati
mene.. moja lutanja, masšanja i sanjanja i znati da ih prati
i ko zna... možda jednom nađes me, tamo gde prestajem ja
gde počinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi...
...ali srešćes samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden...
...iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe.

..deo iz knjige koju pishem..
.."Tako ti je ona sedela,poduprla se laktovima o vlaznu zemlju.Utroba joj se dimila,dok su bolovi polako prestajali.Pokusshala je da ustane.
Ali pochnimo prichu iz pochetka..
Dakle:
Nekada davno, na nekoj udaljenoj planeti zivela su bica nalik na ljude.
Ono shto ih je razlikovalo od ljudskih bica bio je jedan,naiygled sitan detalj:
Zene su iznad zeludca a ispod dijafragme imale malo ognjishte,dok su mushkarci duzinom celog stomaka imali shibicu.(shibica je pochinjala od testisa a fosfor na vrhu naslanjao se na srce.
Planeta se nalazila daleko od izvora svetlosti i jedini nachin da se njeni zitelji zagreju bio je da shibica zapali ognjishte.
To verovatno deluje jednostavno i logichno.
Nasuprot tome, bilo je izuzetno komplikovano i rizichno!
Prvo,nije svaka shibica mogla da kresne.
Neki mushkarci su imali male,lomljive shibice,koje kad se odglave,trenjem o srce,se polome.
Neki drugi su imali problem slabog fosfora koji samo shto se zapali odmah se ugasi i ne stigne do ognjishta.Bilo je i onih plachnih koji su vrh svoje shibice kvasili suzama,a za to stvarno nije bilo reshenja.
I zene su imale slichne probleme.
Da bi se zapalilo ognjishte,morala je da postoji dobra podloga za vatru.A nisu sve imale dobru podlogu.Necete verovati:neke su chak u ognjishtu imale i led!Od silne spoljne hladnoce u njima su se napravile ledenice!Debele i chvrste i nikakva vatra nije mogla da ih otopi.."

".Bili su veoma napredni i inteligentni.Putovali su kosmosom,izuchavali druge galaksije,druge svetove,razmnozavali se ,mirno i slozno ziveli.Sve dok se nije desilo da se njihova planeta previshe priblizi Zvezdi koja ih je obasjavala.Ovoga puta,pretila je opasnost da svi kolektivno izgore u velikom izvoru toplote! Otvorili su starnju knjigu prorochanstva i tu pronashli i rastumachili katastrofu koja im je pretila.Reshenje za opstanak je bilo na drugoj planeti u drugoj galaksiji.Brzo su se organizovali,spakovali u chetrdesetsvemirskih brodova,i preselili na planetu Zemlju.koja se nalazila u Sunchevom sistemu.Pisalo je u knjizi da ce planeta Zemlja dugo tyrajati.Da ce na njoj doziveti napokon pravi zivot.Definicija zivota glasila je:Zivot je trenutak koji traje izmedju radjanja i umiranja dovoljno dugo da se u njemu ostvarite."

Vrati mi moje krpice i lutkice..

Dete u meni je razigrano..ali dete ne bi ni bilo dete da nije takvo..ono samo rasipa svoju detinju ljubav i bezazlenost na sve oko sebe..vrti se,pleshe i poziva na igru sve odrasle ne bi li i oni probudili uspavano dete u sebi..odrasli ko odrasli:niti vide niti chuju,niti se odazivaju..samo nije to najgore.,najgore je kada prepoznaju to dete koje su i sami nekada bili i da li iz sujete ili necheg drugog,jako,jako cushnu dete..Sujeta je opasna i kada dete naleti na sujetne ljude,moze biti pogubno po njega.Sujeta je zlo shto tera "male "ljude da prave gluposti a uz to da nalaze glupa opravdanja za iste..zaboli cushka dete ali to prodje a sujeta nikada..nastavlja dete da se igra,u pokushavanju ga stigne josh koja cushka ,ovaj put ne od sujete vec od ljubomore..i tako kroz igru dete bude dobro pretucheno,da se u jednom trenutku samo okrene i vikne"vrati mi moje krpiceeeeee,necu da se vishe igram!"..

Bez rastanka ne bismo znali koliko nam znače oni od kojih se rastajemo

Stojim na peronu života čekajući voz za odrastanje. Oko mene je gomila nepoznatih, bezličnih ljudi koji se ljube i plaču, piju i nazdravljaju pozdravljaju i otpozdravljaju. Svi putuju s nadom; jedino ja čekam da gorka suza kane i da me konačno odvoji od bezbrižnih dana dečaštva. Pozdravljam te, o, mladosti!

Ta suza je safirno plava od detinjaste naivnosti, smaragdno zelena od mladalačkog poleta i entuzijazma i rubinsko crvena od prve neprežaljene i nezaboravljene ljubavi. Čitav spektar boja i osećanja dotaći će hladnu zemlju nepoznatog mesta i od radosti i patnji moje duše ostaće samo sećanja koja blede. Pozdravljam te, o, mladosti!

Tihu nervozu čekanja pojačava tupi i nepromenljivi ritam koji zadržava misao. To je ritam odgovornosti i samoodlučivanja, kravata i aktn-tašni i besprekornog rada. Od tog i takvog zvuka počeo sam da zaboravljam sve one sitnice koje su mi život značile i zbog kojih sam bezbroj besanih jutara dočekao. Hoću li to preživeti? Pozdravljam te , o, mladosti!

Čujem i vapaj školskih drugova koji poput mene čekaju na nekom svom peronu. Hoćemo li se ikada čuti i videti? Hoćemo li ikad skupiti vremena i snage da ponovimo mladost? Zbog vas mi je najžalije. Pozdravljam te, o, mladosti!

Pravo coveka da ostane uspravan

Ako sada kondukterka, koja me je, prividno ravnodusno, dva-tri puta odmerila, bude nasla za shodno da kaze: molim drage putnike neka izvole da se pomere prema prednjem delu autobusa, mozete biti sigurni, ne bih ni rec izustio, ali, s druge strane, ne bih se ni za stopu pomakao, vec bih prikovan, stajao na svom mestu. Jer imam valjane razloge da ostanem bas na ovom mestu.

Naime, tu dole, na podu, priklestena izmedju mojih nogu, stoji torba, sa pet boca piva, deset pari virsli, te sa nesto senfa, hleba, putera, sira i s jednom bocom konjaka s tri zvezdice, sto ukupno iznosi sest ili osam kilograma, a sve to nikako nisam sklon da pomeram, ni napred, ni nazad; stavise, srecan sam sto se torba ne prevrce ni u slucaju naglog polaska. Sve je to, naravno, stoga sto postoje nepredvidivi, nepodnosljivi i histericni ljudi kao sto su moji prijatelji, kojima je u poslednjem trenutku palo na pamet da se najave na veceru. S ovim objasnjenjem, naravno, ne mogu sada istupiti, ispao bih smesan pred putnicima, dakle bez reci, ali postojano otajem na svom mestu.

Ako bi sada kondukterka, sto nije sasvim iskljuceno, nasla za shodno da progovori rekavsi: onog gospodina u sivom kisnom mantilu posebno molim da ustupi mesto novim putnicima, bio bih primoran da izjavim, iako predusretljivo, ali veoma odlucno: draga gospodjo, bolje biste ucinili da zavezete, jednom za svagda.

Ako bi na to kondukterka, sto je sasvim moguce, nasla za shodno da odgovori: molim vas, kakav je to drzak ton, ja bih odgovorio, i dalje predusretljivo, ali s jedva uzdrzanim mirom: draga gospodjo, da li biste izvoleli da pozelenite, da ocelavite, ali ponajvise da umuknete jer nista drugo i ne cinite nego solite pamet, maltretirate i vredjate putnike. Ako bi pak, na to, sto se vec desavalo, ona odvratila: ako samo jos jednu rec izustite, gospodine, na tako drzak nacin, zvacu milicionera, ja bih na to odgovorio samo ovo: postovana gospodjo, pozovite vi celu miliciju, vojsku, vatrogasce, pozovite cak i oklopne jedinice, ja se necu pomeriti s ovog mesta, na kojem imam pravo da stojim kao i svaki drugi putnik na svetu.

E pa, sad. Ako bi joj slucajeno i poslo za rukom da dozove nekog milicajca, i ako bi taj milicajac uspeo i da se popne u ovaj prepun autobus, i ako bi se usudio da mi se obrati, bez uzrujavanja ali energicno, rekao bih mu sledece: dragi druze, izvolite crknuti. Na sta bi on, sto takodje nije nemoguce, verovatno ovako odgovorio: ako vase gospodstvo ovakvim tonom misli da razgovara, bicu primoran da vas privedem u stanicu, na sta bih ja, jer - na kraju krajeva - i moje strpljenje ima granica, primetio: veoma postovani druze, nemojte vi mene nikod da privodite, jer cu ja vas odmah odvesti na jedno mesto gde biste se veoma lose proveli, buduci da bih tamo skakao s obe noge po vasem stomaku sve dok iz vas ne bih isterao sav vazduh, i dok vas ne bi napustila volja da mi pretite.

Na to bi, sto je ne samo zamislivo nego i veoma verovatno, doticni kapetan milicije, pred kojeg bi me priveli, poceo da mi popuje: cujte, molim vas lepo, izgledate kao kulturan covek, vasa pojava i odeca ukazuju na uravnotezenog gradjanina, kako ste mogli da kazete tako nesto jednom milicioneru koji je samo vrsio svoju duznost, kada je stao u odbranu jedne radne zene, koja je samo najuljudnije obavljala svoj posao. Medjutim, na sve to ja vise ne bih ni odgovarao jer su mi ovakve rasprave odvratne, nego bih ucinio samo jedan korak nazad, otkopcao shlic, i tamo, u rejonskoj stanici milicije, obavio malu nuzdu na onaj inace umasceni, mastiljavi tepih, i nakon sto bih zavrsio s tim, a i pantalone zakopcao, dodao bih jos jedino ovo: druze kapetane, to je sve sto bih mogao da vam odgovorim.

Ako bi posle svega toga, a to je jos uvek u granicama moguceg, primarijus neuropsihijatrijske klinike, s usiljenom neznoscu rekao da zatvorim oci, da ispruzim obe ruke, i da po jednoj zamisljenoj liniji krenem prema njemu, ja bih, iako ne zatvorenih ociju, niti ispruzenih ruku, ali po toj zamisljenoj liniji, zaista posao prema njemu, i tako bih ga nogom udario u stomak da bi se otkotrljao iza svog pisaceg stola.

I to jos, dakako, nije sve. Jer ako bi se nakon toga onaj krupni bolnicar, koji je dremuckao iza mojih ledja, bacio na mene, pokusavajuci da me zgrabi, onda bih ja, buduci da me, na svu srecu, ovaj napad ne bi zatekao nespremnog, opaucio grmalja po cevanici da bi se samo opruzio po podu, te bih se bacio na njega tako da ne bi bio u stanju ni da mrdne, zatim bih mu istisnuo oci, i to tako sto bih oba palca, sa strane, tacnije: iz spoljnih uglova ociju, do kraja ugurao u njegove ocne duplje, od cega bi mu oba oka, uz tiho pucketanje, iskocila iz svojih lezista. Nakon toga, za svaki slucaj, prosuo bih mu i mozak, i tako oslobodivsi prolaz, uzeo svoju torbu, sisao na ulicu, i pozvao jedan taksi kako bih, stigavsi kuci na vreme, mogao s prikladnom gostoljubivoscu docekati svoje drage prijatelje.

Odazivanje
Nebitno kojim delom tela, čuli ste njen glas. Treba: Ustati, okrenuti se, potrčati, trčati, zadihati se, trčati dalje, rukavom brisati znoj, trčati, pasti, ustati i nastaviti trk, (svo vreme osluškivati glas), pasti od iznemoglosti, ako je ustajanje nemoguće dalje nastaviti četvoronoške, ignorisati svitkanje pred očima i gušenje i ići dalje, pasti, nastaviti puzeći, noktima drati zemlju, žvakati busene trave, osluškivati, grabiti napred ostavljajući kožu i krv za sobom, još, još, (naravno osluškivati), dalje... milimetar po milimetar. I najzad evo je, to je ona, otvorite bar jedno oko, vidite je, sklopite oko i ispustite dušu. Umrli ste. Umrli ste za ljubav. Ali to nije bitno - važno je da ste se zaljubili.

Drugo umiranje
Sada je sve lakše. Vidite je. Ima sve odlike ženskog bića. Treba: Namestiti kragnu, popraviti frizuru, pročistiti grlo i doći k sebi.
Ne treba: Ćutati.
Treba: Znati da matematika služi samo tome da možete prebrojati sve pegave tačkice na njenom nosiću i izmeriti dužinu njenih obrva, da geografija govori samo o tome u kom se delu sveta gaje ovce od čijeg je runa ispleten njen džemper, da je istorija važna samo zbog današnjeg dana, a da je gramatika stvorena samo da bi maltretirala.
Treba: Biti hrabar, još jednom pročistiti grlo, skupiti još malo hrabrosti i priznati joj da... pa, bar da ima istine u onom čime vas zadirkuju... to jest, da... ustvari...
Ne treba: Se spetljati.
Nije važno: I ako se spetljate.
Može se: Odmah zatim umreti od stida.

Nakon umiranja
Treba: Otpočeti sa disanjem, povratiti puls i još jednom doći k sebi.
Dozvoljeno: Je ćutati.
Nije dozvoljeno: Otići kući na ručak.
Treba: Sačekati.

Nakon svega
Treba: Otići kući na ručak.

..Da,ovo ne znachi da i drugi ne mogu ovde piskarati..shta vishe bilo bi mi drago

..iz pera mog druga John Doe..ovaj deo je i ushao u moju knjigu koju upravo yavrshavam o forumashima
Neka ostane među nama

... nesanica je čudo, pogotovo kada odkunjaš pola sata popodne... 'ladio jaja par dana bez ikakve volje za kreativnošću, poslom, društvom, mrežom... sabrao utisak od subote... danas sam uključio telefone... propuštenih poziva mali milion... od male stotinjak...
- uplašila sam se da ti se nešto desilo-
- ma, ništa... slušaj, suviše sam mator za takvu vezu... mog'o bi ćale da ti budem-
- u subotu si se pokazao da bi mogao i više od toga da mi budeš-
- Marta, aj' da pokušamo sve da zaboravimo... zaista nije u redu-
... malo je cmizdrila i obećao sam joj jutarnju kafu kod "Bodiša"...
...sve je OK al' bi pukla bruka zbog jedne noći... bezobrazno mlada... proglasili bi me za pedofila, mada je punoletna al' sam ja već skoro dva i po puta... id' u *****... onaj "Staropramen" je presudio u njenu korist...
- merkala sam te od prošle godine... nikada nisi pokazao interesovanje za okolinu a u stvari si sve živo snimao, što okom, što aparatom... ništa ti nije moglo promaći... opak si-
... cvrkutala mi je na uvo u nedelju u svitanje dok sam je pratio do studenjaka...
... jebote, koji je ***** ovim klinkama, zar ne mogu naći nekog normalnog, nego nacvrcanog dedu posle fajronta... grize me savest u pizdu materinu... gadim se samog sebe... aj' , ujutro ću već nekako izgurati... možda će je danje svetlo opasuljiti...

... ipak, neka ostane među nama...

... iiii tako... već po nekom običaju, počinjem sa 3 tačkice... od nekuda se priča nastavlja... u 19:20, stigao mi je SMS...
- u 18:50, na svet je došao novi Anđeo.Jeste da je 3050g ali je pravi borac. Pravi je Anđeo! Zvaće se Angelina. Osećaj je neopisiv, veličanstven.-

... kada sam mu svojevremeno pričao o tome, nije mu bilo jasno... postalo mu je... ne znam za majke, kako se osećaju posle porođaja ali verujem da im nije ni do čega... možda i jeste ali...
... kada se rodio Ivijan, bio sam na sedmom nebu... stvarno je osećaj neopisiv... kada se rodio Martin, onda sam se olešio k'o prase i dva dana, bukvalno, nisam dolazio sebi... vredelo je a i sada vradi... svakim danom, sve više dobija na vrednosti... odo' da spavam... nastaviću drugi put...
John Doe

Naslov: Re: SPACE DNEVNIK - John Doe ✉ Sub Avg 18, 2012 12:16 am
Zašto stavljate toliko bibera u supu?

... zatekao sam šerpicu sa čorbom na šporetu... super... izvrsna povrtna čorbica al' sam našao dvadesetak zrna bibera... da li je zaista potrebno toliko bibera?...
... drugaru je umrla majka... sutra je sahrana... ima svega par rođaka sa kojima je u vezi, ostali su raštrkani po belom svetu...inače, pre neki dan smo počeli sa sređivanjem njegove kuće... okrečio sam mu sobu, ma fantazija... jebešga, razumem se u taj posao... ezermešter... jedino se u automobile i motore ne razumem al' me to nikada i nije Bog zna kako privračilo ali od moleraja, elektrike, stolarije, vodovoda i svega i svačega po kući, sve znam da radim... tamo, nekih davnih godina, izlepio sam flajere po penzionerskim zgradama i sa torbom punom alata, popravljao po stanovima sve i svašta... skoro dve godine sam živeo od toga... pola grada me je poznavalo a među penzosima sam bio omiljeni lik...
-ma, nema problema, sačekaću do penzije, Gospodine Iviću... znamo se-
... uvek su plaćali u dogovoreno vreme a kamata za čekanje je bila čaša vode i kafa... Bož' sačuvaj da sam uz'o kintu za kamatu al' kafu nikada nisam odbio... zaradio čir i visok krvni pritisak zbog 20-ak i kusur kafa dnevno...
... za juče smo se dogovorili da napravimo pauzu dok ne isprazni sledeću sobu... sinoć, oko deset, poruka:
-e, odlažemo... umrla mi mama-
... nazvao sam ga i rekao mu da ću doći predveče... stigao sam negde oko šest... popili za mrtve i žive... došla mu strina sa sinom... neobavezno ćaskanje i po koja čašica, tek da se skrene sa glavne teme... tako treba... svi znamo zašto smo se okupili... posle
razgovora sa strinom, ustanovismo da smu u srodstvu... pra-pra baka, pra-pra deda... ma, kada si starosedeoc od 1753. (dotle smo došli sa porodičnim stablom) , očas se nakupi rodbine... nakon tridesetak godina poznavanja sa drugarom, ustanovimo da smo i u srodstvu... lepo, samo nemili događaj kvari... jebiga... ... dogovorili smo se... ko od nas pre rikne... NEMA POPOVA, NEMA SUZA, SAMO ROCK'N ROLL, HEAVY METAL i BLUES al' onaj, Texas, nek se ori do neba... meni, za moju dušu, BB King... može...
... brinuću se o vama i na onom svetu...

JOHN DOE

Izgubila sam mnoge borbe....
Nije mi zao...
I porazi su deo zivota....
Svaku pobedu znala sam da proslavim, svaki poraz suzama da ispratim....
Tako to obicno ide...
Kada sve stavim na papir nisam ja nista sretnija i nista pametnija nego sto sam juce bila...
Samo sam otupela...
Na udarce, na uvrede...
Sve lakse podnosim, sve brze prebrodim...
Zivot me mucio, zivot me naucio...
A ja i dalje kroz zivot idem sa osmehom....
Da nerviram neprijatelje i usrecim prijatelje.

Кaкo je лeпa нашa плaнeтa! - рeкao je зaглeдaн у плaви снeг и срeбрни мeсeц.
Нaмaкao je зaвeсe нa прoзoр и сeo пoрeд мeнe нa крeвeт.
У сoби je биo мрaк.
Тужaн си? - питao je. Климнуo сaм глaвoм.
Зaштo? - пoмилoвao мe je пo кoси - Свe ћe бити дoбрo...
Нe знaм - рeкao сaм.
Изнaд нaс у свoм вeликoм злaтнoм рaму сeдeo je
усaмљeни Христ нa Мaслинoвoj гoри и слушao нaш рaзгoвoр,
a ja сaм oсeћao тишину њeгoвe стaрoсти и стрaх дa врeмe узимa свe...
и дa ми њeгa oднoси...
Испричaj ми нeку причу - шaпнуo сaм.
O кoмe, мили? - зaгрлиo мe je мoj Aндoр.
Нeкoмe... кo je биo мaли кao ja - шaпнуo сaм.
Oвo je нoћ Свeтoг Никoлe - рeкao je Aндoр - у кojoj oн причa истинитe бajкe мaлим људимa.
Дa ли хoћeш дa нaм причa o Aлeксaндру Вeликoм... цaру свих цaрeвa?
Дeчaку кojи je живeo сaн, a сaњao живoт?
Дoбрo - чaпнуo сaм и зaжмуриo.
Aндoр je нaслoниo oбрaз нa мoje чeлo и
сликa je дoлeтeлa и спустилa сe нa jaстук пoрeд нaс.


СИНOВИ НEБA Фeти Дaутoвић

Sjaj u travi - William Wordsworth

Sada, kada nista na svetu ne moze vratiti dane prohujalog leta
nas sjaj u travi i blestavost sveta, ne treba tugovati,
vec traziti snage u onom sto je ostalo i s tim ziveti..
Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava ...zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svadjali i da smo bili krivi...
Pozurimo, sa danima i danima sto ce doci,
pozurimo sa shvacanjem, sa svim sto me odvaja od tebe...
Jednom ces se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili -
ali, tvoje ruke bice prekratke, a noge premorene da se vratis...
bice kasno.
Mozda cemo se naci jednom na malom vrhu zivota i neizrecene tajne
hteti jedno drugome da kazemo, al` proci cemo jedno kraj drugog kao stranci,
jedan skrenuti pogled bice sve sto cemo jedno drugome moci dati...
Zaboravicu oci,
i necu posmatrati zvezde koje me na tebe neobicno podsecaju.
Ne boj se, jednom ces se zaljubiti,
al`ljubit ces zato sto ce te nesto
na toj zeni podsecati na mene.
Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam,
zivot je borba - nastoj pobediti,
ali ako izgubis - ne smes tugovati.
Cilj zivota je ljubav - a ona trazi zrtve.
Bio si moje veliko prolece,
uspomena koja ce dugo ziveti u buducnosti,
koje cu se secati.
Osecacu tugu jer sam te volela,
bit ce to ironija tuge.
Nestace sjaja u travi,
nestace velicanstvenost sveta,
ostace samo bleda slika onoga sto je proslo...

"Jedina razlika koju ja uočavam je da su žene sposobnije da vole od muškaraca. Ljubav muškarca je manje više fizička potreba, dok ljubav žene to nije. Njena ljubav je nešto veće i više, njena ljubav je duhovno iskustvo. Zato su žene monogamne, a muškarci poligamni. Muškarac bi voleo da su sve žene ovog sveta njegove, a ipak pored toga ne bi bio zadovoljan. Njegovom nezadovoljstvu nema kraja.
Ženu može da zadovolji samo jedna ljubav, ta ljubav može potpuno da je ispuni, jer ona u muškarcu ne gleda telo, već njegove unutrašnje kvalitete. Žena se ne zaljubljuje u muškarca koji ima prelepo mišićavo telo, ona se zaljubljuje u čoveka sa harizmom - nešto što se ne da opisati, ali u čoveka koji je veoma privlačan - koga obavija tajna koju treba istražiti. Žena želi da njen muškarac bude ne samo pravedan čovek, već i avanturista u istraživanju svesti.
Kad je reč o seksualnosti, muškarac je veoma slab; on može da ima samo jedan orgazam. Žena je tu beskrajno jača; može imati višestruke orgazme. Ovo je jedna od najosetljivijih tema. Muški orgazam je lokalne prirode, povezan sa njegovim polnim organima. Celo ženino telo je seksualno i žena može da ima prelepo iskustvo orgazama koje je hiljadu puta veće, dublje, bogatije i hiljadu puta više oplemenjuje od iskustva koje može imati muškarac."

Osho - Knjiga o ženi

..Zivim sa prašinom na srcu.Drugačije bih to teško opisao.Bilo je zena prije tebe,nekoliko njih,a ni jedna poslije.Nisam se svijesno obavezao na celibat,jednostavno nisam zainteresiran.
Za maglovitih jutra ili poslijepodneva,kad se sunce na sjeverozapadu odbija od mora,pokushavam sebi predočiti,gdje si ti upravo u svom zivotu i šta radiš dok mislim na tebe.Ništa zamršeno - odlaziš u svoj vrt,sjediš na njihaljci, na prednjoj verandi,stojiš kod sudopera i tome slično.
Sjećam se svega.Tvog mirisa sa okusom ljeta.Dodira tvog tijela o moje,tvog šaptanja dok sam te ljubio.
Robert Penn Warren jedanput je upotrijebio frazu:'Svijet koji se doimlje kao da ga je sam Bog napustio!'
Nije loše,prilichno blisko onome kako ja ponekad osjećam,ali ne mogu uvijek podnijeti takav zivot.Kad takvi osjećaji postanu prejaki natovarim Harrya i odem na nekoliko dana na put auto-cestom.
Ne volim zaliti sam sebe.Strano mi je to.Uglavnom se tako i ne osjećam.Zahvalan sam što sam te uopće i našao.Mogli smo projuriti jedno pokraj drugog kao dva zrnca svemirske prašine...
Bog,svemir ili kako odlučili nazvati te velike sustave harmonije i reda ne priznaju zemaljsko vrijeme.Za svemir se 4 dana ne razlikuju nimalo od 4 milijarde svijetlosnih godina.Nastojim to uvijek imati na umu!!!!
Ipak samo sam čovjek, a sva ta filozofska racionaliziranja koja se mogu smisliti ,ne sprečavaju me da te zelim svakog dana,svakog trenutka,kao što ne mogu spriječiti ni nemilosrdni vapaj vremena,vremena koje ne mogu provesti s tobom. U svojoj glavi,volim te duboko i beskrajno.
I uvijek ću te voljeti...

Robert Jams Waller 'Mostovi okruga Madison'

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?

Duško Radović

..poshto sam zavrshila knjigu o forumashima i chaterima,i poslala rukopis na lekturu,shto znachi nema vishe izmena,ovde cu vam ubaciti neke delove iz knjiga(trilogojia)..ajd najpre da ubacim par rechi o tome kako sam napisala knjige,tj.na koji nachin..uradila sam to tako ,da forumashi ili chateri opisuju sami sebe,jednostavno bih dala uvodnu rech i ubacila original citate koje sam sakupljala vishe od 4 godine sa raznih sajtova..naravno nikove sam izmenjala ali se jako dobro prepoznaju..na vash sajt sam se regala po zavrshenom poslu tako da ljudi odavde ,nema ..ubacih samo vash naziv sajta na mestu gde sam pobrojavala sve sajtove na kojima sam bila regana..
P.S. unapred se izvinjavam na vulgarnosti,to nisu moje rechi ,namerno nisam nishta dirala jer onda ne bi bili citati..

Pravi autor: _ki$$
ovdje postajte neke lude priče/bajke koje smislite o forumašima...
evo ja ću prva...
o vuxsu...
ali vuxs,nemoj se ljutiti...ovaaaako...
jednom davno,u jednom velikom kraljevstvu rodio se mali dječak pod imenom vuxs...
taj dječak je bio neobičan po tome što se rodio sa ogromnom,neproporcionalnom glavurdom...
naspram svom nerazvijenom tijelu imao je glavinu veću od većine odraslih ljudi...
tako je imao i neobično velike oči,nos,usne i jezik.
ali on to nije doživljavao kao problem i živio je normalno,kao i normalna djeca.
roditelji su mu bili bogati,pa su mu za 5-i roćkas kupili automobil.
vuxs se strašno obradovao i odmah je sjeo u njega.
no,kad je krenuo zatvoriti vrata,njegova ogromna glavina nije mogla stati u automobil,pa se opizdio vratima!
morali su ga voziti u bolnicu!
no,sve je završilo dobro.
vuxs je nakon 2 dana bio pušten iz bolnice,ali posljedice su bile strašne...
naime,taj udarac u glavinu je razlog tome što je vuxs sada ovako poremećen...
ali vuxs je bio jak retaj,pa si nije rezao žile,za razliku od svoje komšinice emachice,već je nastavio dalje sa životom.
nažalost,njegovi ga vršnjaci nisu smatra normalnim,tako da on do izlaska iz srednje škole nije imao djevojku.
kad je imao 18 godina,u jednom sex shopu ugledao je prekrasnu djevojku!
bila je to ljubav na pvi pogled!
prišao joj je i pitao je kako se zove.
ta cura se zvala čokoladna_ki$$ i bila je princeza.
vuxs ju je pozvao van i ona je pristala.
izašli su u najtrendy mjesto u gradu.
to je bio fast food kapula!
dok je vuxs nemilosrdno žderao ćevape čokoladna je opazila da on ima ogromnu jezičinu,a nju je to palilo!
nakon 3 dana strastvene veze pobjegli su u las vegas i vjenčali se!
tako je poremećeni glavati vuxs postao princ i on i čokoladna su živjeli sretno do kraja života!!!
the end!

_ki$$
prof. Foruma

Datum registracije:
28-06-08

Re: priče o forumašima;-)
ja kad san smislila onu prvu priču bila je zajebancija ali ti si sad sve zasrala jebote mogla san i ja smislit priču u kojoj ću tebe prikazat kao kurvetinu koju svi **** i nabija se na mjenjač i baš me briga šta ću zbog ovog dobit opomenu ili koji ***** ali moram ti reć odi u svoju dragocjenu pičku u koju si toliko uživljena glupačo mala!!!

Pravi autor: _031
zabranjeno je vrijeđanje ostalih članova.
ja tebe nisam uvrijedila ja sam se nadovezala na tvoju priču i šalila se ti očito ne kontaš šalu.ali ako ti se oprosti ovakvo ponašanje onda stvarno nek sve ide k vragu jel ostali dobivaju banove radi ovakvog jezika
nije me briga oću li dobit bann.
preživjet ću bez ovog foruma nekoliko dana,nisam kao neki.
i morala sam te poslati tamo jer ti priča nije bila zajebancija nego je ispalo kao da pišeš priču o kurvi,a ta kurva sam ja.
moja priča je zajebancija,a pogledaj razliku između moje i tvoje priče.
i da,mene se uvrijedila.

Čudna pesma




Pored mene odsjaj svetlosti
Ta svetlost ne znam šta je
Al zaslepljuje mi oči
Možda si to ti
A možda neko drugi
Ne ja to ne znam
Ne ne znam zaista
Vizija slobode
Više mi nije važna ideal vetra
Ne znači mi ništa
Spreman sam na sve
I na bilo šta
Hej šta hoću sad znam:
Hajde mala budi samo moja,
Voleću te ja

Postojan kao kamen
I čudan kao osmeh
Pratiću te svuda
Biću tvoja senka
Biću tvoj spas
Nešto kao kišni oblak,
Nešto kao mrak
Jer ovo je čudna pesma
Pesma za tebe
Jer sve ovo je čudno
A čudan sam i ja
I zato zapamti
Samo....
Volim te....
I ne zaboravi me ... nikada...


Za čim žali jedna devojka?

Priča koja nije ljubavna priča


Već danima je vejao sneg. Kao da je želeo da zatrpa sve, ceo grad, tebe, mene i sećanje na dan kad smo se upoznali. Kao da je hteo da uguši svako osećanje u meni, da spere gorki ukus uspomena. Nikome ne dozvoljava da izadje iz kuće. Tako, danima zatvorena sama sa sobom, tražim smisao svega što smo doživeli i onog što nismo, a mogli smo. Tražim razlog, uzrok, rešenje za sve ovo. A uspomene se vraćaju kao bumerang i suze naviru na oči. Jedna suza se kotrlja niz obraz i pada na dlan. Kroz odsjaj te malene kapi se nižu sećanja, a sa njima neminovno dolazi i bol. Dugi uzdah se otima iz grudi. U odsjaju te suze vidim sjaj tvog oka. Oka koje je nateralo srce da zadrhti već posle prvog pogleda. Kad sam te upoznala tražila sam sebe, a našla sam ljubav. Visok, plavih očiju i crne kose nemoguće da nisi bio svestan utiska koji ostavljaš na okolinu, Tvoja široka ramena i jake ruke su mogle naterati svaku devojku da se oseća sićušno i nežno, ali istovremeno i sigurno i zaštićeno. I ja sam te primetila. Bilo bi suludo da nisam. Pitala sam se tada, ko je on, tako lep i očigledno omiljen u velikom društvu . Kada smo se upoznali, otkrila sam i tvoju drugu stranu- neozbiljan i drzak momak, kome su čak i te osobine savršeno pristajale. Pored tvojih plavih očiju su i te osobine delovale slatko i bezazleno. A kada smo počeli da se družimo shvatila sam zašto je bilo nemoguće mrzeti te. Jednostavno si znao sa ljudima, znao si da ih čitaš i prepoznaš njihove potrebe i pre nego što progovore. Tako si i mene čitao poput otvorene knjige. Shvatio si da tražim nežnost, zaštitu, razumevanje. To si mi i pružio. U tebi sam videla svog andjela čuvara. Bilo je divno družiti se sa tobom. Sve dok se ljubav nije umešala. Kada sam shvatila da i ja volim, kao i ti umešao se razum. Hladna osećanja koja se uvek kriju tu na granici dobre i loše strane moje ličnosti, izbila su na površinu. Oterala sam te. Nisi otišao. Ostao si i borio se. Srce nije moglo nadvladati razum. Povredila sam te i ti si otišao daleko, ponevši sa sobom ljubav, razumevanje, utehu i smeh. Odlazio si od mene, a zapravo bežao od sebe. Kad si shvatio da od sebe ne možeš pobeći vratio si se. Bila sam još surovija, oboma nanela još veći bol i tako te iznova oterala. I to se ponavljalo- koliko god puta da si se vratio, toliko bih ja puta slomila naša srca. Došao je dan i kada si konačno otišao, ostavivši mi pismo i pesmu. Čitala sam i plakala poput deteta. U tvojim rečima sam prepoznala bol, neizreciv, isti onaj koji sam i ja osećala a gušila ga svakodnevnicom. Ne znam ja drugačije. Još uvek to radim. Drugačije ne mogu bol da podnesem. Suze padaju niz obraze i u svakoj vidim odsjaj neke uspomene na jedno minulo vreme. Pahulje i dalje tiho sleću na grad. Ali to zaljubljenima ne smeta da i ove večeri izadju i svima pokažu svoju ljubav. Ni oni sami nisu svesni koliko lepote ima u njihvim isprepletenim prstima dok šetaju držeći se za ruke. To znaju samo oni koji su to izgubili, propustili, oni koji su mogli biti nalik svim ostalim parovima ali nisu. To znaju ljudi čija srca ne drhte od zime, hladnoće, već od samoće i boli koju donosi izgubljena ljubav. Sada su dva srca tužna. Tako su daleko, a tako blizu.

О Боже колико га воли
J.S

СЛИКЕ ДУШЕ



Стигла у родни град после дугог времена недоласка. После досадног и напорног летења. Уморна од силних чекања и преседања. Дочекала ме киша. Она јесења, ситна, досадна. Суморна киша. Седим у полутами собе. Пријатно и топло. Још неиспавана сам. Временске зоне тешко савладавам и сад се навикавам на ново време. Имам главобољу. Тишина. Само повремено стари лифт почиње да мења брзине и ремети потребни мир. Седим у фотељи, узимам мобилни и шаљем поруку: Стигла сам! Сутра у пола шест. Број 36.М.М.

Сређујем ташну. Вадим свеску. Разнобојни папири. Исписани. Читам…

…Ти и ја имамо тај Божји дар који нам дозвољава да мало, другачије назиремо, предосећамо, бирамо, пипамо, лепимо, крпимо, цртамо, пишемо, читамо, разумемо, милујемо, мазимо, волимо све оно што нам је драго – цвет, траву, секвоју, талас, маце, браду, косу, колено, кожу, поглед, да окусимо воћку, усну, око, да пољубимо сочно и дубоко, нежно, страствено...

Једноставније речено, зато што верујемо!

Да је свет све то и још мало више и да вољењем, додиром, разумевањем и слутњом можемо отићи даље и дубље у трагању за још неоткривеним...



Колико је само било писања, читања и одговарања. Како сам жељно очекивала да стигне познати стил. Толико упознавања нисам одмах могла да примим, па сам дуго ноћу, у постељи, читала, тумачила, памтила, припремала одговоре, проширене или нудећи допуну.

...Дуго је припремано наше познанство и онда случајно...

Пуно сам размишљала о нашем првом сусрету и теби који си стигао после дугих година тишине. Упознавајући те, осећала сам сличност по јакој жељи за већим. То је немирење са постојећим, онај уметнички зов и мало генијалног у нама, ретко се среће код других, реалних људи, макар они били амбициозни и вредни јер, то је нека игра с изазовом до ризика, оно жарење на ватри – од топлоте до опекотине – потреба да се обухвати све, да се залази у непознато, до границе мистике. Можда је то нескромност, али то је просто Усуд…

Различитости су се појављивале као чвор, увек неочекивано, изазивајући на расплитање, подстичући нас на креацију, понекад и на отпор или пресецање, покрет и ризик, крунили су рутину и уносили нови дах живота.

Ово јесење јутро, толико хладно и мокро. Расањујем се. Све ми је топлије, од сећања…

…Једна давна среда. Предиван дан без облачка. Седим у башти и уживам у бојама лишћа. Све их је више. Овде су ноћи баш хладније, (око 4 до 8 степени), па се структура шећера у листовима мења утичући на промену боје пигмента. Данас стиже мој Хермес. Уживаће у кермесу боја. ,,Хермес у среду''! Остаје мало дуже. Да ствара. Писао ми је толико пута, да воли Манитобу. Све сам му спремила. Очекујем га!

Волим у том човеку што се усуђује да иде у ризичну игру емоција. Само се тако може извући још мало, макар се и изгребали и опекли. Чаробњак Гандалф у ,,Господару прстенова'' постао је мудрији јер је пропао у провалију као сиви, сагорео и онда се, касније, појавио као нови, бели чаробњак, прочишћен и обогаћен.

Потврђујемо свој Усуд кроз зов који тера до сагревања. Имамо потребу понекад без Фениксовог рођења, само у пепелу, да и у раскораку нешто научимо...

Описивао си ми своје снове, оне у боји и coloru, како си волео да напишеш. Како често сањаш готово истоветне, стрипске кадрове, где однекуд одоздо избија некаква левкаста маса, а није дим, нешто слично лави и губи се негде горе, да би се у истом трену, али у другој сцени све то враћало назад. А боје, све у позадини румено жуто, па до некаквих љубичастих тонова и... могао си да описујеш још дуго. Више о боји, него о форми. Писао си ми да је и твој покојни отац умео надугачко и нашироко да описује своје снове.

Сетила сам се свог сна …не могу да одгурам тежак терет, пук'о точак на колицима под њим и тражећи нова колица појавио се вееелики покривач, да бих се сакрила…

Сећам се да си ми одмах одговорио да је тај покривач потребан да би под њим била… мала, велика, пегава, тамна, мирисна, чежњива, да би ме сакривену љубио, пио, гутао, упијао...Да бих те ја грлила, малог, великог, бледоликог у Манитоби, длакавог, обријаног, милованог, сетног, светачког, чежњивог, вољеног, презреног, драгог, жедног...

...Зашто ли сам све ово понела? Стално носим са собом ове папире. Њихову садржину носим у себи. Пише на једном: често умилно сањана… две милине…образ уз образ…Идемо заједно као сећање и када, у ново сутра.

Сећам се твог доласка у Манитобу, куће у којој си боравио, стварао и где сам све чешће долазила, са врућом белом чоколадом, коју волиш.

Били су то сусрети, баш чести, у тој кући су се потврђивала наша два еклектичка бића. Ту смо трагали, бирали, узимали, урањали у изазов, у ново...

Не држи нас место и зато опет овај град и ова јесен, а тамо негде остала Манитоба, обоје скачемо од Балкана до прекоокеана, баш као Хермес са крилима и ја, као дуга, с краја на крај, која је само Божји пут и пут оних који носе Господа у себи, јер онда они језде заједно…

Главобоља мало уминула. Колико сам се намислила отварајући ову торбу и гледајући папире у њој. Сваки познајем. Хтела још мало да спавам, ништа, нема сна, много утисака и тражења одговора. Све то сад се процесира у несвесном, па тражи излаз у свесно. Као вулкан, као гејзир…

У дописивању се допуњавам тако ме чини сигурнијом, тако ти дајем подстицај, пролазе они дани тишине из којих су исклизиле душе...

Звоно с интерфона. Нико не зна да сам стигла. Ником се још нисам јавила, осим теби, послала ти поруку, за виђење, увече. Дотле ћу се још одморити, распремити, смирити.

Чујем лифт како стаје, отварају се врата и кораци. Гледам те. Прилазиш ми. Крстиш се. Смешиш се...

Полутама предсобља. Грлиш ме. Привијаш ме на мокру виндјакну, заједно у тој невеликој просторији. Слике душе. Наше властите душе, после толико времена дописивања. Ћутимо. Тишина. Мир. Спокој. Љубиш ме. Прво кратко, бојажљиво, после све дуже, присније...

Улазимо у собу. Топло. Баш је пријатно. Скидаш се. Још ћутимо. Стојимо загрљени. Мисли усковитлане. Нисмо се видели још од последњег твог боравка у Манитоби.

…Ја више нећу имати с ким остати млад…

Стисак траје. Љубиш ме. Већ си се угрејао. Измигољих се из твог загрљаја и мало после донесох топлу белу чоколаду, да те топлина и укус сете на време свежине Севера из које смо заједно израњали.

Облачим црвене кломпе. Знам да волиш да ме посматраш док их носим. Некако сам ти вишља. Помераш се, гледаш ме, своју личну секвоју! Не видиш добро у полутами собе, али ме осећаш. Прилазим ти сигурним кораком, подижем се на ножне прстиће, нудећи усне. Гладим ти косу. Увек су ти руке биле трапаве и прсти мало храпави, од боја, дасака, шта ли. Мандарине су на столу. Милујеш ми груди. Од првог погледа и миловања, подсећају те на мандарине. Шаку задржаваш у облику примљене мандарине. Послушно, у миру и спокоју свлачимо се

…он ме воли на свој начин, кад ме љуби, кад ме гледа, док се чешљам, док се свлачим, он ме воли на свој начин, он добротом неком зрачи, видим ватру испод леда…

Убрзано дишемо. Твоји прсти милују ме по целом телу, стижу свуда, познају га, но, сваки пут, па и сада, изнова, све ниже, ниже… и твој мирис… још га има, а поклонила ти, још тамо...има га свуда… ти прсти…држим те за плећа, руке ми свуда стижу...спушташ руку на моју, чујем се, ослобођени, занос, мало снебивања, јачина жеље.…лоше прикривена жеља… и - готово! Бол ти није дао да уживаш.

Као да је било први пут. Време и године чине своје. Зар већ?

Сели смо у фотељу. Дисање све спорије. Све је поново у нормали. У полутами. Посматрам те, одавно навикнута на тај полумрак. И лик. Ту скоро ми написао: Мушкарци у старости су пропустили да својој интими правовремено дарују ону реалност и признање које јој припада!

Склупчана, припијена сам уз тебе. Није ми зима. Држиш ме за бутину.

…а бит ће да сте ви у праву, јер сам сам на овој обали коју сте оставили безвољно…

Говориш тихо, да сам ја твоја femme inspiratrice!

Твоја Муза Прекоокеанска, а ти мој Хермес, још од незаборавног боравка на Самотраки. Да ли си се са тог маленог острва коначно раскрилио к мени, или је то било мало касније?

Однекуд, сетих се ...безумно заљубљен човек, једнаку љубав је задржао...

Чехов. Ваљда?




HADŽI DUŠAN GLUŠAC

Božanstven osećaj


Da li znaš kakav je osećaj preleteti zvezde?!Da li znaš da sam sa tobom taj božanstveni osećaj doživela i da moje srce još za tim čezne?!
Taj božanstveni osećaj može se opisati i u dve, tri reči...To je najlepša ispunjenost koja deluje kao beskraj, kao put Mlečni.
Sjaj poput dijamanta, zvuk kao treptaj srca i tren kao beskonačnost...Tako se ja osećam zahvaljujući tebi, i znam da deluje kao san, al ipak je stvarnost.
Pruži mi ono najbolje što možeš a za čim srce neumoljivo tinja,jer ja živim za božanstvene osećaje, želim biti boginja!

Za tebe sve, meni ništa preostalo nije

Tišina će uvek govoriti više od reči

Sedela sam do prozora, u jednom od novijih autobusa sa brojem 17, slušala muziku, i divila se lepoti dana.
Sunce je polako završavalo svoj pohod preko neba,ali je još uvek bilo vruće. Žena koja je sedela do mene, nosila je parfem sa mirisom lavande, to me je tako opuštalo.
Na tako običnom, akreativnom mestu, osećala sam se ispunjenom, imala sam onaj poluosmeh, ali kao i do tada, sa rupom u stomaku.
Nedostajao si mi danas.
Svaka zgrada, svaki treći auto, natpisi na bilbordima... u svemu sam te videla. Nedostajale su mi te tvoje oči... Hladne, bez imalo saosećanja i milosti, a tako duboke, tako prelepe, tako moje...I onaj tvoj zagrljaj, da zaustavi drhtanje usana,i ruku.
Mogla sam se voziti satima. Muzika je bila umirujuća, blaga, a ipak tako teških reči;
volela bih da ovaj moj dar može dočarati lepotu današnjeg neba, bilo je unikatno i neponovljivo.
Nedostajao si mi danas.
Setila sam se nekih tvojih lepih reči, i shvatih koliko sam ih danas više cenila. Nekada mi ni one dve nisu bile dovoljne.
Sada bi samo tvoje prisustvo bilo dovoljno da se osećam više od onoga što jesam.
Počela sam da razmišljam o sebi.
Nestrpljiva sam. Brzopleta. Spontana... Smotana.
Nesigurna, komplikovana, a opet jednostavna.
Plašljiva. Puna pravila koja sama ne poštujem.
Tvrdoglava, drska, nepažljiva.
Blentava...Mala. Ponekad previše dete, ponekad previše zrela.
Razmažena. Plačljiva. Emotivna, puna razumevanja i kada to ne treba da budem.
Uporna. Zahtevna, nekad bezobrazna, nekad previše dobra.
Tolerantna. Fleksibilna. Pričljiva. Nesmotrena, brza i plahovita.
Zaboravna. Perfekcionista.
Ali iznad svega toga, imam srce kao ceo ovaj svet.
Znam da sam neko ko te poštuje, neko kome si minut, sat, dan, nedelja, mesec i godina. Neko ko te trpi. Neko koga voliš da trpiš. Neko ko zna na kojoj strani spavaš.
Možda ne pravim uvek pametne korake,
Možda ne donosim uvek ispravne odluke,
Ali te,
Volim.


Kako je to kad vam mnogo nedostaje neko ko nije pored vas?